Tekst.M.Antonić:
Ovo nije prvi put da se suočavam sa pitanjem zašto, za razliku od pozorišnih predstava ,moje kolege svaku novu pesmu na estradi dobro medijski isprate. Pogotovo kad u pozorišnim predstavama imamo mlade uspešno stasale glumce,tradicionalno dobro pozorište,režiju….?!
Povod za ovakav stav je moje traganje za informacijom o premijeri (Narodno pozorište Kikinda) predstave ”Oblaci” Nine Plavanjac u režiji Stevana Bodrože koji kaže da je predstava poetski pokušaj rekonstrukcije svojevrsne duševne mape života Dušana Vasiljeva .Predstava nosi podnaslov „pseudobiografija i fantazmagorija „ što je priznaćete veoma intrigirajuće.
– U magli koja obavija njegov identitet, njegov tako kratak život, sa večnim pitanjem iz čega je tačno crpio svu bol, sav naboj koju je utkao u svoju poeziju, mi smo rekonstruisali parčiće mogućeg životnog puta. Vodili smo se idejom da umetnost imitira život, i obrnuto, i da je velika verovatnoća da je mnogo toga o čemu je pisao Dušan Vasiljev, na nekom nivou, i iskusio. Zato je podnaslov drame „pseudobiografija i fantazmagorija“. U konačnici svet koji dočaravamo u ovoj predstavi je onaj u kom su granice između sna i jave nejasne, ono što je zbilja bio Dušanov realni život meša se sa onim što je njegov unutrašnji život, damar njegove mašte. Teatar ima pravo na te čudne himere sastavljene od jave i sna. A zašto ih u ovom slučaju stvara? Zato što je Dušan Vasiljev neopevani heroj umetničke istrajnosti, vitez koji svoju veru u umetnost i svoju opredeljenost ka autentičnom izrazu nije izgubio ni kada ga niko nije podržao, ni kada su ga nepovoljne životne okolnosti sprečile da ostvari svoje snove, ni kada ga je bolest prerano sasekla u letu. Dušan Vasiljev je martir umetničke posvećenosti, detinje naivnosti, kreativne hrabrosti i duboke socijalne nepravde, one koja je jednom siromašnom dečaku zatvorila sve puteve da se usavršava i obrazuje, da dođe do pravih krugova, one zbog koje ni do danas nije dobio mesto koje mu u našoj kulturi pripada. Ova predstava je pokušaj ispravljanja te nepravde. Ova predstava je priča o njegovoj pasiji,-istakao je režiser Stevan Bodroža.
I sad tu imamo nelogičnosti na koje sam ukazao na početku ovog teksta. Dušan Vasiljev nije jedini koji ,kako reče gospodin Bodroža, „ni do danas nije dobio mesto koje mu u našoj kulturi pripada“.Zašto je to tako? I da li sam u pravu što ukazujem na nelogičan, ne kvalitetan i apsurdan odnos u vrednovanju ,pa makar i kroz medije, ove i sličnih predstava, dela jednog Dušana Vasiljeva i naše estrade?!
Kada bi se neko bavio istraživanjem koliko je uloga i predstava mladim glumcima potrebno da dostignu popularnost pevača ,a koliko jednom pevaču, rezultat bi za glumce i pozorišnu profesiju bio poražavajući . Mi čak imamo jednu veoma gledanu televiziju na kojoj subotom skoro ceo dan možete slušati pevače i njihove pesme. Ima, doduše i nekakav program na kome mogu da se gledaju neke tv drame ali malo ko zna da takav program uopšte postoji. I da se razumemo.Nije sve u tome. Suština je u prihvaćenom modelu da kad se na estradi desi neki novi album i sl. mediji su preplavljeni vestima,izveštajima,gostovanjima aktera sa promocija, a kada se dese premijere u pozorištima za to treba biti vidovit.
U slučaju koji je povod ovom razmišljanju u prilog je i činjenica da se radi o premijeri u jednom tardicionalno dobrom i uspešnom pozorištu . Svojevremeno sam slučajno tamo jednom bio i znam da je ovde prva pozorišna predstava izvedena 1796. godine „ od strane jedne putujuće grupe na nemačkom jeziku. Znatno kasnije , 1824. od takođe jedne putujuće grupe izvedena je predstava na srpskom jeziku. Deset godina je trebalo da prođe da kikindski studenti i grupa omladinaca 1834. godine pripreme prvu pozorišnu predstavu. Bio je to pozorišni komad “SVETISLAV I MILEVA” Jovana Sterije Popovića, čija je premijera izvedena u leto pomenute godine.
I opet je trebalo da prođe 10 godina da se u ovom gradu „fomira prva „pozorišna družina“ koja priprema i izvodi predstave u kontinuitetu. „
Od tada zapisi kažu da je vrlo brzo pozorišni život u Kikindi počeo da jača, da se formiraju i druge pozorišne grupe. Pokret do pokreta i 1950.godine osniva se Narodno amatersko pozorište koje svoj profesionalni status dobija odlukom Skupštine opštine Kikinda tek 1992.godine. Rad je nastavljen izvedbama klasika i savremene drame, kasnije i dečije predstave.
Tako su se konačno stekli uslovi da pozorište stane na svoje pozorišne daske .
Naročitu radoznalost publika je pokazala od 1959.godine od kada se igraju predstave na maloj sceni. Tu su zabaležene i značajne nagrade sa Festivala malih scena Vojvodine, Beogradske revije malih scena (BRAMS), Festival Dani teatra mladih (Mostar), Hercegnovskog festivala, Joakim interfesta (Kragujevac) i dr.
Od 2010. godine do 2015.godine, Narodno pozorište Kikinda je organizator Festivala malih scena na kojem učestvuju grupe iz zemalja eks Jugoslavije.
2012., 2013. i 2015. godine. Narodno pozorište Kikinda je bilo organizator i domaćin 62., 63. i 65. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine.
Igrale su se drame, tragedije, komedije i predstave iz narodnog života. Predstave za odrasle i decu, igraju se i na velikoj i na maloj sceni.Među najznačajnije vredi pomenuti „PA IZVOLTE U SAKULE”koja je igrana 21 sezonu 153 puta pred preko 40 hiljada gledalaca; “CRVENKAPA I ZBUNjENI VUK” 15 sezona, 121 put blizu 30 hiljada gledalaca; “PRELjUBNICI” 12 sezona, 118 puta pred preko 27 hiljada gledalaca; “
Tako se u Kikindi i okolini stvorila lepa navika da se „zaviri“ u program Narodonog pozorišta i da se svakog utorka i subote ,pa i češće „duši da oduška“ uz neku od predstava. Zato i ne čudi podatak da se predstava „NASTOJNIK” (predstava na maloj sceni) igra 22 sezone, 138 puta i sa preko 9 hiljada gledalaca još uvek je na repertoaru.
U jednu od tih redovnih izvedbi,ovoga puta 28.04.2023.godine ,smeštena je premijera pozorišne predstave ”Oblaci” o kojoj kolega Zoran Jovanovic Mačak na fb napisa da su :„ Glumci maestralno izneli ovu emotivnu dvočasovnu predstavu o tragičnom srpskom pesniku, proznom i dramskom piscu Dušanu Vasiljevu rođenom Kikinđaninu (1900 — 1924)“ .
Ono što znam da njegovoj oceni i, uostalom fotografijama-gledate ih – koje sve, čak i više govore treba verovati jer njegova fotografija je retko kompletan novinarski izraz ,te sam se usudio da ih suprostavim pomenutom nedostatkiu tekstova o,ne samo ovoj predstavi, nego o dešavanjima u pozoriuštima u Srbiji. Dakle,poštovani čitaoci , umeto pisane imate foto-reportažu. Uživaćete, verujem! Sudim to po tome što sam neke fotografije nerado izostavio,ali nadam se da će te kao i ja poželeti da vidite ovu glumačku ekipu.
Evo ih:
Vladimir Maksimović – Dušan Vasiljev,Nikola Joksimović – Spasoje Vasiljev, Kosta Vasiljev, profesor Teodor,general, Mina Stojković – Rakila Vasiljev,Anđela Kiković – Maga Varjaški Velimirović,Luka Jovanović Dživdžanovski – Ljubiša, bezimeni putnik, Miljana Kravić – Adela Vasiljev, Belouška, kikindska gospođa,beogradska gospođa,Filip Klicov – Ivan Velimirović, kikindski gospodin,beogradski gospodin,beogradski izdavač. U ekipi su još bili: Dijana Marojević : Lektor i scenski govor ,Tatjana Radišić: Kostimograf.Milica Bajić Đurov: Scenografija Igor Greksa: Scenski pokret .
A da bi sve ovako lepo izgledalo i bilo dobro snimljeno pobrinuo se Radomir Stamenković koji je fantastično i veoma filmično uradio dizajn scenskog svetla
Fotografija : ©Zoran Jovanović Mačak/RawSvetlopis Narodno Pozoriste Kikinda.
