Тако је почео смак света у Паризу лета Господњег 2015.
“Слобода, једнакост, братство”, три највеће вредности схваћене као људска удруженост врсте у организовани живот, означиле су одлучујући покушај доказивања зрелости заједнице која је могућа без одузимања права на одлучивање о сопственом животу, без одустанка од истовремене одговорности за себе и друге, без повијања кичме пред бесмислом. Њихово болно посустајање данас, означава језив повратак у безнађе и мрак суморног почетка, који ће се по свему судећи, догодити на рушевинама, не само грађевина брижљиво чуване цивилизације, већ, што је много трагичније, на развалинама разума једне надуте и поремећене генерације најгорих од свих људи који су живели на овој планети. Париз је мучки нападнут у петак тринаестог новембра 2015. године.
Баш у том истом Паризу, пре много година, краљевине су уступиле место републикама а краљевићи републиканцима. Нити једна друштвена формација у којој се заједница јављала као најоптималнији облик опстанка врсте, није толико обећавала својим појмовним садржајем као што је то био случај са републиком. “Ја” је уступило место за “ми”, затвореност магистралног правца усмеравања и управљања кретања заједнице, из затамљених краљевских одаја и амбијента подмуклих удворица, заменила је светлост саборне или скупштинске агоре, налик на античку отвореност која више није била доступна само аристократској мањини, већ је енергијом миленијумске издржљивости закренула круг опште доступности кључних одлука које се тичу читавог братства, упалила светлост дана – заједница је постала друштво, улизице су заменили изабрани представници, краљевске поверенике, по најстрожим критеријумима изабрани јавни делатници. Свет је отет од мрака завере појединачне похлепе и предат слободи братства којој је једнакост била изнад свега. Такав је појам.
Шта се испоставило и шта се није променило? Похлепа. Ни једна револуција, еволуција, халуцинација, реформа или принуда, својом убедљивошћу, примерима очигледне наставе, непосредним искуством, терором, па чак ни егзистенцијалним страхом, нису до сада, ни појединачно, ни сви заједно успели да из људске слабости изгоне похлепу и помогну души да ојача довољно и сама испуни изглед еманципованог човека. Идеју републиканске поделе одговорности, заслуга брига и радости “свих за све”, отимали су бекскрупулозно премијери, министри, секретари, посланици, председници, саветници, експерти, повереници, амбасадори, шефови кабинета, менаџери, безбројни сератори, узурпирајући поверење ради извргавања основне идеје социјализације процеса одлучивања у име промоције колективне моћи братства наспрам отуђене моћи завере. Све су изградили као ”Потемкиново село”, застрашујуће јачајући безличност институција, толико да су само један Кафка и један “Процес” били довољни да их најстрашније разобличе.
Када су људи без лица, ума, разума и људскости, потпуно усмерени испирањем мозгова дошли да убијају, додали су одлучујућу трагедију на затечено стање ужаса: убијали су недужне, оне који су од својих уста одвајали у бужете да стрвине униште овај свет. Уместо да су побили “сва та говна” и показали да је правда могућа и као спора али достижна, убили су момка и девојку у позоришту.
Тако је почео смак света у Паризу лета Господњег 2015.