Селфи

Сибиновић Ђ.
Сибиновић Ђ.

Отисци анатомске згрчености лица откривају очај немогћности да се модел јави као природни састојак догађаја који…

                „Наш’о мајмун стари огледало неко/па стао пред њега и овако рек’о/е што јесте, јесте, нама брате збора/још видео нисам оваквога створа/гле како је ружан, гле како је длакав/е баш свима хвала што ја нисам такав“!

Ако за тренутак станемо на страну еволуциониста а огледало схватимо као објектив, добијамо именицу управо утеклу из људског рода, терминолошки означену унакажавањем „самога себе“ на енглеском језику. Селфи. Ако наставимо са логицирањем и себе доживимо као модел сопственог прецењеног ега изван естетског и социјалног односа који се редовно успостаља између „артиста и модела“, а фотографију са пуно разлога схватимо као уметност, само на први поглед ствар можемо изместити из домена психопатологије. Тешко наслеђе суме изражајних ресурса који инсистирају на томе да уметност не треба да скреће пажњу него да успоставља и одржава вредност, селфи нам представља као патолошку преокупиранст идентитетским суицидом ослоњеним на могуће порекло уметничког и културног преседана. Фотографишеш сам себе! Зашто?

                Проблеми модерног живота отпочели су напором појединца да од растуће агресије друштвених сила одбрани тек откривену личну посебност и право на њу; безизлазност постмодернистичког ропца бива забележена као фацијално пућење избезумљеног лица без било какве посебности из које израста карактерологија. Ако  уметност једнако колико и личност, почиње у јединици различитости чија естетизација најављује жанровско и персонално потврђивање, селфирање промовише добровољни одустанак од непоновљиве игре природе у забележеном моделу који све чини да одустане од себе да би био као хиљаде других селфи манијака.

Лице могућег карактера претвара се у наличје пропасти, крупни план портретског акцента не реферише упитну људскост већ појачава безличност која је окренута суморном хоризонту чамотиње. Отисци анатомске згрчености лица откривају очај немогћности да се модел јави као природни састојак догађаја који постаје предмет уметничког  и естетског интересовања а неприродност кадрирања доказује да испред модела недостаје уметник који ствара јединствено дело јер изостаје било какав доживљај модела. Уочљива бива искључиво примална фасцинација светом као препознатљивим понављањем истог, као стабилном сензацијом доказаног постојања кроз припадање појмовима множине, скупова безграничних „ништа“.

Дакле, од почетних претпоставки остаје само елеганција њиховог безуспешног уклапања у верзију описа сокака у коме се догађа последњи онтолошки пад модела коме не треба уметник и уметника којем је потпуно све једно кога и како чува од заборава. Остаје и непоуздана индиција да смо универзални сукцесори длакавог јунака са почетка текста и то у поретку негативног разумевања: да нас је створио Бог, ваљда не бисмо доказе о свом постојању остављали у мноштву селфија!? Не помаже ни штап за критичку дистанцу, патлошко самозадовољавање  селфија почиње и завршава се изван оргазмичке орбите из које се по правилу рађа или живот или уживање.

Сам себе још нико није оплодио а што рече супруга пуна очекивања супругу који у мраку јечи од ударца у ивицу кревета, није лепо да сам уживаш!

Podelite sa drugima:

Povezani članci