Др Марина Матић: Храмови у нама

Фото: Печат/Слика екрана

У ме­те­жном XVI­II ве­ку, у опа­сном жрв­њу из­ме­ђу три ве­ли­ке си­ле (Тур­ске, Венеције и Ау­стри­је), Ср­би у Бо­ки но­се те­шко бре­ме. Не­ма­ју сво­ју др­жа­ву ни је­дин­стве­ну цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју, из­ло­же­ни су уце­на­ма да пре­ве­ре и по­ста­ну то­пов­ско ме­со у ту­ђим ра­то­ви­ма. Па ипак, они му­дро и да­ле­ко­ви­до на­ла­зе на­чине да од­бра­не соп­ство и оп­ста­ну. Сим­бол то­г настојања је Ве­ли­ка цр­ква ма­на­сти­ра Са­ви­на, пр­ви пот­пу­но ба­рок­ни пра­во­слав­ни храм у овом де­лу При­мор­ја

Ка­пи­тал­на сту­ди­ја др Ма­ри­не Ма­тић Ма­на­стир Са­ви­на у XVI­II ве­ку – Пра­во­слав­ни иден­ти­тет и мле­тач­ка власт об­ја­вље­на је пот­крај про­шле го­ди­не. За­јед­нич­ки је из­да­вач­ки по­ду­хват Ма­ти­це срп­ске – Дру­штва чла­но­ва у Цр­ној Го­ри, Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске и Пра­во­слав­ног бо­го­слов­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. Ре­цен­зен­ти су про­фе­со­ри Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та Бра­ни­слав То­дић, Зо­ран Ра­кић и Ми­лош Ко­вић, а уред­ник проф. др Ду­шан Кр­цу­но­вић.

Др Ма­тић је на Од­се­ку за исто­ри­ју умет­но­сти Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду ди­пло­ми­ра­ла (Мо­тив ви­те­шке љу­ба­ви као гра­ла ср­ца у ми­ни­ја­ту­ра­ма Бер­те­ле­ми­ја д’Ај­ка), ма­ги­стри­ра­ла (Два ли­ца же­не у ре­не­сан­сној умет­но­сти и кул­ту­ри – же­на као све­ти­ца и же­на као ве­шти­ца) и док­то­ри­ра­ла (Ма­на­стир Са­ви­на у  XVI­II  ве­ку). Пре­да­је на Ака­де­ми­ји СПЦ за умет­но­сти и кон­зер­ва­ци­ју.

По­ду­хва­ти­ли сте се про­у­ча­ва­ња вр­ло сло­же­не епо­хе, посебно у При­мор­ју, ко­ја ни­је би­ла до­вољ­но позната и осве­тље­на. Шта је било подстицајно за та­кав ко­рак?

Упра­во за­то. Због сло­же­но­сти и ва­жно­сти. Због да­ле­ко­се­жно­сти ду­бин­ских про­ме­на ко­је су се та­да од­ви­ја­ле и ко­је је нео­п­ход­но раз­у­ме­ти. Због пра­зни­на и ма­гли­на у на­шем чи­та­њу те епо­хе и са­мо­ра­зу­ме­ва­њу у њој. И то је, као и ово данас, би­ло „раз­до­бље тран­зи­ци­је“. Нај­ве­ћи део срп­ских про­сто­ра био је под тур­ском оку­па­ци­јом. Сре­ди­шта срп­ског по­ли­цен­трич­ног ет­но­са за­на­вља­ју се се­вер­но од Са­ве и Ду­на­ва, па и дру­где. Из срп­ско-ви­зан­тиј­ских обра­за­ца злат­ног сред­њо­ве­ко­вља ула­зи­мо у жа­ри­шта ба­рок­не кул­ту­ре. Пр­ви пут у сво­јој исто­ри­ји Ср­би се на тај на­чин и у тој ме­ри су­о­ча­ва­ју са За­па­дом, ње­го­вим ра­ци­о­на­ли­змом и се­ку­ла­ри­змом. Ста­ра и цен­трал­на Ср­би­ја, Бо­сна, нај­ве­ћи део Хер­це­го­ви­не су под осман­ском вла­шћу, Ср­би у Пре­ку су под ау­стриј­ским ца­рем. У Бо­ки и ју­жној Дал­ма­ци­ји Мле­ча­ни по­ти­ску­ју Тур­ке, 1687. пре­у­зи­ма­ју Хер­цег Но­ви и за­по­чи­ње пе­ри­од њи­хо­ве вла­да­ви­не дуг сто де­сет го­ди­на.

Жи­ве­ћи у та­квом про­це­пу из­ме­ђу ве­ли­ких си­ла, у „тек­тон­ским по­ре­ме­ћа­ји­ма исто­ри­је“, Ср­би су би­ли из­ло­же­ни огром­ним ис­ку­ше­њи­ма. Све три ве­ли­ке си­ле хте­ле су да их пре­тво­ре у сво­је гра­ни­ча­ре и уна­пред жр­тво­ва­не ју­ри­шни­ке. Би­ли су из­ло­же­ни уце­на­ма и при­ти­сци­ма да пре­ве­ре, од­рек­ну се свог иден­ти­те­та и име­на, сво­јих пре­да­ка и за­ве­та, и све то то­бо­же „за­рад по­то­ма­ка и бо­љег жи­во­та“.

Али ни­су по­кле­кли. Још јед­ном су по­све­до­чи­ли, ка­ко ка­же пе­сник, то сво­је „чу­до оп­ста­ја­ња и тра­ја­ња“. На­ма је ду­жност и пре­ка по­тре­ба да на­уч­но ис­тра­жу­је­мо, озбиљ­но и уте­ме­ље­но, ка­ко су то ус­пе­ли.

Си­ту­а­ци­ја и положај Ср­ба у том вре­ме­ну, да­кле, нису би­ли ни­ма­ло ла­ки. Ка­ко су се сна­ла­зи­ли и др­жа­ли у Бо­ки и за­ле­ђу?

Др­жа­ли су се му­дро и ис­трај­но. Би­ло је, раз­у­ме се, ра­зних по­ср­та­ња и по­зна­тих сла­бо­сти, али у глав­ним ства­ри­ма по­ка­за­ли су и вр­ли­ну и ве­шти­ну. Окол­но­сти су би­ле те­шке. Ни­су има­ли сво­ју др­жа­ву ни је­дин­стве­ну цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју, по­сто­јао је и ха­ос у ју­рис­дик­ци­ја­ма. Али ни­ка­да ни­су гу­би­ли свест о це­ли­ни ко­јој при­па­да­ју, ни спо­зна­ње да је у то­ме њи­хо­ва сна­га. Зна­ли су ко­ли­ко је ва­жно пре­жи­ве­ти дан, али и ве­ко­ва­ти век, не по­то­ну­ти у мо­ру ту­ђин­ском, над­жи­ве­ти сво­је по­ро­бљи­ва­че, и мо­ћи пред ол­та­ром по­гле­да­ти у очи Рас­пе­том и Бо­го­ро­ди­ци Са­вин­ској. Зна­ли су да Зве­ри не тре­ба бо­сти прст у око, зна­ли су да осе­те пра­ви трен за сво­је зах­те­ве и ци­ље­ве. Али из­над све­га зна­ли су кад и у че­му не­ма од­сту­па­ња. Зна­ли су спрам че­га је на­ша гла­ва са­мо сит­ни­ца.
У ар­хи­ва­ма сам на­шла мно­го из­вор­не гра­ђе ко­ја по­твр­ђу­је са ко­ли­ко су да­ле­ко­ви­до­сти и уме­шно­сти Са­вин­ци одр­жа­ва­ли жи­ве ве­зе са уда­ље­ном Кар­ло­вач­ком ми­тро­по­ли­јом, кључ­ним срп­ским ду­хов­ним сре­ди­штем у XVI­II ве­ку, и са Ру­си­јом, сло­вен­ским цар­ством, „Ви­зан­ти­јом по­сле Ви­зан­ти­је“. Та­мо од­ла­зе да уче, тра­же по­моћ, пре­у­зи­ма­ју бо­го­слу­жбе­не и цр­кве­но-умет­нич­ке обра­сце, хи­је­ро­топ­ске мо­де­ле. Не та­лам­ба­са­ју о то­ме, не на­ру­ша­ва­ју ло­кал­не од­но­се, све­сни су да су под ту­ђин­ском вла­шћу и под па­ском про­зе­лит­ске ри­мо­ка­то­лич­ке Кон­гре­га­ци­је за пропаганду ве­ре, али ни за трен не гу­бе свој пут, лик, иде­ју, као ни сво­ју ве­ру, је­зик и жи­во­твор­ну ве­зу са це­ли­ном ко­јој при­па­да­ју. Ино­кен­ти­је Да­бо­вић, игу­ман Са­ви­не у вре­ме град­ње Ве­ли­ке цр­кве, прет­ход­но је 18 го­ди­на бо­ра­вио на про­сто­ри­ма Кар­ло­вач­ке ми­тро­по­ли­је, ­нај­ви­ше у фру­шко­гор­ским ма­на­сти­ри­ма. Ода­тле до­но­си бо­го­слу­жбе­не књи­ге, ко­до­ве и обра­сце. Си­ме­он Мар­ко­вић Дра­гу­ли­чић чак 12 го­ди­на по Ру­си­ји са­ку­пља по­моћ за из­град­њу са­вин­ске Ве­ли­ке цр­кве, не сти­же ни да се вра­ти (уми­ре то­ком по­врат­ка), али сти­же оно што је при­ку­пио. Мно­ге са­вин­ске окру­жни­це, пут­не ис­пра­ве, да­ров­ни­це, по­пи­си, и дру­ги до­ку­мен­ти, го­во­ре о то­ме.
Од Ср­ба у Бо­ки и Хер­це­го­ви­ни, на­ро­чи­то од са­вин­ског брат­ства, и да­нас мно­го мо­же­мо на­у­чи­ти. Ви­ше по­гла­вља у мо­јој сту­ди­ји то­ме је по­све­ће­но.

Све ово на­ма да­на­шњим зву­чи од­не­куд по­зна­то. Да ли нам се исто­ри­ја по­на­вља?

Има ра­зних раз­и­гра­ва­ња на ту те­му, од фи­ло­зоф­ских до афо­ри­сти­чар­ских, од ли­не­ар­не и ци­клич­не кон­цеп­ци­је вре­ме­на до то­га да ли је исто­ри­ја учи­те­љи­ца жи­во­та или учи­те­љи­ца смр­ти. Из­ве­сно је пак, што по­твр­ђу­је и мо­је ис­тра­жи­ва­ње о ма­на­сти­ру Са­ви­на у XVI­II ве­ку, да у исто­ри­ји и вре­ме­ну де­лу­ју ду­бин­ски ар­хе­ти­по­си, древ­на чво­ри­шта си­ла. Та­ко се сва­ко на­ше по­ко­ле­ње у сво­ме вре­ме­ну на­ђе на истим или слич­ним рас­кр­шћи­ма, пред истим дра­ма­тич­ним пи­та­њи­ма. На­рав­но, то има ве­зе и са сим­бо­ло­ги­јом срп­ских отаџ­бин­ских про­сто­ра, као и са етич­ким и ду­хов­ним вер­ти­ка­ла­ма ко­је се из нас ди­жу. Са­вин­ци су у XVI­II ве­ку до­бро зна­ли да је тај „храм у на­ма“ са­мо од­раз оног хра­ма пред на­ма, и обр­ну­то. Сто­га су кроз цео тај век, те­жак и ме­те­жан, ис­тра­ја­ва­ли на по­ди­за­њу сво­је Ве­ли­ке цр­кве.

Да би се до­ку­мен­то­ва­ло, осве­тли­ло и про­ту­ма­чи­ло све што по­ми­ње­те, био је по­тре­бан оп­се­жан на­уч­ноис­тра­жи­вач­ки рад!?

Сре­ди­шње по­ље мог ис­тра­жи­ва­ња је ве­ли­ко, у ли­те­ра­ту­ри до­тад об­ра­ђи­ва­но оскуд­но, за­пра­во за­пу­ште­но. У про­у­ча­ва­њу ар­хи­тек­ту­ре и сли­кар­ства Са­ви­не, мо­гу по­ме­ну­ти не­ве­ли­ку књи­гу ака­де­ми­ка Де­ја­на Ме­да­ко­ви­ћа из 1978, тек­сто­ве Во­ји­сла­ва Ђу­ри­ћа из 1973. и 1977, као и ра­до­ве Ђор­ђа Стра­ти­ми­ро­ви­ћа из 1895. Исто­ри­о­граф­ски, ва­жну гра­ђу пред­ста­вља­ју ше­ма­ти­зми и Срб­ско-дал­ма­тин­ски ма­га­зин из XИX ве­ка, као и оно што су при­ку­пи­ли епи­ско­пи Ге­ра­сим Пе­тра­но­вић и Ни­ка­нор Ру­жи­чић, ар­хи­ман­дрит ма­на­сти­ра Ба­ња Ди­о­ни­си­је Ми­ко­вић, Мла­ден Цр­но­гор­че­вић и То­мо К. По­по­вић… Би­ло је и не­ких ама­тер­ских при­ло­га, са ни­зом гре­ша­ка и на­ка­рад­них раш­чи­та­ва­ња, што је до­но­си­ло ви­ше ште­те и за­бу­не не­го ко­ри­сти. (Јед­на та­ква круп­на гре­шка, на при­мер, пре­пи­си­ва­на је у ли­те­ра­ту­ри, без про­ве­ре, од Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа до 2022.)

Би­ло ми је ја­сно да се без оп­се­жног и на­гла­ше­но струч­ног ра­да, ар­хив­ског и те­рен­ског, ово не мо­же оба­ви­ти ка­ко ва­ља. По­че­ла сам, на­рав­но, од Ар­хи­ва ма­на­сти­ра Са­ви­на и По­ли­тич­ко-управ­ног мле­тач­ког ар­хи­ва у Хер­цег Но­вом. Тра­гом до­ку­ме­на­та сти­за­ло се у Др­жав­ни ар­хив у Ко­то­ру и Др­жав­ни ар­хив у Ве­не­ци­ји, Ар­хив СА­НУ у Срем­ским Кар­лов­ци­ма и Бе­о­гра­ду (За­о­став­шти­на Јо­ва­на То­ми­ћа), Ар­хе­о­граф­ско оде­ље­ње На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је, Му­зеј СПЦ и Др­жав­ни му­зеј у Пе­тро­гра­ду, ар­хи­ве ма­на­сти­ра Ба­ња код Ри­сна и Ђур­ђе­ви сту­по­ви у Бе­ра­на­ма… Ис­тра­жу­ју­ћи на­сле­ђе сли­кар­ских по­ро­ди­ца Ла­зо­вић и Ди­ми­три­је­вић-Ра­фа­и­ло­вић, сти­за­ла сам и до мно­гих за­ба­че­них се­ла у Бо­ки, Ста­ром Вла­ху, у око­ли­ни Но­ве Ва­ро­ши, Ива­њи­це, Ари­ља, Ужи­ца, Би­је­лог По­ља, Тре­би­ња… Тај део ра­да, уз оста­ло, тра­јао је осам го­ди­на. Из­во­ри су пре­во­ђе­ни са више је­зи­ка, ста­рих и да­на­шњих.

Не­из­о­ста­ван ис­тра­жи­вач­ки ток у ва­шој сту­ди­ји мо­ра­ла је би­ти бје­ло­пољ­ска сли­кар­ска по­ро­ди­ца Ла­зо­вић?

Да. Си­ме­он и Алек­си­је Ла­зо­вић би­ли су у то вре­ме вр­ло це­ње­ни сли­ка­ри. Си­ме­он за­по­чи­ње сво­ју де­лат­ност у пост­ви­зан­тиј­ском ма­ни­ру зо­гра­фа, али је то­ком ви­ше де­це­ни­ја по­сте­пе­но уво­дио у сво­је сли­кар­ство ба­рок­ну ико­но­гра­фи­ју. Упра­во у Ве­ли­кој цр­кви ма­на­сти­ра Са­ви­на Си­ме­он оства­ру­је сво­ју нај­ком­плет­ни­ју ба­рок­ну це­ли­ну, ме­ђу свим до­сад нам по­зна­тим. Ње­гов син Алек­си­је пр­ви пут се ов­де пред­ста­вља као сли­кар и до­при­не­ће осли­ка­ва­њем хор­ске ба­лу­стра­де Ци­клу­сом Хри­сто­вих стра­да­ња. Ан­га­жо­ва­њем Ла­зо­ви­ћа са­вин­ци су на­пра­ви­ли ја­сан идеј­ни от­клон од већ пре­жи­ве­лих зо­граф­ских мо­де­ла Бо­ко­ко­тор­ске сли­кар­ске ра­ди­о­ни­це, ко­ја је до та­да обе­ле­жа­ва­ла глав­ни умет­нич­ки ток При­мор­ја. Ба­рок­но сли­кар­ство у Бо­ку ула­зи баш де­ло­ва­њем сли­ка­ра Ла­зо­ви­ћа, при­мар­но у Са­ви­ни, али ве­о­ма бр­зо Алек­си­је Ла­зо­вић би­ва ан­га­жо­ван на укра­ша­ва­њу још не­ко­ли­ко цр­ка­ва на том под­руч­ју: Све­тих Сер­ги­ја и Вак­ха у По­ди­ма, цр­ка­ва Ри­зе Бо­го­ро­ди­чи­не и Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­чи­ног у Би­је­лој, Цр­кве Све­тог Ни­ко­ле у Ба­о­ши­ћи­ма, ма­на­сти­ру Ре­же­ви­ћи…

Из­у­зет­но ме­сто у жи­во­ту, кул­ту­ри и ве­ри Ср­ба у При­мор­ју има култ Бо­го­ро­ди­це?

Свакако. Две цр­кве у Са­ви­ни њој су по­све­ће­не. Го­то­во да не­ма ве­ће цр­кве у Бо­ки ко­ја ни­је има­ла не­ку ве­о­ма по­што­ва­ну ико­ну Бо­го­ро­ди­це. Ипак, по­себ­ну уло­гу за пра­во­слав­не у При­мор­ју има­ла је Чу­до­тво­ри­ца Са­вин­ска. Ико­на је ве­о­ма ква­ли­те­тан рад крит­ске шко­ле из XВИ ве­ка. По­чет­ком XВИ­ИИ ве­ка пре­кри­ве­на је сре­бр­ним око­вом, ка­ко је то би­ла прак­са са мно­го­по­што­ва­ним ико­на­ма дуж чи­та­ве ис­точ­но­ја­дран­ске оба­ле. Култ Бо­го­ро­ди­це Са­вин­ске по­себ­но се об­ли­ку­је на­кон ње­ног чу­до­твор­ног де­ло­ва­ња у од­бра­ни ма­на­сти­ра Са­ви­на. Пре­ма пре­да­њу, са мле­тач­ког бро­да „Сан­та Бар­ба­ра“ 1762. го­ди­не за­по­че­та је то­пов­ска паљ­ба на ма­на­стир, у на­ме­ри да бу­де уни­штен. Та­да је из­не­та Чу­до­тво­ри­ца Са­вин­ска пред ма­на­стир, где су игу­ман и мо­на­си са оку­пље­ним на­ро­дом одр­жа­ли мо­ле­бан за спас. У то­ку мо­ле­б­на, ве­ли пре­да­ње, му­ња је по­го­ди­ла мле­тач­ки брод и он је го­рео. Ма­на­стир је био спа­сен. На­кон овог до­га­ђа­ја, Бо­го­ро­ди­ца Са­вин­ска по­ста­је па­ла­ди­јум ма­на­сти­ра Са­ви­на и чи­та­ве пра­во­слав­не за­јед­ни­це на том под­руч­ју, а њен култ ши­ри се и ван Бо­ке. По­част јој ода­ју и при­пад­ни­ци дру­гих ве­ро­и­спо­ве­сти. По­себ­но ње­но про­сла­вља­ње од­ви­ја се на пра­зник Ус­пе­ња Бо­го­ро­ди­чи­ног, сла­ве ма­на­сти­ра. Чу­до­тво­ри­ца је та­да на че­лу ли­ти­је око ма­на­стир­ске Ду­бра­ве, а по по­врат­ку у ма­на­стир она је у култ­ном сре­ди­шту лич­них по­бо­жно­сти. Уз мо­ли­тве и по­ми­ња­ња, оста­вља­ју се број­ни во­тив­ни да­ро­ви пред ико­ном и на ње­ном окви­ру. У ма­на­стир­ској пор­ти је ве­ли­ко оби­чај­но на­род­но оку­пља­ње, ва­жно у не­го­ва­њу све­сти о иден­ти­те­ту, осе­ћања при­пад­но­сти и по­ве­за­но­сти уну­тар за­јед­ни­це.

Ва­ше ско­ро де­це­ниј­ско ис­тра­жи­ва­ње од­ви­ја­ло се под бла­го­сло­вом ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја, а ва­шу књи­гу, као је­дан од из­да­ва­ча, пот­пи­су­је ње­гов на­след­ник, ми­тро­по­лит Јо­а­ни­ки­је. Ко­ли­ко је ва­жна та вр­ста по­др­шке и са­пут­ни­штва у ова­квом на­уч­ном ис­тра­жи­ва­њу?

Не­мер­љи­во. Не мо­же се на­до­ме­сти­ти ни­чим дру­гим. Ни­је реч о ад­ми­ни­стра­тив­но-фор­мал­ној стра­ни ства­ри не­го о по­др­шци ду­хов­ни­ка. Без то­га, и без очи­тог по­кро­ви­тељ­ства Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, не бих ово ус­пе­ла да ура­дим. Два ми­тро­по­ли­та цр­но­гор­ско-при­мор­ска, онај прет­ход­ни и овај да­на­шњи, из­у­зет­не су лич­но­сти. Ви­шњи је дар што их у ова­ко те­шком вре­ме­ну има­мо са на­ма и пред на­ма. Бла­го­слов ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја пра­тио ме је кроз све го­ди­не овог сту­диј­ског ра­да, отва­ра­ју­ћи пре­да мном мно­ге две­ри, ви­дљи­ве и не­ви­дљи­ве. Ми­тро­по­лит Јо­а­ни­ки­је, осим што је из­да­вач­ки стао иза об­ја­вљи­ва­ња ове обим­не и зах­тев­не мо­но­гра­фи­је, де­ло­твор­но је по­мо­гао и на дру­ге на­чи­не. На при­мер: био је та­да епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки и омо­гу­ћио је да ис­тра­жим део за­о­став­шти­не сли­кар­ске по­ро­ди­це Ла­зо­вић ко­ји се на­ла­зи у бе­ран­ским Ђур­ђе­вим сту­по­ви­ма, што ми је би­ло ве­о­ма ва­жно. Ду­бо­ко сам им за­хвал­на, обо­ји­ци, због све­га ово­га.
И мо­је ис­тра­жи­ва­ње је по­твр­ди­ло да у те­шким вре­ме­ни­ма, кад не­ста­ну др­жа­ва и по­ре­дак, кад се си­сте­ми вред­но­сти пре­тво­ре у ру­ше­ви­не, кључ­ну уло­гу у оп­стан­ку за­јед­ни­це пре­у­зи­ма­ју ве­ли­ке лич­но­сти. Ви­зи­о­нар­ством, под­ви­гом, жр­твом, по­све­ће­ни­штвом, чи­сто­том. Нажа­лост, ми пре­че­сто тек кад их из­гу­би­мо, схва­ти­мо ко је то био ме­ђу на­ма.

Не­ко је ваш при­ступ и по­ду­хват не­дав­но упо­ре­дио са „пред­бо­лоњ­ским ви­си­на­ма срп­ске на­у­ке и срп­ских уни­вер­зи­те­та“. У вре­ме­ну ка­кво је на­ше и у пре­о­вла­ђу­ју­ћем вред­но­сном си­сте­му у дру­штву, има ли свр­хе и сми­сла та­ко ра­ди­ти?

Сла­вуј пе­ва у шу­ми без об­зи­ра на то да ли га не­ко чу­је или не. И на на­ма је да чи­ни­мо оно што је до нас. Оно што нај­бо­ље зна­мо. По­све­ће­но и без­у­слов­но. Вре­ме ко­је нам је да­то ми ис­пу­ња­ва­мо сми­слом и од­ре­ђу­је­мо пред­знак и ње­му и се­би. Ми по­ди­же­мо и одр­жа­ва­мо вред­но­сну ле­стви­цу сво­јих жи­во­та. Бо­ло­ње, ва­ша­ри та­шти­на, шар­ла­тан­ски апла­у­зи или зви­жду­ци, не­ма­ју са тим бит­не ве­зе. Мо­жда је не­ко­ме па­те­тич­но или да­на­шњем уху пре­ја­ко, али пред ди­ле­мом са­др­жа­ном у Ва­шем пи­та­њу увек се се­тим чу­ве­не сце­не из Шо­три­ног фил­ма Бој на Ко­со­ву. Оби­ли­ће­ва гла­ва је на па­њу, а Ср­бин Хам­за, пре­ве­ра и по­тур­че­њак, ру­га му се: „Уза­луд, Оби­ли­ћу, про­ли­ваш сво­ју крв да­нас!“ „Сво­јом кр­вљу ја да­нас, за­у­век, по­вла­чим гра­ни­цу“, од­го­ва­ра му гла­ва са па­ња. „Ка­кву гра­ни­цу, јад­ни Оби­ли­ћу?!“ це­ри се Хам­за. „Гра­ни­цу из­ме­ђу ме­не и те­бе.“

Извор: Печат

Преузето са: https://www.in4s.net/dr-marina-matic-hramovi-u-nama/