Tako je počeo smak sveta u Parizu leta Gospodnjeg 2015.
“Sloboda, jednakost, bratstvo”, tri najveće vrednosti shvaćene kao ljudska udruženost vrste u organizovani život, označile su odlučujući pokušaj dokazivanja zrelosti zajednice koja je moguća bez oduzimanja prava na odlučivanje o sopstvenom životu, bez odustanka od istovremene odgovornosti za sebe i druge, bez povijanja kičme pred besmislom. Njihovo bolno posustajanje danas, označava jeziv povratak u beznađe i mrak sumornog početka, koji će se po svemu sudeći, dogoditi na ruševinama, ne samo građevina brižljivo čuvane civilizacije, već, što je mnogo tragičnije, na razvalinama razuma jedne nadute i poremećene generacije najgorih od svih ljudi koji su živeli na ovoj planeti. Pariz je mučki napadnut u petak trinaestog novembra 2015. godine.
Baš u tom istom Parizu, pre mnogo godina, kraljevine su ustupile mesto republikama a kraljevići republikancima. Niti jedna društvena formacija u kojoj se zajednica javljala kao najoptimalniji oblik opstanka vrste, nije toliko obećavala svojim pojmovnim sadržajem kao što je to bio slučaj sa republikom. “Ja” je ustupilo mesto za “mi”, zatvorenost magistralnog pravca usmeravanja i upravljanja kretanja zajednice, iz zatamljenih kraljevskih odaja i ambijenta podmuklih udvorica, zamenila je svetlost saborne ili skupštinske agore, nalik na antičku otvorenost koja više nije bila dostupna samo aristokratskoj manjini, već je energijom milenijumske izdržljivosti zakrenula krug opšte dostupnosti ključnih odluka koje se tiču čitavog bratstva, upalila svetlost dana – zajednica je postala društvo, ulizice su zamenili izabrani predstavnici, kraljevske poverenike, po najstrožim kriterijumima izabrani javni delatnici. Svet je otet od mraka zavere pojedinačne pohlepe i predat slobodi bratstva kojoj je jednakost bila iznad svega. Takav je pojam.
Šta se ispostavilo i šta se nije promenilo? Pohlepa. Ni jedna revolucija, evolucija, halucinacija, reforma ili prinuda, svojom ubedljivošću, primerima očigledne nastave, neposrednim iskustvom, terorom, pa čak ni egzistencijalnim strahom, nisu do sada, ni pojedinačno, ni svi zajedno uspeli da iz ljudske slabosti izgone pohlepu i pomognu duši da ojača dovoljno i sama ispuni izgled emancipovanog čoveka. Ideju republikanske podele odgovornosti, zasluga briga i radosti “svih za sve”, otimali su bekskrupulozno premijeri, ministri, sekretari, poslanici, predsednici, savetnici, eksperti, poverenici, ambasadori, šefovi kabineta, menadžeri, bezbrojni seratori, uzurpirajući poverenje radi izvrgavanja osnovne ideje socijalizacije procesa odlučivanja u ime promocije kolektivne moći bratstva naspram otuđene moći zavere. Sve su izgradili kao ”Potemkinovo selo”, zastrašujuće jačajući bezličnost institucija, toliko da su samo jedan Kafka i jedan “Proces” bili dovoljni da ih najstrašnije razobliče.
Kada su ljudi bez lica, uma, razuma i ljudskosti, potpuno usmereni ispiranjem mozgova došli da ubijaju, dodali su odlučujuću tragediju na zatečeno stanje užasa: ubijali su nedužne, one koji su od svojih usta odvajali u bužete da strvine unište ovaj svet. Umesto da su pobili “sva ta govna” i pokazali da je pravda moguća i kao spora ali dostižna, ubili su momka i devojku u pozorištu.
Tako je počeo smak sveta u Parizu leta Gospodnjeg 2015.