Natalija Vojimirović
Autor: Natalija Vojimirović
” Gde si lutko nema te na mrežama ,koliko imaš pratilaca ? “
“E ćao ,imam oko 20.000. Blokiranih “
” Ha ha baš si oduvek bila mimo sveta ! “
Hvala na komplimentu !
Iskreno, ovaj svet i nije neki. Nije moj fazon. Vidim sve zvezde i “uticajni tviteraši” javne ličnosti dobiju čak i mali plavi bedž –potvrdu da su bitni VIPOVCI-maju 40K, 35k ,oznaka sasvim nejasna. Moj prijatelj glumac mi je rekao da postaje zavisnik. Da je kupovao pratioce u početku pomalo za 20 dolara, jednom mesečno. Pa dva puta mesečno za 100 dolara. Dogurao je do 250 dolara nedeljno. Umirala sam od smeha. “Čekaj nisu ti dovoljni oni silni aplauzi,serije, filmovi, šta će ti pratioci, čisto gubljenje vremena. “Ne znam, ne znam šta mi je, šta to ti blokiraš “. Pa razni su razlozi, ali pravim kolekciju uvreda kao i obično radim tuđi posao, znaš me. Jedni me zovu da se učlanim u stranku, neki mi psuju vlašku mater i oca, iako sam rođena u centru Beograda – vide valjda fotografije sa istoka iz zavičaja mog oca. Muškarci šalju svoje obrijana glatka istetovirana tela! Prete mi neki da će me , kad dođu na vlast, ošišati do glave i baciti u šaht. Nisu mi rekli kada će da mi vrate oduzeto na silu onda kad su upali u firmu i isterali 1000 ljudi na na ulicu. Jednom sam sve te poruke sakupila i odnela u MUP, ima tome skoro tri i po godine. Zgodni inspektor Marko u meni omiljenoj teget rolci i farmerkama reče- “ne brinite se, sve šaljemo tužiocu, javicć vam se neko brzo”. Naravno nikad se niko nije javio. Samo računi stižu na vreme. Šta će ti da te neko obožava i ko zna šta se krije iza tog obožavanja? Ja volim kad mi stigne na e- mail onako tiho i gotovo stidljivo iz nekog meni dalekog Ciriha, od vremešnog gospodina u penziji koji je član nekog srpskog Udruzenja, lepa poruka. Da je plakao čitajući moju knjigu koja je tamo dospela ko zna kako. Jesam li ti rekla da ako ne postoji put ,da ću ga napraviti? I eto . Njihovo udruženje mi nudi da postanem član i da će mi pomagati u izdavaštvu, i da kad god poželim budem im gost. Problem je u tome što ja ne umem da marširam ni u čijem stroju, da slušam ,da vraćam uslugu, budem ljubazna. Zašto uvek počne sa suzama a završava se članskom kartom ? Uvek uslovna ljubav, lažne suze. Slava je zarazna bolest i kad jednom kreneš u to, ne možeš da se zaustaviš . Ja volim da tihujem . Volim male neosvojene prostore klubove,biblioteke, gde stihovi lebde kroz noć. Za klavirom neki ludi zaljubljenik u note. Ne u pare, u pratioce,samo u note. Osvajanje slobode je mnogo teže nego osvajanje obožavalaca. Sa fanovima je lako. Odeš u banku po kredit, odabereš agenciju za marketing i profesionalnog fotografa, dežurnog pisca i za godinu dana si hit. Zovu te na prestoničke događaje, slika ti je u novinama a na 500 metara odatle neko dete umire od bolesti i gladi. Neko skače sa mosta jer je shvatio da je obožavanje na internetu bila čista laž, zar nije sve tako ?
U jednom trenutku moj prijatelj reče – “Dosta šta ti je ,neću moći da igram predstavu večeras evo ti dve karte”,i otrča smejući se… Gledala sam za njim, i razmišljala kada ću dospeti u fazu da me boli uvo -iz istoimene pesmice–za sve .
