Sveto Pričešće ukrepljuje dušu
leči svaku tugu,
odgoni đavole,
vaskrsava i preobražava čoveka
i daje nadu na život večni.
Pričešće je sveta tajna u kojoj pravoslavni hrišćanin, pod vidom hleba i vina, prima samo Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista, i sjedinjujući se sa Njim, „dobija oproštaj grehova“[1] i zalog večnog života.[2] Svetu tajnu Pričešća ustanovio je sam Spasitelj na Tajnoj večeri, pre svoga stradanja. On je tada uzeo hleb, blagoslovio ga, izlomio na delove, dajući ga svojim učenicima rečima: „Uzmite jedite; ovo je telo moje. I uze čašu zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer je ovo krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova“ (Mat. 26, 26-28). „Ko jede moje telo i pije moju krv, u meni prebiva i ja u njemu“ (Jov. 6, 56).
Kada je Gospod Isus Hristos ustanovio tajnu pričešća i prvi put govorio ljudima o tajni božanstvene evharistije – pričešća, nazvao je sebe Hlebom života koji je sišao sa neba da se prinese za život sveta: „Ja sam Hleb života. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ko jede od ovoga hleba živeće večno; i hleb koji ću ja dati, telo je moje, koje ću ja dati za život sveta“ (Jov. 6, 48-51).
Sveta tajna Pričešća se vrši u Crkvi za vreme najvažnijeg crkvenog bogosluženja koja se zove sveta Liturgija, koja svojim liturgijskim jezikom sabira vernike na zajedničku molitvu. Liturgija sačinjava celokupnu suštinu hrišćanskog bogosluženja i pokazuje čitavu dramu Hristovog života od rođenja, preko stradanja i vaskrsenja, pa do Njegovog vaznesenja na nebo. Liturgija je otkrila konačnu tajnu same tragedije,[3] Hristove koja je dobila svoju punoću u Njegovom vaskrsenju. Najvažniji trenutak svete Liturgije jeste samo osvećenje hleba i vina, koje može vršiti samo episkop ili sveštenik.[4]
Suština ovog osvećenja je u tome šgo se hleb i vino, silom i dejstvom Svetoga Duha, pretvaraju u pravo Telo i u pravu Krv Hristovu. I zato mi kroz sveto Pričešće primamo u sebe samoga Gospoda Isusa Hrista i tako sjedinjeni s Njim, dobijamo život večni. Suprotno ovome: neprimanjem pričešća lišavamo se blagodatnih darova i večnoga života, jer je On rekao: „Ako ne jedete tela Sina čovečjega i ne pijete krvi Njegove (ne pričešćujete se), nemate života u sebi“ (Jovan 6, 53).
Zbog velike važnosti svete Liturgije, a i samog pričešća, neophodno je da se pričešćujemo najmanje „četiri puta godišnje“[5] (u toku četiri godišnja posta), ili, u krajnjoj nuždi, bar jedanput, kako bi pravoslavni hrišćani bili dovedeni do razumevanja zajedničkog učestvovanja u svetoj tajni Pričešća, u kojoj leži jedino središte svekolikog hrišćanskog života, sa kojim im se otkriva – „trojedna tajna života,“ tajna Boga, tajna čoveka i tajna prirode.[6] Zato što Bog „hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (Tim. 2, 4). Svetoj tajni Pričešća može pristupiti svaki pravoslavni hrišćanin (uslov je da bude kršten) koji se dostojno pripremio za njeno primanje: postom, molitvom, pokajanjem i ispovedanjem svojih grehova pred sveštenikom. U crkvi se mogu pričestiti svi, od najmanje dece pa do najstarijih ljudi, jer je Spasitelj prilikom ustanove svete tajne Pričešća rekao: „uzmite, jedite; ovo je telo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grijehova“ (Mat. 26, 26-28).
Za vreme svakog pričešćivanja vernih Hristos obnavlja savez sa grešnicima koji se iskreno kaju, dajući nam pritom da okušamo Telo i Krv, oglašavajući se sa bezmjernom krotošću rečima: „uzmite, jedite; ovo je telo moje … pijte iz čaše svi; jer je ovo krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštanja grehova“ (Mat. 26, 26 – 28). Zato se valja često moliti Bogu i isto tako često pristupati Čaši Gospodnjoj, odnosno svetom Pričešću, uz neophodnu pripremu, preko posta, pokajanja i ispovesti. Zapravo, redovno pričešćivanje, uz obaveznu pripremu leči dušu, očišćuje je od mnogih grehova i daje joj novu dimenziju svetosti, dobrote, ljubavi i krotosti. I ukoliko je čovek grešniji i više pada u veri, toliko više treba da posti, vrši pokajanje i ispoveda se kako bi se pričestio i odvojio od greha, đavola i zlobe, uz konsultaciju i savetovanje sa sveštenikom.
Svetoj tajni Pričešća pristupaju i deca – odojčići pa sve do 4-5. godine bez posta,[7] a deca predškolskog uzrasta (i od 7 godine svog života) treba da se postepeno privikavaju na post pred pričešće.
Odrasle osobe, psihofizički zdrave, poste šest dana, kontinuitetu – bez prekida, uoči pričešćivanja, i sedmi je dan kad se pristupa Svetoj Čaši. Ovo je ustaljena praksa koja se sprovodi vekovima u Crkvi Hristovoj.[8]
Post za sveto Pričešće, za nemoćne, stare i bolesnike je skraćen. U ovim slučajevima treba potražiti savet od sveštenika koji će ustanoviti, na licu mesta, činjenično stanje, kako bi predložio dužinu posta.
Pored uzdržanja od masne hrane i ulja, podrazumeva se i uzdržanje od korišćenja vina, alkohola, cigareta, intimnih odnosa, masturbacije, raznih prepirki, svađa i slično.
Od posne hrane može se jesti sledeće:
– hleb, pasulj na vodi, krompir na vodi, pirinač na vodi, sok, voda, voće i povrće, kafa, džem, med, grašak na vodi, paprika -turšija, kiseli kupus, spanać na vodi, bob, soja i sojini komadići, pečeni krompir, šećer.
-posle ponoći pred samo pričešće ne pije se i ne jede ništa. A ujutru prilikom ustajanja, treba se umiti, oprati zube, ali ne piti ni vodu. Pre pričešća treba se obavezno ispovediti u crkvi. A posle pričešća, u toku dana (ako se pričešćujemo u postu) možemo jesti na ulju.
Na svetoj Liturgiji najpre se pričešćuju deca i omladina, potom u red staju muškarci, zatim staju žene (sa maramom na glavi). Svi moraju biti pristojno obučeni (bez kratkih pantalona, kratkih rukava i ne obnaženi. Muškarci su, kao i uvek u crkvi, bez kape na glavi.
Svi vernici, prilikom pričešćivanja, treba da stoje u redu, bez galame, guranja i bilo kakvog razgovora. Sami vernici treba da formiraju red, ako to ne učini sveštenik, zbog obaveze prema bogosluženju.
Rukovanje, i međusobno ljubljenje, posle a i pre pričešća, kao izraz radosti, čestitanja što smo se pričestili, nema osnove niti u Jevanđelju niti u predanju Crkve. Takođe ne treba ljubiti ni ikone prilikom ulaska u Crkvu pre pričešća, kao ni sveti Putir posle pričešća. Sveštenik se ne ljubi u ruku. Pale se sveće ii za žive i za umrle. Skromnost i hrišćansko ponašanje, treba da bude najveća vrlina u crkvi.
Prilikom pripremanja za sveto Pričešće pored posta treba čitati Sveto Pismo, svete oce žitija svetih, vršiti molitvu (iz pravoslavnog Molitvenika), činiti dobra dela, opraštati, ne gneviti se, imati mir sa svima, i ni sa kim se ne svađati.
Iz sebe treba potisnuti: mržnju, zavist, pakost, inat, svadljivost, ljubomoru, očajanje, gordost, lukavstvo, sujetnost i slično.
I tako, živeći Crkvom i u Crkvi, sa svim svetim Tajnama, bogatimo svoje duhovno i životno iskustvo i postepeno napredujemo i uzrastamo dok ne dođemo do čoveka savršena, u meri rasta visine Hristove (Ef. 4,13). A u tome nam može pomoći sveta Liturgija, sveto Pričešće i neprestana molitva kroz ispovest i pokajanje.
Treba znati i ovo! Pred sveto Pričešće, uoči odlaska u crkvu treba se okupati, doterati i obući svečano odelo.
Ujutru kad ustane onaj koji se pripremao za sveto Pričešće, najpre se umije, opere zube (samo ne sme da pije vodu) da zadah iz usta bude čist, pročita se molitva pa tek onda ide u crkvu. U duši je pritom čovek pripreman da oprosti svima, i sa pokajanjem ide na ispovest, kako bi mogao da obuče novo duhovno odelo prilikom pričešća.
Žene i devojke ne stavljaju karmin na usne kad treba da se pričeste.
Pred sveto Pričešće najmanje šest sati ne treba jesti i piti ništa. Dakle, svakom verniku treba da bude merilo da ukoliko se sutradan pričešćuje, to onda on ili ona može jesti hranu i piti vode do dvadeset i četiri sata (24 sata), odnosno do ponoći, nakon čega ne bi trebalo jesti, niti piti bilo šta pre nego se sutradan pristupi Pričešću.
U toku jednog dana vernik se može samo jednom pričestiti na jednoj svetoj Liturgiji.
Verni se pričešćuju za Božić i Vaskrs samo na prvi dan praznika a nikako na drugi i treći dan praznika, pošto se za Božić i Vaskrs ne posti.
Pričešćivanje i mrsna hrana
Šta za duhovni život hrišćanina znači sveto Pričešće jasno je iz reči samog Gospoda: “ Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno… Ako ne jedete tela Sina Čovečijeg i ne pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje telo pravo jelo i krv je moja pravo piće“ (Jov. 6,51, 53-55). Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili svetom Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha davi i umire. Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na svetu Liturgiju, i na đakonov poziv: „So strahom Božijim i veroju pristupite,“ svi su u redu prilazili i pričešćivali se.
Oni su pri tome potpuno osećali da prilaze najdubljoj tajni naše vere i najvećem daru Božjeg milosrđa, pa su se trudili da svesvetom i prečistom Bogu, u svetom Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše. Zvali su se „sveti“ i zaista bili su sveti, čuvali se od svakog greha, jer su znali da „ko čini greh, rob je grehu“ (Jovan, 8, 34), da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za sveto Pričešće. Onaj koji bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega, da ne bi u nečistoti primio sveto Pričešće, kao što opominje sveti apostol Pavle. Ko nedostojno jede Hleb, ili pije čašu Gospodnju, ogrešiće se o telo i krv Gospodnju. Neka čovek ispituje sebe, i tako neka jede od Hleba i pije iz Čaše. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela i krvi Gospodnje (1. Kor. 11, 27-29).
U pogledu pričešća mnogi su u prošlosti pristupali redovno, sa pripremom i staranjem da se što je moguće bolje spreme i duhovno očiste pre nego se sretnu i sjedine sa Hristom, dok su neki ljudi takođe pristupali bez ozbiljnog staranja da za njega budu što dostojniji (iako je sveto Pričešće dar Božiji, svako ko želi da uzme ovaj dar, mora se pripremati što može bolje u meri rasta svoje vere u Hrista). Neki su, pa opet, odlagali da mu redovno prilaze, sa izgovorom da žele bolje da se pripreme. Borbu oko čišćenja svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo na nekoliko dana pre pričešća. Pa i to im je padalo teško, te su sve češće odlagali pripremu i pričešćivanje, dok nisu došli dotle da se pričešćuju svega četiri puta godšnje, ili još ređe.
U doskorašnjoj praksi nije bio redak slučaj da mnogi od sveštenika postave vernom pred pričešće samo jedno pitanje:
„Jesi li postio?“ i kad čuju potvrdan odgovor, odmah će reći: „Pristupi!“
Međutim, u današnje vreme mnogi sveštenici ne pitaju ni ovo, nego samo pozivaju na pričešće, ne ispitujući pričesnika da li je postio, da li se kaje za učinjene grehove i da li se ispovedio.
Dakle, za današnje sveštenoslužitelje je važno samo da im crkva bude puna naroda, i da im je pokazatelj vere što veći broj „pričesnika.“ U takvim situacijama vernici ne znaju čemu pristupaju i zašto, niti znaju Simvol vere i osnovne molitve? Ne osećaju da li su im usta i jezik čisti od laži, psovkii ružnih reči? Nisu li s kim u zavadi, da nisu bludnici? A za žene još i ovo je važno: da nisu sujeverne, da ne idu li vračarima i gatarama, ne nose amajlije, ne vrše li pobačaj itd. O redovnoj molitvi, čitanju Svetog Pisma i bogomisliju da i ne pominjemo.
Istina, u revnosti da se što pre dođe do stalnog pričešćivanja na svakoj liturgiji sviju vernih, pojedini mlađi sveštenici preuranjeno pričešćuju na Vaskrs, sve redom, bez ikakvog poznavanja njihovog duhovnog stanja – izgovarajući: „Prostim vsja voskresenijem!“ – ili pozivajući se na to da sveto Pričešće nije nagrada za bezgrešnost. Svakako da ono zauvek ostaje poklon i dar čak i najsvetijim vernicima, a ne plata i nagrada za učinjeno, ali, bez stalne borbe sa grehom i truda oko postizanja svetosti, preko molitve, posta, pokajanja i ispovesti ide se na sud i osudu.
Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja svetoj tajni Pričešća, pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem telesnog i duhovnog posta, a to je: uzimati isključivo posnu hranu, koja je predviđena da se može upotrebljavati prilikom pripreme za pričešće, potom, čuvanje srca, očiju, ušiju i sviju čula od svega grešnog. Znači, treba se čuvati krajnosti i jednostranosti u oba pravca. Ali, jedno je sigurno. Treba vršiti molitvu, jesti posnu hranu koja je predviđena, sa iskrenim pokajanjem, kako bi naše biće imalo kompletan pristup svetoj tajni Pričešća. Pričešćivati se, a ne postiti i moliti se, ne imati pokajanje i velike ljubavi, prema bližnjima i neprijateljima svojim, nije dostojno vernika. Posna hrana u sklopu pokajanja i molitve, je blagotvorna i celishodna, prilikom pristupa svetom Pričešću, jer umiruje rasplamsalost uma, telesnih strasti i nagoni čoveka na duhovna promišljanja o svojoj slabosti, grehovima i lošim postupcima, što ga navodi na pokajanje, koje je potrebno u pristupu Svetoj Čaši.
Što znači, vernik može da se pričesti i van crkvenog posta, pod uslovom da posti, vrši pokajanje, ispovedi se kod sveštenika, i ukoliko dobije blagoslov da se može pričestiti on pristupa ovoj Svetoj Tajni. Nakon pričešća, van posta onda može nastaviti da jede mrsnu hranu, a ako se pričešćuje za vreme posta, onda nakon pričešća nastavlja da posti ali to već čini na ulju, do kraja završetka posta. Dakle, u vanrednim prilikama svakako se vernik može pričestiti i kad nije post, ako se uzorno priprema i u kontaktu sa svojim sveštenikom sluša savete duhovnog ponašanja u toku pripreme.
Često pričešćivanje vernih
U Jevanđelju čitamo: „Ako ne jedete tela Sina Čovečjeg, ni pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jov. 6, 53-55). Iz ovih reči Gospodnjih jasno se vidi kakva je neophodnost pristupanja svetom Pričešću, i kakva je korist od toga. Kao što dete posle rođenja, da bi ostalo u životu i raslo, mora da se hrani, tako biva i sa hrišćaninom. Rodivši se duhovno u svetom Krštenju, u tajni miropomazanja dobivši blagodat za dalje uzrastanje, mi svoj duhovni život održavamo božanskom hranom – svetim Pričešćem, [9] u svakoj skromnosti i realnosti, bez bilo kakvog predumišljaja, i zabluda.
Sjedinjujući se u svetoj Tajni pričešća sa Hristom, u Hristu se sjedinjujemo najtešnje i jedni s drutima. Sveti apostol Pavle veli da smo „jedno telo mi mnogi, jer svi od jednog hleba jedemo“ (1. Kor. 10, 17). Tumačeći ove reči, sveti Jovan Zlatoust razvija tu misao dalje: „šta je hleb? Telo Hristovo… Šta bivaju pričesnici? Telo Hristovo. Ne mnoga tela, nego jedno telo. Jer kao što hleb postaje sjedinjenjem od (brašna) mnogih zrna, da se nigde ne vide zrna, nego su isto, tako se i između sebe i s Hristom sjedinjujemo. Jer se ne hraniš ti od jednog tela, a on od drugog, nego svi od istog.“ I sveti Vasilije Veliki, u molitvi po osvećenju darova veli: „Nas že vsjeh, ot jedinago hljeba i čaši pričaščajuščihsja, sojedini drug ko drutu v Duha Svjatago obščenije…“
Vernici su u staroj Crkvi pristupali svetom Pričešću na svakoj liturgiji, ponešeni verom i željom da budu stalno sa Hristom.[10] Dok su prestarelim i bolesnim vernicima, đakoni nosili sveto Pričešće kući i tamo ih pričešćivali.[11] Pustinjaci su pak, u nemogućnosti da često prisustvuju svetoj Liturgiji, odnosili sa sobom svete Darove i sami se pričešćivali prema potrebi.[12]
S početka je evharistija vršena nedeljom,[13] tako da je izraz „nedelja“ značio skoro isto što i evharistijski skup (sinaksis).
Ali i preko nedelje mnogi verni su nastojali da ne ostanu bez pričešća, osobito u svetoj Četrdesetnici. Da bi se to omogućilo i tada, kad se puna Liturgija nije mogla vršiti, ustrojen je čin Liturgije pređeosvećenih darova, koja ustvari nije Liturgija u punom smislu reči, nego razvijen čin pričešćivanja.[14]
Sve do 7. veka, ima spomena da se u pojedinim mestima pričešćivalo svakodnevno, a u 6. veku, narod se pričešćivao bar svake nedelje.[15] Sveti Teodor Studit, u 9. veku, preporučivao je svakodnevno pričešćivanje, ali u njegovo doba, veli, pričešćivalo se nedeljom, a u druge dane ne.[16] Sveti Simeon Solunski, u 15 veku, traži od hrišćana da se „ako mogu pričešćuju svake nedelje“, u svakom slučaju da im od jednog do drutog pričešćivanja ne prođe više od 40 dana. Najzad, pravoslavno ispovedanje vere postavlja kao krajnju granicu za ispovest i pričešće hrišćana četiri puta godišnje. Ovaj propis nalazimo i u 228. kanonu Nomokanona pri Velikom Trebniku i u Izvjestiju učiteljnom: „Parohijski sveštenici neka poučavaju svoje parohijane oba pola da se u čistoj savesti spreme (za pričešće), ako je moguće na praznike, a svakako u četiri godišnja posta. Ukoliko neko želi da se pričesti van postova, treba da se priprema celu sedmicu postom, i trezvenošću.“
No i pored nastojanja da u svesti vernih bude svagda prisutno i živo jevanđeljsko učenje o neophodnosti pristupanja svetom Pričešću, da bi „živeli večno“ (Jovan, 6, 51), Pravoslavna crkva, kroz celu svoju istoriju, razvijala i realnu novozavetnu istinu – da se toj najvećoj i najsvetijoj Tajni ne sme pristupati kako bilo, kao običnom jelu i piću. Već sveti apostol Pavle opominje verne da ispituju sebe i tako od hleba da jedu i piju iz čaše, jer koji samo jede i pije (kao obično jelo i piće), sud sebi jede i pije… Zato su, veli, među vama mnogi slabi i bolesni i dosta ih je umrlo (1 Kor. 11, 28-30)[17] Taj zahtev, o pristupanju svetom Pričešću sa čistom savešću, nalaže i stari hrišćanski spis „Učenje Dvanaest apostola: „pričešćujte se, prethodno ispovedivši grehe svoje, da bi bila čista vaša žrtva,“ a takođe ga redovno nalazimo kod starih crkvenih pisaca i Svetih Otaca. Sveti Justin Mučenik, u svojoj prvoj Apologiji, govori o svetom Pričešću, objašnjava da ga može primiti onaj, ne samo koji veruje u hrišćansko učenje i koji je kršten, nego i „koji tako živi kao što je Hristos zapovedio.“[18]
U svom uputstvu o služenju svete Liturgije, koje je oko 375. godine, uputio sveštenicima, sveti Vasilije Veliki savetuje: „Staraj se, svešteniče, da budeš besprekorni delatelj, koji pravo vrši reč istine. Nikada ne dolazi na crkvenu službu ako si s nekim u neprijateljstvu, da ne učiniš da se Paraklit ukloni u dan službe… Ne daj Sina Božjeg u ruke nedostojnih… i one kojima božanstvena pravila zabranjuju ne pričešćuj, jer su oni kao neznabošci, i ako se ne obrate teško i njima i onima koji ih nričešćuju“.[19] A sveti Anastasije Antiohijski (561. g.) veli: „Mi moramo najpre sebe očistiti i pokazati se čistim od svakog nepravednog dela, i tada pristupiti božanstvenoj tajni, da nam ona ne bi bila na propast duše i tela“.[20]
U apostolsko doba hrišćani su, iz žive vere u Hrista i želje za jedinstvom s Njim, ne samo zvali se „sveti“ (Dela. ap. 9, 13, 32, 40; 26,10; Rimlj. 15, 25, 26; 16, 2,15,16; 1. Kor. 6,1, 2; 14, 33; 16, 1, 15 itd.), nego zaista bili dostojni naziva i po svom životu i vladanju. Svetost u postupcima i gotovost na smrt za Hrista zadivljavala je neznabošce, te su mnogi na taj način, bez mnogo teoretskog dokazivanja, zadobijani za hrišćanstvo sveti Justin Mučenik, sveti Pahomije Veliki i dr.).
Nesumnjivo da i danas ima duša, čija ih vera i ljubav prema Gospodu pobuđuje da redovno pristupaju svetoj tajni Pričešća. Ta revnost istovremeno pothranjuje u njima budno stražarenje nad svojim mislima, rečima i delima. Zato je razmišljanje na ovu temu prosto nagonilo pojedine teologe da budu snishodljivi prema onim vernicima koji žude za čestim pričešćivanjem. Pritom su mislili da ako im se ne dozvoli često pristupanje pričešću, osobito na velike praznike, značilo bi hladiti njihovu revnost. Takođe, kočiti njihovo duhovno uzrastanje zbog lišavanja plodova dostojnog pričešćivanja, a oni su, po svetom Jovanu Kronštatskom, „očišćenje, osvećenje, obnovljenje, pobeda nad strastima, mir duševni, sloboda, smelost radost u Duhu Svetome…“[21] Svakako da se odluka u ovom tako važnom pitanju ne bi mogla pravilno doneti mimo pastira, koji kao ispovednik treba da zna duhovno stanje članova svoje pastve. Taj princip postojao je u Crkvi od početka, kao što nam svedoči ne samo odlučivanje od pričešća, nalaganje dužine i strogosti pokajanja i javne ispovesti za javne grehe, pokajna disciplina prvih vekova, nego docnija ustanova posebnih ispovednika s propisima o ispravci pojedinih greha, sve u vezi sa pristupanjem životvornom telu i krvi Gospodnjoj. Svakako da je sveštenikova dužnost da energično preporučuje vernim umereno primanje svetog Pričešća, bez preterivanja i oholosti u pristupu, ali prepustiti verniku često Pričešće, možemo mu omogućiti da zađe i u nedostojno polje verskog odnosa prema svetoj Čaši, jer postoji realna mogućnost da će vernik početi da to čini po inerciji, a ne po molitvenoj želji duše svoje.
Opšte je poznata jevanđeoska činjenica, ako se ne pričešćujemo, ne jedemo tela Sina Čovečjeg i ne pijemo krvi Njegove, života ne možemo imati u sebi. Iz ovih reči Gospodnjih, kao i iz: „primite, jedite ovo je telo moje… Pijte iz nje svi, ovo je krv moja…“, jasno sledi zaključak o neophodnosti pristupanja ovoj tajni radi zadobijanja života večnog. Pritom treba imati u vidu, da kao poslušna deca svojoj Crkvi, moramo znati da postoje postovi u toku godine, koje trebamo upražnjavati, kad više molitvujemo i stražimo nad svojim duhovnim stanjem, sa jačim pokajanjem, nego što je to slučaj van posta. Sveto Pričešće nije kao obična hrana koju treba često da unosimo radi toga kako bi nam organizam mogao biti održavan u životu da bi imali neophodnu vitalnost. Pričešće je hrana, za koju se moramo pripremati, postom i molitvom sa pokajanjem i praštanjem, svake vrste. Isto tako važna stvar je da zbog uzvišenosti i svetinje njene ne smemo joj pristupiti kako bilo, niti dopustiti da bi se „unizila do proste svakodnevice.“[22] Jer „ko nedostojno jede hleb, ili pije čašu Gospodnju, ogrešiće se o telo i krv Gospodnju“, zbog čega nastaju bolesti i smrt, kako veli apostol Pavle (1. Kor. 11, 30).
Potrebno je, dakle, da sebe proveravamo u današnje vreme, da li smo toliko spremni, imajući u vidu tempo i način življenja, da se možemo svakodnevno ili nedeljno pričešćivati?[23] A kao najbolji odgovor na pitanje: Kojima treba odobriti – ili onima koji se pričešćuju često ili retko? – neka budu reči svetog Jovana Zlatousta: „Ni jednima, ni drugima, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, s čistim srcem, sa besprekornim životom. Takvi neka pristupaju svagda. A koji nisu takvi – nijedanput! Zašto? Zato što oni navlače na sebe sud, osudu, kaznu i mučenje.“[24]
Zbog ovakvog posmatranja i shvatanja značajnosti svetog Pričešća, nemoj niko da primi Sveti Dar – Pričešće, ako se nije pripremao postom, molitvom, pokajanjem i ispovešću.
Gospod se obraćao u Svetom Pismu, ne samo vernicima nego je ukazao i na ponašanje sveštenika, kako bi mogli da služe svetu Liturgiju:
„ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku i onda se setiš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom i idi prvo i pomiri se s bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“ (Mat. 5, 23, 24).
Na pitanje apostola Petra: „Koliko puta da oprostim bratu koji mi zgreši, da li do sedam puta?“ I Spasiteljev odgovor na ovo pitanje (Mat. 18, 21, 23), koji je iznet i kod evanđeliste Luke (Lk. 17, 3, 4), upućuju nas na reči koje svakodnevno upućujemo Bogu u Molitvi Gospodnjoj: „I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim,“ s objašnjenjem koje je Spasitelj dao na kraju: „Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski, a ako ne opraštate ljudima, ni Otac vaš nebeski neće oprostiti vama greha vaših“ (Mat. 6,14,15).
Da bi došlo do mira, kad je nesuglasica već počela, ako se onaj koji je uvredu naneo, kao duhovno bolestan, ne pokaje i ne potraži oproštenje, sam Gospod ukazuje šta uvređeni, kao zdrav, treba da učini: „Idi, veli, i pokaraj ga u četiri oka“ (Mat. 18, 15), smireno sa ljubavlju, bez osude, vike, povišenog tona, nego blago sa savetodavnim rečima! Pa iako ne bude želeo da se izvini, ti ne očajavaj, jer si učinio sve što je do tebe!
I još nešto! Kad se pričešćujemo na velike praznike, kao što su Božić i Vaskrs, nakon primanja svetog Pričešća, možemo slobodno jesti mrsnu hranu, jer se post završio i na te praznike se ne posti. Druga je stvar, kad se pričešćujemo na neki praznik koji padne u toku posta, a mi se tog praznika pričešćujemo. Naravno, da ćemo posle pričešća nastaviti sa postom na ulju, jer je post u toku.
Upamti dobro i ovo! To što nevernici zameraju Crkvi Hristovoj, da se vernici pričešćuju iz jedne kašičice, i da je to opasnost da se ljudi zaraze i razbole, zapravo je kleveta i zlonamerna tvrdnja, kako bi se ljudi odvratili od svetog Pričešća. Naprotiv! Niko se nikad nije razboleo zato što se pričestio. Sa pričešćivanjem mi dobijamo Telo i Krv Hristovu koju kusamo, što nam daje jačanje, duše, tela i uma svog. Sa pričešćivanjem su mnogi bolesnici ozdravljivali i promenili način življenja.
Pričešćivanje bolesnika posle uzimanja leka
Za teško obolele, kad se može očekivati smrt, ne mogu se crkveni propisi primenjivati svagda i u potpunosti. Na osnovu 13. kanona Prvog vaseljenskog sabora, Crkva naređuje da se snishodi, imajući u vidu njihovu telesnu i duhovnu nemoć: „prema onima koji su na samrti – veli se tu – i sada će se čuvati stari kanonski zakon, tako da se onaj koji umire ne lišava poslednje i najpotrebnije potrebe. Uopšte, u pogledu svakog onog koji je pri smrti, a traži da se pričesti, neka mu episkop, posle ispitivanja, dade od prinosa.“[25] Ovo načelo izneto je još ranije u 6. pravilu Ankirskog sabora iz 314. godine,[26] a zatim u 2. pravilu Neokesarijskog, 7. pravilu Kartaginskog, 73. pravilu svetog Vasilija Velikog i 5. pravilu svetog Grigorija Niskog. Crkva se svagda starala da teško oboleli verni, pored pokajanja i ispovesti, primi sveto Pričešće, kako bi hrišćanski završio svoj život na zemlji i očišćen izašao pred Sudiju Pravednoga. Zbog toga, kako iznosi episkop dr Nikodim Milaš: „u stara vremena Crkve, episkopi u svojim uputstvima što su prezviterima izdavali, među glavnim stvarima su im preporučivali da im ne bi niko im umro u parohiji bez pričešća,“[27] potrebno je da pričešćuju vernike bolesnike.
Teški bolesnik, bez obzira na greh koji je možda učinio, ako se za njega iskreno kaje, posle ispovesti pričešćuje se ma bio pod zabranom pričešća naloženom mu od strane nekog drugog sveštenika – duhovnika.[28] Isto tako se pričešćuje i žena ako joj se, u teškoj bolesti, desilo mesečno pranje (menstruacija), ili posle porođajno čišćenje, i što inače, u normalnim zdravstvenim prilikama prema 2. kanonu svetog Dionisija i 7. kanonu svetog Timoteja Aleksandrijskog, nije dopušteno.[29] Za bolesne žene, u ovom stanju, veli Matija Vlastar u Azbučnoj sintagmi: „No snađe li ih kakva bolest koja bi grozila prekraćenju života, tada ih treba odmah udostojiti svetim Tajnama.“[30]
Takođe se mogu teški bolesnici pričestiti i ako su uzeli što od jela, prema 9. kanonu svetog Nikifora Ispovednika: „Treba da sveštenik pričesti onog koji je u smrtnoj opasnosti iako je jeo.“[31] U Nomokanonu pri Trebniku navodi se ovo isto pravilo (pod br. 163)[32]. Analogno tom propisu, sveto Pričešće im se može dati i posle uzimanja lekova.[33]
Besomučnim, koji u tom stanju hule na Boga, ili sveto Pričešće, po 3. kanonu svetog Timoteja Aleksandrijskog, ne treba davati sveto Pričešće dok ne dođu sebi i ne smire se. Isto tako onima koji su nesvesni, ili obamrli, ne mogu da gutaju, ili stalno povraćaju, dok to stanje ne prođe makar i za kratko vreme.“[34]
U toku trajanja teške bolesti, bolesnik se može pričestiti više puta. Jer „nema ograničenja vremena posle koga se može bolesnik ponovo pričestiti u vreme jedne iste bolesti.“[35]
Ne treba, dakle, oklevati s davanjem Pričešća bolesniku i zbog uzetog jela, ili leka, odlagati ovo do sutra. Zbog mogućnosti da bolesnik do sutra umre, odlaganje bi značilo stavljati na kocku kako savest i odgovornost sveštenika. Propis 29. kanona Šestog vaseljenskog sabora, o primanju svetog Pričešća naštinu – pre svakog jela i pića, odnosi se na zdrave verne, ne i na teško obolele.“[36]
Šta je ovde opšti zaključak? Niko nikom ne brani da se pričešćuje. Naprotiv, preporučuje se. Međutim, vernik treba da vrši pripremu za pričešće preko posta, molitve, pokajanja i ispovesti, živeći uzornim hrišćanskim životom prema jevanđeoskom sadržaju i uputstvu. Za vreme sva četiri posta potrebno je da se vernik pričešćuje upotrebljavajući posnu hranu, uzdržavajući se od loših dela i loših ponašanja, koja ne dolikuju verniku. Ukoliko vernik ima potrebu da se pričesti van posta, neka to i učini, ali uz predhodnu pripremu, kako ne bi skrnavio celokupan organizam crkvene zajednice, jer smo svi mi jedno telo u Hristu. I ako se dogodi da vernik sa svojim grehovima priđe Gospodu i sjedini se sa njim, pričesti se, bez pokajanja i ispovesti, on će sve udove Crkve Hristove da razboli i unizi, jer nije prišao čist pred Gospoda. Zato treba dobro paziti kako se prilazi Čaši Gospodnjoj.
Šta ovo znači povodom ove napomene. Ovo pre svega znači, da moramo imati u vidu da Bog ne doziva ljude na nečistotu, nego na svetost (1. Sol.4,7), a da je pritom svaki čovek grešnan (1. Jov. 1, 8; Gal. 3,2), i da svako ko pristupa svetom Pričešću sa svojim neispoveđenim grehovima, unosi u crkvenu zajednicu i svoja dela tame (Rim. 13, 12 – 14): jer „noć poodmače, a dan se približi. Odbacimo, dakle, djela tame i obucimo se u oružje svjetlosti. „da hodimo pošteno kao po danu: ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svađi i zavisti. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote“ (Rim. 13, 12 – 14), pre svega kao dela đavolska (1. Jov. 3, 8), koja čovek čini protivno Božijim zapovestima. Sa delima tame koje čovek prinosi prilikom namere da se pričesti, on ulazi u crkvenu zajednicu, koja sačinjava jedno telo (Rim. 12, 5; 1. Kor. 10, 17), u Gospodu Isusu Hristu, u telo koje ima mnogo ljudskih udova, kao čovek koji unosi bolest u telo, unosi sve grehove svoje u organizam, gde su svi udovi tela zdravi (1. Kor. 12, 26). Da ne bi svojim ponašanjem preko dela nehrišćanskih čovek pričesnik uneo u zajednicu duhovnu bolest, potrebno je da sebe preispita, da se pokaje, da se se ispovedi i odrekne svih zala i nedostojnog ponašanja hrišćanskog, kao bi se priključio vrlinskim preporukama Jevanđelja (Rim. 12, 16 – 21; 13, 1 – 14), kako treba da sse ponaša i živi onaj ko veruje u Hrista Spasitelja sveta.
[1] B. A. Cisarž, O veri i moralu, Beograd, 1986, str. 127.
[2]Arhimandrit dr J. Popović, V. hadži Arsić, Osnovno bogoslovlje, Beograd, 1941, str. 157.
[3] Ž. Vidović, Tragedija i Liturgija, Niš, 1998, str. 53.
[4] B. A. Cisarž, O veri i moralu, Beograd, 1986, str. 128.
[5] B. A. Cisarž, O veri i moralu, Beograd, 1986, str. 128.
[6]Episkop Amfilohije, Osnovi prav. vaspitanja, V. Banja, 1993, str. 167.
[7] Zvonce, Beograd, br. 3,2000, str. 77.
[8] Kad čovek krene da posti od ponedeljka i želi da se pričest u nedelju on svakako posti šest dana u kontinuitetu, posteći i subotu, jer subota nema važnosti u Novom Zavetu kao što je imala u Starom Zavetu. Osim toga, sama priprema za sveto Pričešće, i posteći neprekidno šest dana, kako bi se što bolje pripremili za susret sa Hristom, svakako ima više značaja u pristupu ovoj Svetoj Tajni, nego što je odnos poštovanja (nepostojeći i nepotreban), prema danu koji se zove subota i koji se ne razlikuje po važnosti od bilo kog drugog dana u sedmici (ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak i subota su potpuno jednaki u svojoj formaciji, osim Velike Subote, koja ima svoju drugu i veliku značajnost.
[9] P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, T III, 148.
[10] Ovde treba imati na umu da su vernici u to vreme, u začetku Crkve Hristove živeli sasvim drugačije nego mi danas. Tempo i veliki uticaj raznih globalističkih moćnika, nisu toliko razarali dušu svakog čoveka, kao što se to čini danas.
[11]dr Lazar Mirković, Liturgika II, Beograd, 1966, 125.
[12] Sveti Vasilije Veliki, Tvorenija, u ruskom prevodu, S. Peterburg 1911, T. III, 118, Pismo Kesariji; N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima N. Sad 1896, II, 549.
[13]Dela. ap. 20,7; 1 Kor. 16,2; Učenje XII apostola, izd. Apost Diak., Atina 1955, XIV, 220.
[14] dr Lazar Mirković, n. d. 125
[15] N.d.
[16] I. Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885,106.
[17] Sveti Kiprijan Kartaginski navodi primer jedne žene i jednog mladića koji su se razboleli i umrli posle nedostojnog primanja sv. Pričešća (Tremb. Dogmatika III, 169).
[18] Isto, str. 197.
[19] episkop N. Milaš, n.d. II, 550. Ovo uputstvo nalazimo i u našim starim rukopisima: „Potašti se, o prezviteru, predstaviti sebe delatelja nepostidna pravešta slovo istinnoje. Nikoliže da ne staneši va sabore vraždu imeje na kogo, da ne proženeši Utešitelja…. Bljudi komu predstojiši, i kako služiši i kakovim daješi pričeštenije… pričeštenija dar dostojnim podavaj… Imže bož(a)st(a)vnaja pravila ne poveljevajut ne podavaj. Jako inojezičnici ubo vameniše se; ašte ne obrateste gore i tem pričeštajuštim ih“ (rukop. Trebnik manastira Dečana br. 69, kraj XIV v, l. 292, 2293).
[20] episkop N. Milaš, n.d. 11,554.
[21]Hristijanskaja filosofija, S. Peterburg 1902,151.
[22] dr N. Glubokovskij, Patrističko učenje Pravoslavne istočne crkve o tajni evharistije do sv. Jovana Damaskina zaključno, Patrijarš. Glasnik 1932, br. 26.
[23] 1. Jela21. aprila 2022. u 11:59, „Ne osuđuje niko često pričešćivanje, ali ne možemo svi primiti i nositi taj sveti Oganj. Ja sam se pričešćivala svakih dve, tri nedelje i toliko su me mučile hulne pomisli i teška bol i čamotinja, da sam skoro sišla s uma. Mogla sam da vidim senku đavolka na ,prozoru. Tek kad sam svela pričešće na dva puta u toku posta, teška borba je prestala. Kasnije sam se i setila nekog smrtnog greha iz prošlosti, koji sam zaboravila ispovediti. Mogla sam da poginem pričešćujući se nedostojno da me Gospod nije sačuvao.“ https://svetosavlje.org/istina-o-praksi-cestog-pricescivanja/
- U rodnoj Toplici, poznavao sam starca Momčila koji je bio rodom iz sela Spance, opština Kuršumlija. On je prisustvovao na svakoj svetoj Liturgiji koju je držao sveštenik Vojislav Ilić iz Barbatovca (to su dva susedna mesta). Živeo je od sopstvenog rada, pletući korpe, koje je prodavao i poklanjao. U svojoj trošnoj kući vodio je isposnički život. Nikad nije tražio da se pričesti na svim liturgijama na kojima je bio i pomoćnik svešteniku (da založi vatru za toplotu, da zvoni, kad treba ili da čita iz Časoslova), već je postio strogo sva četiri posta kada se inače pričešćivao. Nikad nije otišao da se pričesti bez neophodne pripreme u molitvi, postu, pokajanju i ispovesti. Još i sad pamtim njegove suze pred ikonom Majke Božije i Hristovom ikonom, kako se moli za oproštaj sagrešenja, u Crkvi Svete Petke u Kaševaru. Moleći se u ovoj crkvi, ushićen molitvom, zaboravio je jednog momenta da u ruci drži staklence – „frkliče“ (oko 250 decilitara), puno vina, koje je poneo da daruje crkvu, te mu je u momentu iskliznulo iz ruku (a bio je u stojećem stavu), i palo na pod koji je bio kameni. Međutim, gle čuda, ne razbi se ovaj stakleni sudić, nego se samo malo prosu vina. Starac se saže te brzo podiže sa poda, rekavši: „oprosti Bože mojoj neopreznosti.“ Ali kad vide da se nije ništa razbilo a ni gotovo prosulo, poče da ljubi ikonu Hristovu opet sa rečima:“hvala ti Bože, hvala ti Bože na milosti tvojoj…uz brisanje suza… Bio je odličan poznavalac Svetog Pisma, i ujedno uzor mlađim generacijama, kako se ponaša vernik Hristov.
- Sledeći primer dolazi iz sela Trbunja, opština Blace, gde navodimo primer i život starca Milorada Miljkovića, čoveka mnogovernog i u svakom pogledu izuzetno poštenog čoveka. Umro je sedeći na ležaju, sklopljenih ruku, bez ijednog trzaja na telu ili licu. Nikada se nije pričešćivao bez pripreme, preko molitve, posta, pokajanja i ispovesti. Svako jutro kad bi ustajao, prvo bi se prekrstio, što je činio i pre uzimanja hrane, prilikom početka svakog posla, pre spavanja je činio molitvu obaveznu, i u svakoj njegovoj životnoj prilici. Molitve koje je činio u svom usmenom obraćanju Bogu, bile su skladnije i duhovnije od mnogih molitvi koje su do nas došle u pisanom obliku. Živeo je Bogougodnim životom. Njega je posebno uvažavao sveštenik Vojislav Ilić, koji je vrlo često razgovarao sa njim.
Drugi jedan bogomoljac, takođe iz sela Trbunja, po imenu Milun Lukić, takođe je imao strahopoštovanje prema svetom Pričešću, i nije mu padalo na pamet da se pričesti svake nedelje, iako je i on išao redovno u Crkvu na svetu Liturgiju, već se pričešćivao samo u vreme postova, uz molitvu, post, pokajanje i ispovedanje.
Da je potrebno da čuvamo crkveno učenje, i da se sećamo naših učitelja i otaca u veri, možemo da pročitamo i u odlukama Sedmog Vaseljenskog Sabora, gde se kaže: „Hranim nenovovvodno vse, pisaniem ili bez pisaniя ustanovlennыe dlя nas Cerkovnыe predaniя“ (Čuvamo neizmenjenim sva, pisana ili nepisana, za nas ustanovljena crkvena predanja).
[24] dr N. Glubokovskij, Patrističko učenje Pravoslavne istočne crkve o tajni evharistije do svetog Jovana Damaskina zaključno, Patrijaršijski Glasnik 1932, T. XII, 153.
[25]Pidalion, izd. Astir. Atina 1970, 141; N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima N. Sad, 1895,1, 215.
[26]Verovatno da se pod „sgarim kanonskim zakonima“, koje pominje ovo pravilo Prvog vaseljenskog sabora, ima u vidu odluka Ankirskog sabora, kao što veli Milaš (n. d. 216).
[27] Crkveno pravo, Beograd 1926, 728.
[28] No, ako ozdravi, dužan je naloženu mu epitimiju izdržati do kraja, prema 5. prav. sv. Grigorija Niskog: “ Ako se ko nađe na kraju života, a nije izdržao sve vreme koje je pravilima ustanovljeno, čovjekoljublje Otaca nalaže da se udostoji pričešća Svetinja… Ako li se opet povrati u život, pošto je udostojen bio pričešća Svetinje, neka dočeka ustanovljeno vrijeme, ostajući na onom stupnju na kome se nalazio prije nego što mu se iz nužde darovalo bilo opštenje“ (N. Milaš, Pravila, II, 464; Pidalion, 658). A ovako se veli i u navedenom, 13. kan. I vas. sabora.
[29] episkop Nikodim Milaš, n.d. II, 306, 445; Pidalion, 547, 669; up. K. Nikoljskij, Posobije… S. Peterburg 1900. 693; S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900,1056,1061; ep. Melentije, Pravilnik, Zaječar 1907, II, 150; dr Lazar Mirković, Liturgika II, Beograd 1967, 72.
[30] V. Nikolajević, Praktični sveštenik, Zemun 1910, II, 27.
[31] Pidalion, 727,244; Milaš, n. d. II, 523.
[32]Navode ga takođe Nikoljskij (n.d. 693); Bulgakov (n.d. 1060); prof. dr L. Mirković (n. d. 72); prof. I. Fundulis (Alantisis is luturgikas aporias, Atina 1967, 112).
[33] episkop Melentije, n. d. II, 149.
[34]Učit. izvjestnoje, O podajaniji, prijatiji, hranjeniji že i poklonjeniji božestv. tajin; V. Nikolajević, n. d. 30,32, 54.
[35]N. d. 692; Bulgakov, n. d. 1059. Začudo da kod prof. dr Lazara Mirkovića, sem navedenih i još nekih, nema ovih drugih, tako potrebnih objašnjenja o pričešćivanju bolnih, u opširnom odeljku njegove Liturgike „Čin pričešća bolnih.“
[36] Glasnik,SPC,novembar 1978.
Izvor: https://naukaikultura.com/pokusaj-unistenja-crkve-hristove-sveto-pricesce-3/
