Utisaka je bilo mnogo u jako kratkom vremenskom intervalu: lep grad, velelepni manastir, muzeji, naši divni organizatori… Tu su i nezaobilazne priče o ratu, kultura pamćenja palih heroja i nedužnih žrtava. Istorija Brjanska, Grada Heroja, kao istorija Rusije u malom obliku.
I pitanje – šta donosi budućnost?…
AUTOR: Dajana Lazarević
Kada smo profesor Zoran Milošević i ja dobili poziv na naučnu konferenciju u ruskom gradiću Brjansku, bili smo oduševljeni šansom koja se ukazivala. Međutim, naše srpske kolege nisu izžale isto oduševljenje.
– Pa to je tako blizu granice! To je kao da sedite na buretu baruta! – upozorio me je zabrinuto kolega.
– Pa i za Balkan govore da je bure baruta, pa opet, i ti i ja na njemu od rođenja sedimo! – uzvratila sam kolegi.
Nema dvoumljenja! Idemo u Brjansk.
Profesor Milošević je imao prilike da vidi ovaj upečatljivi gradić i učestvuje na zanimljivim naučnim konferencijama koje je organizovao Brjanski državni tehnički univerzitet, ali od 2019. godine nije bio tamo. Meni je ovo bio prvi odlazak u Brjansk, tako da je radost bila otprilike jednaka.
Naravno, kako smo oboje poslom vezani za Institut za političke studije, pitali smo direktora, dr Mišu Stojadinovića, da nam dozvoli put. Naš mladi direktor nas je pogledao, nasmešio se i rekao: «Pa naravno! Treba da pišete, učestvujete na konferencijama, objavljujete radove. I recite tamo koju lepu reč o meni.»
Istog dana nam je odobrio molbe za put. Brjansk se činio nadohvat ruke!
Pravoslavni hram u Brjansku
U nedelju, 24. marta bili smo na putu. Na aerodromu vrućina, ljudi oko nas u atlet majicama. Živa na termometru prelazi 17 stepena. Prolazimo čekiranje, kontrole, pa kunjamo za stolom držeći flašice sa vodom. Avion za Moskvu kreće u 07.20 ujutro.
Posle 3.5 sata stižemo na Aerodrom «Šeremetjevo» u Moskvi. Kiša pljušti, 5 stepeni iznad nule. Profesor oblači jaknu, razlika u temperaturi je skoro 15 stepeni. Ja, opet, druga krajnost, prebacila tanak sako preko ramena – osećam se kao «skuvana»…
Beskrajna čekanja, provere prtljaga i ličnih stvari, vojska i policija na svakom ćošku. Nedavno je bio teroristički napad u Moskvi, u koncertnoj dvorani «Krokus». Prebacujemo se taksijem do Kijevske železničke stanice i tu čekamo voz za Brjansk, u 19.30 č.
Moskva. Čekajući voz za Brjansk.
Stanica ogromna, voz «klizi» po šinama. Prelazimo preko sjajne oblasti Kaluge. Sve je digitalizovano – i naša kupovina karata, i same karte, a kondukter gleda u kod u uglu karte i povezuje sa imenom naručioca.
Nema «švercovanja». Karte svi uredno kupuju. Stolice udobne, prostor za noge. Kilometri se tope…
U Brjansk stižemo u 23.20 č. Organizatori konferencije su poslali kola po nas. U Brjansku je 4 stepena, kiša. Profesor Milošević i ja smo umorni od celodnevnog puta, a vozači nas zapitkuju, da ne bismo zaspali. Posle vožnje od nekih 25 minuta, stižemo do velelepnog Hotela Brjansk!
Dobijamo sobe na 6. spratu, u različitim krilima. Konačno odmor! Sa mog prozora se vidi pravoslavni hram i široka ulica koja vodi ka centru. Saobraćaj se smirio, grad je utihnuo. Svetla spokojno trepere. Provejava poneka pahulja snega…
Sledećeg jutra profesor i ja odlučujemo da pobegnemo od naših organizatora! Doduše, nećemo daleko – glavnom ulicom do samoposluge. Da se razumemo: doručak u hotelu je sjajan, ali suveniri, slatkiši, flašice sa votkom… Moramo da obradujemo naše drage ljude u Srbiji.
Vraćamo se u Hotel, oblačimo i u 10.00 č. čekamo naše vozače. Oni ne slute da smo nas dvoje prepešačili već nekih 5 kilometara! Oni misle: to su Srbi, hladno im je, došli iz toplote na kišu, sneg…
Nema šetnje, pravo u kola – i na Brjanski državni tehnički univerzitet!
Muzej Brjanskog tehničkog univerziteta
Na konferenciji smo bili počasni gosti i neverovatno je koliko se ovi ljudi trude da nas ugoste. Spremili su nam suvenire (pozamašnu kesu), lepo su nas dočekali, smestili. Poveli su nas da vidimo ponos Brjanskog tehničkog univerziteta – njihov muzej, koji pokazuje istorijat univerziteta, uspehe, najpoznatije stručnjake…
A onda – konferencija! Na velikom platnu ispred nas – srpski i ruski grb, sliveni u jedno, i natpis: «Iste boje, isti grb, ista krv».
Srpsko-rusko jedinstvo na delu!
Rektor Oleg N. Fedonin otvara konferenciju. Pozdravlja nas, inostrane goste, kao i domaće učesnike. Počinje diskusija – gde smo to mi, pravoslavni Sloveni, šta su nam pretnje, šta prednosti, šta nam donosi budućnost… Odmah me prihvataju, ne moram da se otimam za reč…
Lokalni istaknuti političar Mihail Ivanov ističe rad svog udruženja «Pravoslavna Rusija». Sergej Smirnov priča o aktuelnoj naučnoj problematici sa kojom se ruske kolege suočavaju.
Neverovatna je količina poštovanja koju izražavaju prema nama, srpskim kolegama, i oni – među sobom! Prosto se stvorila neka neverovatna energija među prisutnima.
A ja bila ponosna na mog profesora, Zorana Miloševića. Čovek koji je sam naučio ruski jezik, svojim ruskim kolegama priča o bezbednosti pravoslavnih Slovena…
Dr Zoran Milošević na naučnoj konferenciji
Ono što mi je bilo upečatljivo, jeste koliko se Brjansk trudi da očuva sećanje na borce pale za odbranu Brjanska i cele Otadžbine, tada SSSR, sada – Rusije. Posle konferencije, naši vozači su nas odvezli do monumentalnog spomenika braniocima otadžbine, ispod kojeg smo položili crvene karanfile. Ista ekipa, gospoda M. Ivanov i S. Smirnov nam prave društvo. Simbolično smo odali počast herojima…
Brjanski muzej na Partizanskoj poljani je ostao kao jedno od najupečatljivijih mesta tog dana. Pored potresnih fotografija i dokumenata koji svedoče o stradanju Brjanske oblasti pod naletima fašista i nacista i herojske borbe za slobodu, imali smo prilike da vidimo rusko naoružanje, staro i savremeno iza muzeja, kao i Večitu vatru u spomen herojima.
Pridružila nam se i novinarka, Srpkinja Tatjana Stojanović, koja već godinama živi u Moskvi.
Spomenik palim herojima u Brjansku
A posle toga – večera na brodu-restoranu na jezeru… Sa nama, ista ekipa kao i tokom dana. Lepa prijateljska atmosfera, kruna današnjeg dana punog, ipak, radnim obavezama.
Sledećeg dana, 26. marta, profesor i ja se dogovaramo da opet «pobegnemo» u grad, kao dva nestašna učenika… Ja hoću u crkvu, a profesor – u prodavnicu vojne opreme. Na kraju smo išli i u crkvu, i u prodavnicu.
Šetajući između vojnih i radnih uniformi, značaka i drugih sitnica, profesor zapazi vojnu čuturu. Okleva da je kupi, ali ja podržavam i ohrabrujem ga. Kupujemo čuturu zajedno sa zaštitnom torbicom za nošenje za 850 ruskih rubalja (oko 1000 dinara). Dobri profesor je skromno obeležio: «Ceo život putujem i kupujem poklone drugim ljudima. Ova čutura je jedina stvar koju sam kupio za sebe…»
Isplatilo nam se «bežanje», profesoru su sijale oči gledajući u čuturu i sećajući se vojničkih dana. Međutim, i danas imamo obaveze prema organizatorima konferencije i moramo da se pripremimo.
Vreme je za jedan neformalan, ali bitan susret koji je medijski prilično dobro propraćen.
Mihail Ivanov na sastanku udruženja «Pravoslavna Rusija»
Sastankom «Pravoslavne Rusije» predsedava Mihail Ivanov. Osim profesora Zorana Miloševića i moje malenkosti, počasni gosti su dvojica mladih ljudi iz Ukrajine koji svedoče svoje potresne priče. Jedan je na vreme pobegao u Rusiju i izbegao mobilizaciju. Drugog su nadomak Harkova ukrajinski vojnici zarobili i brutalno tukli. Mislio je da neće preživeti… Bio je optužen za izdaju, iako je samo pokušavao da spasi majku i sestru. I sigurno bi bio ubijen, da ruski vojnici nisu osvojili selo i spasili njega i druge zarobljenike i prebacili ih na teritoriju Rusije…
Na sastanku je i novinarka Tatjana Stojanović. Preko video linka se uključuju dr Dragana Trifković iz Moskve i bračni par Oksana i Luis Desanlis. Njihova priča je vrlo zanimljiva. Oksana je otišla da živi u Francuskoj i udala se za Francuza. Iz ljubavi prema supruzi Luis je prešao u Pravoslavlje. Međutim, vrlo brzo je shvatio da je to njegov životni put i postao je sveštenik.
Posle sastanka «Pravoslavne Rusije» i zanimljivih ljudskih priča, organizatori su prof. Miloševića i mene poveli na novu ekskurziju – selo Hacunj.
Spomenici spaljenim selima u Spomen-kompleksu Hacunj.
Priča Hacunja se ne razlikuje od Hatinja u Belorusiji, dakle spomen-kompleks koji čuva pamćenje na strašne nacističke zločine nad ruskim seoskim stanovništvom.
Osamnaest spomenika – simbol 18 spaljenih sela do temelja. Životi žena, dece i starih ljudi su ugašeni, kao osveta za njihove očeve i sinove koji su otišli u partizane…
Biti na tom mestu je dovoljno potresna stvar. U Muzeju – fotografije, lični predmeti žrtava, priče o njihovim životima i strašnoj smrti.
Na izlasku iz Muzeja, simbolično smo povukli konopac i zazvonila su glasna i teška zvona. Glas obezglašenih, naše pamćenje i poštovanje prema njima.
Naši vozači su nas potom odveli u Brjanski muški (Svenski Uspenski) manastir, osnovan 1288. godine. Lepota i mir – reči su koje ga najbolje opisuju. Zapalili smo sveće, pomolili se, očistili misli. Pogled sa uzvišice na kojoj manastir stoji ostao je lepa slika u sećanju.
Unutar kompleksa Brjanskog muškog manastira
Tako se naš put u Brjansk i završio… Utisaka je bilo mnogo u jako kratkom vremenskom intervalu: lep grad, velelepni manastir, muzeji, naši divni organizatori… Tu su i nezaobilazne priče o ratu, kultura pamćenja palih heroja i nedužnih žrtava. Istorija Brjanska, Grada Heroja, kao istorija Rusije u malom obliku.
I pitanje – šta donosi budućnost?..
– Hoćemo li opet u Brjansk? – konačno je upitao profesor i prekinuo tišinu.
– Obavezno!
Autorka putopisa i Zoran Milošević pored eksponata na Partizanskoj poljani.
