Свето Причешће укрепљује душу
лечи сваку тугу,
одгони ђаволе,
васкрсава и преображава човека
и даје наду на живот вечни.
Причешће је света тајна у којој православни хришћанин, под видом хлеба и вина, прима само Тело и Крв Господа Исуса Христа, и сједињујући се са Њим, „добија опроштај грехова“[1] и залог вечног живота.[2] Свету тајну Причешћа установио је сам Спаситељ на Тајној вечери, пре свога страдања. Он је тада узео хлеб, благословио га, изломио на делове, дајући га својим ученицима речима: „Узмите једите; ово је тело моје. И узе чашу заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер је ово крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мат. 26, 26-28). „Ко једе моје тело и пије моjу крв, у мени пребива и ја у њему“ (Јов. 6, 56).
Када је Господ Исус Христос установио тајну причешћа и први пут говорио људима о тајни божанствене евхаристије – причешћа, назвао је себе Хлебом живота који је сишао са неба да се принесе за живот света: „Ја сам Хлеб живота. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ко једе од овога хлеба живеће вечно; и хлеб који ћу ја дати, тело је моје, које ћу ја дати за живот света“ (Јов. 6, 48-51).
Света тајна Причешћа се врши у Цркви за време најважнијег црквеног богослужења која се зове света Литургија, која својим литургијским језиком сабира вернике на заједничку молитву. Литургија сачињава целокупну суштину хришћанског богослужења и показује читаву драму Христовог живота од рођења, преко страдања и васкрсења, па до Његовог вазнесења на небо. Литургија је открила коначну тајну саме трагедије,[3] Христове која је добила своју пуноћу у Његовом васкрсењу. Најважнији тренутак свете Литургије јесте само освећење хлеба и вина, које може вршити само епископ или свештеник.[4]
Суштина овог освећења је у томе шго се хлеб и вино, силом и дејством Светога Духа, претварају у право Тело и у праву Крв Христову. И зато ми кроз свето Причешће примамо у себе самога Господа Исуса Христа и тако сједињени с Њим, добијамо живот вечни. Супротно овоме: непримањем причешћа лишавамо се благодатних дарова и вечнога живота, јер је Он рекао: „Ако не једете тела Сина човечјега и не пијете крви Његове (не причешћујете се), немате живота у себи“ (Јован 6, 53).
Због велике важности свете Литургије, а и самог причешћа, неопходно је да се причешћујемо најмање „четири пута годишње“[5] (у току четири годишња поста), или, у крајњој нужди, бар једанпут, како би православни хришћани били доведени до разумевања заједничког учествовања у светој тајни Причешћа, у којој лежи једино средиште свеколиког хришћанског живота, са којим им се открива – „троједна тајна живота,“ тајна Бога, тајна човека и тајна природе.[6] Зато што Бог „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (Тим. 2, 4). Светој тајни Причешћа може приступити сваки православни хришћанин (услов је да буде крштен) који се достојно припремио за њено примање: постом, молитвом, покајањем и исповедањем својих грехова пред свештеником. У цркви се могу причестити сви, од најмање деце па до најстаријих људи, јер је Спаситељ приликом установе свете тајне Причешћа рекао: „узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења гријехова“ (Мат. 26, 26-28).
За време сваког причешћивања верних Христос обнавља савез са грешницима који се искрено кају, дајући нам притом да окушамо Тело и Крв, оглашавајући се са безмјерном кротошћу речима: „узмите, једите; ово је тело моје … пијте из чаше сви; јер је ово крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштања грехова“ (Мат. 26, 26 – 28). Зато се ваља често молити Богу и исто тако често приступати Чаши Господњој, односно светом Причешћу, уз неопходну припрему, преко поста, покајања и исповести. Заправо, редовно причешћивање, уз обавезну припрему лечи душу, очишћује је од многих грехова и даје јој нову димензију светости, доброте, љубави и кротости. И уколико је човек грешнији и више пада у вери, толико више треба да пости, врши покајање и исповеда се како би се причестио и одвојио од греха, ђавола и злобе, уз консултацију и саветовање са свештеником.
Светој тајни Причешћа приступају и деца – одојчићи па све до 4-5. године без поста,[7] а деца предшколског узраста (и од 7 године свог живота) треба да се постепено привикавају на пост пред причешће.
Одрасле особе, психофизички здраве, посте шест дана, континуитету – без прекида, уочи причешћивања, и седми је дан кад се приступа Светој Чаши. Ово је устаљена пракса која се спроводи вековима у Цркви Христовој.[8]
Пост за свето Причешће, за немоћне, старе и болеснике је скраћен. У овим случајевима треба потражити савет од свештеника који ће установити, на лицу места, чињенично стање, како би предложио дужину поста.
Поред уздржања од масне хране и уља, подразумева се и уздржање од коришћења вина, алкохола, цигарета, интимних односа, мастурбације, разних препирки, свађа и слично.
Од посне хране може се јести следеће:
– хлеб, пасуљ на води, кромпир на води, пиринач на води, сок, вода, воће и поврће, кафа, џем, мед, грашак на води, паприка -туршија, кисели купус, спанаћ на води, боб, соја и сојини комадићи, печени кромпир, шећер.
-после поноћи пред само причешће не пије се и не једе ништа. А ујутру приликом устајања, треба се умити, опрати зубе, али не пити ни воду. Пре причешћа треба се обавезно исповедити у цркви. А после причешћа, у току дана (ако се причешћујемо у посту) можемо јести на уљу.
На светој Литургији најпре се причешћују деца и омладина, потом у ред стају мушкарци, затим стају жене (са марамом на глави). Сви морају бити пристојно обучени (без кратких панталона, кратких рукава и не обнажени. Мушкарци су, као и увек у цркви, без капе на глави.
Сви верници, приликом причешћивања, треба да стоје у реду, без галаме, гурања и било каквог разговора. Сами верници треба да формирају ред, ако то не учини свештеник, због обавезе према богослужењу.
Руковање, и међусобно љубљење, после а и пре причешћа, као израз радости, честитања што смо се причестили, нема основе нити у Јеванђељу нити у предању Цркве. Такође не треба љубити ни иконе приликом уласка у Цркву пре причешћа, као ни свети Путир после причешћа. Свештеник се не љуби у руку. Пале се свеће ии за живе и за умрле. Скромност и хришћанско понашање, треба да буде највећа врлина у цркви.
Приликом припремања за свето Причешће поред поста треба читати Свето Писмо, свете оце житија светих, вршити молитву (из православног Молитвеника), чинити добра дела, опраштати, не гневити се, имати мир са свима, и ни са ким се не свађати.
Из себе треба потиснути: мржњу, завист, пакост, инат, свадљивост, љубомору, очајање, гордост, лукавство, сујетност и слично.
И тако, живећи Црквом и у Цркви, са свим светим Тајнама, богатимо своје духовно и животно искуство и постепено напредујемо и узрастамо док не дођемо до човека савршена, у мери раста висине Христове (Еф. 4,13). А у томе нам може помоћи света Литургија, свето Причешће и непрестана молитва кроз исповест и покајање.
Треба знати и ово! Пред свето Причешће, уочи одласка у цркву треба се окупати, дотерати и обући свечано одело.
Ујутру кад устане онај који се припремао за свето Причешће, најпре се умије, опере зубе (само не сме да пије воду) да задах из уста буде чист, прочита се молитва па тек онда иде у цркву. У души је притом човек припреман да опрости свима, и са покајањем иде на исповест, како би могао да обуче ново духовно одело приликом причешћа.
Жене и девојке не стављају кармин на усне кад треба да се причесте.
Пред свето Причешће најмање шест сати не треба јести и пити ништа. Дакле, сваком вернику треба да буде мерило да уколико се сутрадан причешћује, то онда он или она може јести храну и пити воде до двадесет и четири сата (24 сата), односно до поноћи, након чега не би требало јести, нити пити било шта пре него се сутрадан приступи Причешћу.
У току једног дана верник се може само једном причестити на једној светој Литургији.
Верни се причешћују за Божић и Васкрс само на први дан празника а никако на други и трећи дан празника, пошто се за Божић и Васкрс не пости.
Причешћивање и мрсна храна
Шта за духовни живот хришћанина значи свето Причешће јасно је из речи самог Господа: “ Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно… Ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје тело право јело и крв је моја право пиће“ (Јов. 6,51, 53-55). Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили светом Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха дави и умире. Одлазили су свагда недељом и празником на свету Литургију, и на ђаконов позив: „Со страхом Божијим и вероју приступите,“ сви су у реду прилазили и причешћивали се.
Они су при томе потпуно осећали да прилазе најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божјег милосрђа, па су се трудили да свесветом и пречистом Богу, у светом Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста били су свети, чували се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху“ (Јован, 8, 34), да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за свето Причешће. Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега, да не би у нечистоти примио свето Причешће, као што опомиње свети апостол Павле. Ко недостојно једе Хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу. Нека човек испитује себе, и тако нека једе од Хлеба и пије из Чаше. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела и крви Господње (1. Кор. 11, 27-29).
У погледу причешћа многи су у прошлости приступали редовно, са припремом и старањем да се што је могуће боље спреме и духовно очисте пре него се сретну и сједине са Христом, док су неки људи такође приступали без озбиљног старања да за њега буду што достојнији (иако је свето Причешће дар Божији, свако ко жели да узме овај дар, мора се припремати што може боље у мери раста своје вере у Христа). Неки су, па опет, одлагали да му редовно прилазе, са изговором да желе боље да се припреме. Борбу око чишћења своје душе нису водили стално, него повремено, само на неколико дана пре причешћа. Па и то им је падало тешко, те су све чешће одлагали припрему и причешћивање, док нису дошли дотле да се причешћују свега четири пута годшње, или још ређе.
У доскорашњој пракси није био редак случај да многи од свештеника поставе верном пред причешће само једно питање:
„Јеси ли постио?“ и кад чују потврдан одговор, одмах ће рећи: „Приступи!“
Међутим, у данашње време многи свештеници не питају ни ово, него само позивају на причешће, не испитујући причесника да ли је постио, да ли се каје за учињене грехове и да ли се исповедио.
Дакле, за данашње свештенослужитеље је важно само да им црква буде пуна народа, и да им је показатељ вере што већи број „причесника.“ У таквим ситуацијама верници не знају чему приступају и зашто, нити знају Символ вере и основне молитве? Не осећају да ли су им уста и језик чисти од лажи, псовкии ружних речи? Нису ли с ким у завади, да нису блудници? А за жене још и ово је важно: да нису сујеверне, да не иду ли врачарима и гатарама, не носе амајлије, не врше ли побачај итд. О редовној молитви, читању Светог Писма и богомислију да и не помињемо.
Истина, у ревности да се што пре дође до сталног причешћивања на свакој литургији свију верних, поједини млађи свештеници преурањено причешћују на Васкрс, све редом, без икаквог познавања њиховог духовног стања – изговарајући: „Простим всја воскресенијем!“ – или позивајући се на то да свето Причешће није награда за безгрешност. Свакако да оно заувек остаје поклон и дар чак и најсветијим верницима, а не плата и награда за учињено, али, без сталне борбе са грехом и труда око постизања светости, преко молитве, поста, покајања и исповести иде се на суд и осуду.
Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања светој тајни Причешћа, под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем телесног и духовног поста, а то је: узимати искључиво посну храну, која је предвиђена да се може употребљавати приликом припреме за причешће, потом, чување срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног. Значи, треба се чувати крајности и једностраности у оба правца. Али, једно је сигурно. Треба вршити молитву, јести посну храну која је предвиђена, са искреним покајањем, како би наше биће имало комплетан приступ светој тајни Причешћа. Причешћивати се, а не постити и молити се, не имати покајање и велике љубави, према ближњима и непријатељима својим, није достојно верника. Посна храна у склопу покајања и молитве, је благотворна и целисходна, приликом приступа светом Причешћу, јер умирује распламсалост ума, телесних страсти и нагони човека на духовна промишљања о својој слабости, греховима и лошим поступцима, што га наводи на покајање, које је потребно у приступу Светој Чаши.
Што значи, верник може да се причести и ван црквеног поста, под условом да пости, врши покајање, исповеди се код свештеника, и уколико добије благослов да се може причестити он приступа овој Светој Тајни. Након причешћа, ван поста онда може наставити да једе мрсну храну, а ако се причешћује за време поста, онда након причешћа наставља да пости али то већ чини на уљу, до краја завршетка поста. Дакле, у ванредним приликама свакако се верник може причестити и кад није пост, ако се узорно припрема и у контакту са својим свештеником слуша савете духовног понашања у току припреме.
Често причешћивање верних
У Јеванђељу читамо: „Ако не једете тела Сина Човечјег, ни пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 53-55). Из ових речи Господњих јасно се види каква је неопходност приступања светом Причешћу, и каква је корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и са хришћанином. Родивши се духовно у светом Крштењу, у тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одржавамо божанском храном – светим Причешћем, [9] у свакој скромности и реалности, без било каквог предумишљаја, и заблуда.
Сједињујући се у светој Тајни причешћа са Христом, у Христу се сједињујемо најтешње и једни с друтима. Свети апостол Павле вели да смо „једно тело ми многи, јер сви од једног хлеба једемо“ (1. Кор. 10, 17). Тумачећи ове речи, свети Јован Златоуст развија ту мисао даље: „шта је хлеб? Тело Христово… Шта бивају причесници? Тело Христово. Не многа тела, него једно тело. Јер као што хлеб постаје сједињењем од (брашна) многих зрна, да се нигде не виде зрна, него су исто, тако се и између себе и с Христом сједињујемо. Јер се не храниш ти од једног тела, а он од другог, него сви од истог.“ И свети Василије Велики, у молитви по освећењу дарова вели: „Нас же всјех, от јединаго хљеба и чаши причашчајушчихсја, соједини друг ко друту в Духа Свјатаго обшченије…“
Верници су у старој Цркви приступали светом Причешћу на свакој литургији, понешени вером и жељом да буду стално са Христом.[10] Док су престарелим и болесним верницима, ђакони носили свето Причешће кући и тамо их причешћивали.[11] Пустињаци су пак, у немогућности да често присуствују светој Литургији, односили са собом свете Дарове и сами се причешћивали према потреби.[12]
С почетка је евхаристија вршена недељом,[13] тако да је израз „недеља“ значио скоро исто што и евхаристијски скуп (синаксис).
Али и преко недеље многи верни су настојали да не остану без причешћа, особито у светој Четрдесетници. Да би се то омогућило и тада, кад се пуна Литургија није могла вршити, устројен је чин Литургије пређеосвећених дарова, која уствари није Литургија у пуном смислу речи, него развијен чин причешћивања.[14]
Све до 7. века, има спомена да се у појединим местима причешћивало свакодневно, а у 6. веку, народ се причешћивао бар сваке недеље.[15] Свети Теодор Студит, у 9. веку, препоручивао је свакодневно причешћивање, али у његово доба, вели, причешћивало се недељом, а у друге дане не.[16] Свети Симеон Солунски, у 15 веку, тражи од хришћана да се „ако могу причешћују сваке недеље“, у сваком случају да им од једног до друтог причешћивања не прође више од 40 дана. Најзад, православно исповедање вере поставља као крајњу границу за исповест и причешће хришћана четири пута годишње. Овај пропис налазимо и у 228. канону Номоканона при Великом Требнику и у Извјестију учитељном: „Парохијски свештеници нека поучавају своје парохијане оба пола да се у чистој савести спреме (за причешће), ако је могуће на празнике, а свакако у четири годишња поста. Уколико неко жели да се причести ван постова, треба да се припрема целу седмицу постом, и трезвеношћу.“
Но и поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо јеванђељско учење о неопходности приступања светом Причешћу, да би „живели вечно“ (Јован, 6, 51), Православна црква, кроз целу своју историју, развијала и реалну новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој Тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. Већ свети апостол Павле опомиње верне да испитују себе и тако од хлеба да једу и пију из чаше, јер који само једе и пије (као обично јело и пиће), суд себи једе и пије… Зато су, вели, међу вама многи слаби и болесни и доста их је умрло (1 Кор. 11, 28-30)[17] Тај захтев, о приступању светом Причешћу са чистом савешћу, налаже и стари хришћански спис „Учење Дванаест апостола: „причешћујте се, претходно исповедивши грехе своје, да би била чиста ваша жртва,“ а такође га редовно налазимо код старих црквених писаца и Светих Отаца. Свети Јустин Мученик, у својој првој Апологији, говори о светом Причешћу, објашњава да га може примити онај, не само који верује у хришћанско учење и који је крштен, него и „који тако живи као што је Христос заповедио.“[18]
У свом упутству о служењу свете Литургије, које је око 375. године, упутио свештеницима, свети Василије Велики саветује: „Старај се, свештениче, да будеш беспрекорни делатељ, који право врши реч истине. Никада не долази на црквену службу ако си с неким у непријатељству, да не учиниш да се Параклит уклони у дан службе… Не дај Сина Божјег у руке недостојних… и оне којима божанствена правила забрањују не причешћуј, јер су они као незнабошци, и ако се не обрате тешко и њима и онима који их нричешћују“.[19] А свети Анастасије Антиохијски (561. г.) вели: „Ми морамо најпре себе очистити и показати се чистим од сваког неправедног дела, и тада приступити божанственој тајни, да нам она не би била на пропаст душе и тела“.[20]
У апостолско доба хришћани су, из живе вере у Христа и жеље за јединством с Њим, не само звали се „свети“ (Дела. ап. 9, 13, 32, 40; 26,10; Римљ. 15, 25, 26; 16, 2,15,16; 1. Кор. 6,1, 2; 14, 33; 16, 1, 15 итд.), него заиста били достојни назива и по свом животу и владању. Светост у поступцима и готовост на смрт за Христа задивљавала је незнабошце, те су многи на тај начин, без много теоретског доказивања, задобијани за хришћанство свети Јустин Мученик, свети Пахомије Велики и др.).
Несумњиво да и данас има душа, чија их вера и љубав према Господу побуђује да редовно приступају светој тајни Причешћа. Та ревност истовремено потхрањује у њима будно стражарење над својим мислима, речима и делима. Зато је размишљање на ову тему просто нагонило поједине теологе да буду снисходљиви према оним верницима који жуде за честим причешћивањем. Притом су мислили да ако им се не дозволи често приступање причешћу, особито на велике празнике, значило би хладити њихову ревност. Такође, кочити њихово духовно узрастање због лишавања плодова достојног причешћивања, а они су, по светом Јовану Кронштатском, „очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни, слобода, смелост радост у Духу Светоме…“[21] Свакако да се одлука у овом тако важном питању не би могла правилно донети мимо пастира, који као исповедник треба да зна духовно стање чланова своје пастве. Тај принцип постојао је у Цркви од почетка, као што нам сведочи не само одлучивање од причешћа, налагање дужине и строгости покајања и јавне исповести за јавне грехе, покајна дисциплина првих векова, него доцнија установа посебних исповедника с прописима о исправци појединих греха, све у вези са приступањем животворном телу и крви Господњој. Свакако да је свештеникова дужност да енергично препоручује верним умерено примање светог Причешћа, без претеривања и охолости у приступу, али препустити вернику често Причешће, можемо му омогућити да зађе и у недостојно поље верског односа према светој Чаши, јер постоји реална могућност да ће верник почети да то чини по инерцији, а не по молитвеној жељи душе своје.
Опште је позната јеванђеоска чињеница, ако се не причешћујемо, не једемо тела Сина Човечјег и не пијемо крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: „примите, једите ово је тело моје… Пијте из ње сви, ово је крв моја…“, јасно следи закључак о неопходности приступања овој тајни ради задобијања живота вечног. Притом треба имати у виду, да као послушна деца својој Цркви, морамо знати да постоје постови у току године, које требамо упражњавати, кад више молитвујемо и стражимо над својим духовним стањем, са јачим покајањем, него што је то случај ван поста. Свето Причешће није као обична храна коју треба често да уносимо ради тога како би нам организам могао бити одржаван у животу да би имали неопходну виталност. Причешће је храна, за коју се морамо припремати, постом и молитвом са покајањем и праштањем, сваке врсте. Исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневице.“[22] Јер „ко недостојно једе хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу“, због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1. Кор. 11, 30).
Потребно је, дакле, да себе проверавамо у данашње време, да ли смо толико спремни, имајући у виду темпо и начин живљења, да се можемо свакодневно или недељно причешћивати?[23] А као најбољи одговор на питање: Којима треба одобрити – или онима који се причешћују често или ретко? – нека буду речи светог Јована Златоуста: „Ни једнима, ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, с чистим срцем, са беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ниједанпут! Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење.“[24]
Због оваквог посматрања и схватања значајности светог Причешћа, немој нико да прими Свети Дар – Причешће, ако се није припремао постом, молитвом, покајањем и исповешћу.
Господ се обраћао у Светом Писму, не само верницима него је указао и на понашање свештеника, како би могли да служе свету Литургију:
„ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онда се сетиш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред жртвеником и иди прво и помири се с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мат. 5, 23, 24).
На питање апостола Петра: „Колико пута да опростим брату који ми згреши, да ли до седам пута?“ И Спаситељев одговор на ово питање (Мат. 18, 21, 23), који је изнет и код еванђелисте Луке (Лк. 17, 3, 4), упућују нас на речи које свакодневно упућујемо Богу у Молитви Господњој: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим,“ с објашњењем које је Спаситељ дао на крају: „Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески, а ако не опраштате људима, ни Отац ваш небески неће опростити вама греха ваших“ (Мат. 6,14,15).
Да би дошло до мира, кад је несугласица већ почела, ако се онај који је увреду нанео, као духовно болестан, не покаје и не потражи опроштење, сам Господ указује шта увређени, као здрав, треба да учини: „Иди, вели, и покарај га у четири ока“ (Мат. 18, 15), смирено са љубављу, без осуде, вике, повишеног тона, него благо са саветодавним речима! Па иако не буде желео да се извини, ти не очајавај, јер си учинио све што је до тебе!
И још нешто! Кад се причешћујемо на велике празнике, као што су Божић и Васкрс, након примања светог Причешћа, можемо слободно јести мрсну храну, јер се пост завршио и на те празнике се не пости. Друга је ствар, кад се причешћујемо на неки празник који падне у току поста, а ми се тог празника причешћујемо. Наравно, да ћемо после причешћа наставити са постом на уљу, јер је пост у току.
Упамти добро и ово! То што неверници замерају Цркви Христовој, да се верници причешћују из једне кашичице, и да је то опасност да се људи заразе и разболе, заправо је клевета и злонамерна тврдња, како би се људи одвратили од светог Причешћа. Напротив! Нико се никад није разболео зато што се причестио. Са причешћивањем ми добијамо Тело и Крв Христову коју кусамо, што нам даје јачање, душе, тела и ума свог. Са причешћивањем су многи болесници оздрављивали и променили начин живљења.
Причешћивање болесника после узимања лека
За тешко оболеле, кад се може очекивати смрт, не могу се црквени прописи примењивати свагда и у потпуности. На основу 13. канона Првог васељенског сабора, Црква наређује да се снисходи, имајући у виду њихову телесну и духовну немоћ: „према онима који су на самрти – вели се ту – и сада ће се чувати стари канонски закон, тако да се онај који умире не лишава последње и најпотребније потребе. Уопште, у погледу сваког оног који је при смрти, а тражи да се причести, нека му епископ, после испитивања, даде од приноса.“[25] Ово начело изнето је још раније у 6. правилу Анкирског сабора из 314. године,[26] а затим у 2. правилу Неокесаријског, 7. правилу Картагинског, 73. правилу светог Василија Великог и 5. правилу светог Григорија Ниског. Црква се свагда старала да тешко оболели верни, поред покајања и исповести, прими свето Причешће, како би хришћански завршио свој живот на земљи и очишћен изашао пред Судију Праведнога. Због тога, како износи епископ др Никодим Милаш: „у стара времена Цркве, епископи у својим упутствима што су презвитерима издавали, међу главним стварима су им препоручивали да им не би нико им умро у парохији без причешћа,“[27] потребно је да причешћују вернике болеснике.
Тешки болесник, без обзира на грех који је можда учинио, ако се за њега искрено каје, после исповести причешћује се ма био под забраном причешћа наложеном му од стране неког другог свештеника – духовника.[28] Исто тако се причешћује и жена ако јој се, у тешкој болести, десило месечно прање (менструација), или после порођајно чишћење, и што иначе, у нормалним здравственим приликама према 2. канону светог Дионисија и 7. канону светог Тимотеја Александријског, није допуштено.[29] За болесне жене, у овом стању, вели Матија Властар у Азбучној синтагми: „Но снађе ли их каква болест која би грозила прекраћењу живота, тада их треба одмах удостојити светим Тајнама.“[30]
Такође се могу тешки болесници причестити и ако су узели што од јела, према 9. канону светог Никифора Исповедника: „Треба да свештеник причести оног који је у смртној опасности иако је јео.“[31] У Номоканону при Требнику наводи се ово исто правило (под бр. 163)[32]. Аналогно том пропису, свето Причешће им се може дати и после узимања лекова.[33]
Бесомучним, који у том стању хуле на Бога, или свето Причешће, по 3. канону светог Тимотеја Александријског, не треба давати свето Причешће док не дођу себи и не смире се. Исто тако онима који су несвесни, или обамрли, не могу да гутају, или стално повраћају, док то стање не прође макар и за кратко време.“[34]
У току трајања тешке болести, болесник се може причестити више пута. Јер „нема ограничења времена после кога се може болесник поново причестити у време једне исте болести.“[35]
Не треба, дакле, оклевати с давањем Причешћа болеснику и због узетог јела, или лека, одлагати ово до сутра. Због могућности да болесник до сутра умре, одлагање би значило стављати на коцку како савест и одговорност свештеника. Пропис 29. канона Шестог васељенског сабора, о примању светог Причешћа наштину – пре сваког јела и пића, односи се на здраве верне, не и на тешко оболеле.“[36]
Шта је овде општи закључак? Нико ником не брани да се причешћује. Напротив, препоручује се. Међутим, верник треба да врши припрему за причешће преко поста, молитве, покајања и исповести, живећи узорним хришћанским животом према јеванђеоском садржају и упутству. За време сва четири поста потребно је да се верник причешћује употребљавајући посну храну, уздржавајући се од лоших дела и лоших понашања, која не доликују вернику. Уколико верник има потребу да се причести ван поста, нека то и учини, али уз предходну припрему, како не би скрнавио целокупан организам црквене заједнице, јер смо сви ми једно тело у Христу. И ако се догоди да верник са својим греховима приђе Господу и сједини се са њим, причести се, без покајања и исповести, он ће све удове Цркве Христове да разболи и унизи, јер није пришао чист пред Господа. Зато треба добро пазити како се прилази Чаши Господњој.
Шта ово значи поводом ове напомене. Ово пре свега значи, да морамо имати у виду да Бог не дозива људе на нечистоту, него на светост (1. Сол.4,7), а да је притом сваки човек грешнан (1. Јов. 1, 8; Гал. 3,2), и да свако ко приступа светом Причешћу са својим неисповеђеним греховима, уноси у црквену заједницу и своја дела таме (Рим. 13, 12 – 14): јер „ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. „да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте“ (Рим. 13, 12 – 14), пре свега као дела ђаволска (1. Јов. 3, 8), која човек чини противно Божијим заповестима. Са делима таме које човек приноси приликом намере да се причести, он улази у црквену заједницу, која сачињава једно тело (Рим. 12, 5; 1. Кор. 10, 17), у Господу Исусу Христу, у тело које има много људских удова, као човек који уноси болест у тело, уноси све грехове своје у организам, где су сви удови тела здрави (1. Кор. 12, 26). Да не би својим понашањем преко дела нехришћанских човек причесник унео у заједницу духовну болест, потребно је да себе преиспита, да се покаје, да се се исповеди и одрекне свих зала и недостојног понашања хришћанског, као би се прикључио врлинским препорукама Јеванђеља (Рим. 12, 16 – 21; 13, 1 – 14), како треба да ссе понаша и живи онај ко верује у Христа Спаситеља света.
[1] Б. А. Цисарж, О вери и моралу, Београд, 1986, стр. 127.
[2]Архимандрит др Ј. Поповић, В. хаџи Арсић, Основно богословље, Београд, 1941, стр. 157.
[3] Ж. Видовић, Трагедија и Литургија, Ниш, 1998, стр. 53.
[4] Б. А. Цисарж, О вери и моралу, Београд, 1986, стр. 128.
[5] Б. А. Цисарж, О вери и моралу, Београд, 1986, стр. 128.
[6]Епископ Амфилохије, Основи прав. васпитања, В. Бања, 1993, стр. 167.
[7] Звонце, Београд, бр. 3,2000, стр. 77.
[8] Кад човек крене да пости од понедељка и жели да се причест у недељу он свакако пости шест дана у континуитету, постећи и суботу, јер субота нема важности у Новом Завету као што је имала у Старом Завету. Осим тога, сама припрема за свето Причешће, и постећи непрекидно шест дана, како би се што боље припремили за сусрет са Христом, свакако има више значаја у приступу овој Светој Тајни, него што је однос поштовања (непостојећи и непотребан), према дану који се зове субота и који се не разликује по важности од било ког другог дана у седмици (понедељак, уторак, среда, четвртак, петак и субота су потпуно једнаки у својој формацији, осим Велике Суботе, која има своју другу и велику значајност.
[9] П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, Т III, 148.
[10] Овде треба имати на уму да су верници у то време, у зачетку Цркве Христове живели сасвим другачије него ми данас. Темпо и велики утицај разних глобалистичких моћника, нису толико разарали душу сваког човека, као што се то чини данас.
[11]др Лазар Мирковић, Литургика II, Београд, 1966, 125.
[12] Свети Василије Велики, Творенија, у руском преводу, С. Петербург 1911, Т. III, 118, Писмо Кесарији; Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима Н. Сад 1896, II, 549.
[13]Дела. ап. 20,7; 1 Кор. 16,2; Учење XII апостола, изд. Апост Диак., Атина 1955, XIV, 220.
[14] др Лазар Мирковић, н. д. 125
[15] Н.д.
[16] И. Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885,106.
[17] Свети Кипријан Картагински наводи пример једне жене и једног младића који су се разболели и умрли после недостојног примања св. Причешћа (Тремб. Догматика III, 169).
[18] Исто, стр. 197.
[19] епископ Н. Милаш, н.д. II, 550. Ово упутство налазимо и у нашим старим рукописима: „Поташти се, о презвитеру, представити себе делатеља непостидна правешта слово истинноје. Николиже да не станеши ва саборе вражду имеје на кого, да не проженеши Утешитеља…. Бљуди кому предстојиши, и како служиши и каковим дајеши причештеније… причештенија дар достојним подавај… Имже бож(а)ст(а)внаја правила не повељевајут не подавај. Јако инојезичници убо ваменише се; аште не обратесте горе и тем причештајуштим их“ (рукоп. Требник манастира Дечана бр. 69, крај XIV в, л. 292, 2293).
[20] епископ Н. Милаш, н.д. 11,554.
[21]Христијанскаја философија, С. Петербург 1902,151.
[22] др Н. Глубоковскиј, Патристичко учење Православне источне цркве о тајни евхаристије до св. Јована Дамаскина закључно, Патријарш. Гласник 1932, бр. 26.
[23] 1. Јела21. априла 2022. у 11:59, „Не осуђује нико често причешћивање, али не можемо сви примити и носити тај свети Огањ. Ја сам се причешћивала сваких две, три недеље и толико су ме мучиле хулне помисли и тешка бол и чамотиња, да сам скоро сишла с ума. Могла сам да видим сенку ђаволка на ,прозору. Тек кад сам свела причешће на два пута у току поста, тешка борба је престала. Касније сам се и сетила неког смртног греха из прошлости, који сам заборавила исповедити. Могла сам да погинем причешћујући се недостојно да ме Господ није сачувао.“ https://svetosavlje.org/istina-o-praksi-cestog-pricescivanja/
- У родној Топлици, познавао сам старца Момчила који је био родом из села Спанце, општина Куршумлија. Он је присуствовао на свакој светој Литургији коју је држао свештеник Војислав Илић из Барбатовца (то су два суседна места). Живео је од сопственог рада, плетући корпе, које је продавао и поклањао. У својој трошној кући водио је испоснички живот. Никад није тражио да се причести на свим литургијама на којима је био и помоћник свештенику (да заложи ватру за топлоту, да звони, кад треба или да чита из Часослова), већ је постио строго сва четири поста када се иначе причешћивао. Никад није отишао да се причести без неопходне припреме у молитви, посту, покајању и исповести. Још и сад памтим његове сузе пред иконом Мајке Божије и Христовом иконом, како се моли за опроштај сагрешења, у Цркви Свете Петке у Кашевару. Молећи се у овој цркви, усхићен молитвом, заборавио је једног момента да у руци држи стакленце – „фркличе“ (око 250 децилитара), пуно вина, које је понео да дарује цркву, те му је у моменту исклизнуло из руку (а био је у стојећем ставу), и пало на под који је био камени. Међутим, гле чуда, не разби се овај стаклени судић, него се само мало просу вина. Старац се саже те брзо подиже са пода, рекавши: „опрости Боже мојој неопрезности.“ Али кад виде да се није ништа разбило а ни готово просуло, поче да љуби икону Христову опет са речима:“хвала ти Боже, хвала ти Боже на милости твојој…уз брисање суза… Био је одличан познавалац Светог Писма, и уједно узор млађим генерацијама, како се понаша верник Христов.
- Следећи пример долази из села Трбуња, општина Блаце, где наводимо пример и живот старца Милорада Миљковића, човека многоверног и у сваком погледу изузетно поштеног човека. Умро је седећи на лежају, склопљених руку, без иједног трзаја на телу или лицу. Никада се није причешћивао без припреме, преко молитве, поста, покајања и исповести. Свако јутро кад би устајао, прво би се прекрстио, што је чинио и пре узимања хране, приликом почетка сваког посла, пре спавања је чинио молитву обавезну, и у свакој његовој животној прилици. Молитве које је чинио у свом усменом обраћању Богу, биле су складније и духовније од многих молитви које су до нас дошле у писаном облику. Живео је Богоугодним животом. Њега је посебно уважавао свештеник Војислав Илић, који је врло често разговарао са њим.
Други један богомољац, такође из села Трбуња, по имену Милун Лукић, такође је имао страхопоштовање према светом Причешћу, и није му падало на памет да се причести сваке недеље, иако је и он ишао редовно у Цркву на свету Литургију, већ се причешћивао само у време постова, уз молитву, пост, покајање и исповедање.
Да је потребно да чувамо црквено учење, и да се сећамо наших учитеља и отаца у вери, можемо да прочитамо и у одлукама Седмог Васељенског Сабора, где се каже: „Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания“ (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања).
[24] др Н. Глубоковскиј, Патристичко учење Православне источне цркве о тајни евхаристије до светог Јована Дамаскина закључно, Патријаршијски Гласник 1932, Т. XII, 153.
[25]Пидалион, изд. Астир. Атина 1970, 141; Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима Н. Сад, 1895,1, 215.
[26]Вероватно да се под „сгарим канонским законима“, које помиње ово правило Првог васељенског сабора, има у виду одлука Анкирског сабора, као што вели Милаш (н. д. 216).
[27] Црквено право, Београд 1926, 728.
[28] Но, ако оздрави, дужан је наложену му епитимију издржати до краја, према 5. прав. св. Григорија Ниског: “ Ако се ко нађе на крају живота, а није издржао све време које је правилима установљено, човјекољубље Отаца налаже да се удостоји причешћа Светиња… Ако ли се опет поврати у живот, пошто је удостојен био причешћа Светиње, нека дочека установљено вријеме, остајући на оном ступњу на коме се налазио прије него што му се из нужде даровало било општење“ (Н. Милаш, Правила, II, 464; Пидалион, 658). А овако се вели и у наведеном, 13. кан. И вас. сабора.
[29] епископ Никодим Милаш, н.д. II, 306, 445; Пидалион, 547, 669; уп. К. Никољскиј, Пособије… С. Петербург 1900. 693; С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900,1056,1061; еп. Мелентије, Правилник, Зајечар 1907, II, 150; др Лазар Мирковић, Литургика II, Београд 1967, 72.
[30] В. Николајевић, Практични свештеник, Земун 1910, II, 27.
[31] Пидалион, 727,244; Милаш, н. д. II, 523.
[32]Наводе га такође Никољскиј (н.д. 693); Булгаков (н.д. 1060); проф. др Л. Мирковић (н. д. 72); проф. И. Фундулис (Алантисис ис лутургикас апориас, Атина 1967, 112).
[33] епископ Мелентије, н. д. II, 149.
[34]Учит. извјестноје, О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији божеств. тајин; В. Николајевић, н. д. 30,32, 54.
[35]Н. д. 692; Булгаков, н. д. 1059. Зачудо да код проф. др Лазара Мирковића, сем наведених и још неких, нема ових других, тако потребних објашњења о причешћивању болних, у опширном одељку његове Литургике „Чин причешћа болних.“
[36] Гласник,СПЦ,новембар 1978.
Извор: https://naukaikultura.com/pokusaj-unistenja-crkve-hristove-sveto-pricesce-3/
