foto: Printscreen/ Youtube/ Zaboravljeni korijeni
To je roman autora Momira Krsmanovića (izdat 1983.god) koji govori o strašnom ustaškom pokolju u istočnoj Bosni i Hercegovini od strane ustaša (pripadnika Crne Legije na čelu sa ustašom Jure Francetićem).
Ppriredio:Đorđe Bojanić
U ovom zlatna vrednom romanu u kome su sve ličnosti autentične, autor je materijal sakupljao punih deset godina. Roman je baziran na činjenicama, istinskim ličnostima i svedočenjima preživelih. Imena su autentična, nema skrivanja iza pseudonima i izmišljanja likova i događaja, zato je ova knjiga toliko i vredna.
Zanimljivo je da je autor ovo delo pisao u tišini manastira u Velikoj Remeti na Fruškoj gori.
Knjiga govori o Pokolju u Starom Brodu i Miloševićima tokom proljeća 1942. godine, kada je stradalo ne manje od 6.150 Srba sarajevsko-romanijske regije i Podrinja (Olova, Sarajeva, Kladnja, Han Pijeska, sa Romanije i Sokolca, iz Rogatice i Borika) na obalama reke Drine. Najmasovnije ubijanje ljudi je izvršeno 22. marta 1942. godine.
U knjizi je zabeleženo i da se u jednom danu samožrtvovalo preko 300 devojaka (326), zajednički skočivši u ledenu Drinu držeći se za ruke, da bi se spasile od ustaškog pira, silovanja i sigurnog stradanja. To se desilo na praznik Mladence 22. marta 1942. god. Ovakav slučaj samožrtvovanja u ovom broju nije zabeležen u svetskoj istoriji.
Po izjavama svedoka, deo Srpskog naroda od ubijanja razularenih ustaša, spasili su Nemci i nedićevci.
Po završetku Drugog svetskog rata i stvaranja nove države sa sopstvenim dželatima, ljudi koji su patili za svojim bližnjim koji su starali u Pokolju, to su morali raditi u ćutnji. Ko bi javno progovori i zatražio pravdu i da se krvnici kazne, bivao je hapšen i proganjan.
I danas slabo znamo o romanu ,,Teče krvava Drina” koji je zbog svoje tematike koja obrađuje zločine nad Srbima u Drugom svetskim ratu i Bosni i Hercegovini (tada okupirana od NDH), 1983. godine izazvao mnoštvo reagovanja u javnosti tadašnje Jugoslavije. Roman je nazvan „atak na bratstvo i jedinstvo“, a u Beogradu je osnovana i komisija za „slučaj Krsmanović“. Delo ,,Teče krvava Drina” Krsmanivić je posvetio svojoj majci Joki koju su Hrvati (ustaše) zaklali.
Da Vas podsetimo: Krvožedni psi: Joška Fišer
Ova knjiga i dalje je mnogim Srbima nepoznata… a umesto da bude školska lektira.
Tragično je što mnogi Srbi i danas neće razumeti što je zabranjivana i osporavana ta knjiga (kao i mnoge druge iz dijaspore) u tom sistemu kada smo bili ,,braća sa sopstvenim dželatima” i bili ono što nikada bili nismo, neki ,,jugosloveni”. Taj sistem nam je razum i trezvenost pomutio.
Srećom, i hvala Bogu da smo danas samo SRBI.
Suštuna je da greške uvidimo… i to ispravimo.
Istinu moramo znati, makar ona bila i bolna… ona oslobađa od tih stega. Konačno sada o tome slobodno pričamo i pišemo.
Autor je zapisao: ,,Majku su mi ustaše rasporile nožem. Izašla su joj creva i ona se onesvestila. Kada je došla sebi, u tom nekom podrumu, u planinskoj kući gde su zatvorili žene i decu, koljači su već bili otišli uvereni da žive svedoke iza sebe nisu ostavili. Dve žene su, ipak, preživele. Savka Planinčić je uskočila u sanduk sa brašnom, a Marija Furtula je, iako i sama ranjena, zatrpana leševima drugih žena uspela da prevari ustaše da još daje znake života. One su mi mnogo godina kasnije prepričavale poslednje sate moje sirote majke. Pričale su mi kako je, kada je došla svesti, vlastitim rukama vraćala creva u stomak i molila jednu od njih da joj ga zašiju. Kada joj je uplašena žena drhtavim glasom rekla da ne sme, ona je samo odmahnu glavom: „Daj mi iglu, sama ću“. Tako se, jadna, sama zašivala. Sa njom su tada bili moja devetomesečna sestrica Dragica i mlađa braća, četvorogodišnji Milorad i šestogodišnji Radomir. Kada su crnokošuljaši otišli, uvereni da krvavi pir niko nije preživeo, onako majušni, su se iskobeljali ispod ponjave. Sestrica je plakala od gladi, a majka se ponovo onesvestila. Konci koje je sama prišivala popucali su. Više joj nije bilo spasa… baš kao ni malom Radomiru kojeg su ustaše izbole nožem“, Momir Krsmanović.
Da Vas podsetimo: Pravoslavni Srbi uvek su i jedino znali za srpski i pisali ćirilicom
KONAČNO SMO DOBILI I SPOMEN-MUZEJ
Srećom da se smoglo hrabrosti pa je u mestu Stari Brod kraj Višegrada 2008. godine podignuto obeležje u znak sjećanja na ovaj zločin. U pločama od kamena su uklesana imena ubijenih. U maju 2010. godine započeta je gradnja spomen kapele i zvonare, a 2019. god osveštan je Spomen-muzej za koji je projekat uradio arhitekta Novica Motika. Tada je postavljeno 27 skulptura sa 39 likova, koje simbolizuju zbeg i ulazak srpskih majki sa decom u naručju u nabujalu reku Drinu… i njihovu smrt.
SPOMEN-MUZEJ, Stari Brod, izvor fotografije https://visegradturizam.com/ SPOMEN-MUZEJ,
Stari Brod, izvor fotografije https://visegradturizam.com/
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
