(Објављено ,18.02 1998. „ЛИД” )
Мој поглед:
Одмах да се разумемо, немам ништа против постојања многобројних тобож мировних, тобож хуманитарних, тобож осталих »демократских«, a у ствари страних испостава у нашој земљи. Самим тим, ништа немам ни против тзв. Хелсиншког одбора за заштиту људских права у Србији, који предводи извесна Соња Бисерко, ни против истог таквог одбора на Космету, на чијем je челу неки Газманд Пуља, a ни против црногорског Хелсиншког одбора, на челу са Црногорцем Слободаном Франовићем. И не само што ja немам ништа против, него, изгледа да ни они сами немају ништа против. Напротив.
Али, то што немам ништа против »Хелсинжана«, не значи да не видим и не чујем шта раде. A раде. Шире братство и јединство. Брину ли брину о људским правима Шиптара, да je то постало дирљиво до суза.
Неки дан су, тако, издали и званично, заједничко саопштење, такорећи писмо и одмах га, као што je и договорено, послали својим спонзорима и оснивачима, што ће рећи ОЕБС-у.
Траже »Нови Дејтон«, наравно, за »Косово Републику«. Траже међународне посреднике за »контакте« државе Србије и »државе« Косово, тврде да »окупаторске снаге« из Србије крше Шиптарима »загарантована људска права« на »своју«, дакле, »посебну државу« Косово, ситуација се, због »појачавања репресије« (наравно, српске) опасно »креће ка сукобима већих размера« и »примени« (опет српског) масовног насиља«. A ако се има у виду, како пишу брижни одбори, да се, у међувремену, на косовској »политичкој сцени« појавио нови »фактор«, као што je »Ослободилачка војска Косова« (дакле, сматрају Бисерко-Пуља-Франовић, ОВК није бандитска и терористичка организација, него »политички фактор«), пa у том циљу, дакле у циљу стварања »Косова Републике« »мирним путем« и уз »пуно поштовање сепаратистичких људских права«, »неопходно je да притисак и оквир за решавање овог питања дође из иностранства« (a и одакле би?). И тако даље и тако све до Албаније…
И, што би се рекло, ништа ново. To се од оваквих бораца за »туђа људска права« могло и очекивати. И шта je овде уопште занимљиво?
Е, na то што су сва три дична »борца за људска права«, a за која и сами тврде да су »универзална«, заједнички и једногласно »боре« искључиво за шиптарска и то сецесионистичка права. Што ни једном речју не написаше у тој дојави ОЕБС-у да су шиптарски бандити ш терористи за протекле две године побили више од педесет недужних људи, да Срби и српска држава нису на Косову »окупатори« него су на својој земљи и у својој држави, да Шиптари у Србији имају сва права на људска права, али као национална мањина, без обзира што су »већина« у односу на број чланова хелсиншких одбора, да бандити и терористи не могу бити »на политичкој сцени«, него и једино у затвору, да се убицама из мрака не могу »кршити људска права«, него да морају бити похапшени…
И још једна ствар je, када говорим о овим »правдољубивим« одборима, занимљива. Или можда, на жалост, и није. Наиме, како то да без обзира на сву »универзалност« људских права, »српски« Одбор (a и »црногорски«, подразумева се) напада Србију и тражи међународне снаге за »још већи притисак«, a шиптарски Одбор, без икаквих »универзалних« проблема брани терористе. Тако им je наређено?
Мирослав МАРКОВИЋ
