POKUŠAJ UNIŠTENjA CRKVE HRISTOVE PREKO LITURGIJE I PRIČEŠĆA (1)

U ovom radu jasno prikazujemo kakav pristup treba da ima  vernik prema svetom Pričešću i na koji način treba da se ophodi prema ovoj Svetoj Tajni.

Rad jasno pokazuje da je usmena  direktiva patrijarha Porfirija, necrkvena povodom njegovog učenja i pristupa svetom Pričešću da se vernik može pričešćivati uvek i u svako vreme samo ako se u Crkvi služi sveta Liturgija.

Shodno Rečima Božijim iz Svetog Pisma, a imajući u vidu da se prilikom svetog Pričešća susrećemo sa bezgrešnim i savršenim Isusom Hristom, neophodno je da se pripremimo molitvom, postom, pokajanjem i ispovešću, pre nego što postanemo sutelesnici Njegovi.         

AUTOR: Ipođakon Dušan Miljković

UVOD            

Molim se Bogu,                                                                              

Žalim se Pravdi…

Anđelima  i Svecima…                                                                              

Po Srbiji vazdan vapim                                                                              

I plačaem pred Oltarom                                                                               

 Nebeske Crkve,                                                                               

 Da nam prokleti legioni

Ne podučavaju Vladike!                                                                                  

 Teologija, između ostalog, verujućem čoveku pruža referentni okvir pogleda na svet. U tom smislu se teologija nužno javlja kao svojevrsna teorija svega. Ona daje opštu predstavu sveta i čoveka, odgovarajući na pitanje smisla postojanja svega s obzirom na otkrovenje Boga u istoriji. Ali, teologija ne može da se zadrži samo na opštostima već mora da se posveti i svakom pojedinačnom slučaju stvarnosti, odnosno iskustvima stvarnosti. Nikada teološka objašnjenja verskog  stanovišta nisu mogla da budu odvojena od empirijskog iskustva sveta, koje podrazumeva njegovu iracionalnu ili racionalnu interpretaciju, ili oboje. Dok su se u prošlosti iracionalna i racionalna iskustva značajno preplitala, u savremeno doba je racionalno sasvim preovladalo i neargumetovano je poistovećeno sa istinom.

Pravoslavna Crkva  u svojoj vernosti apostolskom učenju i jevanđeoskom sadržaju, preko  Svetih  Otaca čuva  temelj svog  identiteta. Ovaj aksiom predstavlja ugaoni kamen pravoslavnog bogoslovlja svake epohe. Kako se pak ovo učenje prenosi iz prošlosti u sadašnjost, bez obzira na istorijske i kulturološke promene i razlike,  savremeni čovek može i dolikuje mu da istrajava u predanjskoj veri i Crkvi Otaca. Zadatak savremenog pravoslavnog teologa višesložan je i ogroman.  Pre svega treba da shvati da je dužan obraćati se čovečanstvu čitave vaseljene,   naprosto zato što je otačko predanje predanje vaseljensko. I treba da upotrebi svu svoju umešnost ne bi li izrazio vaseljensku poruku Otaca, kako bi svi narodi sveta mogli da čuju Reči Božije.   Ali ne po cenu svega i svačega. Propovednik treba  da tumači Reči Božije i da ih upućuje celom svetu, najpre u svojoj parohiji, po principu: ko ima uši da čuje, neka čuje, i ko ima oči da vidi neka vidi, pa neka poveruje u Hrista i bude mu veran.

Za početak ove naše zadate teme  treba se svakako podsetiti situacije kada je  na okruglom stolu, koji je organizovan od strane Pokreta za Srbiju, povodom zasedanja evropske grupe Trilateralne komisije u Beogradu od 31. oktobra do 2. novembra 2014, prof. dr Smilja Avramov govorila o tajnom sporazumu i uništenju pravoslavlja od strane Vatikana, SAD i Nemačke:

Prof. dr Smilja Avramov između ostalog je rekla:

„Između SAD, Vatikana i Nemačke sklopljen je 1976. godine tajni sporazum u 11 tačaka. Jedna od centralnih teza ovog sporazuma bila je ideja o federalizaciji sveta… Jedna od tačaka koja je mene posebno pogodila, kad sam čitala taj sporazum, bila je – totalno uništenje Pravoslavlja.

Učesnici tajnog sporazuma su bili kristalno jasni – pravoslavlje mora biti izbačeno iz svetskih komunikacija, kao religija, jer je to jedini homogenizirajući momenat pravoslavnih zemalja koji ima političke dimenzije, i globalizacija uz Pravoslavlje teško da će uspeti.

Otuda uništenje Pravoslavlja, ali i prodor u Pravoslavnu Crkvu i bacanje teških para da bi se pridobili pojedini rukovodioci Pravoslavlja i da bi se na taj način uništila srž teologije pravoslavne. Jer ono što su konstatovali, a što nama pravoslavcima, koji verujemo u Pravoslavlje, što je vrlo značajno, i što je konstatovano na jednom od njihovih sastanaka, – da je jedina teološka misao – pravoslavna, koja se može vezivati sa civilnim shvatanjem društva i sa onim što oni zovu globalizacija, uz onaj minimum socijalnog momenta.“[1]

Moramo reći reći da vera biva od propovedi a propoved se vrši upotrebom Reči Božijih (Rim.10, 17), zato je  potrebno da propovednici – sveštenoslužitelji  budu dostojni svog zvanja jer se od pristava (episkopa) ne  traži ništa više nego da se ko nađe veran u Hristu (1.Kor. 4, 2), kako vera naša ne bi bila  u mudrosti ljudskoj, nego u sili Božijoj i po meri vere u Hhrista ((Rim.12 ,6), sa jednim mislima među sobom(Rim.12,16), u celokupnoj crkvenoj zajednici.

Dakle, kad  se naiđe na  teške poslanice u Jevanđelju (2.Kor. 10, 10), propovednik nikako ne sme da ih tumači po svom slobodumnom razumu i svojoj mudrosti (Rim.12,16),  samo zato što neko misli da je baš on neko i nešto (Gal.6, 3),  varajući na  taj način sve vernike praznim rečima (Ef. 5,6), sa pozajmljenim frazama  ispraznih ljudi iz drugih religijskih grupacija, koje imaju samo oznake hrišćanske u svojim nazivima. Uporedo sa ovim ponašanjima, koja su prisutna među crkvenim velikodostojnicima, takođe nije dobro da bilo ko misli , da mu je dozvoljeno da tumači Reči Božije samo zato što nosi mantiju i što misli da je on izabranik Božiji, odnosno sluga Božiji. Zato ih moramo podsetiti da smo i mi Hristovi (2. Kor. 2, 7), isto toliko koliko i oni, i da po nešto znamo, a nešto i prorokujemo (1. Kor. 2, 7), a da se najviše obraćamo molitveno Bogu da nam domesti verske mudrosti  i blagodati Njegove, shodno jevanđeoskoj činjenici i pojavi, kako ne bi smo u Duhu Svetom pogrešili, prema Svetim Tajnama. S toga je sasvim ispravno, da vršimo svaku vrstu opomene (2. Petr. 1, 13), kako bi svi vernici bili jednodušni u veri (Filib.2, 2), jer je  veoma  značajni i potrebno da se propoveda čisto Jevanđelje, svaka Reč Božija da se prenosi i tumači u originalu, kao iz Boga, pred Bogom  i u Gospodu Isusu Hristu (2. Kor. 2, 17).

Imajući u vidu da je  Crkva Hristova večna i da je ni sila paklena neće nadvladati (Mat. 16, 18), koja svojim učenjem održava i čuva svoju jedinstvenost zajednice (Jovan, 10, 16; Rim.12, 5 – i dok je na svetu najmanje dvojice vernika koji ispravno veruju u Boga po Svetom Pismu, dotle  će Crkva  Hristova postojati i imati mogućnost da produži svoje učenje u budućnosti, jer je  stado Hristovo uvek bilo malo ali odabrano i vredno svakog poštovanja), svakako da se svi bezbožnici trude da je što više gone (Dela ap. 12, 1; 1. Kor. 15, 9; 1. Sol.2, 14 – 15), ne bi li joj naškodili i pokazali da ne može biti slavna, sveta, čista i bez bilo kakve  mrštine (Ef.1, 4; 5, 27), kako inače piše u Jevanđelju,  jer sa ovim osobinama ona  smeta nekim centrima moći koji vladaju svetom u političkom, ekonomskom i svakom drugom smislu reči.

Kao što je Sveto Predanje sastavni deo Svetog Pisma, koje se po svome učenju čuva u nepromenjenom obimu i sadržaju,  pa se obelodanjuje u nekim retkim trenucima radi odbrane od jeretizma i raznih raskola, tako isto se i predanje Crkve Hristove čuva, po pitanju načina pripreme za sveto Pričešće, kao viševekovna ustaljena   i neophodna praksa.

Ovu crkvenu praksu oko svetog Pričešća potvrđuje i Učiteljnoje izvestije (Poučno uputstvo), u sastavu ruskog Služebnika iz 1699. godine: „Ako neko poželi da van uobičajena četiri posta pristupi svetom pričešću, neka posti prvo sedam dana, neka prebiva u crkvenim i domaćim molitvama (ovo ako nije u pitanju preka potreba: a u slučaju preke potrebe, neka posti tri dana, ili neka posti samo jedan dan).“[2]

O merama pripravnosti prilikom svetog Pričešća, govori nam i spis Didahi, u glavi br. 14, sa sledećim tekstom:

„Na dan Gospodnji saberite se i prelomite hleb i zahvalite, prvo priznavši grehe svoje, da bi vaša žrtva bila čista. Ko se posvađa sa svojim prijateljem neka ne ide s tobom dok se ne izmire265, da se tvoja žrtva266 ne oskrnavi; jer ovo je reč Gospodnja267: na svakom mestu i u svako vreme prinesite mi žrtvu čistu: jer sam ja veliki Car, govori Gospod, i ime moje divno je među narodima.“[3]

Pravilan pristup svetom Pričešću  

 Srpska Pravoslavna Crkva proglasila je 2010. godine, prof. dr Justina Popovića za svetitelja po osnovu njegovog jeromonaškog života i velikog podviga i doprinosa na polju usmenog i pisanog bogoslovlja u očuvanju Pravoslavlja, u duhu svetootačkog veroispovedanja, od svake  vrste jeretičkog napada i krivog učenja.  Njegova knjiga iz Dogmatike izučavana je  jedno vreme na Pravoslavnom bogoslovkom fakultetu, iz koje su se  studenti pripremali za ispit.  U toj knjizi Dogmatike, koja je izašla iz štampe 1978. godine,  arhimandrit prof. dr Justin Popović povodom svetog Pričešća jasno piše: „neophodno je da se pričesnik pripremi za svetu tajnu Pričešća, postom i molitvom.“[4]Isti ovaj pristup je izložio nešto ranije i u knjizi  „Osnovno bogoslovlje, za sedmi razred srednjih škola i treći razred učiteljskih škola, koja  je izašla iz štampe 1941. godine: „pošto u Svetoj Tajni Pričešća pričesnik prima Telo i Krv   Spsitelja, neophodno je potrebno da se pričasnik pripremi za ovu svetu tajnu  Pričešća. Priprema se vrši postom i molitvom.“[5] Ovakav pristup proizilazi iz učenja i tumačenja Svetih Otaca o svetom Pričešću, koji je  nastavak učenja velikog učitelja Crkve  Hristove – Svetog Save, koji je o pričešću u svom Nomokanonu zapisao:

Svi su sveštenoslužitelji  dužni, sa čašću koja priliči u hramu Gospodnjem, tvoriti  službe  svoje i starati se da se Tajne  češće primaju. Parohijski sveštenik parohijane svoje tome da poučava: da se i muško i žensko po mogućstvu na velike praznike a ako ne, svakako da se makar u četiri godišnja posta za, to spremaju. Oni su dužni da sa smirenjem i u telesnoj čistoti pristupaju ovim Božanskim Tajnama.

Ko hoće da pristupi Svetome Pričešću van ova četri posta, treba da    prethodno posti sedam dana prebivajući u Crkvenoj i ličnoj domaćoj molitvi (ako nije neka nužda; ako jeste (npr: na samrti), onda tri ili makar jedan dan svega da posti), i da se priprema za podrobno ispovedanjegrehova svojih. Koji su u braku, od bračnih odnosa obavezno da se u te dane uzdržavaju.

Uoči osmog dana, pred sveštenikom da ispovede sve grehe svoje, i ništa od večeri da ne okuse: ko ne može zbog mladalačkog uzrasta, ili zbog starosti, neka okusi uveče nešto malo; od ponoći svako da se uzdržava (od bilo kakve hrane i pića), spremajući se, po svojim silama, molitvom, metanijama i duhovnim razmišljanjima. Ko ne ume da čita, i daleko je od hrama, neka usvoji pravilo kakvo mu njegov sveštenik odredi.

Posle uobičajenih molitavaCrkveneslužbe jutrenja, svi koji hoće da se pričeste, a ne umeju da čitaju, da ostanu u hramu i slušaju kako sveštenik čita molitveno pravilo pred Pričešće i časove. Ko ume da čita, može kod kuće pročitati.

Na početku Svete Liturgije svi da se saberu u hram, i celu svetu     službu sa strahom i pobožnošću da prestoje, moleći se i slušajući. Za vreme pričešća da prilaze pristojno, u dubokom smirenju, u Hristu Istinitome, koji u Svetim Tajnama prebiva pod vidom hleba i vina. Do zemlje svako da se jednom pokloni, držeći ruke krstoliko skupljene na grudima, i Hrista raspetora ispovedajući, i ljubav prema Hristu imajući.

Kad prime svetinju, valjano da je progutaju, i kad im sveštenik svojom rukom, pomoću pokrovca, usne obriše, da celivaju rub Svete Čaše, kao samo rebro Hristovo, iz koga isteče krv i voda, i malo se udaljivši, da se poklone, ali ne do zemlje, zbor primljenih Svetih Tajni, i da stoje na svome mestu, ne pričajući jedan s drugim, niti da pljuju, dok ne uzmu naforu i vino s mlakom vodom (ukropom) pomešano. I do kraja Svete Liturgije da čekaju ne izlazeći, i da očitaju blagodarstvene molitve posle Svetog Pričešća.[6]

Ovom svom stavu Sveti Sava dodaje i sledeće reči koje upućuje sveštenicima:

„ Pazi Kome predstojiš i kako služiš, i kojima daješ Pričešće. Dar Pričešća podaj onima koji su dostojni, kao što si i ti sam primio. Onima kojima to Božanstvena pravila ne dopuštaju, ne daji, jer postadoše slični tuđincima, i ako se ne obrate, teško i njima i onima koji ih pričešćuju. Pazi, jer ja u tome udjela nemam – ti ćeš vidjeti.,,

Žene koje imaju tečenje krvi neka za to vrijeme ne ulaze u božanstvenu crkvu, i Svetim Tajnama neka se ne pričešćuju.[7]

 U  Služebniku,  Srpske Pravoslavne Crkve iz 1962. godine, vrlo jasno se iznosi stav o svetom Pričešću:

„Ko hoće izvan četiri obična posta da pristupi svetom Pričešću:  sedam dana pre toga da posti, prebivajući u crkvenim i domaćim molitvama (ovo ako nije u nuždi, u nuždi tri ili jedan dan da posti) i pripremajući sebe za redovno ispovedanje svojih grehova. Koji su u supružanstvu, u te dane da se uzdrže od supružničkog sjedinjavanja. Pred osmi dan da ispovedi pred jerejem sve grehe svoje, i od večeri ništa da ne okusi: koji ne mogu da ne okuse ništa od večeri radi mladosti ili prestarelosti, neka malo što okuse: od ponoći svakako svi da se uzdržavaju, i molitvama, poklonima i duhovnim razmišljanjima da se bave koliko mogu, pripremajući se: a kojima ne znaju da čitaju, i koji žive daleko od crkve, jerej neka odredi kakvo će pravilo kome i domu njihovom da zavešta…“[8]

Po pitanju pripreme  za sveto Pričešće, tokom 2000. godine, možemo da se upoznamo  i sa stavom Crkve u maloj knjižici koju je  priredio protonamesnik Milan Pantelić gde čitamo nastavak ustaljene prakse:

„ hleb i vino  u pričešću su istinsko Telo i Krv Hristova. Zato se za primanje pričešća hrišćanin mora  pripremati na  najdostojanstveniji način. Sedam dana se posti strogi post, bez ulja, dakle, na  vodi. Pored toga pripremanje za pričešće podrazumeva i uzdržanje od rđavih misli i zlih dela, kao i izmirenje sa neprijateljima svojim.“[9]

 O neophodnosti pripreme za sveto Pričešće preko molitve, posta, pokajanja i ispovesti, oglasilo se  i sestrinstvo manastira Sveti Stefan iz Lipovca u Niškoj eparhiji, na  dan 13. 03. 2022. godine, sa sledećim tekstom:

„Savremeni zagovornici što češćeg pričešćivanja pozivaju se na praksu Hrišćana iz prvih vekova. No, očigledno je da njihov CILj, nije povratak drevnoapostolskoj crkvenoj praksi (jer bi onda trebalo da se odreknemo i pričešćivanja vernika kašičicom, pošto je to kasnija praksa koju je u IV veku, uveo sveti Jovan Zlatousti). Njihov cilj je u stvari ukidanje ispovesti pre pričešća i ukidanje discipline  posta i molitvene pripreme  pred tu najveću Tajnu. Ako se nastavi u ovom pravcu preti velika opasnost od ravnodušnog , bez straha Božijeg primanja Svetih Tajni Hristovih.

Kada  duhovnik rasudi, u izuzetnim okolnostima, pričestiti se može i bez posta. Ali to ne sme da bude pravilo. Evo kako o tome rasuđuje sveti  Varsonufije Optinski. Njemu se obratio neki čovek rekavši da mu je sveti  Jovan Kronštatski dozvolio pričešće bez posta. Sveti Varsonufije mu je odgovorio: „Otac Jovan je čovek duboke molitve i pobožnosti. Dobija sve što zatraži od Boga. Ima veliku smelost pred Bogom. Ja sam čovek grešan. Ne mogu vam garantovati da će vam biti na spasenje ako ovako nastavite.“ ( Isto, str. 400 ).

Zagovornici pričešćivanja na svakoj Liturgiji, navode kao primer Hrišćane iz prvih vekova. Oni zaboravljaju da je ubrzo izašao iz prakse ovaj običaj zato što se nivo života crkvene zajednice snizio u poređenju sa prvim vekovima. „Iz ličnog, često žrtvenog podviga, hrišćanstvo se za većinu ljudi pretvorilo u nešto što se čini reda radi, a ponekad čak i radi koristi. Crkva…zato nije mogla više da primenjuje na kasnije polusvesne i poluprinudne hrišćane istu onu disciplinu kao i na duhovne entuzijaste“ i mučenike iz prvih vekova.[10] Zagovornici čestog pričešćivanja navode kao argument da je Sv. Vasilije Veliki svoje vernike pričešćivao četiri puta nedeljno. Ali, oni prećutkuju kakve uslove je sveti Vasilije postavljao da bi neko uopšte mogao tako često da se pričešćuje. Poznato je da je on bio veoma strog prema članovima Crkve Božije, ograđujući Svetinju kanonima koji nisu dozvoljavali da se Pričešću pristupa,  nedostojno i jednostavno.“[11]

U objašnjenju Srpske pravoslavne crkvene opštine Maribor, o svetom Pričešću, čitamo sasvim jasno:

„U svetoj tajni Pričešća pričesnik prima telo i krv Spasitelja, neophodno je potrebno da se pričesnik pripremi za ovu svetu tajnu. Priprema se vrši postom i molitvom, jer post i molitva očišćuju našu dušu od svakog greha i nečistote. Pri tome je čovek dužan da ispituje sebe i da savest svoju očisti od grehova pokajanjem. Samo tako pripremljen, čovek se može dostojno pričestiti. Pristupi li svetom pričešću nepripremljen, čovek navlači na sebe strahovitu osudu. O tome govori ap. Pavle: „ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije; jer koji nedostojno jede i pije – sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjeg.“[12] 

Ovu crkvenu praksu oko svetog Pričešća potvrđuje i Učiteljnoje izvestije (Poučno uputstvo), u sastavu ruskog Služebnika iz 1699. godine:

 „Ako neko poželi da van uobičajena četiri posta pristupi svetom pričešću, neka posti prvo sedam dana, neka prebiva u crkvenim i domaćim molitvama (ovo ako nije u pitanju preka potreba: a u slučaju preke potrebe, neka posti tri dana, ili neka posti samo jedan dan).“[13]

O merama pripravnosti prilikom svetog Pričešća, govori nam i spis Didahi, u glavi br. 14, sa sledećim tekstom: 

„Na dan Gospodnji saberite se i prelomite hleb i zahvalite, prvo priznavši grehe svoje, da bi vaša žrtva bila čista. Ko se posvađa sa svojim prijateljem neka ne ide s tobom dok se ne izmire265, da se tvoja žrtva266 ne oskrnavi; jer ovo je reč Gospodnja267: na svakom mestu i u svako vreme prinesite mi žrtvu čistu: jer sam ja veliki Car, govori Gospod, i ime moje divno je među narodima.“[14]

  Sveto Pričešće

                                                                       „Sveto Pričešće ukrepljuje dušu

                                                                        leči svaku tugu,

                                                                        odgoni đavole,

                                                                        vaskrsava i preobražava grešnog čoveka

                                                                        i daje nadu na život večni.“

Pričešće je sveta tajna u kojoj pravoslavni hrišćanin, pod vidom hleba i vina, prima samo Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista, i sjedinjujući se sa Njim, „dobija oproštaj grehova“[15] i zalog večnog života.[16] Svetu tajnu Pričešća ustanovio je sam Spasitelj na Tajnoj večeri, pre svoga stradanja. On je tada uzeo hleb, blagoslovio ga, izlomio na delove, dajući ga svojim učenicima rečima: „Uzmite jedite; ovo je telo moje. I uze čašu zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer je ovo krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova“ (Mat. 26, 26-28). „Ko jede moje telo i pije moju krv, u meni prebiva i ja u njemu“ (Jov. 6, 56).

Kada je Gospod Isus Hristos ustanovio tajnu pričešća i prvi put govorio ljudima o tajni božanstvene evharistije – pričešća, nazvao je sebe Hlebom života koji je sišao sa neba da se prinese za život sveta:  „Ja sam Hleb života. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ko jede od ovoga hleba živeće večno; i hleb koji ću ja dati, telo je moje, koje ću ja dati za život sveta“ (Jov. 6, 48-51).

Sveta tajna Pričešća se vrši u Crkvi za vreme najvažnijeg crkvenog bogosluženja koja se zove sveta Liturgija, koja svojim liturgijskim jezikom  sabira vernike na zajedničku molitvu. Liturgija sačinjava celokupnu suštinu hrišćanskog bogosluženja i pokazuje čitavu dramu Hristovog života od rođenja, preko stradanja i vaskrsenja, pa do Njegovog vaznesenja na nebo.  Liturgija je otkrila konačnu tajnu same tragedije,[17] Hristove koja je dobila svoju punoću u Njegovom vaskrsenju. Najvažniji trenutak svete Liturgije jeste samo osvećenje hleba i vina,  koje može vršiti samo episkop ili sveštenik.[18]

Suština ovog osvećenja je u tome šgo se hleb i vino, silom i dejstvom Svetoga Duha, pretvaraju u pravo Telo i u pravu Krv Hristovu. I zato mi kroz sveto Pričešće primamo u sebe samoga Gospoda Isusa Hrista i tako sjedinjeni s Njim, dobijamo život večni. Suprotno ovome: neprimanjem pričešća lišavamo se blagodatnih darova i večnoga života, jer je On rekao: „Ako ne jedete tela Sina čovečjega i ne pijete krvi Njegove (ne pričešćujete se), nemate života u sebi“ (Jovan 6, 53).

Zbog  velike važnosti svete Liturgije, a i samog pričešća, neophodno je da se pričešćujemo najmanje „četiri puta godišnje“[19] (u toku četiri godišnja posta), ili, u krajnjoj nuždi, bar jedanput, kako bi pravoslavni hrišćani bili dovedeni do razumevanja  zajedničkog učestvovanja u svetoj tajni Pričešća, u kojoj leži jedino središte svekolikog hrišćanskog života,  sa kojim im se otkriva – „trojedna tajna života,“ tajna Boga, tajna čoveka i tajna prirode.[20] Zato što Bog „hoće  da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (Tim. 2, 4). Svetoj  tajni Pričešća može pristupiti svaki pravoslavni hrišćanin (uslov je da bude kršten) koji se dostojno pripremio za njeno primanje: postom, molitvom, pokajanjem i ispovedanjem svojih grehova pred sveštenikom. U crkvi se mogu pričestiti svi, od najmanje dece pa do najstarijih ljudi, jer je Spasitelj prilikom ustanove svete tajne Pričešća rekao:  „uzmite, jedite; ovo je telo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grijehova“  (Mat. 26, 26-28).

Za vreme svakog pričešćivanja vernih Hristos obnavlja savez sa grešnicima koji se iskreno kaju, dajući nam pritom da okušamo Telo i Krv, oglašavajući se sa bezmjernom krotošću rečima: „uzmite, jedite; ovo je telo moje … pijte iz čaše svi; jer je ovo krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštanja grehova“ (Mat. 26, 26 – 28). Zato se valja često moliti Bogu i isto tako često pristupati Čaši Gospodnjoj, odnosno svetom  Pričešću, uz neophodnu pripremu, preko posta, pokajanja i ispovesti. Zapravo,  redovno  pričešćivanje, uz obaveznu pripremu leči dušu, očišćuje je od mnogih grehova i daje joj novu dimenziju svetosti, dobrote, ljubavi i krotosti. I ukoliko je čovek grešniji i više pada u veri, toliko više treba da posti, vrši pokajanje i ispoveda se kako bi se  pričestio  i odvojio od greha, đavola i zlobe, uz konsultaciju i savetovanje sa sveštenikom.

Svetoj tajni Pričešća pristupaju i deca – odojčići pa sve do 4-5. godine bez posta,[21] a deca predškolskog uzrasta (i od 7 godine svog života) treba da se postepeno privikavaju na post pred pričešće.

Odrasle osobe, psihofizički zdrave, poste šest dana,  kontinuitetu – bez prekida,  uoči pričešćivanja, i sedmi je dan kad se pristupa Svetoj Čaši.  Ovo je ustaljena  praksa koja se sprovodi vekovima u Crkvi Hristovoj.[22]

Post za sveto Pričešće, za nemoćne, stare i bolesnike je skraćen. U ovim slučajevima treba potražiti savet od sveštenika koji će ustanoviti, na licu mesta, činjenično stanje, kako bi predložio dužinu posta.

Pored uzdržanja od masne hrane i ulja, podrazumeva se i uzdržanje od korišćenja vina, alkohola, cigareta, intimnih odnosa, masturbacije, raznih prepirki, svađa i slično.

Od posne hrane može se jesti sledeće:

– hleb, pasulj na vodi, krompir na vodi, pirinač na vodi,     sok, voda, voće i povrće, kafa, džem, med, grašak na vodi, paprika -turšija, kiseli kupus, spanać na vodi, bob, soja i sojini komadići, pečeni krompir, šećer.

-posle ponoći pred samo pričešće ne pije se i ne jede ništa. A ujutru prilikom ustajanja, treba se umiti, oprati zube, ali ne piti ni vodu. Pre pričešća treba se obavezno ispovediti u crkvi. A posle pričešća, u toku dana (ako se pričešćujemo u postu) možemo jesti na ulju.

Na svetoj Liturgiji   najpre se pričešćuju deca i omladina, potom u red staju muškarci, zatim staju žene (sa maramom na glavi). Svi moraju biti pristojno obučeni (bez kratkih pantalona, kratkih rukava i ne obnaženi. Muškarci su, kao i uvek u crkvi, bez kape na glavi.

Svi vernici, prilikom pričešćivanja, treba da stoje u redu, bez galame, guranja i bilo kakvog razgovora. Sami vernici treba da formiraju red, ako to ne učini sveštenik, zbog obaveze prema bogosluženju.

Rukovanje, i međusobno ljubljenje, posle a i pre pričešća, kao izraz radosti, čestitanja što smo se pričestili, nema osnove niti u Jevanđelju niti u predanju Crkve. Takođe ne treba ljubiti ni ikone prilikom ulaska u Crkvu pre pričešća, kao  ni sveti Putir posle pričešća.  Sveštenik se ne ljubi u ruku. Pale se sveće  ii za žive i za umrle. Skromnost i hrišćansko ponašanje, treba da  bude najveća vrlina u crkvi.

Prilikom pripremanja za sveto Pričešće pored posta treba čitati Sveto Pismo, svete oce žitija svetih, vršiti molitvu (iz pravoslavnog Molitvenika), činiti dobra dela, opraštati, ne gneviti se, imati mir sa svima, i ni sa kim se ne svađati.

Iz sebe treba potisnuti:

mržnju, zavist, pakost, inat, svadljivost, ljubomoru, očajanje, gordost, lukavstvo,  sujetnost i slično.

I tako, živeći Crkvom i u Crkvi, sa svim svetim Tajnama, bogatimo svoje duhovno i životno iskustvo i postepeno napredujemo i uzrastamo dok ne dođemo do čoveka savršena, u meri rasta visine Hristove (Ef. 4,13). A u tome nam može pomoći sveta Liturgija, sveto Pričešće i neprestana molitva kroz ispovest i pokajanje. 

Treba znati i ovo! Pred sveto Pričešće, uoči odlaska u crkvu treba se okupati, doterati i obući svečano odelo.

Ujutru kad ustane onaj koji se pripremao za sveto Pričešće, najpre se umije, opere zube (samo ne sme da  pije vodu) da   zadah iz usta bude čist, pročita se  molitva pa tek onda ide u crkvu.  U duši je pritom čovek  pripreman da oprosti  svima, i sa  pokajanjem   ide na ispovest,    kako bi mogao da obuče  novo duhovno odelo prilikom pričešća.

Žene i devojke ne stavljaju karmin na usne kad treba da se pričeste.

Pred sveto Pričešće najmanje šest sati ne treba jesti i piti ništa. Dakle, svakom verniku  treba da bude merilo da ukoliko se sutradan pričešćuje, to onda on ili ona može jesti hranu i piti vode do dvadeset i četiri sata (24 sata), odnosno do ponoći, nakon čega ne bi trebalo jesti, niti piti bilo šta pre nego se sutradan pristupi Pričešću.

U toku jednog dana vernik se može samo jednom pričestiti na jednoj svetoj Liturgiji.

Verni se pričešćuju za Božić i Vaskrs samo na prvi dan praznika a nikako na drugi i treći dan praznika, pošto se za Božić i Vaskrs ne posti.

Pričešćivanje i mrsna hrana

Šta za duhovni život hrišćanina znači sveto Pričešće jasno je iz reči samog Gospoda: “ Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno… Ako ne jedete tela Sina Čovečijeg i ne pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje telo pravo jelo i krv je moja pravo piće“ (Jov. 6,51, 53-55). Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili svetom Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha davi i umire. Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na svetu Liturgiju, i na đakonov poziv: „So strahom Božijim i veroju pristupite,“ svi su u redu prilazili i pričešćivali se.

Oni su pri tome potpuno osećali da prilaze najdubljoj tajni naše vere i najvećem daru Božjeg milosrđa, pa su se trudili da svesvetom i prečistom Bogu, u svetom Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše. Zvali su se „sveti“ i zaista bili su sveti, čuvali se od svakog greha, jer su znali da „ko čini greh, rob je grehu“ (Jovan, 8, 34), da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za sveto Pričešće. Onaj koji bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega, da ne bi u nečistoti primio sveto Pričešće, kao što opominje sveti apostol Pavle. Ko nedostojno jede Hleb, ili pije čašu Gospodnju, ogrešiće se o telo i krv Gospodnju. Neka čovek ispituje sebe, i tako neka jede od Hleba i pije iz Čaše. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela i krvi Gospodnje (1. Kor. 11, 27-29).

U pogledu pričešća mnogi su  u prošlosti pristupali   redovno,  sa pripremom i staranjem da se što je moguće bolje spreme i duhovno očiste pre nego se sretnu i sjedine sa Hristom, dok su neki ljudi takođe pristupali bez ozbiljnog staranja da za njega budu što dostojniji (iako je sveto  Pričešće dar Božiji, svako ko želi da uzme  ovaj dar, mora se pripremati što može  bolje u meri rasta svoje  vere u Hrista).  Neki su, pa opet,   odlagali da mu redovno prilaze, sa izgovorom da žele bolje da se pripreme. Borbu oko čišćenja svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo na nekoliko dana pre pričešća. Pa i to im je padalo teško, te su sve češće odlagali pripremu i pričešćivanje, dok nisu došli dotle da se pričešćuju svega četiri puta godšnje, ili još ređe.

 U doskorašnjoj  praksi nije bio redak slučaj da mnogi od sveštenika postave vernom pred pričešće samo jedno pitanje:

„Jesi li postio?“ i kad čuju potvrdan odgovor, odmah će reći: „Pristupi!“

Međutim, u današnje vreme mnogi sveštenici ne pitaju ni ovo, nego samo pozivaju na pričešće, ne ispitujući pričesnika da li je postio, da li se kaje za učinjene grehove  i  da li se ispovedio.

Dakle, za današnje sveštenoslužitelje je  važno samo da im crkva bude puna  naroda, i da im je pokazatelj vere što veći broj „pričesnika.“ U takvim situacijama vernici ne znaju   čemu pristupaju i zašto, niti znaju   Simvol vere i osnovne molitve? Ne osećaju da li  su im usta i jezik čisti od laži, psovkii ružnih reči? Nisu li s kim u zavadi, da nisu bludnici? A za žene još i ovo je  važno: da nisu sujeverne, da ne idu li vračarima i gatarama, ne nose   amajlije, ne vrše li pobačaj itd. O redovnoj molitvi, čitanju Svetog Pisma i bogomisliju da i ne pominjemo.

Istina, u revnosti da se što pre dođe do stalnog pričešćivanja na svakoj liturgiji sviju vernih, pojedini mlađi sveštenici preuranjeno pričešćuju na Vaskrs, sve redom, bez ikakvog poznavanja njihovog duhovnog stanja – izgovarajući: „Prostim vsja voskresenijem!“ – ili pozivajući se na to da sveto Pričešće nije nagrada za bezgrešnost. Svakako da ono zauvek ostaje poklon i dar čak i najsvetijim vernicima, a ne plata i nagrada za učinjeno, ali, bez stalne borbe sa grehom i truda oko postizanja svetosti, preko molitve, posta, pokajanja i ispovesti  ide se na sud i osudu.

Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja svetoj tajni Pričešća, pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem telesnog i duhovnog posta, a to je: uzimati isključivo posnu hranu, koja  je predviđena da se može upotrebljavati prilikom pripreme za pričešće, potom, čuvanje srca, očiju, ušiju i sviju čula od svega grešnog. Znači, treba se čuvati krajnosti i jednostranosti u oba pravca. Ali, jedno je sigurno. Treba vršiti molitvu, jesti posnu hranu koja je predviđena,   sa iskrenim pokajanjem, kako bi naše biće imalo kompletan pristup svetoj tajni Pričešća. Pričešćivati se, a ne postiti i moliti se, ne imati pokajanje i velike ljubavi, prema  bližnjima i neprijateljima svojim, nije dostojno vernika. Posna hrana u sklopu pokajanja i molitve, je  blagotvorna i celishodna, prilikom pristupa svetom Pričešću, jer umiruje rasplamsalost uma, telesnih strasti i nagoni čoveka na duhovna promišljanja o svojoj slabosti, grehovima i lošim postupcima, što ga navodi na pokajanje, koje je potrebno u pristupu Svetoj Čaši.

              Što znači, vernik može da se pričesti i van crkvenog posta, pod uslovom da posti, vrši pokajanje, ispovedi se kod sveštenika, i ukoliko dobije  blagoslov da se može pričestiti on pristupa ovoj Svetoj Tajni. Nakon  pričešća, van posta onda može nastaviti da jede mrsnu hranu, a ako se pričešćuje za  vreme posta, onda nakon pričešća nastavlja da posti ali to već čini    na ulju, do kraja završetka posta.  Dakle, u vanrednim prilikama svakako se vernik može pričestiti i kad nije post, ako se uzorno priprema i u kontaktu sa svojim sveštenikom sluša savete duhovnog ponašanja u toku pripreme.

Često pričešćivanje vernih

U Jevanđelju čitamo: „Ako ne jedete tela Sina Čovečjeg, ni pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jov. 6, 53-55). Iz ovih reči Gospodnjih jasno se vidi kakva je neophodnost pristupanja svetom Pričešću,   i kakva je korist od toga. Kao što dete posle rođenja, da bi ostalo u životu i raslo, mora da se hrani, tako biva i sa hrišćaninom. Rodivši se duhovno u svetom Krštenju, u tajni miropomazanja dobivši blagodat za dalje uzrastanje, mi svoj duhovni život održavamo božanskom hranom – svetim Pričešćem, [23]  u svakoj skromnosti i realnosti, bez bilo kakvog predumišljaja, i zabluda.

Sjedinjujući se u svetoj Tajni pričešća sa Hristom, u Hristu se sjedinjujemo najtešnje i jedni s drutima. Sveti apostol Pavle veli da smo „jedno telo mi mnogi, jer svi od jednog hleba jedemo“ (1. Kor. 10, 17). Tumačeći ove reči, sveti Jovan Zlatoust razvija tu misao dalje: „šta je hleb? Telo Hristovo… Šta bivaju pričesnici? Telo Hristovo. Ne mnoga tela, nego jedno telo. Jer kao što hleb postaje sjedinjenjem od (brašna) mnogih zrna, da se nigde ne vide zrna, nego su isto, tako se i između sebe i s Hristom sjedinjujemo. Jer se ne hraniš ti od jednog tela, a on od drugog, nego svi od istog.“ I sveti Vasilije Veliki, u molitvi po osvećenju darova veli: „Nas že vsjeh, ot jedinago hljeba i čaši pričaščajuščihsja, sojedini drug ko drutu v Duha Svjatago obščenije…“

Vernici su u staroj Crkvi pristupali svetom Pričešću na svakoj liturgiji, ponešeni verom i željom da budu stalno sa Hristom.[24] Dok su prestarelim i bolesnim  vernicima, đakoni   nosili sveto Pričešće kući i tamo ih pričešćivali.[25] Pustinjaci su pak, u nemogućnosti da često prisustvuju svetoj Liturgiji, odnosili sa sobom svete Darove i sami se pričešćivali prema potrebi.[26]

S početka je evharistija vršena nedeljom,[27] tako da je izraz „nedelja“ značio skoro isto što  i evharistijski skup (sinaksis).

Ali i preko nedelje mnogi verni su nastojali da ne ostanu bez pričešća, osobito u svetoj Četrdesetnici. Da bi se to omogućilo i tada, kad se puna Liturgija nije mogla vršiti, ustrojen je čin Liturgije pređeosvećenih darova, koja ustvari nije Liturgija u punom smislu reči, nego razvijen čin pričešćivanja.[28]

 Sve do 7. veka, ima spomena da se u pojedinim mestima pričešćivalo svakodnevno, a u 6. veku, narod se pričešćivao bar svake nedelje.[29] Sveti Teodor Studit, u 9. veku, preporučivao je svakodnevno pričešćivanje, ali u njegovo doba, veli, pričešćivalo se nedeljom, a u druge dane ne.[30] Sveti Simeon Solunski, u 15 veku, traži od hrišćana da se „ako mogu pričešćuju svake nedelje“, u svakom slučaju da im od jednog do drutog pričešćivanja ne prođe više od 40 dana. Najzad, pravoslavno ispovedanje vere postavlja kao krajnju granicu za ispovest i pričešće hrišćana četiri puta godišnje. Ovaj propis nalazimo i u 228. kanonu Nomokanona pri Velikom Trebniku i u Izvjestiju učiteljnom: „Parohijski sveštenici neka poučavaju svoje parohijane oba pola da se u čistoj savesti spreme (za pričešće), ako je moguće na praznike, a svakako u četiri godišnja posta. Ukoliko neko želi da se pričesti van postova, treba da se priprema celu sedmicu postom, i trezvenošću.“

No i pored nastojanja da u svesti vernih bude svagda prisutno i živo jevanđeljsko učenje o neophodnosti pristupanja svetom Pričešću, da bi „živeli večno“ (Jovan, 6, 51), Pravoslavna crkva, kroz celu svoju istoriju, razvijala i realnu  novozavetnu istinu – da se toj najvećoj i najsvetijoj Tajni ne sme pristupati kako bilo, kao običnom jelu i piću. Već sveti apostol Pavle opominje verne da ispituju sebe i tako od hleba da jedu i piju iz čaše, jer koji samo jede i pije (kao obično jelo i piće), sud sebi jede i pije… Zato su, veli, među vama mnogi slabi i bolesni i dosta ih je umrlo (1 Kor. 11, 28-30)[31] Taj zahtev, o pristupanju svetom Pričešću sa čistom savešću, nalaže i stari hrišćanski spis „Učenje Dvanaest apostola:   „pričešćujte se, prethodno ispovedivši grehe svoje, da bi bila čista vaša žrtva,“   a takođe ga redovno nalazimo kod starih crkvenih pisaca i Svetih Otaca. Sveti Justin Mučenik, u svojoj prvoj Apologiji, govori o svetom Pričešću, objašnjava da ga može primiti onaj, ne samo koji veruje u hrišćansko učenje i koji je kršten, nego i „koji tako živi kao što je Hristos zapovedio.“[32]

U svom uputstvu o služenju svete Liturgije, koje je oko 375. godine, uputio sveštenicima, sveti Vasilije Veliki savetuje: „Staraj se, svešteniče, da budeš besprekorni delatelj, koji pravo vrši reč istine. Nikada ne dolazi na crkvenu službu ako si s nekim u neprijateljstvu, da ne učiniš da se Paraklit ukloni u dan službe… Ne daj Sina Božjeg u ruke nedostojnih… i one kojima božanstvena pravila zabranjuju ne pričešćuj, jer su oni kao neznabošci, i ako se ne obrate teško i njima i onima koji ih nričešćuju“.[33] A sveti Anastasije Antiohijski (561. g.) veli: „Mi moramo najpre sebe očistiti i pokazati se čistim od svakog nepravednog dela, i tada pristupiti božanstvenoj tajni, da nam ona ne bi bila na propast duše i tela“.[34]

U apostolsko doba hrišćani su, iz žive vere u Hrista i želje za jedinstvom s Njim, ne samo zvali se „sveti“ (Dela. ap. 9, 13, 32, 40; 26,10; Rimlj. 15, 25, 26; 16, 2,15,16; 1. Kor. 6,1, 2; 14, 33; 16, 1, 15 itd.), nego zaista bili dostojni naziva i po svom životu i vladanju. Svetost u postupcima i gotovost na smrt za Hrista zadivljavala je neznabošce, te su mnogi na taj način, bez mnogo teoretskog dokazivanja, zadobijani za hrišćanstvo sveti Justin Mučenik, sveti Pahomije Veliki i dr.).

Nesumnjivo da i danas ima duša, čija ih vera i ljubav prema Gospodu pobuđuje   da redovno pristupaju svetoj tajni Pričešća. Ta revnost istovremeno pothranjuje u njima budno stražarenje nad svojim mislima, rečima i delima. Zato je razmišljanje na ovu temu prosto nagonilo pojedine teologe da budu snishodljivi prema onim vernicima koji žude za  čestim pričešćivanjem. Pritom su mislili da ako im se  ne dozvoli    često pristupanje pričešću, osobito na velike praznike,  značilo bi hladiti njihovu revnost. Takođe, kočiti njihovo duhovno uzrastanje zbog lišavanja plodova dostojnog pričešćivanja, a oni su, po svetom  Jovanu Kronštatskom, „očišćenje, osvećenje, obnovljenje, pobeda nad strastima, mir duševni, sloboda, smelost radost u Duhu Svetome…“[35] Svakako da se odluka u ovom tako važnom pitanju ne bi mogla pravilno doneti mimo pastira, koji kao ispovednik treba da zna duhovno stanje članova svoje pastve. Taj princip postojao je u Crkvi od početka, kao što nam svedoči ne samo odlučivanje od pričešća, nalaganje dužine i strogosti pokajanja i javne ispovesti za javne grehe, pokajna disciplina prvih vekova, nego docnija ustanova posebnih ispovednika s propisima o ispravci pojedinih greha, sve u vezi sa pristupanjem životvornom telu i krvi Gospodnjoj. Svakako  da je sveštenikova dužnost da energično preporučuje vernim  umereno  primanje svetog Pričešća, bez preterivanja i oholosti u pristupu, ali prepustiti verniku često  Pričešće, možemo mu omogućiti da zađe i u nedostojno polje verskog odnosa prema svetoj Čaši, jer postoji realna  mogućnost da će vernik početi da to čini po inerciji, a ne po molitvenoj želji duše svoje.

Opšte je poznata jevanđeoska činjenica, ako se ne pričešćujemo, ne jedemo tela Sina Čovečjeg i ne pijemo krvi Njegove, života ne možemo imati u sebi. Iz ovih reči Gospodnjih, kao i iz: „primite, jedite ovo je telo moje… Pijte iz nje svi, ovo je krv moja…“, jasno sledi zaključak o neophodnosti   pristupanja ovoj tajni radi zadobijanja života večnog. Pritom treba imati u vidu, da kao poslušna deca svojoj Crkvi, moramo znati da postoje postovi u toku godine, koje trebamo upražnjavati, kad više molitvujemo i stražimo nad svojim duhovnim stanjem, sa jačim pokajanjem, nego što je to slučaj van posta. Sveto Pričešće nije kao obična hrana koju treba često da unosimo radi toga kako bi nam organizam mogao biti održavan u životu da bi imali neophodnu vitalnost. Pričešće je hrana, za koju se moramo pripremati, postom i molitvom sa pokajanjem i praštanjem, svake  vrste. Isto  tako važna stvar je da zbog uzvišenosti i svetinje njene ne smemo joj pristupiti kako bilo, niti dopustiti da bi se „unizila do proste svakodnevice.“[36] Jer „ko nedostojno jede hleb, ili pije čašu Gospodnju, ogrešiće se o telo i krv Gospodnju“, zbog čega nastaju bolesti i smrt, kako veli apostol Pavle (1. Kor. 11, 30).

Potrebno je, dakle,  da sebe proveravamo u današnje vreme, da li smo toliko spremni, imajući u vidu tempo i način življenja, da se možemo svakodnevno ili nedeljno pričešćivati?[37]  A kao najbolji odgovor na pitanje: Kojima treba odobriti – ili onima koji se pričešćuju često ili retko? – neka budu reči svetog Jovana Zlatousta: „Ni jednima, ni drugima, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, s čistim srcem, sa besprekornim životom. Takvi neka pristupaju svagda. A koji nisu takvi – nijedanput! Zašto? Zato što oni navlače na sebe sud, osudu, kaznu i mučenje.“[38]

 Zbog ovakvog posmatranja i shvatanja značajnosti svetog Pričešća, nemoj niko da primi Sveti Dar – Pričešće, ako se nije pripremao postom, molitvom, pokajanjem i ispovešću.

 Gospod se obraćao  u Svetom Pismu, ne samo vernicima nego je ukazao      i na  ponašanje sveštenika, kako bi mogli da služe svetu Liturgiju:

 „ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku i onda se setiš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom i idi prvo i pomiri se s bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“ (Mat. 5, 23, 24).

Na pitanje apostola Petra: „Koliko puta da oprostim bratu koji mi zgreši, da li do sedam puta?“ I Spasiteljev odgovor na ovo  pitanje (Mat. 18, 21, 23), koji je iznet   i kod evanđeliste Luke (Lk. 17, 3, 4), upućuju nas na  reči koje svakodnevno upućujemo Bogu u Molitvi Gospodnjoj: „I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim,“ s objašnjenjem koje je Spasitelj dao na kraju: „Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski, a ako ne opraštate ljudima, ni Otac vaš nebeski neće oprostiti vama greha vaših“ (Mat. 6,14,15).

Da bi došlo do mira, kad je nesuglasica već počela, ako se onaj koji je uvredu naneo, kao duhovno bolestan, ne pokaje i ne potraži oproštenje, sam Gospod ukazuje šta uvređeni, kao zdrav, treba da učini: „Idi, veli, i pokaraj ga u četiri oka“ (Mat. 18, 15), smireno sa ljubavlju, bez osude, vike, povišenog tona, nego blago sa savetodavnim   rečima! Pa iako ne  bude želeo da se izvini, ti ne očajavaj, jer si učinio sve što je do tebe!

I još nešto!  Kad se pričešćujemo na  velike praznike, kao što su Božić i Vaskrs, nakon primanja svetog Pričešća, možemo slobodno jesti mrsnu hranu, jer se post završio i na te praznike se ne posti. Druga je stvar, kad se pričešćujemo na neki praznik koji padne  u toku posta, a mi se tog praznika pričešćujemo. Naravno, da ćemo posle pričešća nastaviti sa postom na  ulju, jer je post u toku.

Upamti dobro i ovo! To što nevernici zameraju   Crkvi Hristovoj, da se vernici  pričešćuju iz jedne kašičice,  i da je to opasnost da se ljudi zaraze i razbole, zapravo je kleveta i zlonamerna tvrdnja, kako bi se ljudi odvratili od svetog Pričešća. Naprotiv! Niko se nikad nije razboleo zato što se pričestio. Sa pričešćivanjem mi dobijamo Telo i Krv Hristovu koju kusamo, što  nam daje jačanje, duše, tela i uma svog. Sa pričešćivanjem su mnogi bolesnici ozdravljivali i promenili način življenja. 

Pričešćivanje bolesnika posle uzimanja leka 

Za teško obolele, kad se može očekivati smrt, ne mogu se crkveni  propisi primenjivati svagda i u potpunosti. Na osnovu 13. kanona Prvog vaseljenskog sabora, Crkva naređuje da se snishodi, imajući u vidu njihovu telesnu i duhovnu nemoć: „prema onima koji su na samrti – veli se tu – i sada će se čuvati stari kanonski zakon, tako da se onaj koji umire ne lišava poslednje i najpotrebnije potrebe. Uopšte, u pogledu svakog onog koji je pri smrti, a traži da se pričesti, neka mu episkop, posle ispitivanja, dade od prinosa.“[39] Ovo načelo izneto je još ranije u 6. pravilu Ankirskog sabora iz 314. godine,[40]  a zatim u 2. pravilu Neokesarijskog, 7. pravilu Kartaginskog, 73. pravilu svetog Vasilija Velikog i 5. pravilu svetog Grigorija Niskog. Crkva se svagda starala da teško oboleli verni, pored pokajanja i ispovesti, primi sveto Pričešće, kako bi hrišćanski završio svoj život na zemlji i očišćen izašao pred Sudiju Pravednoga. Zbog toga, kako iznosi episkop dr Nikodim Milaš: „u stara vremena Crkve, episkopi u svojim uputstvima što su prezviterima izdavali, među glavnim stvarima su im preporučivali da im ne bi niko im umro u parohiji bez pričešća,“[41] potrebno je da pričešćuju vernike bolesnike.

Teški bolesnik, bez obzira na greh koji je možda učinio, ako se za njega iskreno kaje, posle ispovesti pričešćuje se ma bio pod zabranom pričešća naloženom mu od strane nekog drugog sveštenika – duhovnika.[42] Isto tako se pričešćuje i žena ako joj se, u teškoj bolesti, desilo mesečno pranje (menstruacija), ili posle porođajno čišćenje, i što inače, u normalnim zdravstvenim prilikama prema 2. kanonu svetog Dionisija i 7. kanonu svetog Timoteja Aleksandrijskog, nije dopušteno.[43] Za bolesne žene, u ovom stanju, veli Matija Vlastar u Azbučnoj sintagmi: „No snađe li ih kakva bolest koja bi grozila prekraćenju života, tada ih treba odmah udostojiti svetim Tajnama.“[44]

Takođe se mogu teški bolesnici pričestiti i ako su uzeli što od jela, prema 9. kanonu svetog Nikifora Ispovednika: „Treba da sveštenik pričesti onog koji je u smrtnoj opasnosti iako je jeo.“[45] U Nomokanonu pri Trebniku navodi se ovo isto pravilo (pod br. 163)[46]. Analogno tom propisu, sveto Pričešće im se može dati i posle uzimanja lekova.[47]

Besomučnim, koji u tom stanju hule na Boga, ili sveto Pričešće, po 3. kanonu svetog Timoteja Aleksandrijskog, ne treba davati sveto Pričešće dok ne dođu sebi i ne smire se. Isto tako onima koji su nesvesni, ili obamrli, ne mogu da gutaju, ili stalno povraćaju, dok to stanje ne prođe makar i za kratko vreme.“[48]

U toku trajanja teške bolesti, bolesnik se može pričestiti više puta. Jer „nema ograničenja vremena posle koga se može bolesnik ponovo pričestiti u vreme jedne iste bolesti.“[49]

Ne treba, dakle, oklevati s davanjem Pričešća bolesniku i zbog uzetog jela, ili leka, odlagati ovo do sutra. Zbog mogućnosti da bolesnik do sutra umre, odlaganje bi značilo stavljati na kocku kako savest i odgovornost sveštenika.  Propis 29. kanona Šestog  vaseljenskog sabora, o primanju svetog Pričešća naštinu – pre svakog jela i pića,  odnosi se na zdrave verne, ne i na teško obolele.“[50]

Šta je ovde opšti zaključak? Niko nikom ne  brani da se pričešćuje. Naprotiv, preporučuje se. Međutim, vernik treba da vrši pripremu za  pričešće preko posta, molitve, pokajanja i ispovesti, živeći uzornim hrišćanskim životom prema   jevanđeoskom sadržaju i uputstvu. Za  vreme sva četiri posta potrebno je da se vernik pričešćuje upotrebljavajući posnu hranu, uzdržavajući se od loših dela i loših ponašanja, koja ne dolikuju verniku. Ukoliko vernik ima potrebu da se pričesti van posta, neka to i učini, ali uz predhodnu pripremu, kako ne bi skrnavio celokupan organizam crkvene  zajednice, jer smo svi mi jedno telo u Hristu. I ako se dogodi da vernik sa svojim grehovima  priđe Gospodu i sjedini se sa njim, pričesti se, bez pokajanja i ispovesti, on će sve  udove  Crkve  Hristove da  razboli i unizi, jer nije prišao čist pred Gospoda. Zato treba dobro paziti kako se prilazi Čaši Gospodnjoj.

Šta ovo znači povodom ove napomene. Ovo pre svega znači, da moramo imati u vidu da Bog ne doziva ljude na nečistotu, nego na svetost (1. Sol.4,7), a da je pritom svaki čovek grešnan (1. Jov. 1, 8; Gal. 3,2), i da svako ko pristupa svetom Pričešću sa svojim neispoveđenim grehovima, unosi u crkvenu zajednicu i svoja dela  tame (Rim. 13, 12 – 14): jer  „noć poodmače, a dan se približi. Odbacimo, dakle, djela tame i obucimo se u oružje svjetlosti. „da hodimo pošteno kao po danu: ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svađi i zavisti. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote“ (Rim. 13, 12 – 14), pre svega kao  dela đavolska (1. Jov. 3, 8), koja čovek čini protivno Božijim zapovestima. Sa delima  tame koje čovek prinosi prilikom namere da se pričesti, on ulazi u crkvenu zajednicu, koja sačinjava jedno telo (Rim. 12, 5; 1. Kor. 10, 17), u Gospodu Isusu Hristu, u telo koje ima  mnogo ljudskih udova, kao čovek koji unosi bolest u telo, unosi sve grehove svoje u organizam, gde su svi udovi tela  zdravi (1. Kor. 12, 26). Da ne bi svojim ponašanjem preko dela nehrišćanskih čovek pričesnik uneo u zajednicu duhovnu bolest, potrebno je  da sebe  preispita, da se pokaje, da se se ispovedi i odrekne  svih zala i nedostojnog ponašanja hrišćanskog, kao bi se priključio vrlinskim preporukama  Jevanđelja (Rim. 12, 16 – 21; 13, 1 – 14), kako treba da sse ponaša i živi onaj ko veruje  u Hrista Spasitelja sveta.

Pogrešan pristup veri  u Hrista i učenju o svetom Pričešću

Bez obzira na  jasno učenje Crkve  Hristove, pojedinci su počeli da menjaju formu crkvenosti i da postavljaju nove oblike učenja u nagloj promeni,  kao i    u odnosu prema dogmatici svetog Justina Popovića. Episkop prof. dr Ignjatije  Midić na  Pravoslavnom fakultetu je zanemario dogmatički pristup i tumačenje prof. dr Justina  Popovića, dajući prednost dogmatici grčkom mitropolitu Jovanu Zizjulasu, koji je inače poznat po antipravoslavnim stavovima. Nekako paralelno sa ovim događajem bili su primećeni i mnogi drugi nepravoslavni stavovi   od pojedinih teologa, na koje niko nije  obraćao pažnju još za  vreme  stolovanja patrijarha Pavla, kao i u  vreme patrijarha Irineja, da bi pogršeno učenje kulminiralo sa patrijarhom Porfirijem, naročito o svetom Pričešću, čiji  se usmeni  nalozi – zahtevi,[51]  sprovode  u Crkvi Hristovoj preko sveštenstva.

Sadašnji patrijarh Porfirije, koji se velikodušno zalaže za ekumenizam pod plaštom čovekoljublja,  svoje stavove prilagođava drugim religijskim grupacijama, ne mareći mnogo za očuvanje pravoslavne doktrine.  Na ovaj način patrijarh Porfirije utiče  na promenu pravoslavne svesti srpskog verskog bića. Ovo se naročito ogleda u njegovim propovedima i tumačenjima  Jevanđelja, gde dolaze do izražaja njegovi lični stavovi koji naginju prema svetovnoj filozofiji, više nego prema drevnom učenju Crkve  i crkvenom hristocentrizmu. U prilogu ove konstatacije govori nam njegova  viđenja i tumačenja svete Liturgije i svetog Pričešća, o čemu ćemo pisati nešto kasnije.

Zapravo, svi nastupi, govori i propovedi Patrijarha Porfirija, neobično podsećaju na  period 18. veka, kada je  bio rasprostranjen filozofski pravac pod nazivom sentimentalizam. Ovaj pravac je predstavljao književni izraz  senzualističke varijante filozofije prosvećenosti, stavljajućiu prvi plan emociju i maštu u čovekov duhovni život, kako bi se izrazila čovekova intima, odnosno celokupna  težnja i osećanja subjektivizma, svesno izbegavajući jevanđeoski karakter  i smisao ovozemaljskog života, koji je omeđen Božijim zakonom.

Da bi smo što bolje razumeli o čemu se radi i da bi upotpunili temu,  o kojoj želimo da govorimo, a koja se tiče svetog Pričešća, mi ćemo u ovom radu analizirati dva  pitanjana na kojima insistira patrijarh Porfirije. Prvo, kad govori o svetoj Liturgiji, o  njenom smislu i značaju, on jednostavno kaže da se ona  isključivo služi da bi se ljudi mogli da pričeste: „mi se pričešćujemo onda kad se Liturgija služi, jer se Liturgija samo zbog pričešća i služi.“[52] i drugo, on ljudima preporučujeda se mogu pričestiti bez ikakve  pripreme preko molitve, posta, pokajanja i ispovesti, povodom čega kaže: „Patrijarh Porfirije  kaže: „svakako da post i ispovest jesu neophodni za čovekov duhovni život, ali kada govorimo o tom trojsvu, Sveta Tajna Pričešća, post i ispovest, moramo znati da u skladu sa svetootačkim duhom, u skladu sa bogoslovljem svetih otaca koji jesu jedini nosioci i tumači pravoslavnoga predanja nikada ne postoji kod njih zabeležena uzročno – posledična veza ove tri dimenzije čovekovoga života. Nikada ne uslovljava ni post ni ispovest Sveto Pričešće niti Sveto Pričešće zavisi od posta i ispovesti.“ [53]  Pošto ova dva stava nemaju crkveno i bogoslovsko opravdanje, mi ćemo se malo pozabaviti njim.

Ako bi smo otvorili temu o svetoj Liturgiji, svakako bi imali  mnogo šire bogoslovsko i bogoslužbeno značenje, pre nego što bi smo rekli da se ona služi isključivo radi mogućnosti da se ljudi pričeste. Zato ćemo ovde navesti nekoliko primera, koji će nam pokazati da pored služenja svete Liturgije, koja omogućava vernima da se pričeste, da ona ima i nešto širi molitveni značaj.

Liturgija(grč: λειτουργία)  je zapravo najvažnije crkveno bogosluženje, koje označava zajedničko delo – zajedničku molitvu episkopa, sveštenika, đakona i naroda Božijeg na  jednom mestu. Naime, sveta Liturgija za pravoslavne  vernike predstavlja veliku molitvenu radost, u molbenom, zahvalnom i slavljenom obraćanju Bogu,  na kojoj se vernici okupljaju kako bi u svakom zajedništvu molili se Bogu za žive i umrle, budući  svesni da je sam Hristos uvek prisutan na svakoj svetoj Liturgiji.

Pravoslavna liturgija ima dubok mistagoški i crkveni karakter. Sveta Liturgija nije prost emocionalni i estetski prizor, niti pak samo ceremonijalni aspekt koji kulminira u Evharistiji, nego je suštinsko doživljavanje i simvoličko predstavljanje ikonomije Spasenja.  Sveta Liturgija je sama Crkva u njenom delu zajedničkog blagodarenja. Celo crkveno telo — služitelji i vernici — učestvuju u prinošenju darova, u molitvama priziva, kao i pričešćivanjem svetim Tajnama.

Ali da pođemo redom.

Odmah na početku u pripremnom delu svete Liturgije koja se naziva Proskomidija ((grč. προσκομιδή – prinošenje), hleb koji se upotrebljava u njoj, naziva se prosfora, što znači: prinošenje, vrši se molitva za žive i umrle, vađenjem čestica iz prosfore, koje se namenjuju vernicima Crkve.

Već u molitvenoj Trisvetoj pesmi, odaje se hvala Bogu zahvalnost za sve ono što nam dolazi od Njega kako Tvorca neba i zemlje, kao Spasitelja našeg, sa vršenjem molbe za oproštaj sagrešenja u znanju i neznanju.[54]

U molitvi pred samo Jevanđelje, uznosi se molitva Bogu da nam otvori „oči uma našeg da bi smo razumeli Tvoje (Božije) jevanđeoske propovedi.“[55]

Nakon pročitanog Jevanđelja vrši se molitvena Jektenija „za sav blagoverni hristoljubivi  rod naš i za sve pravoslavne  hrišćane, za sveštenike, đakone, i za celokupno bratstvo u Hristu.“[56]

U molitvenoj Jekteniji koja je  namenjena umrlima,  molitva upućuje sve oglašene koji su prisutni na  svetoj Liturgiji (koji su inače nekršteni, pa se zato zovu oglašeni), da sagnu svoje  glave  pred Gospodom i na na taj način učine poklonjenje Bogu.[57] Za oglašene se vrši molitva da im Bog otkrije Jevađelje pravde i da ih prisajedini svojoj svetoj Crkvi.

Kad se dođe do molitve  za Oglašene, to je  je već obaveštenje za sve prisutne  koji su oglašeni (nekršteni) , pred samo razvijanje Antiminsa,  da je  za  njih služba  Božija  završena, obaveštavajući ih na sledeći način: „vi koji ste oglašeni, iziđite; oglašeni iziđite; vi koji ste oglašeni iziđite; niko od oglašenih da ne  ostane.“[58]

Ovde ujedno i prilika da se podsetimo da su  Oglašeni bili ljudi koju su se pripremali za krštenje, za prelazak u hrišćansku veru, ili su pak želeli da postanu hrišćani. Liturgiji oglašenih u starini mogli su da prisustvuju i pokajnici, pa čak i neznabošci. Tako se po njima, ovaj deo Liturgije naziva ‘‘Liturgija Oglašenih.“ Oglašeni nisu stajali zajedno sa vernima, već na naročitom mestu u crkvi, u priprati. Na đakonov poziv: ”vi koji ste oglašeni iziđite… Niko od oglašenih da ne ostane…”, morali su izaći iz hrama, da bi mogao početi sledeći deo svete Liturgije – sveta Liturgija vernih.

Na svetoj Liturgiji pored oglašenih svi vernici slušaju i žele da čuju Jevanđelje, kao i tumačenje sveštenoslužitelja, pročitanih Božijih Reči, koje utvrđuju veru u srcu i duši.

Svako molitveno učešće vernika  na svetoj Liturgiji predstavlja potvrdu sabornosti vere u svakom pojedincu, koju predvodi sveštenoslužitelj, kada se uznosi Gospodu molitva  za svako selo, grad, državu, za mir u svetu, za zdravlje i oporavak bolesnika, za sve sveštenoslužitelje i kompletan verni narod, širom sveta.

Učestvujući na  svetoj Liturgiji, vernici primaju blagoslov  Crkve Hristove, koji je  potreban  svakoj vernoj duši.

Naravno da sveta Liturgija ima  sveobuhvatni karakter u životu svakog vernika, ali i za sve one koji žele da postanu hrišćani jer na  ovom bogosluženju mogu da se sretnu sa zajednišvom Crkve Hristove i  da osete sabornost čitave     crkvene  zajednice.

Sveta Liturgija je zapravo vrhunac bogočovečanskog realizma,[59] koji obuhvata ovaploćenje Boga Logosa Bogočoveka  Isusa Hrista, Reč Božiju i  Jevanđelja, koja preko hleba  i vina, sa prizivom (epiklezom), i dejstvom Duha Svetog, postaje Telo i Krv Hristova, koje primamo nakon pripreme sa: molitvom, postom, pokajanjem i ispovešću.[60]

Što se tiče ovog drugog pitanja o samom svetom Pričešću, za koje se inače zalaže patrijar Porfirije da se može ostvariti bez posebne pripreme   „mi se pričešćujemo onda kada se služi liturgija jer se Liturgija samo zbog toga i služi. A postimo onda kada je Crkva preporučila da postimo. To znači, četiri velika posta, sredu i petak i još nekoliko pojedinačnih dana. Ispovedamo se onda kada imamo duhovnu potrebu i jasno se tu vidi da jedno drugo ne uslovljava.“[61]

Da malo prokomentarišemo i ove reči patrijarha Porfirija i da vidimo da li su one  tačne i neprikosnovene. Naime, u toku svete Liturgije u Hruvimskoj pesmi upozoravaju se vernici koji su ostali na svetoj Liturgiji, da „niko od vezanih telesnim  pohotama  i slastima nije dostojan da priđe, ili da se približi,“[62] svetim Tajnama kao što ne sme  ni da pomisli da bilo ko služi svetu Liturgiju ako je opterećen pohotama i slastima telesnim, što podrazumeva svaku vrstu greha, jer je Gospod kazao: „Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju“ (Mat.11,12),  ali i sa pažnjom i proverom svog moralnog stanja „jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svjedočenja, hule“ (Mat. 15, 19).

Kad sveštenik uznosi sveti Agnec, on glasno proiznosi reči: „svetinje svetima,“[63] one  nas obaveštavaju za koga se prinose časni darovi. [64]  Ne za one koji su nepokajani i neispoveđeni, bez pripreme posta i molitve, nego upravo za one koji su se pripremali u molitvi, postu, pokajanju i ispovesti. A onda kad se otvaraju Carske dveri, i đakon, poklonivši se jednom, s  pobožnošću primi od sveštenika sveti Putir, dolazi na dveri i podižući  pokazuje ga narodu, govoreći: „sa strahom Božijim i verom pristupite.“[65] Ovde opet imamo upozorenje, da pazimo, pre nego pristupimo Svetoj Čaši, da smo dobro očišćeni od „svake poganštine tela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božijemu“ (2. Kor. 7,1).   Što znači da još uvek imamo vremena da dobro razmislimo da li smo se dobro pripremili u svom nastojanju da želimo da se pričestimo, jer nas  ove  liturgijske reči „sa strahom Božijim i verom pristupite,“upućuju i  na  reči opomene  iz Jevanđelja: „tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj. Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije“(1. Kor.11, 27 – 28). A  ovo znači da su grehovi   prepreka za    pričešćivanje,  pre svega kao nepokajani grehovi koji nas odvajaju od Crkve i zajednice sa bližnjima. „Čovek je biće koje svoju ličnost ostvaruje samo u zajednici sa drugima i kada pogrešnim izborom i zloupotrebom svoje slobode narušava tu zajednicu nije dostojan da se pričešćuje svetim  Tajnama.“[66] Niko ne  može da učestvuje u zajednici Tela i Krvi Gospodnje ako istovremeno ruši tu zajednicu sa svojim bližnjim preko svojih grehova.

Kad patrijarh Porfirije kaže: „a postimo onda kada je Crkva preporučila da postimo. To znači, četiri velika posta, sredu i petak i još nekoliko pojedinačnih dana. Ispovedamo se onda kada imamo duhovnu potrebu i jasno se tu vidi da jedno drugo ne uslovljava.“ Što se postova  tiče, Crkva preporučuje postove, koji imaju svoju tačnu namenu, zbog određenih događaja u istoriji Crkve Hristove, kojih se Crkva  seća, i koje je odredila da se u određenom periodu poste, sa uzdržanjem od mrsne  hrane i  pojačane kontrole svog duhovnog ponašanja. Dakle, potrebno je da vernici poste sve označene postove, ali ako žele u toku posta da se pričeste, oni se pripremaju preko molitve, posta na  vodi, pokajanja i ispovesti, kako bi uložili što više napora u razmišljanju o svojim telesnim, umnim i duhovnim grehovima, kojih je  potrebno da se vernik oslobodi preko ispovesti pre nego što pristupi Svetoj Čaši. Svi postovi imaju svoju namenu koja se odnosi na određene događaje iz crkvenog života, bilo da su jednodnevni ili višednevni. Ovi postovi se ne dovode u uzajamni odnos između crkvom određenog posta i pričešća. Međutim, treba reći i to, da u situaciji kad vernik želi da se ispovedi, pa to i ostvari uz prehodni post, on ne mora i da se pričesti. Ali ako želi da se pričesti, potrebno je i da se ispovedi, da bi što čistiji izašao pred Hrista i primio sveto Pričešće  kao dar Božiji.

Crkva  je uvela jednodnevne  postove i višednevne:

Jednodnevni postovi:

Svaka sreda i petak (osim u vreme trapavih sedmica)

Krstovdan – uoči Bogojavljenja

Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja

Vozdviženje Časnog Krsta – Krstovdan

Višednevni postovi:

Veliki post i Strasna sedmica – 7 sedmica

Petrovski post – trajanje zavisi od datuma kada pada Vaskrs, (oko 40 dana)

Velikogospojinski post – 2 sedmice

Božićni post – 40 dana.

Kad   patrijarh Porfirije  kaže kako „dolazeći u Crkvu vernik dolazi iz sveta, dolazi na Svetu Liturgiju i donosi sa sobom čitav svet.  Donosi sa sobom i sve svoje iskustvo, sve ono što on jeste i to prinosi na Svetoj Liturgiji kao uzdarje Bogu. Bog to prihvata i blagodaću svojom osvećuje ono što mu čovek donosi. Simboli toga što je doneto jesu hleb i vino. Gospod blagodaću svojom pretvara taj hleb i vino u Krv i Telo Hristovo,“[67] onda treba i da zna da ovo njegovo objašnjenje nije nikako tačno. Zašto? Pre svega zato što sa dolaskom u Crkvu Hristovu na svetu Liturgiju, svaki čovek ako već donosi sa sobom čitav svet, kako kaže patrijarh Porfirije, on svakako donosi onda u Crkvu i sve svoje grehove. Ako kažemo „da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama“ (1. Jov. 1, 8), onda u tom slučaju i ne možemo izaći pred Svetu Čašu, pre nego pristupimo postu, pokajanju i ispovesti.

Za svakog vernika sveto Pričešće znači susret sa Hristom i sjedinjenje sa njim. A kako ćemo se sresti sa Hristom, ili  još bolje rečeno da se sjedinimo sa njim ako se ne pripremimo. Hristos je savršen, bez greha i slabosti, a mi smo ljudi začeti u grehu i neprestano grešimo, i to nehotice (Jevr. 5, 2), kroz misli srca svog (1. Mojs. 6, 5), jer je svaki čovek grešan (Jak. 3, 2),  i to uvek i mnogo puta (Gal. 3, 22). Ako je  već stanje ovako kako ga opisuje Sveto Pismo, kako ćemo onda mi kao grešni ljudi, koji možemo učiniti greh uoči samog pričešća pa usled svoje  narcisoidnosti  ipak pristupimo svetom Pričešću, ne konsultujući sveštenika, a on nam veruje i pričesti nas. Znači, to ne biva nikako. Svaki vernik koji prebiva dugo u veri i dobro poznaje crkveni život, pouke i uputstva apostola, jasno će razlikovati pravi pristup pričešću od nepripremljenosti i dolaska u Crkvu da bi primio dar Božiji – sveto Pričešće.

Po pitanju  dara Božijeg, za koji znamo da nam Bog daje preko svetog Pričešća, moramo reći sledeće: sveto Pričešće jeste dar Božiji, ali kao dar za koji moramo da se borimo, da uložimo trud svoj, kao  verujući, kako bi sebe što je moguće više očistili od grešnosti (naravno nikada to nećemo moći dovoljno da učinimo), preko truda u molitvi, postu, pokajanju i ispovesti. Sve drugo, je puka spekulacija i slobodoumno ljudsko filozofiranje, za koje nema mesta u bogoslovlju, a ni u praksi crkvenoj.

Zapravo, nije moguće da vernik, od jedne  svete Liturgije, kada se pričestio, pa do sledeće svete Liturgije kada planira da se opet pričesti, nije zgrešio telom, umom svojim ili u srcu svom. Ako se tako neko neko ponaša onda je laža i paralaža. Kako kaže Jevanđelje da istine  nema u njemu. Zbog ove činjenice, veoma je potrebno i neophodno da se vernik pripremi za sveto Pričešće, kako bi bio što je moguće duhovno čistiji. Monasi pustinjaci se pričešćuju vrlo retko, pa ipak nose Hrista u srcu svom. Bolje je odložiti sveto Pričešće i primiti ga što kasnije a kajati se više i požrtvovanije, nego da pristupimo Čaši Gospodnjoj, nonšalantno i bez uzorne  pripreme!

U svom obrazlaganju kako treba tumačiti sveto Pričešće, patrijarh Porfirije, daje  izjavu poput ove da „mnogi ljudi imaju potrebu da se pripreme za Sveto Pričešće da bi kako se to kaže bili dostojni Svete Tajne Tela i Krvi Hristove. Jedno takvo shvatanje i jedan takav mentalitet zapravo ne izražava pravoslavnu duhovnost i pravoslavno predanje. Jer Sveto Pričešće uvek je i isključivo samo dar Božiji. Nikada mi ne možemo sebe pripremiti toliko, nikada ne možemo sebe očistiti toliko da možemo mirne savesti osećajući se dostojnima primili tu Svetu Tajnu. Ako bismo govorili u skladu sa predanjem Crkve jedino što nas ne udostojava Svetoga Pričešća to je osećanje da smo dostojni. Drugim rečima ako hoćemo da se pripremimo adekvatno za Svetu Tajnu Pričešća mi moramo u svom svakodnevnom životu u svom podvigu da u sebi budimo osećanje i svest da nikada nismo dostojni ljubavi Božije. Ali da upravo zbog toga što je Bog, Bog ljubavi, On nas takve kakvi jesmo nedostojni prihvata i uzima kroz ljubav svoju u svoja nedra i u svoje naručje.“[68]

 Ovakvo razmišljanje povodom odnosa prema svetom Pričešću svakako nije pravoslavni oblik izražavanja i posmatranja kako da se ophodimo prema  pričešću. Najpre, moramo reći da naš odnos prema pričešću nikako ne ulazi u sklop mentalnog ponašanja[69] i razmišljanja, zato što u ovom slučaju mi moramo da se ophodimo onako kako nam Sveto Pismo govori i savetuje, kao što se i praktikuje u Crkvi  Hristovoj.  A to je, da ni jedan vernik nikada ne  misli da je on dostojan svetog Pričešća, iako se priprema molitvom, postom, pokajanjem i ispovedanjem, uz savete svog duhovnika, nego pripremu vrši da bi što je moguće više očistio sebe  preko pokajanja od grehova, pre nego se susretne sa  Hristom i postane Njegov sutelesnik. Naravno, iako znamo da je  primanje svetog Pričešća dar Božiji, mi njemu ipak pristupamo sa velikom pažnjom i poštovanjem preko svoje  pripreme  u granicama svog uzrasta u Hristu. Naš život u veri potreban je da uvek bude u skladu sa Božijim zapovestima, s tom razlikom što se za  vreme pripreme za pričešće dodatno angažujemo i trudimo malo više da naš telesni i duhovni život u ponašanju, preko posta molitve i pokajanja, popravimo na  najprimereniji način. Iako nikada nismo dovoljno dostojni za njegove darove koje  primamo preko blagodati, pa ni sveto Pričešće, mi sa pripremom pokazujemo svoju veru i svoju privrženost Bogu, poštujući njegove zapovesti, da je  potrebno da se kajemo i ispovedamo. Kroz celokupnu pripremu, mi preko molitve u postu i pokajanju sumiramo i prikupljamo sve naše grehove u telesnom i duhovnom obliku, shvatajući pritom da su svi naši prestupi protiv Božijih zapovesti, duboko svesni da je to naše ponašanje bilo nedostojno hrišćanske  vere i ispovedanja Isusa Hrista. Sa potpunim pokajanjem i ispovedanjem pred sveštenikom mi stičemo mogućnost da primimo svete Darove, kao blagodat Božiju, po volji Njegovoj, da možemo da se sjedinimo  sa Hristom.

Reči koje nam kazuje patrijarh Porfirije, ne podkrepljuje citatima iz Svetog Pisma, niti pak citatima nekog Svetog Oca, jer on prosto obrazlaže svoje slobodumne stavove na način da „Sveta Tajna Pričešća, post i ispovest, moramo znati da u skladu sa svetootačkim duhom, u skladu sa bogoslovljem svetih otaca koji jesu jedini nosioci i tumači pravoslavnoga predanja nikada ne postoji kod njih zabeležena uzročno – posledična veza ove tri dimenzije čovekovoga života. Nikada ne uslovljava ni post ni ispovest Sveto Pričešće niti Sveto Pričešće zavisi od posta i ispovesti.“

Dakle, ovakvo obrazlaganje je apsolutno netačno, jer nam praksa Crkve  Hristove i Sveti Oci govore suprotno od učenja patrijarha Porfirija.

Međutim, ništa bolje objašnjenje nam ne  nude ni sledeće reči patrijarha Porfirija, kad kaže: „Ukoliko bih ja kao sveštenik naložio nekome strožiji i veliki, silan i snažan post a taj post i ta moja preporuka bi možda dovela do toga da se vernik potpuno duhovno raslabi, on zapravo više ne bi ni želeo da ide u Crkvu. Ili, ukoliko bih ja nekome rekao da se pričešćuje jednom u deset godina ili jedanput godišnje, ukoliko bi to zapravo umanjilo njegovu čežnju za Hristom, onda bih ja pogrešno postupio.“[70]

Šta ovde reći. Prosto zapanjuju  čoveka ovakve reči jednog patrijarha. Zašto? Zato što ni jedan duhovnik, ovog puta mirski sveštenik nikada neće dati neprimerenu epitimiju verniku, nego će pre svega dobro ispitavši vernika i njegovo versko stanje, zajedno sa psihovfizičkim raspoloženjem,  pre svega njegove duše i srca, odrediti ako je potrebno epitimiju, kao meru poslušnosti i predostrožnosti u popravljanju duhovnog života vernika i pokušaju da ispovednik ne čini više – ne ponavlja učinjene  grehove, a ne kao znak nekakve  kazne.  Ovde postoji i oblik katihetskog obrazovanja vernika koji je  premnogo sagrešio i u jednom kontinuiranom objašnjenju smisla i značaja vere u Hrista, sveštenik će svakako uspeti da mu približi smisao poštovanja Božijeg zakona na  taj način kako bi i sam verujući došao do zaključka šta mu valja činiti  i koliko su opasni njegovi grehovi za njegovo spasenje duše. Odnosno koliko je potrebno da on sledi savete svog sveštenika, pa i određene oblike epitimije čiji smisao nije samo drakonska odluka kazne nego pre svega i vežbanje poslušnosti, ljubavi i svake  nade u oproštaj nakon učinjenog napora.

Iako neki dele grehove po težini, ali moramo da znamo da svaki greh vodi u smrt ukoliko se pretvori u strast i postane druga priroda čovekova. Mržnja prema drugome je težak greh, jer ona neizbežno vodi u druge grehove i k većem posrnuću čovekove ličnosti. Onaj koji nije u stanju da oprosti drugima, kako može da očekuje oproštaj od Boga? Telesni odnosi, na primer, nisu sami po sebi greh jer su deo biologije čoveka. Telesni odnosi u braku su blagosloveni, jer je brak ikona ljubavi Hrista i Crkve. Međutim preljuba i blud udaljuju čoveka od Boga, jer preljuba razbija zajednicu koju je Bog zapečatio i nanosi bol i patnju drugom supružniku i deci. Blud degradira dostojanstvo ljudske ličnosti i skrnavi telo koje je hram Duha Svetoga i truje svoju dušu. Slično je sa svim gresima koji razbijaju zajednicu, ugrožavaju ljudski život, nanose bol ili patnju. Pristupati pričešću, a da nismo promenili svoj način života pokajanjem (preumljenjem), predstavlja licemerje i zato je takvo pričešćivanje nedostojno.

Veoma  je  važno reći da svi pastiri Božiji prilikom propovedi i tumačenja Reči Božijih ne bi smeli da se rukovode sociološkim, filozofskim, političkim, globalnim, subjektivnim i jeretičkim stavovima, već to moraju činiti u sadržaju apostolskih premisa. Zato je potrebno da se svi sveštenoslužitelji sećaju pouka svojih učitelja, koja su u duhu jevanđeoskih pouka, kako bi se  crkvena  zajednica snažila u svakom pogledu duhovnog delovanja. Naravno, jedan od takvih Svetih Otaca je i sveti Justin Popović, kao teološko – pedagoški primer, čije se pouke  ne  mogu zaobići u nijednom pogledu. Kao istinski čuvar vere pravoslavne, kako ne  bi u pravoslavno bogoslovlje ušle  razne nepravoslavne  misli, koje  bi štetile crkvenom životu, on uživa  veliko poverenje i poštovanje čitavog pravoslavnog sveta, širom vaseljene.

S toga, moramo reći, da nije moguće, sa jedne strane veličati i hvaliti oca Justina  Popovića a sa druge strane ne konsultovati ga prilikom svoje  odluke o slobodoumnom prilazu svetom Pričešću.Ovo pre svega  treba istaći, zato što celokupno bogoslovlje svetog Justina Popovića nema protivurečnosti sa Svetim Duhom i njegovim poučavanjem u veri.

Imajući u vidu da se učenje patrijarha Porfirija i učenje u veri svetog Justina Popovića veoma razlikuje, treba  kazati i to, kao opštu činjenicu da nema učenika nad učiteljem svojim, nego samo može učenik kad se  dobro izuči da bude  kao svoj učenik (Luka, 6, 40). I da  ne misli niko da je mudar i mudriji od svih ljudi, nego je potrebno da u veri budemo jedne  misli  (Rim. 12, 16), kako bi se svi pravilno naučili kako treba da se narod ponaša i ophodi prema svetim Tajnama. Zbog ove jevanđeoske  činjenice, treba pitati sledeće: zašto patrijarh Porfirije  ne ide stopama svog duhovnog dede svetog Justina Popovića koji je svakako učenik  Svetog Save, pošto je  episkop Irinej Bulović bio učenik svetog Justina  Popovića, a patrijarh Porfirije bio učenik Irinejev, nego pošto poto želi da istakne svoju različitost u pristupu veri sa  zastupanjem nekakvog svog filozofskog gledišta koje nije u duhu apostolstva niti jevanđeoskog učenja, a još manje sa praksom i tradicijom Crkve  Hristove.

 Korišćena literatura:

1. B. A. Cisarž, O veri i moralu, Beograd, 1986.
2. Arhimandrit dr J. Popović, V. hadži Arsić, Osnovno bogoslovlje, Beograd, 1941.
3. Ž. Vidović, Tragedija i Liturgija, Niš, 1998.
4. Episkop Amfilohije, Osnovi prav. vaspitanja, V. Banja, 1993.
5. Zvonce, Beograd, br. 3,2000, str. 77.
6. P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, T III.
7. dr Lazar Mirković, Liturgika II,   Beograd, 1966.
8. Sveti  Vasilije Veliki, Tvorenija, u ruskom prevodu, S. Peterburg 1911, T. III, 118
9. Pismo Kesariji; N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima N. Sad 1896, II,
10. Dela. ap. 20,7; 1 Kor. 16,2; Učenje XII apostola, izd. Apost Diak., Atina 1955, XIV,
11. I. Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885.
12. Sveti Kiprijan Kartaginski navodi primer jedne žene i jednog mladića koji su se razboleli i umrli posle nedostojnog primanja sv. Pričešća (Tremb. Dogmatika III, 169).
13. episkop N. Milaš, n.d. II,   (rukop. Trebnik manastira Dečana br. 69, kraj XIV v, l. 292, 2293).
14. Hristijanskaja filosofija, S. Peterburg 1902.
15. dr N. Glubokovskij, Patrističko učenje Pravoslavne istočne crkve o tajni evharistije do sv. Jovana Damaskina zaključno, Patrijarš. Glasnik 1932, br. 26.
16. https://svetosavlje.org/istina-o-praksi-cestog-pricescivanja/
17. Pidalion, izd. Astir. Atina 1970, 141; N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima N. Sad, 1895,1,
18. Crkveno pravo, Beograd 1926, 728.
19. K. Nikoljskij, Posobije… S. Peterburg 1900. 693; S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900,1056,1061; ep. Melentije, Pravilnik, Zaječar 1907,
20. V. Nikolajević, Praktični sveštenik, Zemun 1910, II,
21. Glasnik,SPC, novembar 1978.
22. Ljubo Mićunović, Savremeni leksikon stranih reči i izraza, Beograd, 1991.
23. https://www.cudo.rs/mitropolit-porfirije-post-i-ispovest., pristupljeno, 22. 2023.
24. https://www.bastabalkana.com/2021/01/, pristupljeno, 28. 2023.
25. Služebnik, S.P.C. Beograd, 1986.
26. https://prijateljboziji.com/ , pristupljeno, 22.09.2023.
27. Arhimandrit Sava Janjić, iguman Manastira Visoki Dečani,https://prijateljboziji.com/
    Izvor: tvhram.rs , pristupljeno, 22.09.
28. https://prijateljboziji.com/ , pristupljeno, 22.09.2023.
29. Mitropolit Zagrebačko-ljubljanski g. Porfirije (Perić) https://prijateljboziji.com/post-i-ispovest-nisu-uslov-za-pričešće/, pristupljeno, 22. 2023.
30. https://srbin.info/pocetna/aktuelno/avramov-sad-vatikana-i-nemacke-sklopili-tajni-sporazum/, pristupljeno 03.101.2023.
31. Tipik – Ustav, izdanje Moskovska patrijaršija Ruske  pravoslavne crkve, Moskva, 2011,str.
32.  https://azbyka.ru/otechnik/pravila/didahe_rus/
33. Protoprezviter dr Lazar Mirković, Pravoslavna liturgika, svete tajne molitvoslovlja, drugi deo, Beograd, 1983.
34.   Arhimandrit dr Justin Popović, Dogmatika, Pravoslavne Crkve, Beograd, 1978. –
35. dr Zdravko Peno, Katihizis, Osnove pravoslavne  vere, Nikšić, 2022, str.175. – pokajanje je  preduslov za učešće u Evharistiji.
36. -protojerej Aleksandar Torik, Crkveni život za početnike, Cetinje, 2000, str.73. – potrebn a je priprema za pričešće uz post, pokajanje i ispovest, prema molitvenom Pravilu koje  Crkva ustanovila.
37. -episkop Artemije, Praktična veronauka, Beograd, 1998, str. 35 – 51.  – potrebna je priprema  za pričešće i to telesna i duhovna, preko molitve, posta,  pokajanja i ispovesti.
38. Jovan Srbulj, Zbornik radova, O postu, Beograd, `997.
39. Arhimandrit dr Justin Popović i Velimir Hači Arsić, Osnovno bogoslovlje, za sedmi razred srednjih škola i treći razred učiteljskih škola, Beograd, 1941.
40.  https://pravoslavlje.net/index.php, pristupljeno 22.09.2023.
41.  Zakonopravilo Svetog Save, prevod sarajevskog prepisa, Dobrunska   Rijeka 2019. Izdanje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve,  Služebnik, Beograd, 1962.
42. Pripremio protonamesnik Milan Pantelić, Mali pravoslavni podsetnik, Beograd – Banja Luka, 2000 .
43.  Mitropolit Sergije Stragorodski, u knjizi „Verujem, Gospode, i ispovedam,“ Obraz svetački, Beograd,.
44. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/279-o-pripremi-za-sveto-pricesce,  iz knjige: Bez Pričešća nema oboženja, Obraz svetački, Beograd,   pristupljeno, 06.10.2023.
45.  https://spc-mb.net/crkveni-zivot/duhovni-zivot/sveta-tajna-pricesca/, pristupljeno, 06.10.2023.
46.  Tipik – Ustav, izdanje Moskovska patrijaršija Ruske  pravoslavne crkve, Moskva, 2011.
47. https://svetosavlje.org/didahi-ucenje-dvanaestorice-apostola/,

[1]https://srbin.info/pocetna/aktuelno/avramov-sad-vatikana-i-nemacke-sklopili-tajni-sporazum/, pristupljeno 03.101.2023.

[2] Tipik – Ustav, izdanje Moskovska patrijaršija Ruske  pravoslavne crkve, Moskva, 2011,str.

[3] https://azbyka.ru/otechnik/pravila/didahe_rus/ 

[4]  Arhimandrit dr Justin Popović, Dogmatika, Pravoslavne Crkve, Beograd, 1978, str. 567. – 572.Vidi: Protoprezviter dr Lazar Mirković, Pravoslavna  liturgika, svete tajne molitvoslovlja, drugi deo, Beograd, 1983, str.72.  –  u telesno spremanje za sveto Pričešće spada post kao i seksulano uzdržavanje bračnika.

-dr Zdravko Peno, Katihizis, Osnove pravoslavne  vere, Nikšić, 2022, str.175. – pokajanje je  preduslov za učešće u Evharistiji.

-protojerej Aleksandar Torik, Crkveni život  za početnike, Cetinje, 2000, str.73. – potrebn a je priprema za pričešće uz post, pokajanje i ispovest, prema molitvenom Pravilu koje  Crkva ustanovila.

-episkop Artemije, Praktična  veronauka, Beograd, 1998, str. 35 – 51.  – potrebna je priprema  za pričešće i to telesna i duhovna, preko molitve, posta,  pokajanja i ispovesti.

-Jovan Srbulj, Zbornik radova, O postu, Beograd, `997, str.11. – Ava Dorotej: postiti treba  kao što kaže sveti Vasilije  Veliki, postom bogougodnim, odklanjajući se od svakog greha, što je počinjen u svim našim delima i osećanjima, ako ćemo dostići sveti dan Vaskrsa, kao što smo rekli, novi – čisti  i dostojni pričešća Svetim Tajnama.

[5] Arhimandrit dr Justin Popović i Velimir Hači Arsić, Osnovno bogoslovlje, za sedmi razred srednjih škola i treći razred učiteljskih škola, Beograd, 1941, str.59.

[6] https://pravoslavlje.net/index.php, pristupljeno 22.09.2023.

[7] Zakonopravilo Svetog Save, prevod sarajevskog prepisa, Dobrunska   Rijeka 2019, str. 196 – 203.

[8] Izdanje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve,  Služebnik, Beograd, 1962, str.497.

[9] Pripremio protonamesnik Milan Pantelić, Mali pravoslavni podsetnik, Beograd – Banja Luka, 2000, str.115 – 116.

[10] Mitropolit Sergije Stragorodski, u knjizi „Verujem, Gospode, i ispovedam,“ Obraz svetački, Beograd,. 2005, str. 452.

[11]https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/279-o-pripremi-za-sveto-pricesce,  iz knjige: Bez Pričešća nema oboženja, Obraz svetački, Beograd, 2004, str. 400; pristupljeno, 06.10.2023.

[12] https://spc-mb.net/crkveni-zivot/duhovni-zivot/sveta-tajna-pricesca/, pristupljeno, 06.10.2023.

[13] Tipik – Ustav, izdanje Moskovska patrijaršija Ruske  pravoslavne crkve, Moskva, 2011,str.

[14] https://svetosavlje.org/didahi-ucenje-dvanaestorice-apostola/, Učenje dvanaestorice apostola, ili Didahi, jeste tekst nepoznatog autora, nastao krajem prvog ili početkom drugog vijeka. Tekst se deli na tri dela koja govore o hrišćanskoj etici, krštenju i evharistiji, i crkvenoj organizaciji.

[15] B. A. Cisarž, O veri i moralu, Beograd, 1986, str. 127.

[16]Arhimandrit dr  J. Popović, V. hadži Arsić, Osnovno bogoslovlje, Beograd, 1941, str. 157.

[17] Ž. Vidović, Tragedija i Liturgija, Niš, 1998, str. 53.

[18] B. A. Cisarž, O veri i moralu, Beograd, 1986, str. 128.

[19] B. A. Cisarž, O veri i moralu, Beograd, 1986, str. 128.

[20]Episkop Amfilohije, Osnovi prav. vaspitanja, V. Banja, 1993, str. 167.

[21] Zvonce, Beograd, br. 3,2000, str. 77.

[22]   Kad čovek krene da posti od ponedeljka i želi da se pričest u nedelju on svakako posti šest dana u kontinuitetu, posteći i subotu, jer subota nema važnosti u Novom Zavetu kao što je imala u Starom Zavetu. Osim toga, sama priprema    za sveto Pričešće, i posteći neprekidno šest dana, kako bi se što bolje pripremili za susret sa Hristom, svakako ima više značaja u pristupu ovoj Svetoj Tajni, nego što je odnos poštovanja (nepostojeći i nepotreban), prema danu koji se zove subota i koji se ne razlikuje po važnosti od bilo kog drugog  dana u sedmici (ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak i subota su potpuno jednaki u svojoj formaciji, osim Velike Subote, koja ima svoju drugu i  veliku značajnost.

[23] P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, T III, 148.

[24] Ovde treba imati na umu da su vernici u to vreme, u začetku Crkve Hristove živeli sasvim drugačije nego mi danas. Tempo i veliki uticaj raznih globalističkih  moćnika, nisu toliko razarali dušu svakog čoveka, kao što se to čini danas.

[25]dr Lazar  Mirković, Liturgika II,   Beograd, 1966, 125.

[26] Sveti  Vasilije Veliki, Tvorenija, u ruskom prevodu, S. Peterburg 1911, T. III, 118, Pismo Kesariji; N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima N. Sad 1896, II, 549.

[27]Dela. ap. 20,7; 1 Kor. 16,2; Učenje XII apostola, izd. Apost Diak., Atina 1955, XIV, 220.

[28] dr Lazar  Mirković, n. d. 125

[29] N.d.

[30] I. Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885,106.

[31] Sveti  Kiprijan Kartaginski navodi primer jedne žene i jednog mladića koji su se razboleli i umrli posle nedostojnog primanja sv. Pričešća (Tremb. Dogmatika III, 169).

[32] Isto, str. 197.

[33] episkop N.  Milaš, n.d. II, 550. Ovo uputstvo nalazimo i u našim starim rukopisima: „Potašti se, o prezviteru, predstaviti sebe delatelja nepostidna pravešta slovo istinnoje. Nikoliže da ne staneši va sabore vraždu imeje na kogo, da ne proženeši Utešitelja…. Bljudi komu predstojiši, i kako služiši i kakovim daješi pričeštenije… pričeštenija dar dostojnim podavaj… Imže bož(a)st(a)vnaja pravila ne poveljevajut ne podavaj. Jako inojezičnici ubo vameniše se; ašte ne obrateste gore i tem pričeštajuštim ih“ (rukop. Trebnik manastira Dečana br. 69, kraj XIV v, l. 292, 2293).

[34] episkop N.  Milaš, n.d. 11,554.

[35]Hristijanskaja filosofija, S. Peterburg 1902,151.

[36] dr N. Glubokovskij, Patrističko učenje Pravoslavne istočne crkve o tajni evharistije do sv. Jovana Damaskina zaključno, Patrijarš. Glasnik 1932, br. 26.

[37] 1. Jela21. aprila 2022. u 11:59, „Ne osuđuje niko često pričešćivanje, ali ne možemo svi primiti i nositi taj sveti Oganj. Ja sam se pričešćivala svakih dve, tri nedelje i toliko su me mučile hulne pomisli i teška bol i čamotinja, da sam skoro sišla s uma. Mogla sam da vidim senku đavolka na ,prozoru. Tek kad sam svela pričešće na dva puta u toku posta, teška borba je prestala. Kasnije sam se i setila nekog smrtnog greha iz prošlosti, koji sam zaboravila ispovediti. Mogla sam da poginem pričešćujući se nedostojno da me Gospod nije sačuvao.“  https://svetosavlje.org/istina-o-praksi-cestog-pricescivanja/

2. U rodnoj Toplici, poznavao sam starca Momčila koji je bio rodom iz sela Spance, opština Kuršumlija. On je prisustvovao na svakoj svetoj Liturgiji koju je držao sveštenik Vojislav Ilić iz Barbatovca (to su dva susedna  mesta). Živeo je od sopstvenog rada, pletući korpe, koje  je prodavao i poklanjao. U svojoj trošnoj kući vodio je isposnički život. Nikad nije  tražio da se pričesti na svim liturgijama na kojima je bio i pomoćnik  svešteniku (da založi vatru za toplotu, da zvoni, kad treba ili da čita iz Časoslova), već je postio strogo sva  četiri posta kada se inače pričešćivao. Nikad nije  otišao da se pričesti bez neophodne   pripreme u molitvi, postu, pokajanju i ispovesti. Još i sad pamtim njegove suze pred ikonom Majke Božije i Hristovom ikonom, kako se moli za oproštaj sagrešenja, u Crkvi Svete Petke u Kaševaru. Moleći se u ovoj crkvi, ushićen molitvom, zaboravio je jednog momenta da u ruci drži staklence – „frkliče“ (oko 250 decilitara),  puno vina, koje je poneo da daruje crkvu, te mu je u momentu iskliznulo iz ruku (a bio je u stojećem stavu), i palo na  pod koji je bio kameni. Međutim, gle čuda, ne razbi se ovaj stakleni sudić, nego se samo malo prosu vina. Starac se saže te brzo podiže sa poda, rekavši: „oprosti Bože mojoj neopreznosti.“ Ali kad vide da se nije ništa razbilo a ni gotovo prosulo, poče da ljubi ikonu Hristovu opet sa rečima:“hvala ti Bože, hvala ti Bože na milosti tvojoj…uz brisanje suza…  Bio je odličan poznavalac Svetog Pisma, i ujedno uzor mlađim generacijama, kako se ponaša vernik Hristov.
3. Sledeći primer dolazi iz sela Trbunja, opština Blace, gde navodimo primer i život starca Milorada Miljkovića, čoveka mnogovernog i u svakom pogledu izuzetno poštenog čoveka. Umro je sedeći na ležaju, sklopljenih ruku, bez ijednog trzaja na telu ili licu. Nikada se nije pričešćivao bez pripreme, preko molitve, posta, pokajanja i ispovesti. Svako jutro kad bi ustajao, prvo bi se prekrstio, što je činio i pre uzimanja hrane, prilikom početka svakog posla, pre spavanja je činio molitvu obaveznu, i u svakoj njegovoj životnoj prilici. Molitve koje  je činio u svom usmenom obraćanju Bogu, bile su skladnije i duhovnije od mnogih molitvi koje su do nas došle u pisanom obliku. Živeo je Bogougodnim životom.  Njega  je posebno uvažavao sveštenik Vojislav Ilić, koji je vrlo često razgovarao sa njim.

Drugi jedan bogomoljac, takođe iz sela Trbunja, po imenu Milun Lukić, takođe je imao strahopoštovanje prema svetom Pričešću, i nije mu padalo na pamet da se pričesti svake nedelje, iako je i on išao redovno u Crkvu na svetu Liturgiju, već se pričešćivao samo u vreme  postova, uz molitvu, post, pokajanje i ispovedanje.

Da je potrebno da čuvamo crkveno učenje, i da se sećamo naših učitelja i otaca u veri,  možemo da pročitamo i u odlukama Sedmog Vaseljenskog Sabora, gde se kaže: „Hranim nenovovvodno vse, pisaniem ili bez pisaniя ustanovlennыe dlя nas Cerkovnыe predaniя“ (Čuvamo neizmenjenim sva, pisana ili nepisana, za nas ustanovljena crkvena predanja).

[38] dr N. Glubokovskij, Patrističko učenje Pravoslavne istočne crkve o tajni evharistije do svetog Jovana Damaskina zaključno, Patrijaršijski  Glasnik 1932,  T. XII, 153.

[39]Pidalion, izd. Astir. Atina 1970, 141; N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima N. Sad, 1895,1, 215.

[40]Verovatno da se pod „sgarim kanonskim zakonima“, koje pominje ovo pravilo Prvog vaseljenskog sabora, ima u vidu odluka Ankirskog sabora, kao što veli Milaš (n. d. 216).

[41] Crkveno pravo, Beograd 1926, 728.

[42] No, ako ozdravi, dužan je naloženu mu epitimiju izdržati do kraja, prema 5. prav. sv. Grigorija Niskog: “ Ako se ko nađe na kraju života, a nije izdržao sve vreme koje je pravilima ustanovljeno, čovjekoljublje Otaca nalaže da se udostoji pričešća Svetinja… Ako li se opet povrati u život, pošto je udostojen bio pričešća Svetinje, neka dočeka ustanovljeno vrijeme, ostajući na onom stupnju na kome se nalazio prije nego što mu se iz nužde darovalo bilo opštenje“ (N. Milaš, Pravila, II, 464; Pidalion, 658). A ovako se veli i u navedenom, 13. kan. I vas. sabora.

[43] episkop Nikodim Milaš, n.d. II, 306, 445; Pidalion, 547, 669; up. K. Nikoljskij, Posobije… S. Peterburg 1900. 693; S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900,1056,1061; ep. Melentije, Pravilnik, Zaječar 1907, II, 150; dr Lazar  Mirković, Liturgika II, Beograd 1967, 72.

[44] V. Nikolajević, Praktični sveštenik, Zemun 1910, II, 27.

[45] Pidalion, 727,244; Milaš, n. d. II, 523.

[46]Navode ga takođe Nikoljskij (n.d. 693); Bulgakov (n.d. 1060); prof. dr L. Mirković (n. d. 72); prof. I. Fundulis (Alantisis is luturgikas aporias, Atina 1967, 112).

[47] episkop  Melentije, n. d. II, 149.

[48]Učit. izvjestnoje, O podajaniji, prijatiji, hranjeniji že i poklonjeniji božestv. tajin; V. Nikolajević, n. d. 30,32, 54.

[49]N. d. 692; Bulgakov, n. d. 1059. Začudo da kod prof. dr Lazara Mirkovića, sem navedenih i još nekih, nema ovih drugih, tako potrebnih objašnjenja o pričešćivanju bolnih, u opširnom odeljku njegove Liturgike „Čin pričešća bolnih.“

[50] Glasnik,SPC,novembar 1978.

[51] Sve odluke koje se sprovode u Crkvi Hristovoj moraju se bazirati na Odlukama Vaseljenskih sabora, kao produkt u kome se nalazi objašnjenje preko jevanđeoskog sadržaja. U protivnom, vernici nisu dužni da sprovode ničije slobodoumne  zahteve a ni preporuke. Zato, ovakva  vrsta Odluke koju primenjuje  patrijarh Porfirije, nema ni legalitet ni legitimet, jer se vernici ne poučavaju ispravno.

Legalan. lat. koji je u skladu sa zakonom, ozakonjen, pravno valjan (ovde nemamo kanonsku podršku za odluke koje sprovodi patrijarh Porfirije),.

Legalizacija, znači  snagom zakona, ozakonjenje, potvrđivanje snagom zakona,

Legitiman  znači zakonit, osnovan na  zakonu, pravedan pravosnaža, označava da je donešena odluka zakonita, osnovana po zakonu, pravedna i pravnovaljana. Vidi:  Ljubo Mićunović, Savremeni leksikon stranih reči i izraza, Beograd, 1991, str.399 – 400.

[52]  https://www.cudo.rs/mitropolit-porfirije-post-i-ispovest., pristupljeno, 22. 09. 2023.

[53] https://www.bastabalkana.com/2021/01/, pristupljeno, 28. 09. 2023.Kad je u pitanju sveto Pričešće, u Crkvi Hristovoj se uvodi nov način pričešćivanja gde sveštenici savetuju u primenjuju pričešćivanje vernika, na svakoj svetoj Liturgiji.Naime, vernik može da se pričešćuje  svake  nedelje bez ikakve  pripreme posta, pokajanja i ispovesti. Ovo ponašanje i delovanje je uvedeno sa postavljanjem i ustoličenjem patrijarha Porfirija, iako je o ovoj vrsti pojave i pre njega počelo da se govori.

[54] Služebnik, S.P.C. Beograd, 1986, str.77.

[55] Isto, str. 80.

[56] Isto, str. 81 – 82.

[57] Isto, str.84 – 85.

[58] Isto, str. 86.

[59] Međutim, treba znati da postoji i liturgijska katiheza, koja parcijalno objašnjava svrhu i cilj verskog obrazovanja, onako kako ga shvata Crkva Hristova i koja objašnjava u svojim lekcijama kao se doživljava sveta Liturgija. Ovde nije u pitanju prosto dobijanje znanja, koje može imati svoje  teoretske oblike, nego pre svega to je izgrađivanje ličnosti koji treba da postanu satelesnici svetoga naroda (1.Petr. 2, 9). Ovde se pre svega misli na dobro poznavanje Svetog Pisma, poznavanje uloge svetih Tajni, kako bi se naše liturgijsko učestvovanje  moglo da razume, sa svim mogućim duhovnim dimenzijama u pružanju radosti na ovom bogosluženju.

[60] Arhimandrit prof. dr Justin Popović, Beograd, 1978, Dogmatika Pravoslavne  Crkve, treća knj. str.569.

[61] https://prijateljboziji.com/ , pristupljeno, 22.09.2023.

[62] Služebnik, S.P.C. Beograd, 1986, str.89.

[63] Isto, str.112.

[64] Osvećeni darovi (grč: προσφορά – prinos), konačni oblik predloženih svetih darova hleba i vina pripremljenih na proskomidiji, koji se koriste za Pričešće sveštenstva i vernika; darovi u obliku hleba i vina koji su prizivom i silom Svetog Duha  postali prečisto Sveto Telo i Krv Spasitelja Isusa Hrista; najčistija i najsvetija hrana i piće za koju znamo da postoji u ovom svetu u kome živimo.

[65] Služebnik, S.P.C. Beograd, 1986, str.117.

[66]   Arhimandrit Sava    Janjić, iguman Manastira Visoki Dečani,https://prijateljboziji.com/
Izvor: tvhram.rs , pristupljeno, 22.09. 2023.

[67] https://prijateljboziji.com/ , pristupljeno, 22.09.2023.

[68] Isto,

[69] Mentalitet, ili mentalni sklop, je kolokvijalni termin koji označava karakterističan sklop načina mišljenja, verovanja i emocionalnog reagovanja nekog pojedinca, kolektiva, naroda ili društva. U psihologiji, ovom pojmu delimično odgovaraju pojmovi: karakter, ličnost, nacionalni karakter, mopalni karakter.

[70]  Mitropolit Zagrebačko-ljubljanski g. Porfirije (Perić) https://prijateljboziji.com/post-i-ispovest-nisu-uslov-za-pričešće/, pristupljeno, 22. 09. 2023.

Izvor:https://naukaikultura.com/pokusaj-unistenja-crkve-hristove-preko-liturgije-i-pricesca-1/