Роман ,,Тече крвава Дрина” који је забрањиван и оспораван у интересу ,,братства и јединства”

Роман ,,Тече крвава Дрина” који је забрањиван и оспораван у интересу ,,братства и јединства”

фото: Принтсцреен/ Yоутубе/ Заборављени коријени

То је роман аутора Момира Крсмановића (издат 1983.год) који говори о страшном усташком покољу у источној Босни и Херцеговини од стране усташа (припадника Црне Легије на челу са усташом Јуре Францетићем).

Пприредио:Ђорђе Бојанић

У овом златна вредном роману у коме су све личности аутентичне, аутор је материјал сакупљао пуних десет година. Роман је базиран на чињеницама, истинским личностима и сведочењима преживелих. Имена су аутентична, нема скривања иза псеудонима и измишљања ликова и догађаја, зато је ова књига толико и вредна.

Занимљиво је да је аутор ово дело писао у тишини манастира у Великој Ремети на Фрушкој гори.

Књига говори о Покољу у Старом Броду и Милошевићима током прољећа 1942. године, када је страдало не мање од 6.150 Срба сарајевско-романијске регије и Подриња (Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, са Романије и Соколца, из Рогатице и Борика) на обалама реке Дрине. Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године.

У књизи је забележено и да се у једном дану саможртвовало преко 300 девојака (326), заједнички скочивши у ледену Дрину држећи се за руке, да би се спасиле од усташког пира, силовања и сигурног страдања. То се десило на празник Младенце 22. марта 1942. год. Овакав случај саможртвовања у овом броју није забележен у светској историји.

По изјавама сведока, део Српског народа од убијања разуларених усташа, спасили су Немци и недићевци.

По завршетку Другог светског рата и стварања нове државе са сопственим џелатима, људи који су патили за својим ближњим који су старали у Покољу, то су морали радити у ћутњи. Ко би јавно проговори и затражио правду и да се крвници казне, бивао је хапшен и прогањан.

И данас слабо знамо о роману ,,Тече крвава Дрина” који је због своје тематике која обрађује злочине над Србима у Другом светским рату и Босни и Херцеговини (тада окупирана од НДХ), 1983. године изазвао мноштво реаговања у јавности тадашње Југославије. Роман је назван „атак на братство и јединство“, а у Београду је основана и комисија за „случај Крсмановић“. Дело ,,Тече крвава Дрина” Крсманивић је посветио својој мајци Јоки коју су Хрвати (усташе) заклали.

Да Вас подсетимо:  Крвожедни пси: Јошка Фишер

Ова књига и даље је многим Србима непозната… а уместо да буде школска лектира.

Трагично је што многи Срби и данас неће разумети што је забрањивана и оспоравана та књига (као и многе друге из дијаспоре) у том систему када смо били ,,браћа са сопственим џелатима” и били оно што никада били нисмо, неки ,,југословени”. Тај систем нам је разум и трезвеност помутио.

Срећом, и хвала Богу да смо данас само СРБИ.

Суштуна је да грешке увидимо… и то исправимо.

Истину морамо знати, макар она била и болна… она ослобађа од тих стега. Коначно сада о томе слободно причамо и пишемо.

Аутор је записао: ,,Мајку су ми усташе распориле ножем. Изашла су јој црева и она се онесвестила. Када је дошла себи, у том неком подруму, у планинској кући где су затворили жене и децу, кољачи су већ били отишли уверени да живе сведоке иза себе нису оставили. Две жене су, ипак, преживеле. Савка Планинчић је ускочила у сандук са брашном, а Марија Фуртула је, иако и сама рањена, затрпана лешевима других жена успела да превари усташе да још даје знаке живота. Оне су ми много година касније препричавале последње сате моје сироте мајке. Причале су ми како је, када је дошла свести, властитим рукама враћала црева у стомак и молила једну од њих да јој га зашију. Када јој је уплашена жена дрхтавим гласом рекла да не сме, она је само одмахну главом: „Дај ми иглу, сама ћу“. Тако се, јадна, сама зашивала. Са њом су тада били моја деветомесечна сестрица Драгица и млађа браћа, четворогодишњи Милорад и шестогодишњи Радомир. Када су црнокошуљаши отишли, уверени да крвави пир нико није преживео, онако мајушни, су се искобељали испод поњаве. Сестрица је плакала од глади, а мајка се поново онесвестила. Конци које је сама пришивала попуцали су. Више јој није било спаса… баш као ни малом Радомиру којег су усташе изболе ножем“, Момир Крсмановић.

Да Вас подсетимо:  Православни Срби увек су и једино знали за српски и писали ћирилицом

КОНАЧНО СМО ДОБИЛИ И СПОМЕН-МУЗЕЈ

Срећом да се смогло храбрости па је у месту Стари Брод крај Вишеграда 2008. године подигнуто обележје у знак сјећања на овај злочин. У плочама од камена су уклесана имена убијених. У мају 2010. године започета је градња спомен капеле и звонаре, а 2019. год освештан је Спомен-музеј за који је пројекат урадио архитекта Новица Мотика. Тада је постављено 27 скулптура са 39 ликова, које симболизују збег и улазак српских мајки са децом у наручју у набујалу реку Дрину… и њихову смрт.

СПОМЕН-МУЗЕЈ, Стари Брод, извор фотографије хттпс://висеградтуризам.цом/ СПОМЕН-МУЗЕЈ,

Стари Брод, извор фотографије хттпс://висеградтуризам.цом/

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Извор: https://www.srpskaistorija.com/bojanic-roman-tece-krvava-drina-koji-je-zabranjivan-i-osporavan-u-interesu-bratstva-i-jedinstva/

Podelite sa drugima:

Povezani članci