- Koren učenja većine (ako ne i svih) tajnih društava Evrope i severne Amerike u 18. i 19. veku bila je Kabala. Ovo usmeno predanje prenosili su odabrani adepti koji su samo u izuzetnim prilikama ostavljali potomstvu spise kabalističkog učenja.
- Doktrina kabale je izuzetno složena, i zato ne iznenađuje podatak da su kabalisti 16. veka rabin Josif Karo (5248-5335. po jevrejskom računanju, ili 1488–1575. po hrišćanskom), autor poslednjeg judejskog zakonika Shulhan `Arukh (Obilna trpeza) i Josif Tajtazak (rođen oko 1500) otkrivali svoje magide (maggid), anđele-demone, po čijem su diktatu pisali automatski – u jednom dahu.
AUTOR: Dragan R, Mlađenović
U čemu je osnovna razlika između magije i religije, budući da se i jedna i druga obraćaju višim, duhovnim (transcedentalnim) silama? Današnji istoričari religije se uglavnom slažu da je osnovna razlika u pristupu, jer se magija bavi primoravanjem, dok religija upućuje skrušene molitve. Dakle, magija je bila i do danas ostala jedna sasvim antropocentrična mehanička delatnost, oličenje ljudske nadmenosti i gordosti.
Znameniti antropolog Džejms Frejzer (1854–1941) je u svom znamenitom istraživačkom delu „Zlatna grana („The Golden Bough“) sva magijska verovanja pripisao pogrešnom procesu rasuđivanja „malih umova“ koji su bili podložni verovanju da slične stvari mogu uticati jedna na drugu, i da će stvari koje su jedanput bile u dodiru uvek tako ostati. Prema tome, voda koja se prska po zemlji uz zvuk bubnjeva nalik grmljavini, može doneti kišu, a posedovanje odsečenih noktiju može pružiti onu neophodnu vezu koja će zlonamernom magu ili vraču-šamanu omogućiti da učini neko zlo.[1]
Istraživač magije Kit Tomas (Sir Keith Vivian Thomas, rođen 1933) je u studiji Religija i opadanje magije[2] na brojnim primerima pokazao da je srednjovekovno Hrišćanstvo Zapadne Evrope, barem na najnižem, narodnom nivou, bilo suštinski magijsko. Za sve tajne se verovalo da deluju automatski, puko prisustvovanje bogosluženju je smatrano delotvornim, a poklonička putovanja u razna sveta mesta dovodila su do čudesnih ozdravljenja. Mise, koje su blagosiljale neki rad ili poduhvat, garantovale bezbedna putovanja ili zaustavljale zarazu, delovale su na specifično magijski, mehanički način.
Kada, pak, govorimo o savremenoj magiji, tu imamo u vidu izuzetno složen teorijsko-praktični sistem, čije izvore ne treba tražiti u starim prehrišćanskim legendama i folkloru, već u hermetici i gnostičkoj literaturi Rimskog carstva.
Dela koja pripadaju ovoj literaturi čine takozvanu hermetiku, i obično su pisana u platonističkom stilu, kao poučni dijalog između “bogova” i “boginja”. Središnji lik ovih razgovora uvek je Hermes Trismegistos,[3] poseban oblik helenističkog božanstva koje je, najkasnije do 400. godine pre Hrista poistovećeno sa Totom, staroegipatskim božanstvom pisanja, mudrosti i magije. U hermetičkim spisima javljaju se još Imhotep, egipatski lekar koji je proglašen božanstvom, Izis ili Izida, boginja tajnih (misterijskih) veština i znanja, i Tat, još jedna inkarnacija samog Tota. Autori ovih magijskih spisa su na dva nivoa tumačili prirodu bogova. Na višem nivou, bogovi su smatrani personifikacijom kosmičkih načela; primera radi, Eros je bio personifikacija načela ljubavi, a sva ljudska ljubav je bila puki odraz večne istine koju je predstavljao Eros. Sačuvani spis, koji je, dakle, najviše uticao na viševekovni razvoj moderne zapadne magije, jeste Corpus Hermeticum. Njegov autor je pripovedao o tome kako je „uhvaćen u duhu“ i kako je sreo „Božanskog Pimandera“, esenciju svemoći, koga je molio da mu podari neposredno saznanje o Bogu i razumevanje prirode svemira. Njegovoj želji je udovoljeno kroz jednu viziju tame i svetlosti – od tame potiče osnovna supstanca od koje je sačinjen svemir, a od svetlosti – Duh i Razum. Iz Duha nastaju demijurg, tvorac neba i zemlje, i prvobitni čovek, čije je prirodno prebivalište među zvezdama. Međutim, prvobitni čovek se zaljubljuje u sopstveni odraz u zemaljskim vodama, spušta se na zemlju i biva zarobljen u svetu smrtne prirode. Od ovog palog prvobitnog čoveka potiče i današnji čovek, besmrtni duh u smrtnom telu, sposoban da ostvari oslobođenje od tvari i sjedinjenje s Bogom, jer „to je vredno i cilj svih onih koji poseduju inteligenciju – postati Bog“.
Malo ljudi zna da je nacizam čedo okultizma
Ovo dualističko učenje o materiji i duhu bilo je izvor više lažnih, jeretičkih učenja u Evropi srednjeg veka. Sama ideja da se znanjem, a ne verom i dobrim delima može dostići i ostvariti spasenje, osnova je i jednog značajnog učenja u starom veku – gnosticizma (od grčke reči γνοσις, znanje). Gnostici su od inicijatičkih učenja eleusijskih i drugih drevnih misterija preuzeli zamisao o društvu posvećenika koji su se zakleli da čuvaju tajnu o istinskoj prirodi svojih obreda i o „gnosi“ (saznanjima) do kojih kroz njih dolaze. Zamisao o tajnom bratstvu koje prenosi skrivenu mudrost i hermetičko novoplatonističko verovanje u dvojstvo tvari i duha, mogu se naći i danas kod svakog važnijeg magijskog (masonskog ili paramasonskog) bratstva. Većina ovih društava koristi se spisom Asklepios, koji u uvodnom delu objavljuje: „Naši preci su otkrili umeće stvaranja bogova… prizivali su duše demona ili anđela, i uvodili ih putem svetih i božanskih misterija u likove bogova, tako da su ovi dobijali moć da čine dobro i zlo“.
Gnostici i drugi magi su izgubili bitku protiv Hrišćanstva. Pre nego što je hrišćanski teolog i imperator Justinijan (527-565) zatvorio i poslednju školu paganske filosofije u Atini 529. godine, neoplatoničar Proklo (410-485) je nakratko raspalio poslednji plamen teurgijske magije i mnogobožačke filosofije. Proklo se nikada nije ženio, već je živeo u specifičnoj „filosofskoj“ zajednici muškaraca i žena u Atini. Bavio se magijskim oživljavanjem likova, takozvanom teurgijom, koja je među neoplatoničarima bila omiljena praktična disciplina. Oni su, štaviše, u teurgiji videli i pogodno sredstvo i branu protiv narastajuće plime hrišćanskog učenja. Neoplatonista Jamblih ovako objašnjava teurgiju: „Nije misao ta koja povezuje teurge sa bogovima… Teurgijsko spajanje sa božanskim postiže se isključivo vornošću neizrecivih radnji obavljenih na odgovarajući način“.
Tako je Proklo svakodnevno provodio mnoge časove u molitvi, bogove prizivajući teurgijskim obredima, mnogo je pisao, a bio je i domaćin boginje Atine, koja se, po rečima Proklovog paganskog bratstva, nastanila u njegovoj kući, pošto je njen kip uklonjen iz Partenona. Većina Proklovih spisa je uništa, ali su se u prevodu na latinski sačuvala dva dela – Elementi teologije i Platonska teologija. Iz njih saznajemo da su drevni čarobnjaci – teurzi, hermetičari i gnostici – svoje teorijsko znanje i praktično magijsko umeće crpli iz Platonove osnovne postavke koja je poučavala da su svi materijalni predmeti ovoga sveta u izvesnom smislu nestvarni, propadljivi i nesavršeni odrazi večnih ideja. Tako su pod maskom planetarnih duhova oživeli drevni bogovi, pa će ova neoplatonistička magija odlučujuće usmeriti čarobnjake tokom 15. i 16. veka – a to je italijanski rinascimento, preporod paganske grčko-rimske antike.
Preporod paganstva u Italiji je počeo sredinom 15. veka kada je Kozimo dei Mediči (Cosimo dei Medici, 1389–1464), vladar grada-države Firence, od jednog monaha na poklon dobio spis Corpus Hermeticum. Iako je Marsilio Fičino (Marsilio Ficino, 1433–99), učenjački mezimac dinastije Mediči, već posedovao ceo Platonov opus koji je trebalo prevesti, Corpus Hermeticum je dobio prvenstvo, pa je od prvog Fičinovog prevoda iz 1463. godine do kraja 16. veka štampano čak šesnaest izdanja!
Te 1463. godine, kada je Fičino objavio prvo izdanje Korpusa, u Firenci je rođen jedan pravi renesansni čarobnjak. Zvao se Đovani Piko de la Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola, 1463–94).
Čarobnjaci i „preporoditelji“ drevnih tajnih znanja paganske antike svojski su se založili da usaglase nehrišćansko učenje Hermetikuma i jevrejske magijske kabale sa hrišćanskom mistikom. Kao most im je poslužio jedan hrišćanski pisac koji je svoja teološka dela pisana između 485. i 515. leta Gospodnjeg potpisao pseudonimom „Dionisije Areopagit“ (gr. Διονύσιος ὁ Ἀρεοπαγίτης). U novozavetnoj knjizi Dela apostolska piše da se ovako zvao prvi episkop (starešina) prve hrišćanske zajednice u Atini, koju je osnovao Sveti apostol Pavle.[4] Teološki spisi Pseudo-Dionisija su na zapad stigli u Eriugeninom latinskom prevodu i pod sledećim naslovima: O božanskim imenima (gr. Περὶ θείων ὀνομάτων), O nebeskoj jerarhiji (gr. Περὶ τῆς οὐρανίου ἱεραρχίας), O crkvenoj jerarhiji (gr. Περὶ τῆς ἐκκλησιαστικῆς ἱεραρχίας) i O mističkom bogoslovlju (gr. Περὶ μυστικῆς θεολογίας).
Ovaj izuzetni bogoslov je savršeno poznavao i, zapravo, u hrišćansko ruvo obukao neoplatonističku mistiku Plotina, Porfirija, Jamvliha, ali pre, i iznad svih, pomenutog – Prokla.
Renesansni čarobnjaci i učenjaci su u svoj alhemičarski lonac ubacili sve do čega su došli, tako da su prirodu paganskih bogova tumačili prema spisu Corpus Hermeticum, Stari Zavet prema Kabali, a Novi (Lumen Christi) prema tumačenjima koja su našli kod mistika Pseudo-Dionisija. Štaviše, oni su okultnu filosofiju i njeno čedo, praktičnu magiju, iskreno smatrali istinskim Hrišćanstvom, a za drevne čarobnjake su govorili da su bili prvi Hristovi učenici. Navodili su i reči oca Rimokatoličke crkve, Aurelija Augustina (Aurelius Augustinus, 354-430), koji je na kraju starog (paganskog) i u osvit srednjeg (hrišćanskog) veka mirio pozni neoplatonizam sa hrišćanskom mistikom, tvrdeći da je „ono što se sada naziva hrišćanskom religijom bilo prisutno i kod drevnih naroda, i da je prisutno od samih početaka ljudskog roda“.
No, za naše istraživanje i pravilno razumevanje Tajne bezakonja biće potrebno da pažljivo razmotrimo glavne tokove neopaganskog preporoda (Puč okultnog) u drugoj polovini 19. i tokom nesrećnog 20. veka.
Od tajnih društava koje su u 19. veku u Engleskoj praktivali visoku magiju, najpre je 1865. osnovano Društvo ružinog krsta u Engleskoj (Societas Rosicruciana in Anglia). Vrhovni mag ovog društva bio je pukovnik Vin Veskot (William Wynn Westcott, 1848– 1925), sudski veštak za severoistočni London. Vestkot je bio poznat ljubitelj starina i priznat naučnik: na engleski je preveo spise Zaratustrina haldejska proročanstva i Sefer Ha Zohar, osnovni priručnik judejske Kabale.
Godine 1887. godine, Vin Veskot je sa Vilijamom Vudmenom (William Robert Woodman, 1828–91) i Semjuelom Mekgregorom Medersom (Samuel Liddell MacGregor Mathers, 1854–1918), osnovao u Londonu Društvo Zlatna zora (Golden Dawn). Osnovali su je pošto su našli spise koji su sadržali praktična uputstva o prastarim magijskim i kabalističkim ritualima. Rukopise je otkrio sveštenik Vudford (Woodford), koji ih je predao Vinu Veskotu, a ovaj je zadatak dešifrovanja poverio S. MekGregoru Medersu, mladom masonu koji je već pre toga preveo na engleski neke kabalističke spise iz knjige Qabbala denudata Knora fon Rozenrota.[5]
Zlatna zora praktikuje visoku magiju, ali, za razliku od rozenkrojcera, u svoj red prima i žene. Ova okolnost im omogućava da visoku magiju „začine“ paganskim i gnostičkim orgijama i sodomijom kao bitnim delovima rituala. Ova sekta je Fons et origo[6] savremenog preporoda magije i okultizma, i svojevrsna „laboratorija“ u kojoj su se pripremale „izvesne bitne promene naše epohe“. Slično bavarskim iluminatima koji su pripremili francusku revoluciju, tako će i magijska i „nadmasonska“ Zlatna zora biti zaverenička klika koja će pripremiti dolazak nacizma u Nemačkoj.[7]
Koren učenja Zlatne zore bila je Kabala. A ovo tajno okultno učenje farisejskih mudraca preporučio je i pomenuti Albert Pajk (Albert Pike, 1809-91), „crni papa“ svetske masonerije u svom najznačajnijem delu Morals and Dogma: „Masonstvo je potraga za svetlošću. Ta potraga nas, kao što i sami vidite, direktno vraća na kabalu. U toj drevnoj i neshvaćenoj mešavini apsurdnosti i filosofije, novajlija (mason početnik) će naći – izvor svih učenja“.
Evo najsažetije istorije predanja tajnog učenja kabale, koje se održalo do naših dana.
Tokom razdoblja vavilonskog ropstva (586-538. pre Hrista) veći deo judejskog naroda pokajao se za grehe koji su ga doveli do gubitka slobode i teških stradanja. Vezani jakom nacionalnom svešću i tradicijom, Judejci su uspeli da se odupru prihvatanju vere haldejskih gospodara. Ipak, pod uticajem haldejskih magova, judejska sveštenička elita (fariseji) primila je i čvrsto se vezala za osnove vavilonsko-haldejske mitraističke religije. Ovi judejski sveštenici-fariseji tajno su inicirani u pojedine stepene Mitrinog kulta, ali nisu mogli javno da propovedaju svoju novu veru koja se nije slagala sa Mojsijevim zakonom i verom svetih proroka. Ova vera se čuvala i tajno prenosila samo odabranima kao usmeno (ili primljeno) predanje – kabala (od hebrejskog Qabbalah). Od tada judejska religija nosi neizbrisivi žig haldejskog mitraizma, dobivši od ovog učenja specifičnu nejevrejsku kosmogoniju i magijsku spoznaju o nebeskom svetom poretku.
Prema učenju haldejskih magova, zvezde su božanstva koja upravljaju poslovima čovečanstva preko takozvanih astralnih duhova – anđela (tj. demona) koji su ritualno prizivani okultnim radnjama i izgovaranjem niza magijskih reči. Haldejci su od persijskog proroka Zaratustre primili kult boga Mitre koji se zasnivao na dualističkom učenju mazdaizma – večnoj borbi načela Dobra (Ahura mazda) i Zla (Ariman). Kult boga Mitre obuhvatao je znake zodijaka, sedam planeta, Sunce i Mesec. Duša pokojnika pela se na nebo prolazeći kroz sedam sfera planeta, pri čemu se duša čistila od zemaljske prljavštine. To je bio obrnuti put, jer je pri rađanju duša silazila sa neba kroz istih sedam sfera, prikupljajući nečistoću. Međutim, put na nebo prolazile su samo duše koje je Mitra propuštao, i jedino su one bile napajane vodom besmrtnosti.
Koren učenja većine (ako ne i svih) tajnih društava Evrope i severne Amerike u 18. i 19. veku bila je Kabala. Ovo usmeno predanje prenosili su odabrani adepti koji su samo u izuzetnim prilikama ostavljali potomstvu spise kabalističkog učenja. Doktrina kabale je izuzetno složena, i zato ne iznenađuje podatak da su kabalisti 16. veka rabin Josif Karo (5248-5335. po jevrejskom računanju, ili 1488–1575. po hrišćanskom), autor poslednjeg judejskog zakonika Shulhan `Arukh (Obilna trpeza) i Josif Tajtazak (rođen oko 1500) otkrivali svoje magide (maggid), anđele-demone, po čijem su diktatu pisali automatski – u jednom dahu.
Detaljnije izlaganje složene kabalističke teologije i magije bi znatno proširilo obim ove knjige. Zato znatiželjnom čitaocu preporučujem dve izvrsne knjige Radovana Rabrenovića, koji je uspešno prikazao ovu izuzetno složenu doktrinu, koja je često i samim Jevrejima potpuno nerazumljiva.[8]
Ukratko, adept je prolazio kroz stupnjeve zelatora, teoretikusa, praktikusa i filosofusa, do stupnja portala, gde je čekao da „primi svetlost“. Iznad tih stupnjeva je bio još takozvani adeptus minor, koji je svog nosioca povezivao sa njegovim „višim genijem“. Članovi su polagali zakletvu ćutanja, ali, s obzirom da je tu bilo brbljivih osoba oba pola, „tajne“ bi pre ili kasnije procurile u javnost. Pukovnik Veskot je morao da 1897. godine podnese ostavku, jer su aktivnosti u Zlatnoj zori bile nespojive sa njegovim položajem i radom u Britanskoj kraljevskoj vojsci.
Na upražnjeno mesto Vrhovnog maga Zore došao je samoproglašeni Samjuel Lidel „Makgregor“ Meders (Samuel Liddell MacGregor Mathers), kustos muzeja Hornimen i prevodilac na engleski kabalističkog priručnika Zohar. U to vreme članovi Zlatne zore su već mnoge poznate ličnosti iz sveta umetnosti. Najpoznatiji je bio Vilijam Batler Jejts (William Butler Yeats, 1865-1939), pesnik irskog porekla i nobelovac sa inicijatičkim nadimkom Antibog; Jejts je prethodno izbačen iz Teosofskog društva madam Blavatske (Elena Petrovna Gan Blavatskaя, Madame Blavatsky), a ponavljao je devizu „Frere demon est Deus inversus“ (Brat demon je naopaki bog). Od pisaca su tu bili još i lord Bulver Liton (Bulwer Lytton), pisac mističkih romana, i Abraham “Bram” Stoker (Abraham „Bram“ Stoker, 1847–1912), autor romana Drakula. Zatim Džerar Keli (Gerard Kelly), predsednik Kraljevskog društva (Royal Society), Bjuken (Bucken), britanski diplomata u Rusiji, Džordž Rasel (Geogre Russell), Mod Gon (Mod Gon), i druge, manje poznate ličnosti. Meders je naročito podsticao vezu s Ircima, jer je tako želeo da izrazi svoju naklonost prema keltskoj tradiciji.
O „tajnim šefovima“ Veliki mag Zlatne zore Makgregor Meders piše 1896. u manifestu „članovima drugog reda“: „O tajnim šefovima na koje se pozivam i od kojih sam primio mudrost Drugog reda koju sam vam preneo, ne mogu vam ništa reći. Ne znam čak ni njihova zemaljska imena, a viđao sam ih veoma retko u njihovom zemaljskom obličju… Fizički su me susretali u astralnim predelima… Ti susreti su me uverili koliko je teško smrtniku, ma koliko bio superioran, da podnese njihovo prisustvo… Osećao sam kao da sam u prisustvu jedne tako strašne sile, što osećaju oni koji su bili u blizini munje za vreme oluje, kada nastaju strahovite teškoće u disanju… Potpuna nervna iscrpljenost praćena je hladnim znojem i krvarenjem iz nosa, usta, a nekada i iz ušiju.
Ezoterijska znanja su mi prenesena na različite načine: vidovitošću, tj. astralnom projekcijom od njih k meni, stolovima, prstenjem i diskom, ili direktnim glasom koji su moje i Vestigijine uši mogle čuti, a nekada i knjigama za koje ne znam kako su mi donesene, a koje bi isčezavale iz mog vidokruga čim bi ih prepisao“.[9]
Magijski instrumentarijum Zlatne zore je bio veoma bogat: spiritistički stolovi su bili i u najvišim krugovima masonske mistike. Tu je, zatim, visak koji se kreće od slova do slova sve dok se, mehanički ne oblikuje poruka. S nevidljivim silama se kontaktiralo pomoću telekineze i automatskog pisanja, ali su se ovde koristile i „Enohove tablice“ elizabetanskog maga Džona Dija (John Dee, 1527-1608), a s nevidljivim partnerom igrao se „Enohov šah“, u kome su figure oblikovane prema egipatskim idolima.
Meders se uskoro pokazao kao pravi apsolutista i diktator; od članova reda je zahtevao da potpušu da će ga bezpogovorno slušati, čime je navukao na sebe mržnju. Oni koji nisu hteli da potpišu, bivali su izbačeni iz reda, što se dogodilo i sa madam Hornimen, ženom od koje je zavisio Medersov mesečni prihod.
Sve je ovo bila dečja igra u poređenju sa svađom i sukobom između Medersa i mladog člana Eduarda Aleksandra Kroulija (Edward Alexander Crowley alias Aleister Crowley, 1875– 1947), poznatog po nadimku Alister, i on će uskoro postati vođa „okultne revolucije“ 20. veka.
Alister Krouli je rođen u Lemingtonu u engleskoj pokrajini Vorikšajr 1875. godine. Ta godina je predstavljala prekretnicu – umro je francuski mag Elifas Levi (Eliphas Lévi, pravo ime Alphonse Louis Constant, 1810–75), čijom se inkarnacijom Krouli smatrao; te godine je madam Jelena Blavatska (Eléna Petróvna Blavátskaя, 1831–91) osnovala Teosofsko društvo u Londonu, a rođen je i slavni švajcarski psiho-alhemičar Karl Gustav Jung (Carl Gustav Jung, 1875-1961).
Otac Alistera Kroulija je bio bogati pivar i član sekte Plimutska braća, koja je živela po strogim pravilima protestantskog fundamentalizma. Kad ga je majka jednom prilikom nazvala „Velikom Zveri 666“, rado je prihvatio nadimak koji mu je ostao do kraja života. U mladosti je trošio očev novac na putovanja i alpinizam, pisao poeziju i verovao da je genijalan kao Šekspir.
U okultističku družinu Zlatne zore primljen je po završetku Kejmbridža 1898, a već u februaru 1900. postaje niži adept.
Ambiciozni Alister je brzo došao u sukob sa apsolutistom Medersom. Najpre je Meders Alisteru poslao vampira, pa, kada je Krouli odoleo, magijom mu je pobio lovačke pse, na šta je Krouli prizvao Veelzevula i poslao ga da „kazni“ Medersa. Ishod ovog prepucavanja nije poznat.
Prvih godina 20. veka mladi Krouli, po nadimku Velika Zver 666, mnogo je putovao i posetio egzotične zemlje širom sveta (Indija, Cejlon, Kina, Meksiko) tražeći i prikupljajući magijska znanja. Upoznao je tantrizam i orijentalnu magiju, a izučavao Ji Đing, drevnu knjigu gatanja, koju će kasnije u Evropi i Americi popularisati Karl Gustav Jung.
Prelomni trenutak u karijeri Velikog maga i u preporodu okultizma našeg vremena, dogodio se u aprilu 1904. godine, kada je Krouli sa svojom ženom Rouz Edit posetio Egipat i tamošnje piramide. O onome što je bračni par Krouli iskusio u jednoj od piramida, pisao je Džozef Kar (Joseph Car), istraživač koji se bavio nacističkom partijom Adolfa Hitlera i njenim vezama sa obožavanjem Sunca. U Karovoj knjizi Naopaki krst čitamo: „Aprila 1904. godine jedan engleski budista po imenu Alister Krouli, posetio je Kairo… Rouz Edit Krouli je zatražila od muža da izvede magični ritual… On se povinovao i izgovorio molitvu prizivanja Horusa (još jednog egipatskog božanstva Sunca). Kasnije je tvrdio da mu se istog trenutka ukazalo biće koje mu je najavilo da staro doba umire, a da novo doba sviće. Biće je takođe otkrilo Krouliju da religija Novoga doba ne može da zauzme svoje mesto dokle god se ne razori stara vera“[10] (očigledno se misli na Hrišćanstvo).
Evo, dakle, veze između piramida, obožavanja Sunca i Novoga doba.
Kroulijeva žena Rouz je bila medijum kroz koju je „kosmička inteligencija“ (zapravo demon koji se predstavio kao Ajvaz), saopštila svoju poruku i proroštvo kroz tzv. Knjigu zakona (Liber legis). Kao u groznici, Krouli je od 10. do 12. aprila 1904. zapisivao Ajvazove poruke saopštene kroz usta njegove žene. U sumanutoj bujici reči glavne poruke nalazilo se sledeće: „Svaki čovek i svaka žena je zvezda… Ti nemaš drugog prava osim da činiš po svojoj Volji… Čini ono što hoćeš, i neka ti to bude jedini Zakon! …Sažaljenje je loša navika Kraljeva; zgazi bedne i slabiće; ovo je Zakon Jakih, to je naš zakon i Radost Sveta. …Pale ne sažaljevaj! Ja ih nikad nisam poznavao! Ja nisam za njih. Ja ne tešim, Ja mrzim utešenog i utešitelja! …Zbog toga udaraj snažno i nisko i u pakao sa njima, Majstore! …Neka u moje ime teče krv! Sažaljenje neka bude odbačeno: prokuni one koji sažaljevaju. Ubij i muči, ne štedi, budi iznad njih“.
U Knjizi zakona objavljuje se novo-staro egipatsko božanstvo Horus, u čije ime demon Ajvaz poručuje: Svojom sokolovom glavom kljucam Hristove oči dok visi na Krstu. Horus daje i predloge šta da mu prinesu na žrtvu: Najbolja krv jeste lunina, mesečna. Onda sveža krv deteta, ili kapajuća iz nebeske zajednice, onda ona od neprijatelja, onda od sveštenika ili vernika, na kraju od neke životinje, bilo koje“.[11]
Alister Krouli, Velika Zver 666, je prorok Novog doba, smatra Frensis King (Francis King) u svom ogledu Magija – zapadna tradicija.[12] Evo kako King sažima Kroulijevo učenje:
- Krouli je osnivač nove, dolazeće religije „kroulijanizma“, prorok „eona Horusa“, koje približno odgovara dobu Akvarijusa u astrologiji. Budizam, hrišćanstvo i islam se žigošu kao religije ropskih bogova.
- Dve su osnovne doktrine nove religije: „Svaki čovek i žena je zvezda“, i „Radi što god ti je volja – to je sav zakon.“ Izgleda da je Ajvaz – ili Kroulijeva podsvest – prvom izrekom želeo da kaže da je svaka ljudska duša („zvezda“) jedinstveno biće koje ima pravo na sopstveni razvitak. Druga je značila: „Pronađi način života koji je u skladu sa tvojim najdubljim željama – i proživi ga u potpunosti“.
- Nova religija je jevanđelje za „kraljevske ljude“, „malobrojne i skrivene, koji će vladati mnoštvom“; što se onih ne-kraljevskih tiče, „robovi će služiti“.
Nečastivi je tada Krouliju ulio u glavu misao da Liber legis treba da promeni i preobrazi svet. Prvo izdanje Knjige zakona pojavilo se devet meseci pre izbijanja Balkanskog rata, koji je slomio Bliski istok; drugo izdanje devet meseci pre Prvog svetskog rata, koji je slomio Zapad; treće izdanje devet meseci pre izbijanja Kinesko-japanskog rata koji je slomio Daleki istok; četvrto izdanje je malo „poranilo“ – izašlo je u decembru 1937, osamnaest meseci pred Drugi svetski rat. Svet se radi inicijacije u Novo doba Horusa i vodolije mora kupati u krvi.
Posle Knjige zakona, 1909. godine, Krouli je sa svojim homoseksualnim pratiocem, Viktorom Nojburgom (Victor Neuburg), krenuo da luta po Sahari. Ljubavnika je vodio na zlatnom povodcu. U pustinji je nacrtao magijski krug, a zatim je demon Horonzon, „čuvar bezdana“, progovorio iz njega. Demon mu je rekao da on „proždire ime Svetog Duha“ i da se njih dvojica bave „prljavim čarobnjaštvom“. Posle ovog ogleda Nojburg je potpuno poludeo, dok je Krouli ostao na nogama verujući da je pobedio Horonzona.
Krouli je nastavio da širi svoje satanističko učenje, pa se 1912. godine u Berlinu sreo sa Nemcem Teodorom Rojsom (Theodor Reuss), koji je bio na čelu sekso-magijske nemačke sekte Red istočnog hrama (Ordo Templi Orientis). Krouli je u Berlinu iniciran u OTO, a zatim je stao na čelo engleskog ogranka sekte, koji je dobio naziv „Misterija Mistika Maksima“, a Alister kao vođa organizacije titulu „Kralja Irske, Ajone i Britanije u hramu Gnosisa“. Od tada je koristio magijsko ime Bafomet.[13]
Celog života Alister Krouli je bio vatreni poklonik germanske „nadljudske“ rase, pa je vreme Prvog svetskog rata proveo u SAD kao novinar i pisao izdajničke članke protiv svoje britanske otadžbine, kritikujući njene ratne ciljeve. Pošto se rat završio, Krouli je pomoću Ji Đinga došao do zaključka da treba da osnuje opatiju Telima (na grčkom znači „Volja“), a sve po ugledu na francuskog renesansnog pisca i raspopa Fransoa Rablea (François Rabelais, 1490-1553). Sve je to bilo u skladu sa životnom devizom Rableovog junaka Pantagruela koji je govorio: „Čini svoju volju, i neka ti to bude jedini zakon“.
Da bi izrazio svoju neobuzdanu Volju, Alister se sa svojim zaluđenim sledbenicima oba pola 1920. godine nastanio u mestu Čefalu na Siciliji, gde je osnovao „Opatiju Telima“. Tu su obavljali rituale pentagrama i gnostičke mise, ali su najčešće orgijali upražnjavajući seksualnu magiju. Nisu prestali ni kada je umrla mala Ana Lea, Alisterova ćerka. Posle smrti pesnika Raula Lavdeja (Raoul Loveday), koji je bio prisiljen da demonima žrtvuje mačku i zatim popije njenu krv, i posle pisanja njegove udovice Beti Mej (Betty May) u britanskoj štampi o satanističkim orgijama i svim izopačenostima Kroulijeve družine, okultna opatija je počela da se raspada.
Sicilijanske vlasti su proterale Kroulija 1923. godine i on ponovo kreće da „misionari“ po Evropi. U Nemačkoj je imao snažno uporište, pa je onde osnovao dva magijska društva – Saturnus i Gnosis. U Nemačkoj je našao i „skerletnu ženu“ (Vavilonsku bludnicu iz Jovanovog Otkrivenja) – Martu, koja je lično uručila Knjigu zakona budućem fireru Adolfu Hitleru. Krouli je bogohulno parafrazirao jednu misao iz Svetog Pisma kada je rekao: „Pre nego što je Hitler bio – ja jesam“.
Alister Krouli je bio ne samo mason najvišeg, 33. stupnja, već je imao i stupnjeve u nadmasonskim ritualima, kao što je Memfis Micraim. Uz to je bio i visoki dostojanstvenik Martinističkog reda i „patrijarh“ Gnostičke crkve. Sa nemačkom okultnom braćom Teodorom Rojsom (Reus) i Karlom Kelnerom (Karl Kelner), starešinama reda istočnih templara, širio je po Nemačkoj paklene doktrine i pripremao dolazak nacizma i Trećeg rajha.
Herman Raušning (Hermann Rauschning, 1887–1982), Hitlerov gaulajter, koji ga je napustio i sredinom tridesetih godina pobegao na Zapad, početkom tridesetih je objavio veoma značajnu knjigu o fireru „Razgovori s Hitlerom“ (nem. Gespräche mit Hitler). U knjizi je pokazao pravu prirodu okultnog medijuma i nemačkog „mesije“. Čitav niz Hitlerovih izjava i misli kao da je doslovno preuzet iz Kroulijeve „Knjige zakona“. Evo nekih izdvojenih misli i rečenica:
„ – Tablice sa Sinajske Gore nisu dejstvene.
- Savest je jevrejska izmišljotina, nešto slično obrezivanju, skraćenju ljudske suštine.
- Nastupa nova epoha magijskog tumačenja sveta, tumačenja pomoću volje, a ne pomoću znanja.
- Nema istine ni u moralnom, ni u naučnom smislu.
- Sva dela imaju smisao, pa i zločin.
- Izraz `zločin` proizilazi iz jednog preživelog sveta.
- Postoji samo pozitivna i negativna delatnost. Svaki zločin u starom značenju reči je neuporedivo vredniji od građanske nepokretnosti.
- Ne uzdajmo se u duh i savest nego samo u instinkte. Mi moramo opet postati primitivni.
- Ja ukidam dogmu o spasenju čoveka kroz patnju i smrt božanskog Spasitelja, i postavljam novu dogmu o iskupljenju čoveka kroz život i akciju novog vođe – zakonodavca, koji oslobađa mase od tereta slobode.
- Da, čovek je nešto što treba nadmašiti. Niče je to naslutio na svoj način. On je već gledao nadčoveka kao novu biološku vrstu. Međutim, kod njega je ta stvar još nedorečena. Čovek je Bog budućnosti. (…) Onaj ko u nacionalsocijalizmu gleda samo politički pokret, taj ne zna gotovo ništa o njemu. Nacionalsocijalizam je više nego religija, to je volja za stvaranjem nadčoveka“.[14]
Uporedimo sve ovo sa Kroulijevom bogohulnom parodijom Hristove besede na gori. „Nema Boga osim čoveka. On ima pravo da živi po sopstvenim zakonima. Da živi kako želi i gde želi. Ima pravo da umre kako hoće. I da ubije one koji ga ograniče u ovim pravima“. (Knjiga zakona)
Veliki mag, Krouli je celog života pokušavao da utiče na politiku i političare. Upoznao se i sretao sa masonskom bratijom, među kojima je bio i Lav Trocki (Lev Davídovič Tróckiй, 1879–1940), te sa fašističkim dučeom Benitom Musolinijem (1883–1945). Krouli je Lenjinu (1870–1924) poslao svoju Knjigu zakona. Po jednoj verziji, upravo je Velika zver 666 bio taj koji je britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu (Winston Churchil, 1874–1965) pokazao slavni znak V–victoria (pobeda), koji, prema magijskoj literaturi Kroulijeve Zlatne zore, predstavlja znak satane.
U poglavlju o iluminatima saznali smo da je Adam Vajshaupt (nem. Johann Adam Weishaupt, 1748 – 1830) 1. maja 1776. godine na osnivački sastanak društva doneo Platonovu Državu. Ovaj slavni spis je, prema Vajshauptovoj zamisli, trebalo da bude ideološki program iluminatske zavere, koji će vremenom „oživeti“ Platonova božanstva. Platon je smatrao da državu mogu da vode samo najsposobniji ljudi, a za njega su to bili filosofi. Vajshaupt je sebe i svoju družinu smatrao filosofima.
U knjizi Predavanja o antičkoj filosofiji, Menli P. Hol (Manly Palmer Hall, 1901– 90), jedan od najboljih poznavalaca ezoterije i mason najviše inicijacije, piše: „Pre sto godina[15] bilo je predviđanja da će se u toku nekoliko narednih vekova ljudi vratiti bogovima Platona i Aristotela. …Svi mi željno iščekujemo taj plemeniti dan, kada će bogovi filosofije zavladati svetom“.[16]
U svetlu ovih saznanja, oba svetska rata predstavljala su uspešan puč „bogova filosofije“, koje su čarobnjaci, kao što su bili Meders i Krouli, i medijumi, kao što je bio Hitler, oslobodili iz okultnog brloga. Pokazalo se da ih samo jaka vera u Jagnje, koje je Put, Istina i Život, može ponovo okovati i prognati u zemlju Nedođiju.
[1] James Frazer, The Golden Bough, third edition, Cambridge, 1922.
[2] Keith Thomas, Religion and the Decline of Magic, Cambridge, 1971.
[3] Što na grčkom znači „Trostruko najveći Hermes“.
[4] Dela apostolska 17, 34.
[5] Gradac, časopis za književnost, Čačak, tematski broj Magija, april 1985, str. 61.
[6] Izvor i početak.
[7] Miro Glavurtić, Satana, Beograd, 1978, str. 266.
[8] Radovan Rabrenović, Dok ste vi spavali – Globalistički projekat tajne sinarhije, Bernar, Stari Banovci-Beograd, 2011; Isti, Lov na čoveka – Magijska demonologija, Bernar, Stari Banovci-Beograd, 2013.
[9] Miro Glavurtić, Satana, Beograd, 1978, str. 266-7.
[10] Joseph Car, The Twisted Cross, Shreveport, Louisiana, 1985, p. 11.
[11] Vl. Dimitrijević, U lavirintima tame – Pravoslavlje i sekte, knjiga četvrta, Svetigora-Cetinje, 1998, str. 216-218.
[12] Magija, časopis Gradac, Čačak, april 1985, str. 65.
[13] Demonski jarac kome su se klanjali templari u 12. i 13. veku.
[14] Vladimir Dimitrijević, U lavirintima tame, Pravoslavlje i sekte IV, Svetigora-Cetinje, 1998, str. 232.
[15] Tj. 1884. godine.
[16] Manly Hall, Lectures on Ancient Philosophy, Los Angeles, 1984, p. 383.
*Ovaj prilog je poglavlje u knjizi Dragan R. Mlađenović, Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere, Beograd, 2010.
