Dr Marina Matić: Hramovi u nama

Foto: Pečat/Slika ekrana

U me­te­žnom XVI­II ve­ku, u opa­snom žrv­nju iz­me­đu tri ve­li­ke si­le (Tur­ske, Venecije i Au­stri­je), Sr­bi u Bo­ki no­se te­ško bre­me. Ne­ma­ju svo­ju dr­ža­vu ni je­din­stve­nu cr­kve­nu or­ga­ni­za­ci­ju, iz­lo­že­ni su uce­na­ma da pre­ve­re i po­sta­nu to­pov­sko me­so u tu­đim ra­to­vi­ma. Pa ipak, oni mu­dro i da­le­ko­vi­do na­la­ze na­čine da od­bra­ne sop­stvo i op­sta­nu. Sim­bol to­g nastojanja je Ve­li­ka cr­kva ma­na­sti­ra Sa­vi­na, pr­vi pot­pu­no ba­rok­ni pra­vo­slav­ni hram u ovom de­lu Pri­mor­ja

Ka­pi­tal­na stu­di­ja dr Ma­ri­ne Ma­tić Ma­na­stir Sa­vi­na u XVI­II ve­ku – Pra­vo­slav­ni iden­ti­tet i mle­tač­ka vlast ob­ja­vlje­na je pot­kraj pro­šle go­di­ne. Za­jed­nič­ki je iz­da­vač­ki po­du­hvat Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri, Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske i Pra­vo­slav­nog bo­go­slov­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Re­cen­zen­ti su pro­fe­so­ri Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta Bra­ni­slav To­dić, Zo­ran Ra­kić i Mi­loš Ko­vić, a ured­nik prof. dr Du­šan Kr­cu­no­vić.

Dr Ma­tić je na Od­se­ku za isto­ri­ju umet­no­sti Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du di­plo­mi­ra­la (Mo­tiv vi­te­ške lju­ba­vi kao gra­la sr­ca u mi­ni­ja­tu­ra­ma Ber­te­le­mi­ja d’Aj­ka), ma­gi­stri­ra­la (Dva li­ca že­ne u re­ne­san­snoj umet­no­sti i kul­tu­ri – že­na kao sve­ti­ca i že­na kao ve­šti­ca) i dok­to­ri­ra­la (Ma­na­stir Sa­vi­na u  XVI­II  ve­ku). Pre­da­je na Aka­de­mi­ji SPC za umet­no­sti i kon­zer­va­ci­ju.

Po­du­hva­ti­li ste se pro­u­ča­va­nja vr­lo slo­že­ne epo­he, posebno u Pri­mor­ju, ko­ja ni­je bi­la do­volj­no poznata i osve­tlje­na. Šta je bilo podsticajno za ta­kav ko­rak?

Upra­vo za­to. Zbog slo­že­no­sti i va­žno­sti. Zbog da­le­ko­se­žno­sti du­bin­skih pro­me­na ko­je su se ta­da od­vi­ja­le i ko­je je neo­p­hod­no raz­u­me­ti. Zbog pra­zni­na i ma­gli­na u na­šem či­ta­nju te epo­he i sa­mo­ra­zu­me­va­nju u njoj. I to je, kao i ovo danas, bi­lo „raz­do­blje tran­zi­ci­je“. Naj­ve­ći deo srp­skih pro­sto­ra bio je pod tur­skom oku­pa­ci­jom. Sre­di­šta srp­skog po­li­cen­trič­nog et­no­sa za­na­vlja­ju se se­ver­no od Sa­ve i Du­na­va, pa i dru­gde. Iz srp­sko-vi­zan­tij­skih obra­za­ca zlat­nog sred­njo­ve­ko­vlja ula­zi­mo u ža­ri­šta ba­rok­ne kul­tu­re. Pr­vi put u svo­joj isto­ri­ji Sr­bi se na taj na­čin i u toj me­ri su­o­ča­va­ju sa Za­pa­dom, nje­go­vim ra­ci­o­na­li­zmom i se­ku­la­ri­zmom. Sta­ra i cen­tral­na Sr­bi­ja, Bo­sna, naj­ve­ći deo Her­ce­go­vi­ne su pod osman­skom vla­šću, Sr­bi u Pre­ku su pod au­strij­skim ca­rem. U Bo­ki i ju­žnoj Dal­ma­ci­ji Mle­ča­ni po­ti­sku­ju Tur­ke, 1687. pre­u­zi­ma­ju Her­ceg No­vi i za­po­či­nje pe­ri­od nji­ho­ve vla­da­vi­ne dug sto de­set go­di­na.

Ži­ve­ći u ta­kvom pro­ce­pu iz­me­đu ve­li­kih si­la, u „tek­ton­skim po­re­me­ća­ji­ma isto­ri­je“, Sr­bi su bi­li iz­lo­že­ni ogrom­nim is­ku­še­nji­ma. Sve tri ve­li­ke si­le hte­le su da ih pre­tvo­re u svo­je gra­ni­ča­re i una­pred žr­tvo­va­ne ju­ri­šni­ke. Bi­li su iz­lo­že­ni uce­na­ma i pri­ti­sci­ma da pre­ve­re, od­rek­nu se svog iden­ti­te­ta i ime­na, svo­jih pre­da­ka i za­ve­ta, i sve to to­bo­že „za­rad po­to­ma­ka i bo­ljeg ži­vo­ta“.

Ali ni­su po­kle­kli. Još jed­nom su po­sve­do­či­li, ka­ko ka­že pe­snik, to svo­je „ču­do op­sta­ja­nja i tra­ja­nja“. Na­ma je du­žnost i pre­ka po­tre­ba da na­uč­no is­tra­žu­je­mo, ozbilj­no i ute­me­lje­no, ka­ko su to us­pe­li.

Si­tu­a­ci­ja i položaj Sr­ba u tom vre­me­nu, da­kle, nisu bi­li ni­ma­lo la­ki. Ka­ko su se sna­la­zi­li i dr­ža­li u Bo­ki i za­le­đu?

Dr­ža­li su se mu­dro i is­traj­no. Bi­lo je, raz­u­me se, ra­znih po­sr­ta­nja i po­zna­tih sla­bo­sti, ali u glav­nim stva­ri­ma po­ka­za­li su i vr­li­nu i ve­šti­nu. Okol­no­sti su bi­le te­ške. Ni­su ima­li svo­ju dr­ža­vu ni je­din­stve­nu cr­kve­nu or­ga­ni­za­ci­ju, po­sto­jao je i ha­os u ju­ris­dik­ci­ja­ma. Ali ni­ka­da ni­su gu­bi­li svest o ce­li­ni ko­joj pri­pa­da­ju, ni spo­zna­nje da je u to­me nji­ho­va sna­ga. Zna­li su ko­li­ko je va­žno pre­ži­ve­ti dan, ali i ve­ko­va­ti vek, ne po­to­nu­ti u mo­ru tu­đin­skom, nad­ži­ve­ti svo­je po­ro­blji­va­če, i mo­ći pred ol­ta­rom po­gle­da­ti u oči Ras­pe­tom i Bo­go­ro­di­ci Sa­vin­skoj. Zna­li su da Zve­ri ne tre­ba bo­sti prst u oko, zna­li su da ose­te pra­vi tren za svo­je zah­te­ve i ci­lje­ve. Ali iz­nad sve­ga zna­li su kad i u če­mu ne­ma od­stu­pa­nja. Zna­li su spram če­ga je na­ša gla­va sa­mo sit­ni­ca.
U ar­hi­va­ma sam na­šla mno­go iz­vor­ne gra­đe ko­ja po­tvr­đu­je sa ko­li­ko su da­le­ko­vi­do­sti i ume­šno­sti Sa­vin­ci odr­ža­va­li ži­ve ve­ze sa uda­lje­nom Kar­lo­vač­kom mi­tro­po­li­jom, ključ­nim srp­skim du­hov­nim sre­di­štem u XVI­II ve­ku, i sa Ru­si­jom, slo­ven­skim car­stvom, „Vi­zan­ti­jom po­sle Vi­zan­ti­je“. Ta­mo od­la­ze da uče, tra­že po­moć, pre­u­zi­ma­ju bo­go­slu­žbe­ne i cr­kve­no-umet­nič­ke obra­sce, hi­je­ro­top­ske mo­de­le. Ne ta­lam­ba­sa­ju o to­me, ne na­ru­ša­va­ju lo­kal­ne od­no­se, sve­sni su da su pod tu­đin­skom vla­šću i pod pa­skom pro­ze­lit­ske ri­mo­ka­to­lič­ke Kon­gre­ga­ci­je za propagandu ve­re, ali ni za tren ne gu­be svoj put, lik, ide­ju, kao ni svo­ju ve­ru, je­zik i ži­vo­tvor­nu ve­zu sa ce­li­nom ko­joj pri­pa­da­ju. Ino­ken­ti­je Da­bo­vić, igu­man Sa­vi­ne u vre­me grad­nje Ve­li­ke cr­kve, pret­hod­no je 18 go­di­na bo­ra­vio na pro­sto­ri­ma Kar­lo­vač­ke mi­tro­po­li­je, ­naj­vi­še u fru­ško­gor­skim ma­na­sti­ri­ma. Oda­tle do­no­si bo­go­slu­žbe­ne knji­ge, ko­do­ve i obra­sce. Si­me­on Mar­ko­vić Dra­gu­li­čić čak 12 go­di­na po Ru­si­ji sa­ku­plja po­moć za iz­grad­nju sa­vin­ske Ve­li­ke cr­kve, ne sti­že ni da se vra­ti (umi­re to­kom po­vrat­ka), ali sti­že ono što je pri­ku­pio. Mno­ge sa­vin­ske okru­žni­ce, put­ne is­pra­ve, da­rov­ni­ce, po­pi­si, i dru­gi do­ku­men­ti, go­vo­re o to­me.
Od Sr­ba u Bo­ki i Her­ce­go­vi­ni, na­ro­či­to od sa­vin­skog brat­stva, i da­nas mno­go mo­že­mo na­u­či­ti. Vi­še po­gla­vlja u mo­joj stu­di­ji to­me je po­sve­će­no.

Sve ovo na­ma da­na­šnjim zvu­či od­ne­kud po­zna­to. Da li nam se isto­ri­ja po­na­vlja?

Ima ra­znih raz­i­gra­va­nja na tu te­mu, od fi­lo­zof­skih do afo­ri­sti­čar­skih, od li­ne­ar­ne i ci­klič­ne kon­cep­ci­je vre­me­na do to­ga da li je isto­ri­ja uči­te­lji­ca ži­vo­ta ili uči­te­lji­ca smr­ti. Iz­ve­sno je pak, što po­tvr­đu­je i mo­je is­tra­ži­va­nje o ma­na­sti­ru Sa­vi­na u XVI­II ve­ku, da u isto­ri­ji i vre­me­nu de­lu­ju du­bin­ski ar­he­ti­po­si, drev­na čvo­ri­šta si­la. Ta­ko se sva­ko na­še po­ko­le­nje u svo­me vre­me­nu na­đe na istim ili slič­nim ras­kr­šći­ma, pred istim dra­ma­tič­nim pi­ta­nji­ma. Na­rav­no, to ima ve­ze i sa sim­bo­lo­gi­jom srp­skih otadž­bin­skih pro­sto­ra, kao i sa etič­kim i du­hov­nim ver­ti­ka­la­ma ko­je se iz nas di­žu. Sa­vin­ci su u XVI­II ve­ku do­bro zna­li da je taj „hram u na­ma“ sa­mo od­raz onog hra­ma pred na­ma, i obr­nu­to. Sto­ga su kroz ceo taj vek, te­žak i me­te­žan, is­tra­ja­va­li na po­di­za­nju svo­je Ve­li­ke cr­kve.

Da bi se do­ku­men­to­va­lo, osve­tli­lo i pro­tu­ma­či­lo sve što po­mi­nje­te, bio je po­tre­ban op­se­žan na­uč­nois­tra­ži­vač­ki rad!?

Sre­di­šnje po­lje mog is­tra­ži­va­nja je ve­li­ko, u li­te­ra­tu­ri do­tad ob­ra­đi­va­no oskud­no, za­pra­vo za­pu­šte­no. U pro­u­ča­va­nju ar­hi­tek­tu­re i sli­kar­stva Sa­vi­ne, mo­gu po­me­nu­ti ne­ve­li­ku knji­gu aka­de­mi­ka De­ja­na Me­da­ko­vi­ća iz 1978, tek­sto­ve Vo­ji­sla­va Đu­ri­ća iz 1973. i 1977, kao i ra­do­ve Đor­đa Stra­ti­mi­ro­vi­ća iz 1895. Isto­ri­o­graf­ski, va­žnu gra­đu pred­sta­vlja­ju še­ma­ti­zmi i Srb­sko-dal­ma­tin­ski ma­ga­zin iz XIX ve­ka, kao i ono što su pri­ku­pi­li epi­sko­pi Ge­ra­sim Pe­tra­no­vić i Ni­ka­nor Ru­ži­čić, ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra Ba­nja Di­o­ni­si­je Mi­ko­vić, Mla­den Cr­no­gor­če­vić i To­mo K. Po­po­vić… Bi­lo je i ne­kih ama­ter­skih pri­lo­ga, sa ni­zom gre­ša­ka i na­ka­rad­nih raš­či­ta­va­nja, što je do­no­si­lo vi­še šte­te i za­bu­ne ne­go ko­ri­sti. (Jed­na ta­kva krup­na gre­ška, na pri­mer, pre­pi­si­va­na je u li­te­ra­tu­ri, bez pro­ve­re, od Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća do 2022.)

Bi­lo mi je ja­sno da se bez op­se­žnog i na­gla­še­no struč­nog ra­da, ar­hiv­skog i te­ren­skog, ovo ne mo­že oba­vi­ti ka­ko va­lja. Po­če­la sam, na­rav­no, od Ar­hi­va ma­na­sti­ra Sa­vi­na i Po­li­tič­ko-uprav­nog mle­tač­kog ar­hi­va u Her­ceg No­vom. Tra­gom do­ku­me­na­ta sti­za­lo se u Dr­žav­ni ar­hiv u Ko­to­ru i Dr­žav­ni ar­hiv u Ve­ne­ci­ji, Ar­hiv SA­NU u Srem­skim Kar­lov­ci­ma i Be­o­gra­du (Za­o­stav­šti­na Jo­va­na To­mi­ća), Ar­he­o­graf­sko ode­lje­nje Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je, Mu­zej SPC i Dr­žav­ni mu­zej u Pe­tro­gra­du, ar­hi­ve ma­na­sti­ra Ba­nja kod Ri­sna i Đur­đe­vi stu­po­vi u Be­ra­na­ma… Is­tra­žu­ju­ći na­sle­đe sli­kar­skih po­ro­di­ca La­zo­vić i Di­mi­tri­je­vić-Ra­fa­i­lo­vić, sti­za­la sam i do mno­gih za­ba­če­nih se­la u Bo­ki, Sta­rom Vla­hu, u oko­li­ni No­ve Va­ro­ši, Iva­nji­ce, Ari­lja, Uži­ca, Bi­je­log Po­lja, Tre­bi­nja… Taj deo ra­da, uz osta­lo, tra­jao je osam go­di­na. Iz­vo­ri su pre­vo­đe­ni sa više je­zi­ka, sta­rih i da­na­šnjih.

Ne­iz­o­sta­van is­tra­ži­vač­ki tok u va­šoj stu­di­ji mo­ra­la je bi­ti bje­lo­polj­ska sli­kar­ska po­ro­di­ca La­zo­vić?

Da. Si­me­on i Alek­si­je La­zo­vić bi­li su u to vre­me vr­lo ce­nje­ni sli­ka­ri. Si­me­on za­po­či­nje svo­ju de­lat­nost u post­vi­zan­tij­skom ma­ni­ru zo­gra­fa, ali je to­kom vi­še de­ce­ni­ja po­ste­pe­no uvo­dio u svo­je sli­kar­stvo ba­rok­nu iko­no­gra­fi­ju. Upra­vo u Ve­li­koj cr­kvi ma­na­sti­ra Sa­vi­na Si­me­on ostva­ru­je svo­ju naj­kom­plet­ni­ju ba­rok­nu ce­li­nu, me­đu svim do­sad nam po­zna­tim. Nje­gov sin Alek­si­je pr­vi put se ov­de pred­sta­vlja kao sli­kar i do­pri­ne­će osli­ka­va­njem hor­ske ba­lu­stra­de Ci­klu­som Hri­sto­vih stra­da­nja. An­ga­žo­va­njem La­zo­vi­ća sa­vin­ci su na­pra­vi­li ja­san idej­ni ot­klon od već pre­ži­ve­lih zo­graf­skih mo­de­la Bo­ko­ko­tor­ske sli­kar­ske ra­di­o­ni­ce, ko­ja je do ta­da obe­le­ža­va­la glav­ni umet­nič­ki tok Pri­mor­ja. Ba­rok­no sli­kar­stvo u Bo­ku ula­zi baš de­lo­va­njem sli­ka­ra La­zo­vi­ća, pri­mar­no u Sa­vi­ni, ali ve­o­ma br­zo Alek­si­je La­zo­vić bi­va an­ga­žo­van na ukra­ša­va­nju još ne­ko­li­ko cr­ka­va na tom pod­ruč­ju: Sve­tih Ser­gi­ja i Vak­ha u Po­di­ma, cr­ka­va Ri­ze Bo­go­ro­di­či­ne i Ro­đe­nja Bo­go­ro­di­či­nog u Bi­je­loj, Cr­kve Sve­tog Ni­ko­le u Ba­o­ši­ći­ma, ma­na­sti­ru Re­že­vi­ći…

Iz­u­zet­no me­sto u ži­vo­tu, kul­tu­ri i ve­ri Sr­ba u Pri­mor­ju ima kult Bo­go­ro­di­ce?

Svakako. Dve cr­kve u Sa­vi­ni njoj su po­sve­će­ne. Go­to­vo da ne­ma ve­će cr­kve u Bo­ki ko­ja ni­je ima­la ne­ku ve­o­ma po­što­va­nu iko­nu Bo­go­ro­di­ce. Ipak, po­seb­nu ulo­gu za pra­vo­slav­ne u Pri­mor­ju ima­la je Ču­do­tvo­ri­ca Sa­vin­ska. Iko­na je ve­o­ma kva­li­te­tan rad krit­ske ško­le iz XVI ve­ka. Po­čet­kom XVI­II ve­ka pre­kri­ve­na je sre­br­nim oko­vom, ka­ko je to bi­la prak­sa sa mno­go­po­što­va­nim iko­na­ma duž či­ta­ve is­toč­no­ja­dran­ske oba­le. Kult Bo­go­ro­di­ce Sa­vin­ske po­seb­no se ob­li­ku­je na­kon nje­nog ču­do­tvor­nog de­lo­va­nja u od­bra­ni ma­na­sti­ra Sa­vi­na. Pre­ma pre­da­nju, sa mle­tač­kog bro­da „San­ta Bar­ba­ra“ 1762. go­di­ne za­po­če­ta je to­pov­ska palj­ba na ma­na­stir, u na­me­ri da bu­de uni­šten. Ta­da je iz­ne­ta Ču­do­tvo­ri­ca Sa­vin­ska pred ma­na­stir, gde su igu­man i mo­na­si sa oku­plje­nim na­ro­dom odr­ža­li mo­le­ban za spas. U to­ku mo­le­b­na, ve­li pre­da­nje, mu­nja je po­go­di­la mle­tač­ki brod i on je go­reo. Ma­na­stir je bio spa­sen. Na­kon ovog do­ga­đa­ja, Bo­go­ro­di­ca Sa­vin­ska po­sta­je pa­la­di­jum ma­na­sti­ra Sa­vi­na i či­ta­ve pra­vo­slav­ne za­jed­ni­ce na tom pod­ruč­ju, a njen kult ši­ri se i van Bo­ke. Po­čast joj oda­ju i pri­pad­ni­ci dru­gih ve­ro­i­spo­ve­sti. Po­seb­no nje­no pro­sla­vlja­nje od­vi­ja se na pra­znik Us­pe­nja Bo­go­ro­di­či­nog, sla­ve ma­na­sti­ra. Ču­do­tvo­ri­ca je ta­da na če­lu li­ti­je oko ma­na­stir­ske Du­bra­ve, a po po­vrat­ku u ma­na­stir ona je u kult­nom sre­di­štu lič­nih po­bo­žno­sti. Uz mo­li­tve i po­mi­nja­nja, osta­vlja­ju se broj­ni vo­tiv­ni da­ro­vi pred iko­nom i na nje­nom okvi­ru. U ma­na­stir­skoj por­ti je ve­li­ko obi­čaj­no na­rod­no oku­plja­nje, va­žno u ne­go­va­nju sve­sti o iden­ti­te­tu, ose­ćanja pri­pad­no­sti i po­ve­za­no­sti unu­tar za­jed­ni­ce.

Va­še sko­ro de­ce­nij­sko is­tra­ži­va­nje od­vi­ja­lo se pod bla­go­slo­vom mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, a va­šu knji­gu, kao je­dan od iz­da­va­ča, pot­pi­su­je nje­gov na­sled­nik, mi­tro­po­lit Jo­a­ni­ki­je. Ko­li­ko je va­žna ta vr­sta po­dr­ške i sa­put­ni­štva u ova­kvom na­uč­nom is­tra­ži­va­nju?

Ne­mer­lji­vo. Ne mo­že se na­do­me­sti­ti ni­čim dru­gim. Ni­je reč o ad­mi­ni­stra­tiv­no-for­mal­noj stra­ni stva­ri ne­go o po­dr­šci du­hov­ni­ka. Bez to­ga, i bez oči­tog po­kro­vi­telj­stva Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, ne bih ovo us­pe­la da ura­dim. Dva mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­ska, onaj pret­hod­ni i ovaj da­na­šnji, iz­u­zet­ne su lič­no­sti. Vi­šnji je dar što ih u ova­ko te­škom vre­me­nu ima­mo sa na­ma i pred na­ma. Bla­go­slov mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja pra­tio me je kroz sve go­di­ne ovog stu­dij­skog ra­da, otva­ra­ju­ći pre­da mnom mno­ge dve­ri, vi­dlji­ve i ne­vi­dlji­ve. Mi­tro­po­lit Jo­a­ni­ki­je, osim što je iz­da­vač­ki stao iza ob­ja­vlji­va­nja ove obim­ne i zah­tev­ne mo­no­gra­fi­je, de­lo­tvor­no je po­mo­gao i na dru­ge na­či­ne. Na pri­mer: bio je ta­da epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki i omo­gu­ćio je da is­tra­žim deo za­o­stav­šti­ne sli­kar­ske po­ro­di­ce La­zo­vić ko­ji se na­la­zi u be­ran­skim Đur­đe­vim stu­po­vi­ma, što mi je bi­lo ve­o­ma va­žno. Du­bo­ko sam im za­hval­na, obo­ji­ci, zbog sve­ga ovo­ga.
I mo­je is­tra­ži­va­nje je po­tvr­di­lo da u te­škim vre­me­ni­ma, kad ne­sta­nu dr­ža­va i po­re­dak, kad se si­ste­mi vred­no­sti pre­tvo­re u ru­še­vi­ne, ključ­nu ulo­gu u op­stan­ku za­jed­ni­ce pre­u­zi­ma­ju ve­li­ke lič­no­sti. Vi­zi­o­nar­stvom, pod­vi­gom, žr­tvom, po­sve­će­ni­štvom, či­sto­tom. Naža­lost, mi pre­če­sto tek kad ih iz­gu­bi­mo, shva­ti­mo ko je to bio me­đu na­ma.

Ne­ko je vaš pri­stup i po­du­hvat ne­dav­no upo­re­dio sa „pred­bo­lonj­skim vi­si­na­ma srp­ske na­u­ke i srp­skih uni­ver­zi­te­ta“. U vre­me­nu ka­kvo je na­še i u pre­o­vla­đu­ju­ćem vred­no­snom si­ste­mu u dru­štvu, ima li svr­he i smi­sla ta­ko ra­di­ti?

Sla­vuj pe­va u šu­mi bez ob­zi­ra na to da li ga ne­ko ču­je ili ne. I na na­ma je da či­ni­mo ono što je do nas. Ono što naj­bo­lje zna­mo. Po­sve­će­no i bez­u­slov­no. Vre­me ko­je nam je da­to mi is­pu­nja­va­mo smi­slom i od­re­đu­je­mo pred­znak i nje­mu i se­bi. Mi po­di­že­mo i odr­ža­va­mo vred­no­snu le­stvi­cu svo­jih ži­vo­ta. Bo­lo­nje, va­ša­ri ta­šti­na, šar­la­tan­ski apla­u­zi ili zvi­ždu­ci, ne­ma­ju sa tim bit­ne ve­ze. Mo­žda je ne­ko­me pa­te­tič­no ili da­na­šnjem uhu pre­ja­ko, ali pred di­le­mom sa­dr­ža­nom u Va­šem pi­ta­nju uvek se se­tim ču­ve­ne sce­ne iz Šo­tri­nog fil­ma Boj na Ko­so­vu. Obi­li­će­va gla­va je na pa­nju, a Sr­bin Ham­za, pre­ve­ra i po­tur­če­njak, ru­ga mu se: „Uza­lud, Obi­li­ću, pro­li­vaš svo­ju krv da­nas!“ „Svo­jom kr­vlju ja da­nas, za­u­vek, po­vla­čim gra­ni­cu“, od­go­va­ra mu gla­va sa pa­nja. „Ka­kvu gra­ni­cu, jad­ni Obi­li­ću?!“ ce­ri se Ham­za. „Gra­ni­cu iz­me­đu me­ne i te­be.“

Izvor: Pečat

Preuzeto sa: https://www.in4s.net/dr-marina-matic-hramovi-u-nama/