Otisci anatomske zgrčenosti lica otkrivaju očaj nemogćnosti da se model javi kao prirodni sastojak događaja koji…
„Naš’o majmun stari ogledalo neko/pa stao pred njega i ovako rek’o/e što jeste, jeste, nama brate zbora/još video nisam ovakvoga stvora/gle kako je ružan, gle kako je dlakav/e baš svima hvala što ja nisam takav“!
Ako za trenutak stanemo na stranu evolucionista a ogledalo shvatimo kao objektiv, dobijamo imenicu upravo uteklu iz ljudskog roda, terminološki označenu unakažavanjem „samoga sebe“ na engleskom jeziku. Selfi. Ako nastavimo sa logiciranjem i sebe doživimo kao model sopstvenog precenjenog ega izvan estetskog i socijalnog odnosa koji se redovno uspostalja između „artista i modela“, a fotografiju sa puno razloga shvatimo kao umetnost, samo na prvi pogled stvar možemo izmestiti iz domena psihopatologije. Teško nasleđe sume izražajnih resursa koji insistiraju na tome da umetnost ne treba da skreće pažnju nego da uspostavlja i održava vrednost, selfi nam predstavlja kao patološku preokupiranst identitetskim suicidom oslonjenim na moguće poreklo umetničkog i kulturnog presedana. Fotografišeš sam sebe! Zašto?
Problemi modernog života otpočeli su naporom pojedinca da od rastuće agresije društvenih sila odbrani tek otkrivenu ličnu posebnost i pravo na nju; bezizlaznost postmodernističkog ropca biva zabeležena kao facijalno pućenje izbezumljenog lica bez bilo kakve posebnosti iz koje izrasta karakterologija. Ako umetnost jednako koliko i ličnost, počinje u jedinici različitosti čija estetizacija najavljuje žanrovsko i personalno potvrđivanje, selfiranje promoviše dobrovoljni odustanak od neponovljive igre prirode u zabeleženom modelu koji sve čini da odustane od sebe da bi bio kao hiljade drugih selfi manijaka.
Lice mogućeg karaktera pretvara se u naličje propasti, krupni plan portretskog akcenta ne referiše upitnu ljudskost već pojačava bezličnost koja je okrenuta sumornom horizontu čamotinje. Otisci anatomske zgrčenosti lica otkrivaju očaj nemogćnosti da se model javi kao prirodni sastojak događaja koji postaje predmet umetničkog i estetskog interesovanja a neprirodnost kadriranja dokazuje da ispred modela nedostaje umetnik koji stvara jedinstveno delo jer izostaje bilo kakav doživljaj modela. Uočljiva biva isključivo primalna fascinacija svetom kao prepoznatljivim ponavljanjem istog, kao stabilnom senzacijom dokazanog postojanja kroz pripadanje pojmovima množine, skupova bezgraničnih „ništa“.
Dakle, od početnih pretpostavki ostaje samo elegancija njihovog bezuspešnog uklapanja u verziju opisa sokaka u kome se događa poslednji ontološki pad modela kome ne treba umetnik i umetnika kojem je potpuno sve jedno koga i kako čuva od zaborava. Ostaje i nepouzdana indicija da smo univerzalni sukcesori dlakavog junaka sa početka teksta i to u poretku negativnog razumevanja: da nas je stvorio Bog, valjda ne bismo dokaze o svom postojanju ostavljali u mnoštvu selfija!? Ne pomaže ni štap za kritičku distancu, patloško samozadovoljavanje selfija počinje i završava se izvan orgazmičke orbite iz koje se po pravilu rađa ili život ili uživanje.
Sam sebe još niko nije oplodio a što reče supruga puna očekivanja suprugu koji u mraku ječi od udarca u ivicu kreveta, nije lepo da sam uživaš!