Текст.М.Антонић:
Ово није први пут да се суочавам са питањем зашто, за разлику од позоришних представа ,моје колеге сваку нову песму на естради добро медијски испрате. Поготово кад у позоришним представама имамо младе успешно стасале глумце,традиционално добро позориште,режију….?!
Повод за овакав став је моје трагање за информацијом о премијери (Народно позориште Кикинда) представе ”Облаци” Нине Плавањац у режији Стевана Бодроже који каже да је представа поетски покушај реконструкције својеврсне душевне мапе живота Душана Васиљева .Представа носи поднаслов „псеудобиографија и фантазмагорија „ што је признаћете веома интригирајуће.
– У магли која обавија његов идентитет, његов тако кратак живот, са вечним питањем из чега је тачно црпио сву бол, сав набој коју је уткао у своју поезију, ми смо реконструисали парчиће могућег животног пута. Водили смо се идејом да уметност имитира живот, и обрнуто, и да је велика вероватноћа да је много тога о чему је писао Душан Васиљев, на неком нивоу, и искусио. Зато је поднаслов драме „псеудобиографија и фантазмагорија“. У коначници свет који дочаравамо у овој представи је онај у ком су границе између сна и јаве нејасне, оно што је збиља био Душанов реални живот меша се са оним што је његов унутрашњи живот, дамар његове маште. Театар има право на те чудне химере састављене од јаве и сна. А зашто их у овом случају ствара? Зато што је Душан Васиљев неопевани херој уметничке истрајности, витез који своју веру у уметност и своју опредељеност ка аутентичном изразу није изгубио ни када га нико није подржао, ни када су га неповољне животне околности спречиле да оствари своје снове, ни када га је болест прерано сасекла у лету. Душан Васиљев је мартир уметничке посвећености, детиње наивности, креативне храбрости и дубоке социјалне неправде, оне која је једном сиромашном дечаку затворила све путеве да се усавршава и образује, да дође до правих кругова, оне због које ни до данас није добио место које му у нашој култури припада. Ова представа је покушај исправљања те неправде. Ова представа је прича о његовој пасији,-истакао је режисер Стеван Бодрожа.
И сад ту имамо нелогичности на које сам указао на почетку овог текста. Душан Васиљев није једини који ,како рече господин Бодрожа, „ни до данас није добио место које му у нашој култури припада“.Зашто је то тако? И да ли сам у праву што указујем на нелогичан, не квалитетан и апсурдан однос у вредновању ,па макар и кроз медије, ове и сличних представа, дела једног Душана Васиљева и наше естраде?!
Када би се неко бавио истраживањем колико је улога и представа младим глумцима потребно да достигну популарност певача ,а колико једном певачу, резултат би за глумце и позоришну професију био поражавајући . Ми чак имамо једну веома гледану телевизију на којој суботом скоро цео дан можете слушати певаче и њихове песме. Има, додуше и некакав програм на коме могу да се гледају неке тв драме али мало ко зна да такав програм уопште постоји. И да се разумемо.Није све у томе. Суштина је у прихваћеном моделу да кад се на естради деси неки нови албум и сл. медији су преплављени вестима,извештајима,гостовањима актера са промоција, а када се десе премијере у позориштима за то треба бити видовит.
У случају који је повод овом размишљању у прилог је и чињеница да се ради о премијери у једном тардиционално добром и успешном позоришту . Својевремено сам случајно тамо једном био и знам да је овде прва позоришна представа изведена 1796. године „ од стране једне путујуће групе на немачком језику. Знатно касније , 1824. од такође једне путујуће групе изведена је представа на српском језику. Десет година је требало да прође да кикиндски студенти и група омладинаца 1834. године припреме прву позоришну представу. Био је то позоришни комад “СВЕТИСЛАВ И МИЛЕВА” Јована Стерије Поповића, чија је премијера изведена у лето поменуте године.
И опет је требало да прође 10 година да се у овом граду „фомира прва „позоришна дружина“ која припрема и изводи представе у континуитету. „
Од тада записи кажу да је врло брзо позоришни живот у Кикинди почео да јача, да се формирају и друге позоришне групе. Покрет до покрета и 1950.године оснива се Народно аматерско позориште које свој професионални статус добија одлуком Скупштине општине Кикинда тек 1992.године. Рад је настављен изведбама класика и савремене драме, касније и дечије представе.
Тако су се коначно стекли услови да позориште стане на своје позоришне даске .
Нарочиту радозналост публика је показала од 1959.године од када се играју представе на малој сцени. Ту су забалежене и значајне награде са Фестивала малих сцена Војводине, Београдске ревије малих сцена (БРАМС), Фестивал Дани театра младих (Мостар), Херцегновског фестивала, Јоаким интерфеста (Крагујевац) и др.
Од 2010. године до 2015.године, Народно позориште Кикинда је организатор Фестивала малих сцена на којем учествују групе из земаља екс Југославије.
2012., 2013. и 2015. године. Народно позориште Кикинда је било организатор и домаћин 62., 63. и 65. Фестивала професионалних позоришта Војводине.
Играле су се драме, трагедије, комедије и представе из народног живота. Представе за одрасле и децу, играју се и на великој и на малој сцени.Међу најзначајније вреди поменути „ПА ИЗВОЛТЕ У САКУЛЕ”која је играна 21 сезону 153 пута пред преко 40 хиљада гледалаца; “ЦРВЕНКАПА И ЗБУЊЕНИ ВУК” 15 сезона, 121 пут близу 30 хиљада гледалаца; “ПРЕЉУБНИЦИ” 12 сезона, 118 пута пред преко 27 хиљада гледалаца; “
Тако се у Кикинди и околини створила лепа навика да се „завири“ у програм Народоног позоришта и да се сваког уторка и суботе ,па и чешће „души да одушка“ уз неку од представа. Зато и не чуди податак да се представа „НАСТОЈНИК” (представа на малој сцени) игра 22 сезоне, 138 пута и са преко 9 хиљада гледалаца још увек је на репертоару.
У једну од тих редовних изведби,овога пута 28.04.2023.године ,смештена је премијера позоришне представе ”Облаци” о којој колега Зоран Јовановиц Мачак на фб написа да су :„ Глумци маестрално изнели ову емотивну двочасовну представу о трагичном српском песнику, прозном и драмском писцу Душану Васиљеву рођеном Кикинђанину (1900 — 1924)“ .
Оно што знам да његовој оцени и, уосталом фотографијама-гледате их – које све, чак и више говоре треба веровати јер његова фотографија је ретко комплетан новинарски израз ,те сам се усудио да их супроставим поменутом недостаткиу текстова о,не само овој представи, него о дешавањима у позориуштима у Србији. Дакле,поштовани читаоци , умето писане имате фото-репортажу. Уживаћете, верујем! Судим то по томе што сам неке фотографије нерадо изоставио,али надам се да ће те као и ја пожелети да видите ову глумачку екипу.
Ево их:
Владимир Максимовић – Душан Васиљев,Никола Јоксимовић – Спасоје Васиљев, Коста Васиљев, професор Теодор,генерал, Мина Стојковић – Ракила Васиљев,Анђела Киковић – Мага Варјашки Велимировић,Лука Јовановић Џивџановски – Љубиша, безимени путник, Миљана Кравић – Адела Васиљев, Белоушка, кикиндска госпођа,београдска госпођа,Филип Клицов – Иван Велимировић, кикиндски господин,београдски господин,београдски издавач. У екипи су још били: Дијана Маројевић : Лектор и сценски говор ,Татјана Радишић: Костимограф.Милица Бајић Ђуров: Сценографија Игор Грекса: Сценски покрет .
А да би све овако лепо изгледало и било добро снимљено побринуо се Радомир Стаменковић који је фантастично и веома филмично урадио дизајн сценског светла
Фотографија : ©Зоран Јовановић Мачак/РаwСветлопис Narodno Pozoriste Kikinda.
