ПОКУШАЈ УНИШТЕЊА ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ ПРЕКО ЛИТУРГИЈЕ И ПРИЧЕШЋА (1)

У овом раду јасно приказујемо какав приступ треба да има  верник према светом Причешћу и на који начин треба да се опходи према овој Светој Тајни.

Рад јасно показује да је усмена  директива патријарха Порфирија, нецрквена поводом његовог учења и приступа светом Причешћу да се верник може причешћивати увек и у свако време само ако се у Цркви служи света Литургија.

Сходно Речима Божијим из Светог Писма, а имајући у виду да се приликом светог Причешћа сусрећемо са безгрешним и савршеним Исусом Христом, неопходно је да се припремимо молитвом, постом, покајањем и исповешћу, пре него што постанемо сутелесници Његови.         

АУТОР: Ипођакон Душан Миљковић

УВОД            

Молим се Богу,                                                                              

Жалим се Правди…

Анђелима  и Свецима…                                                                              

По Србији ваздан вапим                                                                              

И плачаем пред Олтаром                                                                               

 Небеске Цркве,                                                                               

 Да нам проклети легиони

Не подучавају Владике!                                                                                  

 Теологија, између осталог, верујућем човеку пружа референтни оквир погледа на свет. У том смислу се теологија нужно јавља као својеврсна теорија свега. Она даје општу представу света и човека, одговарајући на питање смисла постојања свега с обзиром на откровење Бога у историји. Али, теологија не може да се задржи само на општостима већ мора да се посвети и сваком појединачном случају стварности, односно искуствима стварности. Никада теолошка објашњења верског  становишта нису могла да буду одвојена од емпиријског искуства света, које подразумева његову ирационалну или рационалну интерпретацију, или обоје. Док су се у прошлости ирационална и рационална искуства значајно преплитала, у савремено доба је рационално сасвим преовладало и неаргуметовано је поистовећено са истином.

Православна Црква  у својој верности апостолском учењу и јеванђеоском садржају, преко  Светих  Отаца чува  темељ свог  идентитета. Овај аксиом представља угаони камен православног богословља сваке епохе. Како се пак ово учење преноси из прошлости у садашњост, без обзира на историјске и културолошке промене и разлике,  савремени човек може и доликује му да истрајава у предањској вери и Цркви Отаца. Задатак савременог православног теолога вишесложан је и огроман.  Пре свега треба да схвати да је дужан обраћати се човечанству читаве васељене,   напросто зато што је отачко предање предање васељенско. И треба да употреби сву своју умешност не би ли изразио васељенску поруку Отаца, како би сви народи света могли да чују Речи Божије.   Али не по цену свега и свачега. Проповедник треба  да тумачи Речи Божије и да их упућује целом свету, најпре у својој парохији, по принципу: ко има уши да чује, нека чује, и ко има очи да види нека види, па нека поверује у Христа и буде му веран.

За почетак ове наше задате теме  треба се свакако подсетити ситуације када је  на округлом столу, који је организован од стране Покрета за Србију, поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014, проф. др Смиља Аврамов говорила о тајном споразуму и уништењу православља од стране Ватикана, САД и Немачке:

Проф. др Смиља Аврамов између осталог је рекла:

„Између САД, Ватикана и Немачке склопљен је 1976. године тајни споразум у 11 тачака. Једна од централних теза овог споразума била је идеја о федерализацији света… Једна од тачака која је мене посебно погодила, кад сам читала тај споразум, била је – тотално уништење Православља.

Учесници тајног споразума су били кристално јасни – православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије, и глобализација уз Православље тешко да ће успети.

Отуда уништење Православља, али и продор у Православну Цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци Православља и да би се на тај начин уништила срж теологије православне. Јер оно што су констатовали, а што нама православцима, који верујемо у Православље, што је врло значајно, и што је констатовано на једном од њихових састанака, – да је једина теолошка мисао – православна, која се може везивати са цивилним схватањем друштва и са оним што они зову глобализација, уз онај минимум социјалног момента.“[1]

Морамо рећи рећи да вера бива од проповеди а проповед се врши употребом Речи Божијих (Рим.10, 17), зато је  потребно да проповедници – свештенослужитељи  буду достојни свог звања јер се од пристава (епископа) не  тражи ништа више него да се ко нађе веран у Христу (1.Кор. 4, 2), како вера наша не би била  у мудрости људској, него у сили Божијој и по мери вере у Ххриста ((Рим.12 ,6), са једним мислима међу собом(Рим.12,16), у целокупној црквеној заједници.

Дакле, кад  се наиђе на  тешке посланице у Јеванђељу (2.Кор. 10, 10), проповедник никако не сме да их тумачи по свом слободумном разуму и својој мудрости (Рим.12,16),  само зато што неко мисли да је баш он неко и нешто (Гал.6, 3),  варајући на  тај начин све вернике празним речима (Еф. 5,6), са позајмљеним фразама  испразних људи из других религијских групација, које имају само ознаке хришћанске у својим називима. Упоредо са овим понашањима, која су присутна међу црквеним великодостојницима, такође није добро да било ко мисли , да му је дозвољено да тумачи Речи Божије само зато што носи мантију и што мисли да је он изабраник Божији, односно слуга Божији. Зато их морамо подсетити да смо и ми Христови (2. Кор. 2, 7), исто толико колико и они, и да по нешто знамо, а нешто и пророкујемо (1. Кор. 2, 7), а да се највише обраћамо молитвено Богу да нам домести верске мудрости  и благодати Његове, сходно јеванђеоској чињеници и појави, како не би смо у Духу Светом погрешили, према Светим Тајнама. С тога је сасвим исправно, да вршимо сваку врсту опомене (2. Петр. 1, 13), како би сви верници били једнодушни у вери (Филиб.2, 2), јер је  веома  значајни и потребно да се проповеда чисто Јеванђеље, свака Реч Божија да се преноси и тумачи у оригиналу, као из Бога, пред Богом  и у Господу Исусу Христу (2. Кор. 2, 17).

Имајући у виду да је  Црква Христова вечна и да је ни сила паклена неће надвладати (Мат. 16, 18), која својим учењем одржава и чува своју јединственост заједнице (Јован, 10, 16; Рим.12, 5 – и док је на свету најмање двојице верника који исправно верују у Бога по Светом Писму, дотле  ће Црква  Христова постојати и имати могућност да продужи своје учење у будућности, јер је  стадо Христово увек било мало али одабрано и вредно сваког поштовања), свакако да се сви безбожници труде да је што више гоне (Дела ап. 12, 1; 1. Кор. 15, 9; 1. Сол.2, 14 – 15), не би ли јој нашкодили и показали да не може бити славна, света, чиста и без било какве  мрштине (Еф.1, 4; 5, 27), како иначе пише у Јеванђељу,  јер са овим особинама она  смета неким центрима моћи који владају светом у политичком, економском и сваком другом смислу речи.

Као што је Свето Предање саставни део Светог Писма, које се по своме учењу чува у непромењеном обиму и садржају,  па се обелодањује у неким ретким тренуцима ради одбране од јеретизма и разних раскола, тако исто се и предање Цркве Христове чува, по питању начина припреме за свето Причешће, као вишевековна устаљена   и неопходна пракса.

Ову црквену праксу око светог Причешћа потврђује и Учитељноје известије (Поучно упутство), у саставу руског Служебника из 1699. године: „Ако неко пожели да ван уобичајена четири поста приступи светом причешћу, нека пости прво седам дана, нека пребива у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у питању прека потреба: а у случају преке потребе, нека пости три дана, или нека пости само један дан).“[2]

О мерама приправности приликом светог Причешћа, говори нам и спис Дидахи, у глави бр. 14, са следећим текстом:

„На дан Господњи саберите се и преломите хлеб и захвалите, прво признавши грехе своје, да би ваша жртва била чиста. Ко се посвађа са својим пријатељем нека не иде с тобом док се не измире265, да се твоја жртва266 не оскрнави; јер ово је реч Господња267: на сваком месту и у свако време принесите ми жртву чисту: јер сам ја велики Цар, говори Господ, и име моје дивно је међу народима.“[3]

Правилан приступ светом Причешћу  

 Српска Православна Црква прогласила је 2010. године, проф. др Јустина Поповића за светитеља по основу његовог јеромонашког живота и великог подвига и доприноса на пољу усменог и писаног богословља у очувању Православља, у духу светоотачког вероисповедања, од сваке  врсте јеретичког напада и кривог учења.  Његова књига из Догматике изучавана је  једно време на Православном богословком факултету, из које су се  студенти припремали за испит.  У тој књизи Догматике, која је изашла из штампе 1978. године,  архимандрит проф. др Јустин Поповић поводом светог Причешћа јасно пише: „неопходно је да се причесник припреми за свету тајну Причешћа, постом и молитвом.“[4]Исти овај приступ је изложио нешто раније и у књизи  „Основно богословље, за седми разред средњих школа и трећи разред учитељских школа, која  је изашла из штампе 1941. године: „пошто у Светој Тајни Причешћа причесник прима Тело и Крв   Спситеља, неопходно је потребно да се причасник припреми за ову свету тајну  Причешћа. Припрема се врши постом и молитвом.“[5] Овакав приступ произилази из учења и тумачења Светих Отаца о светом Причешћу, који је  наставак учења великог учитеља Цркве  Христове – Светог Саве, који је о причешћу у свом Номоканону записао:

Сви су свештенослужитељи  дужни, сa чашћу којa приличи у храму Господњeм, творити  службe  својe и стaрaти сe дa сe Тајнe  чешће примају. Пaрохијски свештеник парохијанe својe томe дa поучава: дa сe и мушко и жeнско по могућству на вeлике празнике a aко не, свaкако да се мaкар у чeтири годишња постa за, то спрeмaју. Они су дужни да са смирeњeм и у тeлeсној чистоти приступају овим Божaнским Тајнама.

Ко хоће да приступи Свeтомe Причешћу ван ова чeтри поста, треба да    прeтходно пости седам дана пребивајући у Црквеној и личној домаћој молитви (ако није нека нужда; ако јесте (нпр: на самрти), онда три или макар један дан свега да пости), и да се припрема за подробно исповeдањегрехова својих. Који су у браку, од брачних односа обавезно да се у те дане уздржавају.

Уочи осмог дана, пред свештеником да исповеде све грехе своје, и ништа од вечери да не окусе: ко не може због младалачког узраста, или због старости, нека окуси увeчe нешто мало; од поноћи свако да се уздржава (од било каквe хране и пића), спремајући сe, по својим силама, молитвом, метанијама и духовним размишљањима. Ко не умe да чита, и далеко је од храма, нека усвоји правило какво му његов свештеник одреди.

После уобичајених молитаваЦрквенeслужбе јутрења, сви који хоће да се причесте, а не умеју да читају, да остану у храму и слушају како свештеник чита молитвено правило пред Причешће и часовe. Ко уме да чита, може код куће прочитати.

На почетку Свете Литургије сви да сe саберу у храм, и целу свету     службу са страхом и побожношћу да престоје, молећи се и слушајући. За врeмe причешћа да прилазe пристојно, у дубоком смирењу, у Христу Истинитоме, који у Светим Тајнама пребива под видом хлеба и вина. До земљe свако да се једном поклони, држећи руке крстолико скупљене на грудима, и Христа распетоrа исповедајући, и љубав према Христу имајући.

Кад примe светињу, ваљано да је прогутају, и кад им свештеник својом руком, помоћу покровца, уснe обрише, да целивају руб Светe Чаше, као само рeбро Христово, из кога истeче крв и вода, и мало сe удаљивши, да се поклоне, али не до земље, збоr примљених Светих Тајни, и да стоје на своме мeсту, не причајући један с другим, нити да пљују, док нe узму нафору и вино с млаком водом (укропом) помешано. И до краја Светe Литургије да чекају не излазећи, и да очитају благодарствене молитве после Светог Причeшћа.[6]

Овом свом ставу Свети Сава додаје и следеће речи које упућује свештеницима:

„ Пази Коме предстојиш и како служиш, и којима дајеш Причешће. Дар Причешћа подај онима који су достојни, као што си и ти сам примио. Онима којима то Божанствена правила не допуштају, не даји, јер постадоше слични туђинцима, и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују. Пази, јер ја у томе удјела немам – ти ћеш видјети.,,

Жене које имају течење крви нека за то вријеме не улазе у божанствену цркву, и Светим Тајнама нека се не причешћују.[7]

 У  Служебнику,  Српске Православне Цркве из 1962. године, врло јасно се износи став о светом Причешћу:

„Ко хоће изван четири обична поста да приступи светом Причешћу:  седам дана пре тога да пости, пребивајући у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у нужди, у нужди три или један дан да пости) и припремајући себе за редовно исповедање својих грехова. Који су у супружанству, у те дане да се уздрже од супружничког сједињавања. Пред осми дан да исповеди пред јерејем све грехе своје, и од вечери ништа да не окуси: који не могу да не окусе ништа од вечери ради младости или престарелости, нека мало што окусе: од поноћи свакако сви да се уздржавају, и молитвама, поклонима и духовним размишљањима да се баве колико могу, припремајући се: а којима не знају да читају, и који живе далеко од цркве, јереј нека одреди какво ће правило коме и дому њиховом да завешта…“[8]

По питању припреме  за свето Причешће, током 2000. године, можемо да се упознамо  и са ставом Цркве у малој књижици коју је  приредио протонамесник Милан Пантелић где читамо наставак устаљене праксе:

„ хлеб и вино  у причешћу су истинско Тело и Крв Христова. Зато се за примање причешћа хришћанин мора  припремати на  најдостојанственији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на  води. Поред тога припремање за причешће подразумева и уздржање од рђавих мисли и злих дела, као и измирење са непријатељима својим.“[9]

 О неопходности припреме за свето Причешће преко молитве, поста, покајања и исповести, огласило се  и сестринство манастира Свети Стефан из Липовца у Нишкој епархији, на  дан 13. 03. 2022. године, са следећим текстом:

„Савремени заговорници што чешћег причешћивања позивају се на праксу Хришћана из првих векова. Но, очигледно је да њихов ЦИЉ, није повратак древноапостолској црквеној пракси (јер би онда требало да се одрекнемо и причешћивања верника кашичицом, пошто је то каснија пракса коју је у IV веку, увео свети Јован Златоусти). Њихов циљ је у ствари укидање исповести пре причешћа и укидање дисциплине  поста и молитвене припреме  пред ту највећу Тајну. Ако се настави у овом правцу прети велика опасност од равнодушног , без страха Божијег примања Светих Тајни Христових.

Када  духовник расуди, у изузетним околностима, причестити се може и без поста. Али то не сме да буде правило. Ево како о томе расуђује свети  Варсонуфије Оптински. Њему се обратио неки човек рекавши да му је свети  Јован Кронштатски дозволио причешће без поста. Свети Варсонуфије му је одговорио: „Отац Јован је човек дубоке молитве и побожности. Добија све што затражи од Бога. Има велику смелост пред Богом. Ја сам човек грешан. Не могу вам гарантовати да ће вам бити на спасење ако овако наставите.“ ( Исто, стр. 400 ).

Заговорници причешћивања на свакој Литургији, наводе као пример Хришћане из првих векова. Они заборављају да је убрзо изашао из праксе овај обичај зато што се ниво живота црквене заједнице снизио у поређењу са првим вековима. „Из личног, често жртвеног подвига, хришћанство се за већину људи претворило у нешто што се чини реда ради, а понекад чак и ради користи. Црква…зато није могла више да примењује на касније полусвесне и полупринудне хришћане исту ону дисциплину као и на духовне ентузијасте“ и мученике из првих векова.[10] Заговорници честог причешћивања наводе као аргумент да је Св. Василије Велики своје вернике причешћивао четири пута недељно. Али, они прећуткују какве услове је свети Василије постављао да би неко уопште могао тако често да се причешћује. Познато је да је он био веома строг према члановима Цркве Божије, ограђујући Светињу канонима који нису дозвољавали да се Причешћу приступа,  недостојно и једноставно.“[11]

У објашњењу Српске православне црквене општине Марибор, о светом Причешћу, читамо сасвим јасно:

„У светој тајни Причешћа причесник прима тело и крв Спаситеља, неопходно је потребно да се причесник припреми за ову свету тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори ап. Павле: „али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег.“[12] 

Ову црквену праксу око светог Причешћа потврђује и Учитељноје известије (Поучно упутство), у саставу руског Служебника из 1699. године:

 „Ако неко пожели да ван уобичајена четири поста приступи светом причешћу, нека пости прво седам дана, нека пребива у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у питању прека потреба: а у случају преке потребе, нека пости три дана, или нека пости само један дан).“[13]

О мерама приправности приликом светог Причешћа, говори нам и спис Дидахи, у глави бр. 14, са следећим текстом: 

„На дан Господњи саберите се и преломите хлеб и захвалите, прво признавши грехе своје, да би ваша жртва била чиста. Ко се посвађа са својим пријатељем нека не иде с тобом док се не измире265, да се твоја жртва266 не оскрнави; јер ово је реч Господња267: на сваком месту и у свако време принесите ми жртву чисту: јер сам ја велики Цар, говори Господ, и име моје дивно је међу народима.“[14]

  Свето Причешће

                                                                       „Свето Причешће укрепљује душу

                                                                        лечи сваку тугу,

                                                                        одгони ђаволе,

                                                                        васкрсава и преображава грешног човека

                                                                        и даје наду на живот вечни.“

Причешће је света тајна у којој православни хришћанин, под видом хлеба и вина, прима само Тело и Крв Господа Исуса Христа, и сједињујући се са Њим, „добија опроштај грехова“[15] и залог вечног живота.[16] Свету тајну Причешћа установио је сам Спаситељ на Тајној вечери, пре свога страдања. Он је тада узео хлеб, благословио га, изломио на делове, дајући га својим ученицима речима: „Узмите једите; ово је тело моје. И узе чашу заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер је ово крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мат. 26, 26-28). „Ко једе моје тело и пије моjу крв, у мени пребива и ја у њему“ (Јов. 6, 56).

Када је Господ Исус Христос установио тајну причешћа и први пут говорио људима о тајни божанствене евхаристије – причешћа, назвао је себе Хлебом живота који је сишао са неба да се принесе за живот света:  „Ја сам Хлеб живота. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ко једе од овога хлеба живеће вечно; и хлеб који ћу ја дати, тело је моје, које ћу ја дати за живот света“ (Јов. 6, 48-51).

Света тајна Причешћа се врши у Цркви за време најважнијег црквеног богослужења која се зове света Литургија, која својим литургијским језиком  сабира вернике на заједничку молитву. Литургија сачињава целокупну суштину хришћанског богослужења и показује читаву драму Христовог живота од рођења, преко страдања и васкрсења, па до Његовог вазнесења на небо.  Литургија је открила коначну тајну саме трагедије,[17] Христове која је добила своју пуноћу у Његовом васкрсењу. Најважнији тренутак свете Литургије јесте само освећење хлеба и вина,  које може вршити само епископ или свештеник.[18]

Суштина овог освећења је у томе шго се хлеб и вино, силом и дејством Светога Духа, претварају у право Тело и у праву Крв Христову. И зато ми кроз свето Причешће примамо у себе самога Господа Исуса Христа и тако сједињени с Њим, добијамо живот вечни. Супротно овоме: непримањем причешћа лишавамо се благодатних дарова и вечнога живота, јер је Он рекао: „Ако не једете тела Сина човечјега и не пијете крви Његове (не причешћујете се), немате живота у себи“ (Јован 6, 53).

Због  велике важности свете Литургије, а и самог причешћа, неопходно је да се причешћујемо најмање „четири пута годишње“[19] (у току четири годишња поста), или, у крајњој нужди, бар једанпут, како би православни хришћани били доведени до разумевања  заједничког учествовања у светој тајни Причешћа, у којој лежи једино средиште свеколиког хришћанског живота,  са којим им се открива – „троједна тајна живота,“ тајна Бога, тајна човека и тајна природе.[20] Зато што Бог „хоће  да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (Тим. 2, 4). Светој  тајни Причешћа може приступити сваки православни хришћанин (услов је да буде крштен) који се достојно припремио за њено примање: постом, молитвом, покајањем и исповедањем својих грехова пред свештеником. У цркви се могу причестити сви, од најмање деце па до најстаријих људи, јер је Спаситељ приликом установе свете тајне Причешћа рекао:  „узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења гријехова“  (Мат. 26, 26-28).

За време сваког причешћивања верних Христос обнавља савез са грешницима који се искрено кају, дајући нам притом да окушамо Тело и Крв, оглашавајући се са безмјерном кротошћу речима: „узмите, једите; ово је тело моје … пијте из чаше сви; јер је ово крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштања грехова“ (Мат. 26, 26 – 28). Зато се ваља често молити Богу и исто тако често приступати Чаши Господњој, односно светом  Причешћу, уз неопходну припрему, преко поста, покајања и исповести. Заправо,  редовно  причешћивање, уз обавезну припрему лечи душу, очишћује је од многих грехова и даје јој нову димензију светости, доброте, љубави и кротости. И уколико је човек грешнији и више пада у вери, толико више треба да пости, врши покајање и исповеда се како би се  причестио  и одвојио од греха, ђавола и злобе, уз консултацију и саветовање са свештеником.

Светој тајни Причешћа приступају и деца – одојчићи па све до 4-5. године без поста,[21] а деца предшколског узраста (и од 7 године свог живота) треба да се постепено привикавају на пост пред причешће.

Одрасле особе, психофизички здраве, посте шест дана,  континуитету – без прекида,  уочи причешћивања, и седми је дан кад се приступа Светој Чаши.  Ово је устаљена  пракса која се спроводи вековима у Цркви Христовој.[22]

Пост за свето Причешће, за немоћне, старе и болеснике је скраћен. У овим случајевима треба потражити савет од свештеника који ће установити, на лицу места, чињенично стање, како би предложио дужину поста.

Поред уздржања од масне хране и уља, подразумева се и уздржање од коришћења вина, алкохола, цигарета, интимних односа, мастурбације, разних препирки, свађа и слично.

Од посне хране може се јести следеће:

– хлеб, пасуљ на води, кромпир на води, пиринач на води,     сок, вода, воће и поврће, кафа, џем, мед, грашак на води, паприка -туршија, кисели купус, спанаћ на води, боб, соја и сојини комадићи, печени кромпир, шећер.

-после поноћи пред само причешће не пије се и не једе ништа. А ујутру приликом устајања, треба се умити, опрати зубе, али не пити ни воду. Пре причешћа треба се обавезно исповедити у цркви. А после причешћа, у току дана (ако се причешћујемо у посту) можемо јести на уљу.

На светој Литургији   најпре се причешћују деца и омладина, потом у ред стају мушкарци, затим стају жене (са марамом на глави). Сви морају бити пристојно обучени (без кратких панталона, кратких рукава и не обнажени. Мушкарци су, као и увек у цркви, без капе на глави.

Сви верници, приликом причешћивања, треба да стоје у реду, без галаме, гурања и било каквог разговора. Сами верници треба да формирају ред, ако то не учини свештеник, због обавезе према богослужењу.

Руковање, и међусобно љубљење, после а и пре причешћа, као израз радости, честитања што смо се причестили, нема основе нити у Јеванђељу нити у предању Цркве. Такође не треба љубити ни иконе приликом уласка у Цркву пре причешћа, као  ни свети Путир после причешћа.  Свештеник се не љуби у руку. Пале се свеће  ии за живе и за умрле. Скромност и хришћанско понашање, треба да  буде највећа врлина у цркви.

Приликом припремања за свето Причешће поред поста треба читати Свето Писмо, свете оце житија светих, вршити молитву (из православног Молитвеника), чинити добра дела, опраштати, не гневити се, имати мир са свима, и ни са ким се не свађати.

Из себе треба потиснути:

мржњу, завист, пакост, инат, свадљивост, љубомору, очајање, гордост, лукавство,  сујетност и слично.

И тако, живећи Црквом и у Цркви, са свим светим Тајнама, богатимо своје духовно и животно искуство и постепено напредујемо и узрастамо док не дођемо до човека савршена, у мери раста висине Христове (Еф. 4,13). А у томе нам може помоћи света Литургија, свето Причешће и непрестана молитва кроз исповест и покајање. 

Треба знати и ово! Пред свето Причешће, уочи одласка у цркву треба се окупати, дотерати и обући свечано одело.

Ујутру кад устане онај који се припремао за свето Причешће, најпре се умије, опере зубе (само не сме да  пије воду) да   задах из уста буде чист, прочита се  молитва па тек онда иде у цркву.  У души је притом човек  припреман да опрости  свима, и са  покајањем   иде на исповест,    како би могао да обуче  ново духовно одело приликом причешћа.

Жене и девојке не стављају кармин на усне кад треба да се причесте.

Пред свето Причешће најмање шест сати не треба јести и пити ништа. Дакле, сваком вернику  треба да буде мерило да уколико се сутрадан причешћује, то онда он или она може јести храну и пити воде до двадесет и четири сата (24 сата), односно до поноћи, након чега не би требало јести, нити пити било шта пре него се сутрадан приступи Причешћу.

У току једног дана верник се може само једном причестити на једној светој Литургији.

Верни се причешћују за Божић и Васкрс само на први дан празника а никако на други и трећи дан празника, пошто се за Божић и Васкрс не пости.

Причешћивање и мрсна храна

Шта за духовни живот хришћанина значи свето Причешће јасно је из речи самог Господа: “ Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно… Ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје тело право јело и крв је моја право пиће“ (Јов. 6,51, 53-55). Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили светом Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха дави и умире. Одлазили су свагда недељом и празником на свету Литургију, и на ђаконов позив: „Со страхом Божијим и вероју приступите,“ сви су у реду прилазили и причешћивали се.

Они су при томе потпуно осећали да прилазе најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божјег милосрђа, па су се трудили да свесветом и пречистом Богу, у светом Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста били су свети, чували се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху“ (Јован, 8, 34), да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за свето Причешће. Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега, да не би у нечистоти примио свето Причешће, као што опомиње свети апостол Павле. Ко недостојно једе Хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу. Нека човек испитује себе, и тако нека једе од Хлеба и пије из Чаше. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела и крви Господње (1. Кор. 11, 27-29).

У погледу причешћа многи су  у прошлости приступали   редовно,  са припремом и старањем да се што је могуће боље спреме и духовно очисте пре него се сретну и сједине са Христом, док су неки људи такође приступали без озбиљног старања да за њега буду што достојнији (иако је свето  Причешће дар Божији, свако ко жели да узме  овај дар, мора се припремати што може  боље у мери раста своје  вере у Христа).  Неки су, па опет,   одлагали да му редовно прилазе, са изговором да желе боље да се припреме. Борбу око чишћења своје душе нису водили стално, него повремено, само на неколико дана пре причешћа. Па и то им је падало тешко, те су све чешће одлагали припрему и причешћивање, док нису дошли дотле да се причешћују свега четири пута годшње, или још ређе.

 У доскорашњој  пракси није био редак случај да многи од свештеника поставе верном пред причешће само једно питање:

„Јеси ли постио?“ и кад чују потврдан одговор, одмах ће рећи: „Приступи!“

Међутим, у данашње време многи свештеници не питају ни ово, него само позивају на причешће, не испитујући причесника да ли је постио, да ли се каје за учињене грехове  и  да ли се исповедио.

Дакле, за данашње свештенослужитеље је  важно само да им црква буде пуна  народа, и да им је показатељ вере што већи број „причесника.“ У таквим ситуацијама верници не знају   чему приступају и зашто, нити знају   Символ вере и основне молитве? Не осећају да ли  су им уста и језик чисти од лажи, псовкии ружних речи? Нису ли с ким у завади, да нису блудници? А за жене још и ово је  важно: да нису сујеверне, да не иду ли врачарима и гатарама, не носе   амајлије, не врше ли побачај итд. О редовној молитви, читању Светог Писма и богомислију да и не помињемо.

Истина, у ревности да се што пре дође до сталног причешћивања на свакој литургији свију верних, поједини млађи свештеници преурањено причешћују на Васкрс, све редом, без икаквог познавања њиховог духовног стања – изговарајући: „Простим всја воскресенијем!“ – или позивајући се на то да свето Причешће није награда за безгрешност. Свакако да оно заувек остаје поклон и дар чак и најсветијим верницима, а не плата и награда за учињено, али, без сталне борбе са грехом и труда око постизања светости, преко молитве, поста, покајања и исповести  иде се на суд и осуду.

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања светој тајни Причешћа, под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем телесног и духовног поста, а то је: узимати искључиво посну храну, која  је предвиђена да се може употребљавати приликом припреме за причешће, потом, чување срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног. Значи, треба се чувати крајности и једностраности у оба правца. Али, једно је сигурно. Треба вршити молитву, јести посну храну која је предвиђена,   са искреним покајањем, како би наше биће имало комплетан приступ светој тајни Причешћа. Причешћивати се, а не постити и молити се, не имати покајање и велике љубави, према  ближњима и непријатељима својим, није достојно верника. Посна храна у склопу покајања и молитве, је  благотворна и целисходна, приликом приступа светом Причешћу, јер умирује распламсалост ума, телесних страсти и нагони човека на духовна промишљања о својој слабости, греховима и лошим поступцима, што га наводи на покајање, које је потребно у приступу Светој Чаши.

              Што значи, верник може да се причести и ван црквеног поста, под условом да пости, врши покајање, исповеди се код свештеника, и уколико добије  благослов да се може причестити он приступа овој Светој Тајни. Након  причешћа, ван поста онда може наставити да једе мрсну храну, а ако се причешћује за  време поста, онда након причешћа наставља да пости али то већ чини    на уљу, до краја завршетка поста.  Дакле, у ванредним приликама свакако се верник може причестити и кад није пост, ако се узорно припрема и у контакту са својим свештеником слуша савете духовног понашања у току припреме.

Често причешћивање верних

У Јеванђељу читамо: „Ако не једете тела Сина Човечјег, ни пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 53-55). Из ових речи Господњих јасно се види каква је неопходност приступања светом Причешћу,   и каква је корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и са хришћанином. Родивши се духовно у светом Крштењу, у тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одржавамо божанском храном – светим Причешћем, [23]  у свакој скромности и реалности, без било каквог предумишљаја, и заблуда.

Сједињујући се у светој Тајни причешћа са Христом, у Христу се сједињујемо најтешње и једни с друтима. Свети апостол Павле вели да смо „једно тело ми многи, јер сви од једног хлеба једемо“ (1. Кор. 10, 17). Тумачећи ове речи, свети Јован Златоуст развија ту мисао даље: „шта је хлеб? Тело Христово… Шта бивају причесници? Тело Христово. Не многа тела, него једно тело. Јер као што хлеб постаје сједињењем од (брашна) многих зрна, да се нигде не виде зрна, него су исто, тако се и између себе и с Христом сједињујемо. Јер се не храниш ти од једног тела, а он од другог, него сви од истог.“ И свети Василије Велики, у молитви по освећењу дарова вели: „Нас же всјех, от јединаго хљеба и чаши причашчајушчихсја, соједини друг ко друту в Духа Свјатаго обшченије…“

Верници су у старој Цркви приступали светом Причешћу на свакој литургији, понешени вером и жељом да буду стално са Христом.[24] Док су престарелим и болесним  верницима, ђакони   носили свето Причешће кући и тамо их причешћивали.[25] Пустињаци су пак, у немогућности да често присуствују светој Литургији, односили са собом свете Дарове и сами се причешћивали према потреби.[26]

С почетка је евхаристија вршена недељом,[27] тако да је израз „недеља“ значио скоро исто што  и евхаристијски скуп (синаксис).

Али и преко недеље многи верни су настојали да не остану без причешћа, особито у светој Четрдесетници. Да би се то омогућило и тада, кад се пуна Литургија није могла вршити, устројен је чин Литургије пређеосвећених дарова, која уствари није Литургија у пуном смислу речи, него развијен чин причешћивања.[28]

 Све до 7. века, има спомена да се у појединим местима причешћивало свакодневно, а у 6. веку, народ се причешћивао бар сваке недеље.[29] Свети Теодор Студит, у 9. веку, препоручивао је свакодневно причешћивање, али у његово доба, вели, причешћивало се недељом, а у друге дане не.[30] Свети Симеон Солунски, у 15 веку, тражи од хришћана да се „ако могу причешћују сваке недеље“, у сваком случају да им од једног до друтог причешћивања не прође више од 40 дана. Најзад, православно исповедање вере поставља као крајњу границу за исповест и причешће хришћана четири пута годишње. Овај пропис налазимо и у 228. канону Номоканона при Великом Требнику и у Извјестију учитељном: „Парохијски свештеници нека поучавају своје парохијане оба пола да се у чистој савести спреме (за причешће), ако је могуће на празнике, а свакако у четири годишња поста. Уколико неко жели да се причести ван постова, треба да се припрема целу седмицу постом, и трезвеношћу.“

Но и поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо јеванђељско учење о неопходности приступања светом Причешћу, да би „живели вечно“ (Јован, 6, 51), Православна црква, кроз целу своју историју, развијала и реалну  новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој Тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. Већ свети апостол Павле опомиње верне да испитују себе и тако од хлеба да једу и пију из чаше, јер који само једе и пије (као обично јело и пиће), суд себи једе и пије… Зато су, вели, међу вама многи слаби и болесни и доста их је умрло (1 Кор. 11, 28-30)[31] Тај захтев, о приступању светом Причешћу са чистом савешћу, налаже и стари хришћански спис „Учење Дванаест апостола:   „причешћујте се, претходно исповедивши грехе своје, да би била чиста ваша жртва,“   а такође га редовно налазимо код старих црквених писаца и Светих Отаца. Свети Јустин Мученик, у својој првој Апологији, говори о светом Причешћу, објашњава да га може примити онај, не само који верује у хришћанско учење и који је крштен, него и „који тако живи као што је Христос заповедио.“[32]

У свом упутству о служењу свете Литургије, које је око 375. године, упутио свештеницима, свети Василије Велики саветује: „Старај се, свештениче, да будеш беспрекорни делатељ, који право врши реч истине. Никада не долази на црквену службу ако си с неким у непријатељству, да не учиниш да се Параклит уклони у дан службе… Не дај Сина Божјег у руке недостојних… и оне којима божанствена правила забрањују не причешћуј, јер су они као незнабошци, и ако се не обрате тешко и њима и онима који их нричешћују“.[33] А свети Анастасије Антиохијски (561. г.) вели: „Ми морамо најпре себе очистити и показати се чистим од сваког неправедног дела, и тада приступити божанственој тајни, да нам она не би била на пропаст душе и тела“.[34]

У апостолско доба хришћани су, из живе вере у Христа и жеље за јединством с Њим, не само звали се „свети“ (Дела. ап. 9, 13, 32, 40; 26,10; Римљ. 15, 25, 26; 16, 2,15,16; 1. Кор. 6,1, 2; 14, 33; 16, 1, 15 итд.), него заиста били достојни назива и по свом животу и владању. Светост у поступцима и готовост на смрт за Христа задивљавала је незнабошце, те су многи на тај начин, без много теоретског доказивања, задобијани за хришћанство свети Јустин Мученик, свети Пахомије Велики и др.).

Несумњиво да и данас има душа, чија их вера и љубав према Господу побуђује   да редовно приступају светој тајни Причешћа. Та ревност истовремено потхрањује у њима будно стражарење над својим мислима, речима и делима. Зато је размишљање на ову тему просто нагонило поједине теологе да буду снисходљиви према оним верницима који жуде за  честим причешћивањем. Притом су мислили да ако им се  не дозволи    често приступање причешћу, особито на велике празнике,  значило би хладити њихову ревност. Такође, кочити њихово духовно узрастање због лишавања плодова достојног причешћивања, а они су, по светом  Јовану Кронштатском, „очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни, слобода, смелост радост у Духу Светоме…“[35] Свакако да се одлука у овом тако важном питању не би могла правилно донети мимо пастира, који као исповедник треба да зна духовно стање чланова своје пастве. Тај принцип постојао је у Цркви од почетка, као што нам сведочи не само одлучивање од причешћа, налагање дужине и строгости покајања и јавне исповести за јавне грехе, покајна дисциплина првих векова, него доцнија установа посебних исповедника с прописима о исправци појединих греха, све у вези са приступањем животворном телу и крви Господњој. Свакако  да је свештеникова дужност да енергично препоручује верним  умерено  примање светог Причешћа, без претеривања и охолости у приступу, али препустити вернику често  Причешће, можемо му омогућити да зађе и у недостојно поље верског односа према светој Чаши, јер постоји реална  могућност да ће верник почети да то чини по инерцији, а не по молитвеној жељи душе своје.

Опште је позната јеванђеоска чињеница, ако се не причешћујемо, не једемо тела Сина Човечјег и не пијемо крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: „примите, једите ово је тело моје… Пијте из ње сви, ово је крв моја…“, јасно следи закључак о неопходности   приступања овој тајни ради задобијања живота вечног. Притом треба имати у виду, да као послушна деца својој Цркви, морамо знати да постоје постови у току године, које требамо упражњавати, кад више молитвујемо и стражимо над својим духовним стањем, са јачим покајањем, него што је то случај ван поста. Свето Причешће није као обична храна коју треба често да уносимо ради тога како би нам организам могао бити одржаван у животу да би имали неопходну виталност. Причешће је храна, за коју се морамо припремати, постом и молитвом са покајањем и праштањем, сваке  врсте. Исто  тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневице.“[36] Јер „ко недостојно једе хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу“, због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1. Кор. 11, 30).

Потребно је, дакле,  да себе проверавамо у данашње време, да ли смо толико спремни, имајући у виду темпо и начин живљења, да се можемо свакодневно или недељно причешћивати?[37]  А као најбољи одговор на питање: Којима треба одобрити – или онима који се причешћују често или ретко? – нека буду речи светог Јована Златоуста: „Ни једнима, ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, с чистим срцем, са беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ниједанпут! Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење.“[38]

 Због оваквог посматрања и схватања значајности светог Причешћа, немој нико да прими Свети Дар – Причешће, ако се није припремао постом, молитвом, покајањем и исповешћу.

 Господ се обраћао  у Светом Писму, не само верницима него је указао      и на  понашање свештеника, како би могли да служе свету Литургију:

 „ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онда се сетиш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред жртвеником и иди прво и помири се с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мат. 5, 23, 24).

На питање апостола Петра: „Колико пута да опростим брату који ми згреши, да ли до седам пута?“ И Спаситељев одговор на ово  питање (Мат. 18, 21, 23), који је изнет   и код еванђелисте Луке (Лк. 17, 3, 4), упућују нас на  речи које свакодневно упућујемо Богу у Молитви Господњој: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим,“ с објашњењем које је Спаситељ дао на крају: „Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески, а ако не опраштате људима, ни Отац ваш небески неће опростити вама греха ваших“ (Мат. 6,14,15).

Да би дошло до мира, кад је несугласица већ почела, ако се онај који је увреду нанео, као духовно болестан, не покаје и не потражи опроштење, сам Господ указује шта увређени, као здрав, треба да учини: „Иди, вели, и покарај га у четири ока“ (Мат. 18, 15), смирено са љубављу, без осуде, вике, повишеног тона, него благо са саветодавним   речима! Па иако не  буде желео да се извини, ти не очајавај, јер си учинио све што је до тебе!

И још нешто!  Кад се причешћујемо на  велике празнике, као што су Божић и Васкрс, након примања светог Причешћа, можемо слободно јести мрсну храну, јер се пост завршио и на те празнике се не пости. Друга је ствар, кад се причешћујемо на неки празник који падне  у току поста, а ми се тог празника причешћујемо. Наравно, да ћемо после причешћа наставити са постом на  уљу, јер је пост у току.

Упамти добро и ово! То што неверници замерају   Цркви Христовој, да се верници  причешћују из једне кашичице,  и да је то опасност да се људи заразе и разболе, заправо је клевета и злонамерна тврдња, како би се људи одвратили од светог Причешћа. Напротив! Нико се никад није разболео зато што се причестио. Са причешћивањем ми добијамо Тело и Крв Христову коју кусамо, што  нам даје јачање, душе, тела и ума свог. Са причешћивањем су многи болесници оздрављивали и променили начин живљења. 

Причешћивање болесника после узимања лека 

За тешко оболеле, кад се може очекивати смрт, не могу се црквени  прописи примењивати свагда и у потпуности. На основу 13. канона Првог васељенског сабора, Црква наређује да се снисходи, имајући у виду њихову телесну и духовну немоћ: „према онима који су на самрти – вели се ту – и сада ће се чувати стари канонски закон, тако да се онај који умире не лишава последње и најпотребније потребе. Уопште, у погледу сваког оног који је при смрти, а тражи да се причести, нека му епископ, после испитивања, даде од приноса.“[39] Ово начело изнето је још раније у 6. правилу Анкирског сабора из 314. године,[40]  а затим у 2. правилу Неокесаријског, 7. правилу Картагинског, 73. правилу светог Василија Великог и 5. правилу светог Григорија Ниског. Црква се свагда старала да тешко оболели верни, поред покајања и исповести, прими свето Причешће, како би хришћански завршио свој живот на земљи и очишћен изашао пред Судију Праведнога. Због тога, како износи епископ др Никодим Милаш: „у стара времена Цркве, епископи у својим упутствима што су презвитерима издавали, међу главним стварима су им препоручивали да им не би нико им умро у парохији без причешћа,“[41] потребно је да причешћују вернике болеснике.

Тешки болесник, без обзира на грех који је можда учинио, ако се за њега искрено каје, после исповести причешћује се ма био под забраном причешћа наложеном му од стране неког другог свештеника – духовника.[42] Исто тако се причешћује и жена ако јој се, у тешкој болести, десило месечно прање (менструација), или после порођајно чишћење, и што иначе, у нормалним здравственим приликама према 2. канону светог Дионисија и 7. канону светог Тимотеја Александријског, није допуштено.[43] За болесне жене, у овом стању, вели Матија Властар у Азбучној синтагми: „Но снађе ли их каква болест која би грозила прекраћењу живота, тада их треба одмах удостојити светим Тајнама.“[44]

Такође се могу тешки болесници причестити и ако су узели што од јела, према 9. канону светог Никифора Исповедника: „Треба да свештеник причести оног који је у смртној опасности иако је јео.“[45] У Номоканону при Требнику наводи се ово исто правило (под бр. 163)[46]. Аналогно том пропису, свето Причешће им се може дати и после узимања лекова.[47]

Бесомучним, који у том стању хуле на Бога, или свето Причешће, по 3. канону светог Тимотеја Александријског, не треба давати свето Причешће док не дођу себи и не смире се. Исто тако онима који су несвесни, или обамрли, не могу да гутају, или стално повраћају, док то стање не прође макар и за кратко време.“[48]

У току трајања тешке болести, болесник се може причестити више пута. Јер „нема ограничења времена после кога се може болесник поново причестити у време једне исте болести.“[49]

Не треба, дакле, оклевати с давањем Причешћа болеснику и због узетог јела, или лека, одлагати ово до сутра. Због могућности да болесник до сутра умре, одлагање би значило стављати на коцку како савест и одговорност свештеника.  Пропис 29. канона Шестог  васељенског сабора, о примању светог Причешћа наштину – пре сваког јела и пића,  односи се на здраве верне, не и на тешко оболеле.“[50]

Шта је овде општи закључак? Нико ником не  брани да се причешћује. Напротив, препоручује се. Међутим, верник треба да врши припрему за  причешће преко поста, молитве, покајања и исповести, живећи узорним хришћанским животом према   јеванђеоском садржају и упутству. За  време сва четири поста потребно је да се верник причешћује употребљавајући посну храну, уздржавајући се од лоших дела и лоших понашања, која не доликују вернику. Уколико верник има потребу да се причести ван поста, нека то и учини, али уз предходну припрему, како не би скрнавио целокупан организам црквене  заједнице, јер смо сви ми једно тело у Христу. И ако се догоди да верник са својим греховима  приђе Господу и сједини се са њим, причести се, без покајања и исповести, он ће све  удове  Цркве  Христове да  разболи и унизи, јер није пришао чист пред Господа. Зато треба добро пазити како се прилази Чаши Господњој.

Шта ово значи поводом ове напомене. Ово пре свега значи, да морамо имати у виду да Бог не дозива људе на нечистоту, него на светост (1. Сол.4,7), а да је притом сваки човек грешнан (1. Јов. 1, 8; Гал. 3,2), и да свако ко приступа светом Причешћу са својим неисповеђеним греховима, уноси у црквену заједницу и своја дела  таме (Рим. 13, 12 – 14): јер  „ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. „да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте“ (Рим. 13, 12 – 14), пре свега као  дела ђаволска (1. Јов. 3, 8), која човек чини противно Божијим заповестима. Са делима  таме које човек приноси приликом намере да се причести, он улази у црквену заједницу, која сачињава једно тело (Рим. 12, 5; 1. Кор. 10, 17), у Господу Исусу Христу, у тело које има  много људских удова, као човек који уноси болест у тело, уноси све грехове своје у организам, где су сви удови тела  здрави (1. Кор. 12, 26). Да не би својим понашањем преко дела нехришћанских човек причесник унео у заједницу духовну болест, потребно је  да себе  преиспита, да се покаје, да се се исповеди и одрекне  свих зала и недостојног понашања хришћанског, као би се прикључио врлинским препорукама  Јеванђеља (Рим. 12, 16 – 21; 13, 1 – 14), како треба да ссе понаша и живи онај ко верује  у Христа Спаситеља света.

Погрешан приступ вери  у Христа и учењу о светом Причешћу

Без обзира на  јасно учење Цркве  Христове, појединци су почели да мењају форму црквености и да постављају нове облике учења у наглој промени,  као и    у односу према догматици светог Јустина Поповића. Епископ проф. др Игњатије  Мидић на  Православном факултету је занемарио догматички приступ и тумачење проф. др Јустина  Поповића, дајући предност догматици грчком митрополиту Јовану Зизјуласу, који је иначе познат по антиправославним ставовима. Некако паралелно са овим догађајем били су примећени и многи други неправославни ставови   од појединих теолога, на које нико није  обраћао пажњу још за  време  столовања патријарха Павла, као и у  време патријарха Иринеја, да би погршено учење кулминирало са патријархом Порфиријем, нарочито о светом Причешћу, чији  се усмени  налози – захтеви,[51]  спроводе  у Цркви Христовој преко свештенства.

Садашњи патријарх Порфирије, који се великодушно залаже за екуменизам под плаштом човекољубља,  своје ставове прилагођава другим религијским групацијама, не марећи много за очување православне доктрине.  На овај начин патријарх Порфирије утиче  на промену православне свести српског верског бића. Ово се нарочито огледа у његовим проповедима и тумачењима  Јеванђеља, где долазе до изражаја његови лични ставови који нагињу према световној филозофији, више него према древном учењу Цркве  и црквеном христоцентризму. У прилогу ове констатације говори нам његова  виђења и тумачења свете Литургије и светог Причешћа, о чему ћемо писати нешто касније.

Заправо, сви наступи, говори и проповеди Патријарха Порфирија, необично подсећају на  период 18. века, када је  био распрострањен филозофски правац под називом сентиментализам. Овај правац је представљао књижевни израз  сензуалистичке варијанте филозофије просвећености, стављајућиу први план емоцију и машту у човеков духовни живот, како би се изразила човекова интима, односно целокупна  тежња и осећања субјективизма, свесно избегавајући јеванђеоски карактер  и смисао овоземаљског живота, који је омеђен Божијим законом.

Да би смо што боље разумели о чему се ради и да би употпунили тему,  о којој желимо да говоримо, а која се тиче светог Причешћа, ми ћемо у овом раду анализирати два  питањана на којима инсистира патријарх Порфирије. Прво, кад говори о светој Литургији, о  њеном смислу и значају, он једноставно каже да се она  искључиво служи да би се људи могли да причесте: „ми се причешћујемо онда кад се Литургија служи, јер се Литургија само због причешћа и служи.“[52] и друго, он људима препоручуједа се могу причестити без икакве  припреме преко молитве, поста, покајања и исповести, поводом чега каже: „Патријарх Порфирије  каже: „свакако да пост и исповест јесу неопходни за човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести.“ [53]  Пошто ова два става немају црквено и богословско оправдање, ми ћемо се мало позабавити њим.

Ако би смо отворили тему о светој Литургији, свакако би имали  много шире богословско и богослужбено значење, пре него што би смо рекли да се она служи искључиво ради могућности да се људи причесте. Зато ћемо овде навести неколико примера, који ће нам показати да поред служења свете Литургије, која омогућава вернима да се причесте, да она има и нешто шири молитвени значај.

Литургија(грч: λειτουργία)  је заправо најважније црквено богослужење, које означава заједничко дело – заједничку молитву епископа, свештеника, ђакона и народа Божијег на  једном месту. Наиме, света Литургија за православне  вернике представља велику молитвену радост, у молбеном, захвалном и слављеном обраћању Богу,  на којој се верници окупљају како би у сваком заједништву молили се Богу за живе и умрле, будући  свесни да је сам Христос увек присутан на свакој светој Литургији.

Православна литургија има дубок мистагошки и црквени карактер. Света Литургија није прост емоционални и естетски призор, нити пак само церемонијални аспект који кулминира у Евхаристији, него је суштинско доживљавање и символичко представљање икономије Спасења.  Света Литургија је сама Црква у њеном делу заједничког благодарења. Цело црквено тело — служитељи и верници — учествују у приношењу дарова, у молитвама призива, као и причешћивањем светим Тајнама.

Али да пођемо редом.

Одмах на почетку у припремном делу свете Литургије која се назива Проскомидија ((грч. προσκομιδή – приношење), хлеб који се употребљава у њој, назива се просфора, што значи: приношење, врши се молитва за живе и умрле, вађењем честица из просфоре, које се намењују верницима Цркве.

Већ у молитвеној Трисветој песми, одаје се хвала Богу захвалност за све оно што нам долази од Њега како Творца неба и земље, као Спаситеља нашег, са вршењем молбе за опроштај сагрешења у знању и незнању.[54]

У молитви пред само Јеванђеље, узноси се молитва Богу да нам отвори „очи ума нашег да би смо разумели Твоје (Божије) јеванђеоске проповеди.“[55]

Након прочитаног Јеванђеља врши се молитвена Јектенија „за сав благоверни христољубиви  род наш и за све православне  хришћане, за свештенике, ђаконе, и за целокупно братство у Христу.“[56]

У молитвеној Јектенији која је  намењена умрлима,  молитва упућује све оглашене који су присутни на  светој Литургији (који су иначе некрштени, па се зато зову оглашени), да сагну своје  главе  пред Господом и на на тај начин учине поклоњење Богу.[57] За оглашене се врши молитва да им Бог открије Јевађеље правде и да их присаједини својој светој Цркви.

Кад се дође до молитве  за Оглашене, то је  је већ обавештење за све присутне  који су оглашени (некрштени) , пред само развијање Антиминса,  да је  за  њих служба  Божија  завршена, обавештавајући их на следећи начин: „ви који сте оглашени, изиђите; оглашени изиђите; ви који сте оглашени изиђите; нико од оглашених да не  остане.“[58]

Овде уједно и прилика да се подсетимо да су  Оглашени били људи коју су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру, или су пак желели да постану хришћани. Литургији оглашених у старини могли су да присуствују и покајници, па чак и незнабошци. Тако се по њима, овај део Литургије назива ‘‘Литургија Оглашених.“ Оглашени нису стајали заједно са вернима, већ на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: ”ви који сте оглашени изиђите… Нико од оглашених да не остане…”, морали су изаћи из храма, да би могао почети следећи део свете Литургије – света Литургија верних.

На светој Литургији поред оглашених сви верници слушају и желе да чују Јеванђеље, као и тумачење свештенослужитеља, прочитаних Божијих Речи, које утврђују веру у срцу и души.

Свако молитвено учешће верника  на светој Литургији представља потврду саборности вере у сваком појединцу, коју предводи свештенослужитељ, када се узноси Господу молитва  за свако село, град, државу, за мир у свету, за здравље и опоравак болесника, за све свештенослужитеље и комплетан верни народ, широм света.

Учествујући на  светој Литургији, верници примају благослов  Цркве Христове, који је  потребан  свакој верној души.

Наравно да света Литургија има  свеобухватни карактер у животу сваког верника, али и за све оне који желе да постану хришћани јер на  овом богослужењу могу да се сретну са заједнишвом Цркве Христове и  да осете саборност читаве     црквене  заједнице.

Света Литургија је заправо врхунац богочовечанског реализма,[59] који обухвата оваплоћење Бога Логоса Богочовека  Исуса Христа, Реч Божију и  Јеванђеља, која преко хлеба  и вина, са призивом (епиклезом), и дејством Духа Светог, постаје Тело и Крв Христова, које примамо након припреме са: молитвом, постом, покајањем и исповешћу.[60]

Што се тиче овог другог питања о самом светом Причешћу, за које се иначе залаже патријар Порфирије да се може остварити без посебне припреме   „ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.“[61]

Да мало прокоментаришемо и ове речи патријарха Порфирија и да видимо да ли су оне  тачне и неприкосновене. Наиме, у току свете Литургије у Хрувимској песми упозоравају се верници који су остали на светој Литургији, да „нико од везаних телесним  похотама  и сластима није достојан да приђе, или да се приближи,“[62] светим Тајнама као што не сме  ни да помисли да било ко служи свету Литургију ако је оптерећен похотама и сластима телесним, што подразумева сваку врсту греха, јер је Господ казао: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мат.11,12),  али и са пажњом и провером свог моралног стања „јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле“ (Мат. 15, 19).

Кад свештеник узноси свети Агнец, он гласно произноси речи: „светиње светима,“[63] оне  нас обавештавају за кога се приносе часни дарови. [64]  Не за оне који су непокајани и неисповеђени, без припреме поста и молитве, него управо за оне који су се припремали у молитви, посту, покајању и исповести. А онда кад се отварају Царске двери, и ђакон, поклонивши се једном, с  побожношћу прими од свештеника свети Путир, долази на двери и подижући  показује га народу, говорећи: „са страхом Божијим и вером приступите.“[65] Овде опет имамо упозорење, да пазимо, пре него приступимо Светој Чаши, да смо добро очишћени од „сваке поганштине тела и духа, и да творимо светињу у страху Божијему“ (2. Кор. 7,1).   Што значи да још увек имамо времена да добро размислимо да ли смо се добро припремили у свом настојању да желимо да се причестимо, јер нас  ове  литургијске речи „са страхом Божијим и вером приступите,“упућују и  на  речи опомене  из Јеванђеља: „тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије“(1. Кор.11, 27 – 28). А  ово значи да су грехови   препрека за    причешћивање,  пре свега као непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. „Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује светим  Тајнама.“[66] Нико не  може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим преко својих грехова.

Кад патријарх Порфирије каже: „а постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.“ Што се постова  тиче, Црква препоручује постове, који имају своју тачну намену, због одређених догађаја у историји Цркве Христове, којих се Црква  сећа, и које је одредила да се у одређеном периоду посте, са уздржањем од мрсне  хране и  појачане контроле свог духовног понашања. Дакле, потребно је да верници посте све означене постове, али ако желе у току поста да се причесте, они се припремају преко молитве, поста на  води, покајања и исповести, како би уложили што више напора у размишљању о својим телесним, умним и духовним греховима, којих је  потребно да се верник ослободи преко исповести пре него што приступи Светој Чаши. Сви постови имају своју намену која се односи на одређене догађаје из црквеног живота, било да су једнодневни или вишедневни. Ови постови се не доводе у узајамни однос између црквом одређеног поста и причешћа. Међутим, треба рећи и то, да у ситуацији кад верник жели да се исповеди, па то и оствари уз преходни пост, он не мора и да се причести. Али ако жели да се причести, потребно је и да се исповеди, да би што чистији изашао пред Христа и примио свето Причешће  као дар Божији.

Црква  је увела једнодневне  постове и вишедневне:

Једнодневни постови:

Свака среда и петак (осим у време трапавих седмица)

Крстовдан – уочи Богојављења

Усековање главе св. Јована Крститеља

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

Вишедневни постови:

Велики пост и Страсна седмица – 7 седмица

Петровски пост – трајање зависи од датума када пада Васкрс, (око 40 дана)

Великогоспојински пост – 2 седмице

Божићни пост – 40 дана.

Кад   патријарх Порфирије  каже како „долазећи у Цркву верник долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет.  Доноси са собом и све своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси. Симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово,“[67] онда треба и да зна да ово његово објашњење није никако тачно. Зашто? Пре свега зато што са доласком у Цркву Христову на свету Литургију, сваки човек ако већ доноси са собом читав свет, како каже патријарх Порфирије, он свакако доноси онда у Цркву и све своје грехове. Ако кажемо „да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јов. 1, 8), онда у том случају и не можемо изаћи пред Свету Чашу, пре него приступимо посту, покајању и исповести.

За сваког верника свето Причешће значи сусрет са Христом и сједињење са њим. А како ћемо се срести са Христом, или  још боље речено да се сјединимо са њим ако се не припремимо. Христос је савршен, без греха и слабости, а ми смо људи зачети у греху и непрестано грешимо, и то нехотице (Јевр. 5, 2), кроз мисли срца свог (1. Мојс. 6, 5), јер је сваки човек грешан (Јак. 3, 2),  и то увек и много пута (Гал. 3, 22). Ако је  већ стање овако како га описује Свето Писмо, како ћемо онда ми као грешни људи, који можемо учинити грех уочи самог причешћа па услед своје  нарцисоидности  ипак приступимо светом Причешћу, не консултујући свештеника, а он нам верује и причести нас. Значи, то не бива никако. Сваки верник који пребива дуго у вери и добро познаје црквени живот, поуке и упутства апостола, јасно ће разликовати прави приступ причешћу од неприпремљености и доласка у Цркву да би примио дар Божији – свето Причешће.

По питању  дара Божијег, за који знамо да нам Бог даје преко светог Причешћа, морамо рећи следеће: свето Причешће јесте дар Божији, али као дар за који морамо да се боримо, да уложимо труд свој, као  верујући, како би себе што је могуће више очистили од грешности (наравно никада то нећемо моћи довољно да учинимо), преко труда у молитви, посту, покајању и исповести. Све друго, је пука спекулација и слободоумно људско филозофирање, за које нема места у богословљу, а ни у пракси црквеној.

Заправо, није могуће да верник, од једне  свете Литургије, када се причестио, па до следеће свете Литургије када планира да се опет причести, није згрешио телом, умом својим или у срцу свом. Ако се тако неко неко понаша онда је лажа и паралажа. Како каже Јеванђеље да истине  нема у њему. Због ове чињенице, веома је потребно и неопходно да се верник припреми за свето Причешће, како би био што је могуће духовно чистији. Монаси пустињаци се причешћују врло ретко, па ипак носе Христа у срцу свом. Боље је одложити свето Причешће и примити га што касније а кајати се више и пожртвованије, него да приступимо Чаши Господњој, ноншалантно и без узорне  припреме!

У свом образлагању како треба тумачити свето Причешће, патријарх Порфирије, даје  изјаву попут ове да „многи људи имају потребу да се припреме за Свето Причешће да би како се то каже били достојни Свете Тајне Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свест да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави, Он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.“[68]

 Овакво размишљање поводом односа према светом Причешћу свакако није православни облик изражавања и посматрања како да се опходимо према  причешћу. Најпре, морамо рећи да наш однос према причешћу никако не улази у склоп менталног понашања[69] и размишљања, зато што у овом случају ми морамо да се опходимо онако како нам Свето Писмо говори и саветује, као што се и практикује у Цркви  Христовој.  А то је, да ни један верник никада не  мисли да је он достојан светог Причешћа, иако се припрема молитвом, постом, покајањем и исповедањем, уз савете свог духовника, него припрему врши да би што је могуће више очистио себе  преко покајања од грехова, пре него се сусретне са  Христом и постане Његов сутелесник. Наравно, иако знамо да је  примање светог Причешћа дар Божији, ми њему ипак приступамо са великом пажњом и поштовањем преко своје  припреме  у границама свог узраста у Христу. Наш живот у вери потребан је да увек буде у складу са Божијим заповестима, с том разликом што се за  време припреме за причешће додатно ангажујемо и трудимо мало више да наш телесни и духовни живот у понашању, преко поста молитве и покајања, поправимо на  најпримеренији начин. Иако никада нисмо довољно достојни за његове дарове које  примамо преко благодати, па ни свето Причешће, ми са припремом показујемо своју веру и своју приврженост Богу, поштујући његове заповести, да је  потребно да се кајемо и исповедамо. Кроз целокупну припрему, ми преко молитве у посту и покајању сумирамо и прикупљамо све наше грехове у телесном и духовном облику, схватајући притом да су сви наши преступи против Божијих заповести, дубоко свесни да је то наше понашање било недостојно хришћанске  вере и исповедања Исуса Христа. Са потпуним покајањем и исповедањем пред свештеником ми стичемо могућност да примимо свете Дарове, као благодат Божију, по вољи Његовој, да можемо да се сјединимо  са Христом.

Речи које нам казује патријарх Порфирије, не подкрепљује цитатима из Светог Писма, нити пак цитатима неког Светог Оца, јер он просто образлаже своје слободумне ставове на начин да „Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести.“

Дакле, овакво образлагање је апсолутно нетачно, јер нам пракса Цркве  Христове и Свети Оци говоре супротно од учења патријарха Порфирија.

Међутим, ништа боље објашњење нам не  нуде ни следеће речи патријарха Порфирија, кад каже: „Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се верник потпуно духовно раслаби, он заправо више не би ни желео да иде у Цркву. Или, уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње, уколико би то заправо умањило његову чежњу за Христом, онда бих ја погрешно поступио.“[70]

Шта овде рећи. Просто запањују  човека овакве речи једног патријарха. Зашто? Зато што ни један духовник, овог пута мирски свештеник никада неће дати непримерену епитимију вернику, него ће пре свега добро испитавши верника и његово верско стање, заједно са психовфизичким расположењем,  пре свега његове душе и срца, одредити ако је потребно епитимију, као меру послушности и предострожности у поправљању духовног живота верника и покушају да исповедник не чини више – не понавља учињене  грехове, а не као знак некакве  казне.  Овде постоји и облик катихетског образовања верника који је  премного сагрешио и у једном континуираном објашњењу смисла и значаја вере у Христа, свештеник ће свакако успети да му приближи смисао поштовања Божијег закона на  тај начин како би и сам верујући дошао до закључка шта му ваља чинити  и колико су опасни његови грехови за његово спасење душе. Односно колико је потребно да он следи савете свог свештеника, па и одређене облике епитимије чији смисао није само драконска одлука казне него пре свега и вежбање послушности, љубави и сваке  наде у опроштај након учињеног напора.

Иако неки деле грехове по тежини, али морамо да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех, јер она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени, јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога, јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу, а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем), представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.

Веома  је  важно рећи да сви пастири Божији приликом проповеди и тумачења Речи Божијих не би смели да се руководе социолошким, филозофским, политичким, глобалним, субјективним и јеретичким ставовима, већ то морају чинити у садржају апостолских премиса. Зато је потребно да се сви свештенослужитељи сећају поука својих учитеља, која су у духу јеванђеоских поука, како би се  црквена  заједница снажила у сваком погледу духовног деловања. Наравно, један од таквих Светих Отаца је и свети Јустин Поповић, као теолошко – педагошки пример, чије се поуке  не  могу заобићи у ниједном погледу. Као истински чувар вере православне, како не  би у православно богословље ушле  разне неправославне  мисли, које  би штетиле црквеном животу, он ужива  велико поверење и поштовање читавог православног света, широм васељене.

С тога, морамо рећи, да није могуће, са једне стране величати и хвалити оца Јустина  Поповића а са друге стране не консултовати га приликом своје  одлуке о слободоумном прилазу светом Причешћу.Ово пре свега  треба истаћи, зато што целокупно богословље светог Јустина Поповића нема противуречности са Светим Духом и његовим поучавањем у вери.

Имајући у виду да се учење патријарха Порфирија и учење у вери светог Јустина Поповића веома разликује, треба  казати и то, као општу чињеницу да нема ученика над учитељем својим, него само може ученик кад се  добро изучи да буде  као свој ученик (Лука, 6, 40). И да  не мисли нико да је мудар и мудрији од свих људи, него је потребно да у вери будемо једне  мисли  (Рим. 12, 16), како би се сви правилно научили како треба да се народ понаша и опходи према светим Тајнама. Због ове јеванђеоске  чињенице, треба питати следеће: зашто патријарх Порфирије  не иде стопама свог духовног деде светог Јустина Поповића који је свакако ученик  Светог Саве, пошто је  епископ Иринеј Буловић био ученик светог Јустина  Поповића, а патријарх Порфирије био ученик Иринејев, него пошто пото жели да истакне своју различитост у приступу вери са  заступањем некаквог свог филозофског гледишта које није у духу апостолства нити јеванђеоског учења, а још мање са праксом и традицијом Цркве  Христове.

 Коришћена литература:

1. Б. А. Цисарж, О вери и моралу, Београд, 1986.
2. Архимандрит др Ј. Поповић, В. хаџи Арсић, Основно богословље, Београд, 1941.
3. Ж. Видовић, Трагедија и Литургија, Ниш, 1998.
4. Епископ Амфилохије, Основи прав. васпитања, В. Бања, 1993.
5. Звонце, Београд, бр. 3,2000, стр. 77.
6. П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, Т III.
7. др Лазар Мирковић, Литургика II,   Београд, 1966.
8. Свети  Василије Велики, Творенија, у руском преводу, С. Петербург 1911, Т. III, 118
9. Писмо Кесарији; Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима Н. Сад 1896, II,
10. Дела. ап. 20,7; 1 Кор. 16,2; Учење XII апостола, изд. Апост Диак., Атина 1955, XIV,
11. И. Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885.
12. Свети Кипријан Картагински наводи пример једне жене и једног младића који су се разболели и умрли после недостојног примања св. Причешћа (Тремб. Догматика III, 169).
13. епископ Н. Милаш, н.д. II,   (рукоп. Требник манастира Дечана бр. 69, крај XIV в, л. 292, 2293).
14. Христијанскаја философија, С. Петербург 1902.
15. др Н. Глубоковскиј, Патристичко учење Православне источне цркве о тајни евхаристије до св. Јована Дамаскина закључно, Патријарш. Гласник 1932, бр. 26.
16. https://svetosavlje.org/istina-o-praksi-cestog-pricescivanja/
17. Пидалион, изд. Астир. Атина 1970, 141; Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима Н. Сад, 1895,1,
18. Црквено право, Београд 1926, 728.
19. К. Никољскиј, Пособије… С. Петербург 1900. 693; С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900,1056,1061; еп. Мелентије, Правилник, Зајечар 1907,
20. В. Николајевић, Практични свештеник, Земун 1910, II,
21. Гласник,СПЦ, новембар 1978.
22. Љубо Мићуновић, Савремени лексикон страних речи и израза, Београд, 1991.
23. https://www.cudo.rs/митрополит-порфирије-пост-и-исповест., приступљено, 22. 2023.
24. https://www.bastabalkana.com/2021/01/, приступљено, 28. 2023.
25. Служебник, С.П.Ц. Београд, 1986.
26. https://prijateljboziji.com/ , приступљено, 22.09.2023.
27. Архимандрит Сава Јањић, игуман Манастира Високи Дечани,https://prijateljboziji.com/
    Извор: tvhram.rs , приступљено, 22.09.
28. https://prijateljboziji.com/ , приступљено, 22.09.2023.
29. Митрополит Загребачко-љубљански г. Порфирије (Перић) https://prijateljboziji.com/пост-и-исповест-нису-услов-за-причешће/, приступљено, 22. 2023.
30. https://srbin.info/pocetna/aktuelno/avramov-sad-vatikana-i-nemacke-sklopili-tajni-sporazum/, приступљено 03.101.2023.
31. Типик – Устав, издање Московска патријаршија Руске  православне цркве, Москва, 2011,стр.
32.  https://azbyka.ru/otechnik/pravila/didahe_rus/
33. Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика, свете тајне молитвословља, други део, Београд, 1983.
34.   Архимандрит др Јустин Поповић, Догматика, Православне Цркве, Београд, 1978. –
35. др Здравко Пено, Катихизис, Основе православне  вере, Никшић, 2022, стр.175. – покајање је  предуслов за учешће у Евхаристији.
36. -протојереј Александар Торик, Црквени живот за почетнике, Цетиње, 2000, стр.73. – потребн а је припрема за причешће уз пост, покајање и исповест, према молитвеном Правилу које  Црква установила.
37. -епископ Артемије, Практична веронаука, Београд, 1998, стр. 35 – 51.  – потребна је припрема  за причешће и то телесна и духовна, преко молитве, поста,  покајања и исповести.
38. Јован Србуљ, Зборник радова, О посту, Београд, `997.
39. Архимандрит др Јустин Поповић и Велимир Хачи Арсић, Основно богословље, за седми разред средњих школа и трећи разред учитељских школа, Београд, 1941.
40.  https://pravoslavlje.net/index.php, приступљено 22.09.2023.
41.  Законоправило Светог Саве, превод сарајевског преписа, Добрунска   Ријека 2019. Издање Светог архијерејског синода Српске православне цркве,  Служебник, Београд, 1962.
42. Припремио протонамесник Милан Пантелић, Мали православни подсетник, Београд – Бања Лука, 2000 .
43.  Митрополит Сергије Страгородски, у књизи „Верујем, Господе, и исповедам,“ Образ светачки, Београд,.
44. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/279-o-pripremi-za-sveto-pricesce,  из књиге: Без Причешћа нема обожења, Образ светачки, Београд,   приступљено, 06.10.2023.
45.  https://spc-mb.net/crkveni-zivot/duhovni-zivot/sveta-tajna-pricesca/, приступљено, 06.10.2023.
46.  Типик – Устав, издање Московска патријаршија Руске  православне цркве, Москва, 2011.
47. https://svetosavlje.org/didahi-ucenje-dvanaestorice-apostola/,

[1]https://srbin.info/pocetna/aktuelno/avramov-sad-vatikana-i-nemacke-sklopili-tajni-sporazum/, приступљено 03.101.2023.

[2] Типик – Устав, издање Московска патријаршија Руске  православне цркве, Москва, 2011,стр.

[3] https://azbyka.ru/otechnik/pravila/didahe_rus/ 

[4]  Архимандрит др Јустин Поповић, Догматика, Православне Цркве, Београд, 1978, стр. 567. – 572.Види: Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна  литургика, свете тајне молитвословља, други део, Београд, 1983, стр.72.  –  у телесно спремање за свето Причешће спада пост као и сексулано уздржавање брачника.

-др Здравко Пено, Катихизис, Основе православне  вере, Никшић, 2022, стр.175. – покајање је  предуслов за учешће у Евхаристији.

-протојереј Александар Торик, Црквени живот  за почетнике, Цетиње, 2000, стр.73. – потребн а је припрема за причешће уз пост, покајање и исповест, према молитвеном Правилу које  Црква установила.

-епископ Артемије, Практична  веронаука, Београд, 1998, стр. 35 – 51.  – потребна је припрема  за причешће и то телесна и духовна, преко молитве, поста,  покајања и исповести.

-Јован Србуљ, Зборник радова, О посту, Београд, `997, стр.11. – Ава Доротеј: постити треба  као што каже свети Василије  Велики, постом богоугодним, одклањајући се од сваког греха, што је почињен у свим нашим делима и осећањима, ако ћемо достићи свети дан Васкрса, као што смо рекли, нови – чисти  и достојни причешћа Светим Тајнама.

[5] Архимандрит др Јустин Поповић и Велимир Хачи Арсић, Основно богословље, за седми разред средњих школа и трећи разред учитељских школа, Београд, 1941, стр.59.

[6] https://pravoslavlje.net/index.php, приступљено 22.09.2023.

[7] Законоправило Светог Саве, превод сарајевског преписа, Добрунска   Ријека 2019, стр. 196 – 203.

[8] Издање Светог архијерејског синода Српске православне цркве,  Служебник, Београд, 1962, стр.497.

[9] Припремио протонамесник Милан Пантелић, Мали православни подсетник, Београд – Бања Лука, 2000, стр.115 – 116.

[10] Митрополит Сергије Страгородски, у књизи „Верујем, Господе, и исповедам,“ Образ светачки, Београд,. 2005, стр. 452.

[11]https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/279-o-pripremi-za-sveto-pricesce,  из књиге: Без Причешћа нема обожења, Образ светачки, Београд, 2004, стр. 400; приступљено, 06.10.2023.

[12] https://spc-mb.net/crkveni-zivot/duhovni-zivot/sveta-tajna-pricesca/, приступљено, 06.10.2023.

[13] Типик – Устав, издање Московска патријаршија Руске  православне цркве, Москва, 2011,стр.

[14] https://svetosavlje.org/didahi-ucenje-dvanaestorice-apostola/, Учење дванаесторице апостола, или Дидахи, јесте текст непознатог аутора, настао крајем првог или почетком другог вијека. Текст се дели на три дела која говоре о хришћанској етици, крштењу и евхаристији, и црквеној организацији.

[15] Б. А. Цисарж, О вери и моралу, Београд, 1986, стр. 127.

[16]Архимандрит др  Ј. Поповић, В. хаџи Арсић, Основно богословље, Београд, 1941, стр. 157.

[17] Ж. Видовић, Трагедија и Литургија, Ниш, 1998, стр. 53.

[18] Б. А. Цисарж, О вери и моралу, Београд, 1986, стр. 128.

[19] Б. А. Цисарж, О вери и моралу, Београд, 1986, стр. 128.

[20]Епископ Амфилохије, Основи прав. васпитања, В. Бања, 1993, стр. 167.

[21] Звонце, Београд, бр. 3,2000, стр. 77.

[22]   Кад човек крене да пости од понедељка и жели да се причест у недељу он свакако пости шест дана у континуитету, постећи и суботу, јер субота нема важности у Новом Завету као што је имала у Старом Завету. Осим тога, сама припрема    за свето Причешће, и постећи непрекидно шест дана, како би се што боље припремили за сусрет са Христом, свакако има више значаја у приступу овој Светој Тајни, него што је однос поштовања (непостојећи и непотребан), према дану који се зове субота и који се не разликује по важности од било ког другог  дана у седмици (понедељак, уторак, среда, четвртак, петак и субота су потпуно једнаки у својој формацији, осим Велике Суботе, која има своју другу и  велику значајност.

[23] П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, Т III, 148.

[24] Овде треба имати на уму да су верници у то време, у зачетку Цркве Христове живели сасвим другачије него ми данас. Темпо и велики утицај разних глобалистичких  моћника, нису толико разарали душу сваког човека, као што се то чини данас.

[25]др Лазар  Мирковић, Литургика II,   Београд, 1966, 125.

[26] Свети  Василије Велики, Творенија, у руском преводу, С. Петербург 1911, Т. III, 118, Писмо Кесарији; Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима Н. Сад 1896, II, 549.

[27]Дела. ап. 20,7; 1 Кор. 16,2; Учење XII апостола, изд. Апост Диак., Атина 1955, XIV, 220.

[28] др Лазар  Мирковић, н. д. 125

[29] Н.д.

[30] И. Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885,106.

[31] Свети  Кипријан Картагински наводи пример једне жене и једног младића који су се разболели и умрли после недостојног примања св. Причешћа (Тремб. Догматика III, 169).

[32] Исто, стр. 197.

[33] епископ Н.  Милаш, н.д. II, 550. Ово упутство налазимо и у нашим старим рукописима: „Поташти се, о презвитеру, представити себе делатеља непостидна правешта слово истинноје. Николиже да не станеши ва саборе вражду имеје на кого, да не проженеши Утешитеља…. Бљуди кому предстојиши, и како служиши и каковим дајеши причештеније… причештенија дар достојним подавај… Имже бож(а)ст(а)внаја правила не повељевајут не подавај. Јако инојезичници убо ваменише се; аште не обратесте горе и тем причештајуштим их“ (рукоп. Требник манастира Дечана бр. 69, крај XIV в, л. 292, 2293).

[34] епископ Н.  Милаш, н.д. 11,554.

[35]Христијанскаја философија, С. Петербург 1902,151.

[36] др Н. Глубоковскиј, Патристичко учење Православне источне цркве о тајни евхаристије до св. Јована Дамаскина закључно, Патријарш. Гласник 1932, бр. 26.

[37] 1. Јела21. априла 2022. у 11:59, „Не осуђује нико често причешћивање, али не можемо сви примити и носити тај свети Огањ. Ја сам се причешћивала сваких две, три недеље и толико су ме мучиле хулне помисли и тешка бол и чамотиња, да сам скоро сишла с ума. Могла сам да видим сенку ђаволка на ,прозору. Тек кад сам свела причешће на два пута у току поста, тешка борба је престала. Касније сам се и сетила неког смртног греха из прошлости, који сам заборавила исповедити. Могла сам да погинем причешћујући се недостојно да ме Господ није сачувао.“  https://svetosavlje.org/istina-o-praksi-cestog-pricescivanja/

2. У родној Топлици, познавао сам старца Момчила који је био родом из села Спанце, општина Куршумлија. Он је присуствовао на свакој светој Литургији коју је држао свештеник Војислав Илић из Барбатовца (то су два суседна  места). Живео је од сопственог рада, плетући корпе, које  је продавао и поклањао. У својој трошној кући водио је испоснички живот. Никад није  тражио да се причести на свим литургијама на којима је био и помоћник  свештенику (да заложи ватру за топлоту, да звони, кад треба или да чита из Часослова), већ је постио строго сва  четири поста када се иначе причешћивао. Никад није  отишао да се причести без неопходне   припреме у молитви, посту, покајању и исповести. Још и сад памтим његове сузе пред иконом Мајке Божије и Христовом иконом, како се моли за опроштај сагрешења, у Цркви Свете Петке у Кашевару. Молећи се у овој цркви, усхићен молитвом, заборавио је једног момента да у руци држи стакленце – „фркличе“ (око 250 децилитара),  пуно вина, које је понео да дарује цркву, те му је у моменту исклизнуло из руку (а био је у стојећем ставу), и пало на  под који је био камени. Међутим, гле чуда, не разби се овај стаклени судић, него се само мало просу вина. Старац се саже те брзо подиже са пода, рекавши: „опрости Боже мојој неопрезности.“ Али кад виде да се није ништа разбило а ни готово просуло, поче да љуби икону Христову опет са речима:“хвала ти Боже, хвала ти Боже на милости твојој…уз брисање суза…  Био је одличан познавалац Светог Писма, и уједно узор млађим генерацијама, како се понаша верник Христов.
3. Следећи пример долази из села Трбуња, општина Блаце, где наводимо пример и живот старца Милорада Миљковића, човека многоверног и у сваком погледу изузетно поштеног човека. Умро је седећи на лежају, склопљених руку, без иједног трзаја на телу или лицу. Никада се није причешћивао без припреме, преко молитве, поста, покајања и исповести. Свако јутро кад би устајао, прво би се прекрстио, што је чинио и пре узимања хране, приликом почетка сваког посла, пре спавања је чинио молитву обавезну, и у свакој његовој животној прилици. Молитве које  је чинио у свом усменом обраћању Богу, биле су складније и духовније од многих молитви које су до нас дошле у писаном облику. Живео је Богоугодним животом.  Њега  је посебно уважавао свештеник Војислав Илић, који је врло често разговарао са њим.

Други један богомољац, такође из села Трбуња, по имену Милун Лукић, такође је имао страхопоштовање према светом Причешћу, и није му падало на памет да се причести сваке недеље, иако је и он ишао редовно у Цркву на свету Литургију, већ се причешћивао само у време  постова, уз молитву, пост, покајање и исповедање.

Да је потребно да чувамо црквено учење, и да се сећамо наших учитеља и отаца у вери,  можемо да прочитамо и у одлукама Седмог Васељенског Сабора, где се каже: „Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания“ (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања).

[38] др Н. Глубоковскиј, Патристичко учење Православне источне цркве о тајни евхаристије до светог Јована Дамаскина закључно, Патријаршијски  Гласник 1932,  Т. XII, 153.

[39]Пидалион, изд. Астир. Атина 1970, 141; Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима Н. Сад, 1895,1, 215.

[40]Вероватно да се под „сгарим канонским законима“, које помиње ово правило Првог васељенског сабора, има у виду одлука Анкирског сабора, као што вели Милаш (н. д. 216).

[41] Црквено право, Београд 1926, 728.

[42] Но, ако оздрави, дужан је наложену му епитимију издржати до краја, према 5. прав. св. Григорија Ниског: “ Ако се ко нађе на крају живота, а није издржао све време које је правилима установљено, човјекољубље Отаца налаже да се удостоји причешћа Светиња… Ако ли се опет поврати у живот, пошто је удостојен био причешћа Светиње, нека дочека установљено вријеме, остајући на оном ступњу на коме се налазио прије него што му се из нужде даровало било општење“ (Н. Милаш, Правила, II, 464; Пидалион, 658). А овако се вели и у наведеном, 13. кан. И вас. сабора.

[43] епископ Никодим Милаш, н.д. II, 306, 445; Пидалион, 547, 669; уп. К. Никољскиј, Пособије… С. Петербург 1900. 693; С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900,1056,1061; еп. Мелентије, Правилник, Зајечар 1907, II, 150; др Лазар  Мирковић, Литургика II, Београд 1967, 72.

[44] В. Николајевић, Практични свештеник, Земун 1910, II, 27.

[45] Пидалион, 727,244; Милаш, н. д. II, 523.

[46]Наводе га такође Никољскиј (н.д. 693); Булгаков (н.д. 1060); проф. др Л. Мирковић (н. д. 72); проф. И. Фундулис (Алантисис ис лутургикас апориас, Атина 1967, 112).

[47] епископ  Мелентије, н. д. II, 149.

[48]Учит. извјестноје, О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији божеств. тајин; В. Николајевић, н. д. 30,32, 54.

[49]Н. д. 692; Булгаков, н. д. 1059. Зачудо да код проф. др Лазара Мирковића, сем наведених и још неких, нема ових других, тако потребних објашњења о причешћивању болних, у опширном одељку његове Литургике „Чин причешћа болних.“

[50] Гласник,СПЦ,новембар 1978.

[51] Све одлуке које се спроводе у Цркви Христовој морају се базирати на Одлукама Васељенских сабора, као продукт у коме се налази објашњење преко јеванђеоског садржаја. У противном, верници нису дужни да спроводе ничије слободоумне  захтеве а ни препоруке. Зато, оваква  врста Одлуке коју примењује  патријарх Порфирије, нема ни легалитет ни легитимет, јер се верници не поучавају исправно.

Легалан. лат. који је у складу са законом, озакоњен, правно ваљан (овде немамо канонску подршку за одлуке које спроводи патријарх Порфирије),.

Легализација, значи  снагом закона, озакоњење, потврђивање снагом закона,

Легитиман  значи законит, основан на  закону, праведан правоснажа, означава да је донешена одлука законита, основана по закону, праведна и правноваљана. Види:  Љубо Мићуновић, Савремени лексикон страних речи и израза, Београд, 1991, стр.399 – 400.

[52]  https://www.cudo.rs/митрополит-порфирије-пост-и-исповест., приступљено, 22. 09. 2023.

[53] https://www.bastabalkana.com/2021/01/, приступљено, 28. 09. 2023.Кад је у питању свето Причешће, у Цркви Христовој се уводи нов начин причешћивања где свештеници саветују у примењују причешћивање верника, на свакој светој Литургији.Наиме, верник може да се причешћује  сваке  недеље без икакве  припреме поста, покајања и исповести. Ово понашање и деловање је уведено са постављањем и устоличењем патријарха Порфирија, иако је о овој врсти појаве и пре њега почело да се говори.

[54] Служебник, С.П.Ц. Београд, 1986, стр.77.

[55] Исто, стр. 80.

[56] Исто, стр. 81 – 82.

[57] Исто, стр.84 – 85.

[58] Исто, стр. 86.

[59] Међутим, треба знати да постоји и литургијска катихеза, која парцијално објашњава сврху и циљ верског образовања, онако како га схвата Црква Христова и која објашњава у својим лекцијама као се доживљава света Литургија. Овде није у питању просто добијање знања, које може имати своје  теоретске облике, него пре свега то је изграђивање личности који треба да постану сателесници светога народа (1.Петр. 2, 9). Овде се пре свега мисли на добро познавање Светог Писма, познавање улоге светих Тајни, како би се наше литургијско учествовање  могло да разуме, са свим могућим духовним димензијама у пружању радости на овом богослужењу.

[60] Архимандрит проф. др Јустин Поповић, Београд, 1978, Догматика Православне  Цркве, трећа књ. стр.569.

[61] https://prijateljboziji.com/ , приступљено, 22.09.2023.

[62] Служебник, С.П.Ц. Београд, 1986, стр.89.

[63] Исто, стр.112.

[64] Освећени дарови (грч: προσφορά – принос), коначни облик предложених светих дарова хлеба и вина припремљених на проскомидији, који се користе за Причешће свештенства и верника; дарови у облику хлеба и вина који су призивом и силом Светог Духа  постали пречисто Свето Тело и Крв Спаситеља Исуса Христа; најчистија и најсветија храна и пиће за коју знамо да постоји у овом свету у коме живимо.

[65] Служебник, С.П.Ц. Београд, 1986, стр.117.

[66]   Архимандрит Сава    Јањић, игуман Манастира Високи Дечани,https://prijateljboziji.com/
Извор: tvhram.rs , приступљено, 22.09. 2023.

[67] https://prijateljboziji.com/ , приступљено, 22.09.2023.

[68] Исто,

[69] Менталитет, или ментални склоп, је колоквијални термин који означава карактеристичан склоп начина мишљења, веровања и емоционалног реаговања неког појединца, колектива, народа или друштва. У психологији, овом појму делимично одговарају појмови: карактер, личност, национални карактер, моpални карактер.

[70]  Митрополит Загребачко-љубљански г. Порфирије (Перић) https://prijateljboziji.com/пост-и-исповест-нису-услов-за-причешће/, приступљено, 22. 09. 2023.

Izvor:https://naukaikultura.com/pokusaj-unistenja-crkve-hristove-preko-liturgije-i-pricesca-1/