Мирза Ајнаџић препоручује документарне филмове који истражују рад новинара и борбе са којима се суочавају.
Извор: Медиа.ба – Мирза Ајнаџић
Филмски теоретичар Билл Ничолс је писао о шест врста документарних филмова – поетски, експозиторни, рефлексивни, обзервациони и партиципативни – од којих свака има карактеристичне особине. Ствар је у начину на који причате своју причу. Поетски документарац углавном говори у визуалима, с покојим или ниједним интервјуом и без нарације. Другим ријечима, одговорност је на директору фотографије да направи упечатљиве слике које могу саме испричати причу. Рефлексивни документарац креира директан однос између режисера и публике, при чему режисер преузима улогу у самом филму. Вјероватно један од првих и још увијек један од најбољих рефлексивних документараца је „Човјек с филмском камером“ Џиге Ветрова из 1929.
Повуците закон којим се криминализују клевета и увреда
Обзервациони документарни филмови донекле су слични поетским утолико што су првенствено фокусирани на педантно посматрање, док радом камере доминирају дуги снимци. Перформативни документарни филмови – филмски стваралац претвара филм у забавну представу. Аутор често има непосредан лични интерес за тему, због чега су овакви документарни филмови препуни снажних ставова. У партиципативној врсти стваралац филма учествује у причи умјесто да је само посматра. Налази се испред камере и поставља питања. Не утиче на субјекте, већ прича њихову верзију истине или њихову перспективу. Најбољи примјери су филмови Лоуиса Тхероуxа, британско-америчког документариста и новинара.
Најчешћа врста документарног филма је експозиторна. Такви филмови имају тенденцију да едуцирају о и објашњавају одређене проблеме, трендове или догађаје. Садржавају интервјуе, нарацију, различите врсте архивске грађе, визуализиране податке… све како би тема била што јаснија публици. Већина документарних филмова које ћу овђе споменути спада у ову категорију. Да будемо јасни, тражио сам документарне филмове о новинарима које нису нужно направили новинари. Дакле, теме филмова које сам одабрао су рад новинара, проблеми с којима се суочавају и приче за којима трагају.
ОДГОВОРНИ – улога медија и новинарства у ратнохушкачкој пропаганди
Архител продукција из Србије основана је 1993. и први траг је оставила серијом „Слике и речи мржње“. Њихов главни циљ је борба против цензуре и злоупотребе медија када је у питању суочавање с прошлошћу. Једносатни филм из 2022., „Одговорни“, ауторице Иване Лалић и у режији Горана Ковачића приказује како су медији кориштени као пропагандно оруђе у Србији деведесетих година прошлог стољећа. Садржава интервјуе с новинарима и архивске снимке о медијима, уредницима и новинарима који су тада били дио ратнохушкачке машинерије. „Одговорни“ је класични наративни експозиторни ТВ документарац који настоји да објасни проблеме и образује јавност, у овом случају о томе како и зашто медијски професионалци завршавају као пропагандно оруђе. Филм користи једноставну, али вјероватно најефикаснију методу причања овакве приче, уз низ интервјуа у стилу „талкинг хеад“ који покрећу наратив. „Одговорни“ нас води од 1990-их до данас, показујући колико су послушни медији важни за недемократске политичке режиме и тјерајући нас да се запитамо како би се ствари одвијале да су медији били независни.
СИЛОМ НА СЕДМУ – СЛУЧАЈ ЦРНА ГОРА „Ријечју – суморна слика амбијента у ком медијима није дозвољен слободан рад и могућност да буду коректив власти и један од стубова демократије.“ – цитат наратора из документарног филма.
Произведен 2018, „Силом на седму – случај Црна Гора“ је једносатни документарни филм о нападима на новинаре. Представља суморну слику друштва у којем истраживачко новинарство има своју цијену. У филму се појављују новинари из цијеле Црне Горе који су извјештавали о случајевима корупције, због чега су били нападнути, а у неким случајевима и убијени. Оно што атмосферу у филму чини још суморнијом је то што црногорска полиција, тужиоци и судство нису ријешили ниједан случај. Некажњивост злочина над новинарима, сугеришу аутори, доводи до више напада на њихове колеге, као и логичног питања: јесу ли власти саучесници у тим нападима? Овај наративни документарац користи интервјуе, архивске снимке и сцене реконструкције као пратећи материјал.
ОПАСНА МРЕЖА „65% онлине напада на новинаре је усмјерено против новинарки.” – цитат из документарног филма.
Опасна мрежа, 12-минутни документарни филм из Сјеверне Македоније је филм о онлине нападима на новинарке. Заснива се на истраживању које је провела ПИНА (Платформа за истраживачко новинарство и анализу). Овај документарац балансира између видеорепортаже, филма и промотивног филма. Аутори су користили ЦГИ (компјутерски генериране слике), интервјуе и пратећи материјал који прати и открива дијелове свакодневног живота учесника, доприносећи идеји филмског искуства.
ЈУНК ФОЛДЕР/ТЕРЕТ ИСКУСТВА/ЦИЈЕНА ИСТИНЕ Серија документарних филмова које су продуцирали СЕЕНПМ и Медиацентар Сарајево
Ова три документарна филма су продуцирали СЕЕНПМ и Медиацентар као дио Пројекта Снажни (Ресилиенце) . Јунк Фолдер, који је режирао Ален Шимић први пут је приказан у септембру 2021. Говори о лажним вијестима које су утицале на друштва Западног Балкана посљедњих година. Овај 30-минутни филм има освјежавајући стил приповиједања. Аутори су као пратећи материјал користили много врло добро осмишљеног ЦГИ-а како би створили огромну депонију смећа, сугерирајући, колико сам схватио, које је право мјесто за лажне вијести. Посебно је упечатљив снимак голубова који једу на том сметљишту – још једна паметна наративна метода која приказује друштво које „једе оно што се сервира“ иако је то смеће. Одлични интервјуи помогли су Шимићу да направи забаван документарац о овој важној, али не нужно „филмичној“ теми. Духовит је, визуелно занимљив и прича важну причу, па га вриједи погледати.
Терет искуства, који је режирала Сабрина Беговић Ћорић објављен је у новембру 2022. У смислу приповиједања, визуала и режије, по мом мишљењу је најбољи од свих споменутих филмова. На врло једноставан начин прича причу о три водеће новинарке из Босне, с Косова и из Србије. Заснива се на разговору у подцаст студију између главних протагонисткиња. Оне разговарају о пријетњама с којима се свакодневно суочавају због свог посла и како то утиче на њихов свакодневни живот, што је важна тема испричана на једноставан, али ђелотворан начин.
Цијена истине је посљедњи документарац из ове серије и објављен је онлине тек у фебруару ове године. Фокусира се на нападе на новинаре у Србији. Како је објашњено у сажетку, „Филм прати новинаре Милана Јовановића који је изгубио кућу – од подметнутог пожара, Владимира Митрића који 18 година живи под полицијском заштитом и истраживачку новинарку Јелену Зорић”. Филм почиње нараторским свједочењем Милана Јовановића док се гледаоцима приказују визуелне посљедице напада на њега и његову супругу подметањем пожара. Затим слиједи прича новинара Владимира Митрића који живи под заштитом полиције и истраживачке новинарке Јелене Зорић Свака од три приче би сама по себи могла бити документарац, што сам у одређеној мјери и прижељкивао. Међутим добро се уклапају како би направиле један документарни филм с добрим визуелним приповиједањем ауторке Валентине Делић због чега га обавезно треба погледати.
Оно што ова три документарна филма чини занимљивим је синергија између медијски фокусираних ОЦД, које очито настоје да се залажу за важна друштвена питања, и филмаша, чији је примарни интерес, наравно, филмска страна ствари.
Кратку видеокомпилацију свих набројаних документарних филмова можете погледати овђе. (УПОЗОРЕЊЕ: Сљедећи видеозапис укључује садржај који може бити узнемирујући!)
УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА
Новинарство и документарни филм имају много тога заједничког. Обоје траже приче које вриједи, а посебно приче које треба испричати. Тренд да новинари и медијске куће производе документарне филмове како би испричали причу све више расте. Новинарима је често тешко усвојити приступ „покажи, не објашњавај“, технику филмског приповиједања која се првенствено ослања на визуелни садржај. Оно што можда недостаје у новинарском и медијском снимању документарних филмова у регији су нови приступи визуелном приповиједању. То не значи да нема мјеста за једноставан наративни експозиторни филм – понекад је то ипак најбољи начин да се исприча одређена прича.
Начин на који одлучимо испричати причу понекад је важан колико и сама прича. Само погледајте филм као што је „Валцер с Баширом“ Арија Фолмана из 2008. То је анимирани документарац у којем режисер интервјуише своје колеге ратне ветеране како би попунио празнине у сјећању на догађаје из 1982. године у Либану. Прича би у сваком случају била невјероватна, али начин на који је испричана је оно што га чини сјајним филмом. Ако мислите да би филмовима о новинарству или новинарским филмовима недостајао драмски елемент, свакако погледајте румунски документарац „Колектив“ Алеxандера Нанауа из 2019. Они често користе нове приступе снимању филмова. Узмите камеру или паметни телефон и снимите оно што мислите да би могла бити добра прича испричана из ваше перспективе и тај подухват би могао завршити као прекрасан филм, као што је „Сниматељица“ Кирстен Јохнсон из 2016, или чак невјероватан филм као што је „За Саму“ Wаад Ал-Катеаб. Оно што покушавам истаћи је да бих волио виђети да медији и новинари, тамо гђе је то могуће и примјерено, користе разиграније приступе у свом документарном раду.
Регионални програм „СНАЖНИ: Активност цивилног друштва у оснаживању слободе медија и борби против дезинформација и мрзилачке пропаганде на Западном Балкану и Турској“ уз финансијску подршку Европске уније имплементирају партнерске организације: СЕЕНПМ, Албански медијски институт, Медиацентар Сарајево, Косово 2.0, Институт за медије Црне Горе, Македонски институт за медије, Новосадска новинарска школа, Мировни инштитут Љубљана и Бианет.
Овај чланак је продуциран уз финансијску подршку Европске уније. Садржај је искључиво одговорност СЕЕНПМ-а и не одражава нужно ставовеЕвропскеуније.
Извор:https://www.etrafika.net/magazin/88220/regionalni-dokumentarci-o-medijima-i-novinarstvu-koje-morate-pogledati/
