Наталија Војимировић
Аутор: Наталија Војимировић
” Где си лутко нема те на мрежама ,колико имаш пратилаца ? “
“Е ћао ,имам око 20.000. Блокираних “
” Ха ха баш си одувек била мимо света ! “
Хвала на комплименту !
Искрено, овај свет и није неки. Није мој фазон. Видим све звезде и “утицајни твитераши” јавне личности добију чак и мали плави беџ –потврду да су битни ВИПОВЦИ-мају 40К, 35к ,ознака сасвим нејасна. Мој пријатељ глумац ми је рекао да постаје зависник. Да је куповао пратиоце у почетку помало за 20 долара, једном месечно. Па два пута месечно за 100 долара. Догурао је до 250 долара недељно. Умирала сам од смеха. “Чекај нису ти довољни они силни аплаузи,серије, филмови, шта ће ти пратиоци, чисто губљење времена. “Не знам, не знам шта ми је, шта то ти блокираш “. Па разни су разлози, али правим колекцију увреда као и обично радим туђи посао, знаш ме. Једни ме зову да се учланим у странку, неки ми псују влашку матер и оца, иако сам рођена у центру Београда – виде ваљда фотографије са истока из завичаја мог оца. Мушкарци шаљу своје обријана глатка истетовирана тела! Прете ми неки да ће ме , кад дођу на власт, ошишати до главе и бацити у шахт. Нису ми рекли када ће да ми врате одузето на силу онда кад су упали у фирму и истерали 1000 људи на на улицу. Једном сам све те поруке сакупила и однела у МУП, има томе скоро три и по године. Згодни инспектор Марко у мени омиљеној тегет ролци и фармеркама рече- “не брините се, све шаљемо тужиоцу, јавицћ вам се неко брзо”. Наравно никад се нико није јавио. Само рачуни стижу на време. Шта ће ти да те неко обожава и ко зна шта се крије иза тог обожавања? Ја волим кад ми стигне на е- маил онако тихо и готово стидљиво из неког мени далеког Цириха, од времешног господина у пензији који је члан неког српског Удрузења, лепа порука. Да је плакао читајући моју књигу која је тамо доспела ко зна како. Јесам ли ти рекла да ако не постоји пут ,да ћу га направити? И ето . Њихово удружење ми нуди да постанем члан и да ће ми помагати у издаваштву, и да кад год пожелим будем им гост. Проблем је у томе што ја не умем да марширам ни у чијем строју, да слушам ,да враћам услугу, будем љубазна. Зашто увек почне са сузама а завршава се чланском картом ? Увек условна љубав, лажне сузе. Слава је заразна болест и кад једном кренеш у то, не можеш да се зауставиш . Ја волим да тихујем . Волим мале неосвојене просторе клубове,библиотеке, где стихови лебде кроз ноћ. За клавиром неки луди заљубљеник у ноте. Не у паре, у пратиоце,само у ноте. Освајање слободе је много теже него освајање обожавалаца. Са фановима је лако. Одеш у банку по кредит, одабереш агенцију за маркетинг и професионалног фотографа, дежурног писца и за годину дана си хит. Зову те на престоничке догађаје, слика ти је у новинама а на 500 метара одатле неко дете умире од болести и глади. Неко скаче са моста јер је схватио да је обожавање на интернету била чиста лаж, зар није све тако ?
У једном тренутку мој пријатељ рече – “Доста шта ти је ,нећу моћи да играм представу вечерас ево ти две карте”,и отрча смејући се… Гледала сам за њим, и размишљала када ћу доспети у фазу да ме боли уво -из истоимене песмице–за све .
