Фото: Илустрација
Између 1912. и 1914. године два човека су запрепастила научни свет објавом да су пронашли фосилне доказе – да су пронашли недостајућу карику између мајмуна и човека у еволуцији. Неколико деценија касније то се испоставило као највећа лаж. Захваљујући напретку форензичких метода научници су разоткрили човека који стоји иза злогласне научне преваре.
Палеонтолог Артур Смит Вудворд и аматерски археолог Чарлс Досон представили су лобању такозваног Пилтдаунског човека, названог Eoanthropus dawsoni, који је познат и као „Први Енглез“. После четрдесет година откривено је да су делови лобање на превару модификовани да изгледају као древни и да су постављени по локалитетима.
Пакет технолошких иновација повезао је лажне фосиле из Пилтдауна са једним фалсификатором: археологом аматером Чарлсом Досоном.
„Ови резултати су додали значајне и раније непознате информације причи о Пилтдауну. Наш тим је користио поуздане методе рада који указују да је један починилац радио на томе“, рекао је професор Крис Стрингер, стручњак за људско порекло из Музеја и коаутор рада.
Године 1912. археолог аматер Досон је писао Вудворду, чувару геологије у Природњачком музеју, тврдећи да је пронашао делове људске лобање у шљунчаним слојевима у Пилтдауну у Сасексу.
Током ископавања у шљунку, који датира из епохе плеистоцена, наводно је пронађено више, а ова локација је постала позната као „Пилтдаун 1“. Налази су укључивали пет фрагмената људске лобање, мајмунску вилицу са два зуба, разне животињске фосиле и примитивна камена оруђа. Све је било обојено истом тамном црвено-браон бојом као древни шљунак.
Вилична кост није изгледала као људска, али зуби које је држала јесу, изгледали су истрошени на типично људски начин.
Вудворд и Досон су тврдили да сви ови докази указују на људског претка који је живео пре најмање 500.000 година. Ископавања су настављена 1913. и 1914. године, са важнијим налазима, укључујући очњак и резбарену плочу од кости у облику палице за крикет.
Досон је такође открио друго место, познато као „Пилтдаун 2“, где је ископао другу колекцију фрагмената лобање и кутњака. Фалсификати су помогли да се проучавање антропологије погрешно усмерава деценијама, пише Natural history museum.
Разоткривање преваре
Пошто је Досон умро 1916. године, ниједан други примерак није пронађен. Неки анатоми су од почетка сумњали у идеју да сви остаци припадају једној индивидуи.
Почетком ‘50-их, тим је осмислио низ објективних тестова како би покушао да открије истину и чак и тада се примитивнијим методама испоставило да су кости лажне.
Тестирањем флуора др Кенет Оукли, геолог у Музеју, открио је да су остаци из Пилтдауна стари највише 50.000 година – ни приближно довољно да би били карика која недостаје у еволуцији, како је тврдио Досон.
Године 1955. откривено је да је већина материјала вештачки обојена браон како би одговарала локалном шљунку.
Нове технологије су омогућиле научницима да подвргну кости новом испитивању.
Истраживачки тим је открио да је врло вероватно да је у питању један примерак орангутана и да су најмање два људска примерка, вероватно из средњег века, коришћена за стварање лажних фосила.
Сада знамо да је примерак орангутана вероватно био члан подврсте која живи у Индонезији. Истраживање открива да је цела колекција костију припремљена за превару на исти начин.
„Исте модификације су направљене на орангутану и људском материјалу са обе локације у Пилтдауну. Кроз наше научне тестове, показали смо да је вероватно да је коришћена иста вилица орангутана. То указује на централну умешаност Чарлса Досона, једине особе за коју се зна да је повезана са наводним открићима на другом локалитету у Пилтдауну“, објаснио је професор Стрингер.
Рендгенски и скенерски снимци високе резолуције показали су да је неколико костију и зуба напуњено шљунком, а рупе зачепљене ситним шљунком, а сви су потекли из седимента сличног оном пронађеном у Пилтдауну. Поред тога, исти алат је коришћен у костима како би се шљунчани чепови држали на месту и обновио један од зуба у вилици орангутана.
„Иако је више појединаца оптужено за производњу лажних фосила, наше анализе за разумевање модуса операнди показују доследност између свих различитих примерака и на обе локације“, рекла је водећа ауторка др Изабела де Грут са Универзитета Џон Мурс у Ливерпулу.
„Из наше анализе је јасно да је овај посао вероватно извршио један фалсификатор: Чарлс Досон.“.
Досонови мотиви
Анализа је показала да фалсификатор није био обучени конзерватор. Неки од радова показују нестручне вештине – што је довело до ломљења костију, пребрзог везивања ткива и пуцања зуба приликом турпијања.
Део разлога зашто фалсификат није откривен раније био је тај што је врло мало научника добило прилику да проучава оригиналне примерке.
„Сада имамо јаснију идеју о томе ко стоји иза преваре, али још увек не знамо са сигурношћу која је била Досонова мотивација. Фалсификат је научио научну заједницу важним лекцијама, наглашавајући ригорозност потребну у процени нових открића. Такође смо показали да нове научне технике могу произвести нове увиде у стара палеоантрополошка питања“, закључио је професор Стрингер.
