Али, очигледно је да Сили треба помоћ за управљање историјом чим толико инсистира на признању њене моћи.
Отимачина нема никакво упориште у званично прихваћеним вредностима овога света.
„Сила Бога не моли, Бог силу не воли“, више је од помирљиве али и утешне мудрости стало у ову језичку организацију из које избија вишевековна силуета жртве и клија енергија издржљивости поноса који чека потврду где год да се задеси у догађајњу правде. Син на оца, млађи брат на старијег, сељак на краља, грађанин на председника, преносе зебње и спокојно чекају резултате онтолошког редоследа и вредносног поретка који је бивао жртва али и дочекивао правду. Малим народима остају мудрости предака да у њима траже спас и наду да је оно што им се догађа у најмању руку једнако тешко као што је била тешка стварност далеке прошлости предака која је изнедрила једноставну истину: „да Бог да се осилио, сине мој“. Тежа клетва од мајчиног млека и недовршена цивилна друштва остављају јој отворена врата као епској традицији у наставним програмима за генерације које долазе. Јер, тај дан у коме си се осилио, сине мој, последњи је твој дан у људскости. Чека се егзекуција. Питање је само која ће је генерација малог народа дочекати а која увенути у чекању. Прадеду су убили Силници које је деда касније отерао. С колена на колено.
Дакле, у Силу Запада урачунато је старо латинско правило да „нико на другога не може да пренесе више права на некој ствари него што сам поседује у тренутку преноса“. Отимачина нема никакво упориште у званично прихваћеним вредностима овога света. Отимачина, као врста Силе, представља голи факт постојања или како се то данас популарно каже: реалност! За поштовање права насталог на предањима старих латинских правила потребно је више од Силе, бар прокламативно, потребан је одговарајући капацитет субјеката који стварају свет заснован на правилима. Ако и мали народи имају право позивања на стара латиснка правила, намећу се два питања: прво: да ли неко у Србији озбиљно сматра да има довољно права према Косову да га у складу са латинском мудрошћу може пренети на било кога, и друго: ако нешто већ јесте (како Сила Запада данас промовише косовску реалност), зашто је потребно било какво учешчће Србије да то што јесте такво и остане?
Наиме, шта се данас збива на географији југа, јасно је целом свету. Косово није географија, нити мит, култура, историја и религија. Оно је, латинским језиком речено, res extra comercium (ствар изван промета). Зато, ако Сила Запада инсистира да ствара прецедентно међународно право са онима који немају никакву могућност располагања на ствари коју му отимају (а то је било ко у Србији ко погрешно мисли да има таква овлашћења), мора бити да по сваку цену очекује да „фактичко стање“ постане „правно“ уз помоћ апсолутно неовлашћених лица.
Ако је са Косовом све већ готово овако како јесте, зашто Сила Запада очекује „признање“ истих оних које она не види као себи равнима. За успех претварања реалности у право довољна је моћ Силе. И то је неспорно. Али, очигледно је да Сили треба помоћ за управљање историјом чим толико инсистира на признању њене моћи. Косово ће бити исто оно што данас јесте, а историја ће бити другачија ако га Србија призна. Подржимо Силу!
То су нам јавили још Битлси.
Let it be.