Izvor: Revolver njuz
Zapadnoevropska duhovnost isturila je psihoanalizu, čiji se osnovni psihološki rad sastoji u skrivanju istine. Iako je cena saznanja istine visoka, ona se može iskupiti iskajavanjem greha i oproštajem
24. VI 1983. Nedavno sam ponovo iščitavao Odabrane tragedije Eshila i Sofokla, prevedene i prepevane od starog i dobrog Miloša Đurića, čika Miše. Knjiga mi je dobro znana još iz gimnazijskih dana, tad nisam slutio da ću Miloša Đurića sresti na studijama čiste filosofije, i da će mi on i dati dozvolu da pređem na psihologiju.
Postoji u čoveku stalno iskušenje preuzimanja prerogativa bogova, njima su naročito podložni heroji, jer ih njihovi podvizi lako psihološki korumpiraju, bogovi namamljuju ljude u ta iskušenja, i zatim ih surovo kažnjavaju, usputno otkrivajući njihove lažne uloge. Te psihološke igre po pravilu su vezane za vlast, jer vlast nad ljudima (makar i u malim grčkim gradovima i kraljevstvima) daje privid božanskih moći, najpre kroz uloge delilaca sudbine ljudi. Totalitarne ideologije ponavljaju taj stari obrazac psihološkog iskušenja, nude neograničenu, božansku moć, na svom čelu imaju one koji zaista pružaju privid te (lažne) božanske moći, zato one deluju tako dezintegrišuće, neumitno nastupajuće, zato ulivaju takav strah u ljudima i utisak neodbranjivosti, zato razvijaju slom moralnosti unutar bića totalitarnog društva – i zato im tako neumitno preti propast.
Antičku svest i politiku, ne samo u doba grčke antike već i kasnije, Miloš Đurić razmatrao je u knjizi Platonova akademija i njen politički rad. Tu knjigu Đurić je pisao u teškim ratnim vremenima (1942), tada iz razumljivih razloga nije mogla biti objavljena, jer je govorila o moralnoj krizi evropske civilizacije, posebno Nemačke, koja je i bila predvodnik te krize, ali iz istih razloga nije mogla biti objavljena ni posle rata, usred totalitarne komunističke vlasti. Miloš Đurić nije bio psiholog, samo je doticao psihološka pitanja, i to uglavnom posredno, preko jezika, govora i značenja reči, nije raspolagao odgovarajućom terminologijom kojom bi opisivao problem totalitarne, zatvorene svesti, ali tekstovi pisani na osnovama razumevanja antičke tradicije koji se bave moralnim, estetskim i jezičkim rasuđivanjem (što sve leži u osnovama psiholoških procesa) morali su biti podjednako sumnjivi i internacionalsocijalistima, kao što su bili nacionalsocijalistima. Knjiga je stoga objavljena dvadesetak godina kasnije, prokrijumčarena među izdanjima Akademije nauka, u malom tiražu, gotovo da je prećutana, slučajno sam na nju naišao, možda bih i prošao pored nje da sentimentalno nisam bio vezan za dragog čika Mišu. Tada, početkom šezdesetih godina, pokušavao sam povesti razgovor o toj knjizi i njenim porukama, krugovi u kojima sam se profesionalno i privatno kretao morali su to znati, a ipak niko za tu knjigu nije ni čuo, ponekad sam ispadao nepristojan – kao da sam želeo da nekog uhvatim u neznanju, ili da ističem svoje znanje. A hteo sam samo da povedem razgovor o psihološkim naslagama (antičke) tradicije – kako bi ona izgledala ako bi se terminologija malo pomerila u odnosu na onu koju je koristio Đurić.
Bio sam i pod velikim utiskom skoro sveobuhvatne intuicije M. Đurića. Govoreći jezikom staroantičke tradicije, verovatno zbog zlehudih vremena pokušavajući da govori u alegorijama, i svakako zbog toga što nije raspolagao jezikom psihološke discipline – ili zbog svega toga zajedno – Platonova akademija više intuitivno naslućuje fundamentalne psihološke procese preovlađujuće u našem stoleću no što o njima eksplicitno govori. Tu intuiciju Miloša Đurića shvatio sam sa zakašnjenjem od nekoliko decenija preko izbora Odabranih tragedija Eshila i Sofokla. Svojevremeno, kad sam kao nadobudan mladić držao u rukama knjigu tih tragedija, izdatu sredinom dvadesetih godina od Srpske književne zadruge, sa dobro poznatim, prisnim koricama, mislio sam da se unutar tih korica sadrži samo ono što je reprezentativno, najreprezentativnije od literarnog stvaralaštva grčke antike, i da je to ceo sadržaj te knjige, da ništa preko toga u njoj ne postoji. Tek kasnije, posle mnogih sumnji i razočarenja u teorijsku zgradu klasične psihoanalize, a naročito posle Platonove akademije, razumeo sam da je M. Đurić još onda, dvadesetih godina, osetio moralni i psihološki slom evropske tradicije, i da njegov izbor tragedija nije slučajan. Od Eshila je uzeo Vezanog (ne Okovanog!) Prometeja i Agamemnona, a od Sofokla Cara (!) Edipa i Antigonu. Prometej nije bio okovan, sa sugestijom da je u pitanju neka regularna procedura, gotovo da bi mogao biti neki robijaš okovan na osnovu zakona i zbog grehova, već je bio podlo vezan, van reda i zakona, u iregularnoj proceduri, na neograničeno, beskrajno vreme. A Edip se svuda prevodi kao Kralj, ili se izostavlja titula i ostaje samo ime, Edip, samo ga je (među nekoliko desetina meni poznatih izvora) M. Đurić preveo sa titulom cara, apsolutnog vladaoca, sveobuhvatnog u svojoj moći. Već to pomeranje u značenjima prevedenih naslova tragedija ukazuje na sadržaj onog što je M. Đurić naslućivao, a još više sam sadržaj odabranih tragedija. Sve one neposredno sadrže problem sudara čoveka s transcendentnim svetom, pokušaj pojedinca da preuzme njegove prerogative, slom čovekove moralnosti, i zatim nailazi surova kazna kojom bogovi kažnjavaju one koji nastoje da zađu u transcendentni svet, s njim se identifikuju, i preuzmu njegove moći.
Edipa je Đurić morao uzeti jer je jedna od najreprezentativnijih drama (tragedija) grčke antike, i još u vreme objavljivanja prevoda bio je uznošen i osporavan jer je sredinom dvadesetih godina psihoanaliza doživljavala najveću ekspanziju, postala masovno poznata, posebno zbog Edipovog kompleksa, svog središnjeg teorijskog pojma, pa su za Edipa morali znati mnogi, i oni koji sa staroantičkim svetom nisu ili ne bi imali nikakve veze. Baš tada pojavio se „Car“ Edip, svemogući vlastodržac, jer je Đurić kao vrstan poznavalac grčke antike (za razliku od psihoanalitičara, koji su se prema njoj odnosili improvizovano) u tekstu drame osetio da Edip nije bio zaokupljen incestralnim težnjama, kako ga je (improvizovano) videla psihoanaliza, već apsolutnom moći, koja se samo operacionališe, i to delimično, u carskoj vlasti, takođe apsolutnoj. Sve što je Edip svesno ili nesvesno radio vodilo ga je apsolutnoj moći, počev od njegove težnje da ponovo oplodi matericu u kojoj je svojevremeno bio začet. Oženivši se svojom majkom, Edip je težio da preuzme božanske moći stvaranja života i samostvaranja. Ubivši oca, Edip je uklonio svedoka sopstvene lažne uloge, i još preuzeo kraljevstvo, koje mu je omogućavalo vlast na zemlji i igranje uloge delioca sudbine, što je takođe božanski atribut i prerogativ. Bogovi su Edipa namamili u klopku, iz uloge heroja pokušao je preći u ulogu boga, prva uloga mu je bila prava, stvarna, druga lažna, pogrešna i grešna, i tada su ga bogovi suočili s njegovom samoobmanom.
U tom suočavanju je i najveći zaplet drame. U antičkom mentalnom svetu bogovi su lako prelazili iz transcendentnog u ovozemaljski svet, i ako bi se ljudi s njima identifikovali i pokušali preuzeti njihove božanske moći, imali su u svojim verovanjima neposredno date uzore, i mogli da zamisle da poseduju božanske moći i da se samo nalaze u fazi prebivanja na zemlji, kako su često činili i pravi bogovi. Stoga Sofokle u drami nije dao veliki prostor psihološkim mehanizmima preuzimanja lažnih uloga, jer je njegovim savremenicima taj problem bio jasan i kao iskušenje sveprisutan, naročito kod heroja. Sofokle se najviše bavio problemima saznavanja lažnih i grešnih uloga, naročito ulogom Jokaste, Edipove majke i žene, koja ga odgovara od traganja za istinom. Jokasta sluti istinu i nagoveštenu propast, i zato nagovara Edipa da zajedno pobegnu od istine – i to bekstvo od istine (ne od slobode) osnovni je egzistencijalni problem savremenog pojedinca, i mora poslužiti kao početno objašnjenje za temu s kojom sam i započeo ovu dugu i zaobilaznu belešku.
Samo utoliko je čitava zapadnoevropska kultura imala prava da isturi Edipa kao osnovni obrazac mentalnog funkcionisanja savremenog čoveka (nije u pitanju samo psihoanaliza, ona je ovde uzgredni proizvod čitave jedne kulture). Sve ideologije našeg stoleća podrazumevaju preuzimanje božanskih prerogativa, igranje lažnih božanskih uloga i paralelno bekstvo od istine, brižljivo komponovano. Sofokle je i Edipa i Jokastu priveo istini, i oboje su prošli kroz strašni čin pokajanja i iskupljenja greha. Ali mentalni svet našeg doba ne samo što je u grču neuspelog, kičerajskog i lažnog preuzimanja božanskih moći, već i u grču samoobmanjivanja i bekstva od istine, i to bekstvo takođe je kičerajsko, i zato je naše doba tako prepuno svakojakog kiča.
Zapadnoevropska duhovnost ispred sebe je lukavo isturila psihoanalizu, čiji se osnovni psihološki rad sastoji u skrivanju istine – to čak nije ni uloga Jokaste, mada ima neke njene primese. Podmećući Edipa kao seksualni i incestralni problem, gurajući našeg savremenika u opsesivno-kompulsivne seksualne težnje, zavodeći ga samo parcijalno i beznačajno istinitim incestralnim objašnjenjima, erotizujući čitav njegov život, ta duhovnost, koja se samo služi psihoanalizom kao zgodnim sredstvom i tobožnjim oreolom nauke, ne dopušta ono što je Sofokle dopustio svojim nesretnim junacima – da se bore za istinu i da je ipak saznaju, svejedno što je cena saznanja skupa, jer ona se (tek tada) ipak može iskupiti iskajavanjem greha i oproštajem i ljudi i transcendentnog sveta.
Izvod iz knjige: Dragan Krstić, Psihološke beleške 1982-88, u pripremi u izdanju Balkanije, Novi Sad
Izvor: https://stanjestvari.com/2023/01/20/krstic-bekstvo-od-istine/
