Аутор:Горан В. Ђорђевић.
Ових дана Немачка је у покушају да одгризе сопствени реп, поставила као главни спољнополитички циљ усвајање Резолуције о геноциду у Сребреници. Очекивано, у историјски добро окупљеном друштву „бораца против геноцида“ налази се и Руанда. И површан поглед на именоване иницијаторе резолуције јасно потврђују стару тезу о тенденцији да се историја понавља „први пут као трагедија, други пут као фарса“.
Након, крајње проблематичног биланса Хашког трибунала, један од можда најзначајнијих контроверзних доприноса овог суда – поред увођења одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата, представљају и пресуде којима је Хашки трибунал утврдио постојање дела геноцида у Сребреници. Овакав наратив, некритички, али опет, не и неочекивано прихватио је и Међународни суд правде у предмету Босна и Херцеговина против Србије, прихватајући закључке Хашког трибунала о геноциду, и потврђујући да се у Сребреници десио геноцид, и то не било какав већ „територијално ограничени геноцид“, до тада непознат у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, као и у теорији кривичног права.
Али, расправе о закључцима Хашког трибунала и Међународног суда правде о начину на који су примењене одредбе Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, ма колико занимљиве, превализазе обим овог огледа. Међутим, као што је већ више пута наглашено, и то се мора изнова рећи, српско друштво се мора организовано, доследно и упорно посветити истраживању целокупног легата Хашког трибунала. Јер, овај легат представља израз антиплурализма у доктрини међународног права, и доказ примене силе, а не примене међународног права, и то не крију и највећи подржаваоци настанка овог ад хоц суда. Критичка анализа јуриспруденције Хашког трибунала свакако да представља приоритетни задатак српске правне науке у будућем периоду. Најава нове Резолуције о Сребреници то најбоље потврђује!
Сам предлог немачко-руандске резолуције у суштини представља збир фраза и општих места који не одударају од сличних резолуција. Опет су ту позиви на сећање, процесуирања, упзорења, систем образовања, програм информисања и сл. Посебно је важна намера да се 11. јули прогласи „међународним даном сећања на геноцид почињен у Сребреници 1995.године“. Сваком је јасно да се овде не ради о емпатији и борби за међународни мир, већ о организованој акцији која има више различитих циљева у више постављених вектора. Најпре, реч је о потреби да се у турбулентним временима по међународни мир, изнова пробуде тензије у Босни и Херцеговини, у којој – и то се мора признати, од Дејтонског мировног споразума 1995.године, до данас, није било међународног сукоба, макар и на нивоу ексцеса. Следећи циљ представља потреба да се фразеолошки приступ догађајима у Сребреници, сачува и зацементира, имајући у виду последња истраживања, која званични наратив доводе у питање. О наведеном сведочи и члињеница да је и сам Хашки трибунал у предмету Толимир већ извршио значајно умањивање броја страдалих. Зато је потребно сачувати постојећи мит и то на највишем нивоу. Односно како луцидно закључује Бодријар: „након брисања објективне реалности, ми присуствујемо успону интегралне реалности“.
Важно је указати на згодну аналогију. Резолуцијом 58/234 од 23 12.2003.године, који је усвојила Генерална скупштина УН и то без гласања, установљен је „Међународни дан сећања на геноцид у Руанди 1994.године“. Наведеном резолуцијом изнет је низ захтева, препорука и очекивања, којима се свет подсећа на геноцид у Руанди, и указује да многи починиоци дела нису приведени правде. Још једна Резолуција о геноциду у Руанди усвојена је у марту 2020.године. Међутим, упадљиво је да предлог Резолуције о Сребреници, у себи садржи и позив против било каквог „ревизионизма“. Наравно, под „ревизионизмом“ се подразумева било какво историјско и правнотеоријско проучавање догађаја и пресуда Хашког трибунала. Креатори овог процеса су свесни свих недостатака постојећег прокламованог денацификаторског карактера Сребренице, тако да је нужност спречити било каква истраживања како самог догађаја, тако и критичка сагледавања закључака Хашког трибунала и закључака Међународног суда правде. У овоме се огледа највећи тоталитаризам који се крије иза Резолуције. Јер како учи историја идеја, иза сваког позива за успостављање тоталног морала, крије се морал тоталитаризма.
Мора се приметити да се и УН, налазе у крајње деликатној ситуацији. Свет се налази у метежу. Сукоб у Украјини, већ се препознаје као сукоб вредносних перпектива у данашњем свету. Рат на Блиском Истоку, поларизује међународно друштво. Процеси у Африци наговештавају тектонске промене и нове „деколонизације“. На овом месту, важно је указати на одређена ограничења Генералне скупштине у конкретном питању. Подела надлежности између органа УН је стриктна и јасна. Наиме, полазећи од члана 11 (надлежности ГС) Повеље УН, јасно је да Генерална скупштина има одређена ограничења која су наведена у члану 12. Повеље (реч је о ограничењима да уколико се СБ бави одређеном темом Генерална скупштина „не може да чини никакву препоруку у вез са тим спором или ситуацијом, изузев ако то Савет безбедности затражи“). Имајући у виду да се Савет безбедности редовно бави питањем мира у Босни и Херцеговини – последњи пут 02. новембра 2023.године када је подржао обнављање мандата мировне мисије ЕУФОР Алтхеа за накнадни период од 12 месеци, јасно је да овакве препоруке које се односе на мир у Босни и Херцеговини не могу да се нађу пред Генералном скупштином, без сагласности Савета безбедности. Такође, отворено је питање потребне већине за изгласавање ове резолуције. Иако је Резолуција о геноциду у Руанди донета без гласања, мора се рећи да је Генералној скупштини потребна 2/3 већина. Овакав став јасно произилази из члана 18. Повеље УН.
Да Вас подсетимо: Поклањање Генералштаба – малициозни НАТО тројански коњ у срцу Београда
Јасно је да Резолуција представља оружје које је уперено против постојећих прилика у Босни и Херцеговини, као и против српског народа. И у овом водвиљу свако од протагониста има свој мали прљави интерес. Немачка се ових дана суочава са оптужбама пред Међународним судом правде за саучесништво у геноциду у Гази. Занимљива је аргументација којом се Немачка брани у овом спору. Сажетак одговора Немачке, који је изложила немачки представник Таниа Вон Услар Глајхен, заснива се на кратком денацификаторском ескурсу уздижући немачку одговорност на ниво сваког раисон д`етат, у односима према међународним проблемима, од тирада о осетљивости немачке државе на питања страдања народа, до признавања права на самоопредељење палестинском народу, прихватајући границе Палестине „пре израелске окупације 1967.године“. Наравно, овакве „смерности“ у прихватању историјског наслеђа и историјске одговорности у Другом светском рату на територији бивше Југославије, или Источној Европи, нема ни у траговима. Управо се у овој моралној пробириљивости, која се претворила у отворену хипокризију, могу пронаћи намере протагониста ове Резолуције. На другој страни су локални политичари који у немогућности да понуде решења за нагомилане проблеме у Босни и Херцеговини, једини излаз виде у сталној тензији усмереној против Републике Српске у чему тзв. међународна заједница има огромну заслугу именовањем Кристијана Шмита за представника УН, без одлуке УН.
Предлог Резолуције представља наставак политике засноване на лажима, манипулацијама и бомбардовању и томе се треба отворено супротставити у Генералној скупштини, и на политичком и на правном нивоу. Савезника у данашњем поларизованом свету има, као што има и оних који још увек верују да међународно друштво мора да егзистира у неком правном оквиру. Ово је прилика за све.
Међутим, ствари треба сагледати у контексту. Јер контекст често разоткрива смисао. Зато ја важно указати и на једно друго поље на коме се урушава позиција Србије, као једном од гаранта Дејтонског споразума. Реч је о покушају да тзв. Косово уђе у Савет Европе. Сваком иоле непристрасном посматрачу јасно је да овај двоструку напад на Србију – један у УН, други у Савету Европе није производ случајности. На овом месту, мора се рећи да већа опасност по српске интересе тренутно лежи у најављеном уласку Косова у Савет Европе. Улазак тзв. Косова у Савет Европе представљало би већи пораз него сви досадашњи потписани и непотписани споразуми, који би умањили капацитете Србије и како у односу на Косово и Метохиију, тако и у одбрани Републике Српске.
Извор: https://www.koreni.rs/rezolucija-o-srebrenici-uloge-motivi-posledice/
Тачка 1. Дејтонског мировног спразума: “Стране ће спроводити своје односе у складу са принципима изложеним у Повељи УН, као и у Хелсиншком завршном акту и другим документима ОЕБС у Европи. Посебно, стране ће у потпуности поштовати суверену једнакост једна друге, решаваће спорна питања мирним средствима и уздржаће се од било каквих акција, путем пријетње или употребе силе или на било који други начин, против територијалног интегритета или политичке независности Босне и Херцеговине или било које друге државе.” Признавањем ткз. Косова, Р. Хрватска и Црна Гора прекршиле су ДМС, односно “стране не поштују суверену једнакост једна друге и спровели су акцију против територијалног интегритета Србије.” Имајући у виду да је ДМС правно обавезујући, зашто Србија није реаговала и не реагује тужбом против Р. Хрватске и ЦГ, тј. да ли сматрате да је крајње време да покренемо тужбу против Хрватске и Црне Горе, или је то политички осетљиво питање?
За добро, треба вратити дупло, а за лоше тродупло. Битно је питање када и како? Мислим да то садашње власти Србије добро осмишљавају и раде с обзиром на околности и време у коме живимо, уважавајући разне интерне и екстерне факторе. У контексту овог сложеног питања напомињем две изреке: “Ко чека тај дочека” и “Не пада снег да завеје брег већ да свака зверка покаже свој траг”, као што је напокон јавно животињско лајање квази интелектуалца у Дубровнику, ни име му нетребају Срби да помињу. Они су од Србије све добили, а трују младу генерацију и неке Српске дилетанте најгорим отровом у Београду. Таквих има сувише, не случајно, и њих под хитно треба да сви маргинализујемо и одстранимо и из јавног и из приватног живота. У овом контексту бих парафразирао и две искуствене и поучне изреке и савет. Пролазите крај таквог Хрватског цвећа као крај Турског гробља! Уз извињење на речнику: “Крављи измет када не дирамо он запекне и нити смрди нити мирише, а када га дирамо, пукне опна и енордно смрди”.