Приредила Биљана Диковић:
Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их
Област: Босна
Добровољачка 1992
Масакр у Добровољачкој улици 1992. је назив за масовни злочин над колоном ЈНА који су извршиле су муслиманске паравојне формације „Зелене Беретке“, „Патриотска Лига БиХ“ и припадници МУП-а Босне и Херцеговине 3. маја 1992. године. у сарајевској Добровољачкој улици.
Колона ЈНА се повлачила према касарни у Лукавици, у складу са раније постигнутим договором између команде Друге армијске области ЈНА и Предсједништва БиХ. У тим нападима 3. маја убијена су 42, а рањена 73 војника ЈНА, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба.
У нападу на Дом ЈНА у Сарајеву и команду Друге армијске области дан раније, односно 2. маја 1992. убијено је 14 припадника ЈНА. За ове злочине нико није никада одговарао, напротив, злочинци су награђивани.
Хашки Трибунал није желео овај злочин да преузме.
Ово је био догађај који је најавио крваве сукобе не само у Сарајеву, већ и читавој Босни и Херцеговини. За муслиманску јавност ови злочини представљају „патриотски чин и ослобођење“.
ПРЕТХОДНИЦА
СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке „Исламске декларације“. Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мјесеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације „Зелене беретке“ и „Патриотске Лиге БиХ“. У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).
1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници „Зелених беретки“, које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција у Сарајеву. Након тога, усљедили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла…). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
ПОЧЕТАК НАПАДА
Команда Друге армијске области ЈНА којој је било сједиште на Бистрику у Сарајеву је нападнута минобацачима и снајперима 22. априла 1992. из правца пиваре. Дана 2. маја 1992. године, у 12 часова, извршен је напад на Дом ЈНА у Сарајеву од стране Зелених беретки. Том приликом је било опкољено десет припадника ЈНА који су у тим тренуцима пружали отпор. Напад у којем је учествовало око 200 припадника муслиманских снага и Зелених беретки предводили су предратни криминалци Јусуф Јука Празина и Емин Швракић уз Зорана Чегара и дио Специјалне јединице МУП-а БиХ уз Керима Лучаревића Доктора — команданта Војне полиције БиХ. Лучаревић је тада распоредио двије чете људи на Скендерији: од зграде Електропривреде до Народне банке и од Народне банке до Старог града. Командири чета били су Исмет Бајрамовић — Ћело, начелник ВП и Џевад Топић — Топа, командант батаљона ВП.
На страни ЈНА, генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Милана Шупута из 65. змтп са 2 БОВ-а и 3 пуха и 40 војника у помоћ ка Дому ЈНА. Упадали су у засједу и остали блокирани у Улици Ђуре Ђаковића до наредног јутра када су се предали (уз 6 погинулих).
Мајор ЈНА Марко Лабудовић са санитетским возилом из Војне болнице кренули су у помоћ ка групи пуковника Шупута и били су дочекани и уништени код трамвајске станице на Скендерији (уз 14 погинулих).
Истога дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је погинуо на лицу места, а возач, тешко рањен, успео је да стигне до команде где је издахнуо. У 17 часова убијен је војник ЈНА Пелемиш у команди. Напад је престао око 20 часова.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Дана 3. маја 1992. око осам часова одлучено је да генерал Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра. Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова. Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.
На челу колоне, која је бројила око 40 возила са око 300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.
„Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола…. Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу.“ – генерал Луис Макензи, из књиге „Чувар мира – пут у Сарајево“.
Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја било је 42 погинула војника и цивила од чега 5 официра, 73 рањених а 215 је заробљено или отето.
ЖРТВЕ
У масакру у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. године током напада на колону ЈНА су убијена 42, а рањена 73 војника, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба. Међу убијеним војницима бивше ЈНА у Добровољачкој улици смртно је страдало и шест Хрвата, два муслимана, и два Албанца. У нападу на колону ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. заробљено је 207 лица (војници, официри и грађанска лица у ЈНА), који су задржани неколико дана и том приликом мучени од својих дојучерашњих колега, који су пребегли на муслиманску страну. Пушени су услед притиска представника ОУН у Босни и Херцеговини, на муслиманско руководство у Сарајеву.
Убијени војници ЈНА у Сарајеву:
Зоран Гајић, војник
Александар Глуховић
Миломир Јањић
Небојша Јовановић, војник
Роберт Кочишин, војник
НН Весна, грађанско лице у ЈНА
НН Чедо, резервни војни полицајац
Витомир Петровић, војник
Властимир Петровић, војник
Стево Ритан, војник
Козафер Ротић, војник
Предраг Нинков, војник
Саша Урошевић, војник
Убијени војници ЈНА у заседи на Скендерији
Мирко Лабудовић, капетан ЈНА
Обрад Гвозденовић, поручник ЈНА
Ивица Цветковић, поручник ЈНА
Нихад Кастрати, поручник ЈНА
Бранко Поповић, војник ЈНА
Круно Бешлић, војник ЈНА
Младен Николић, војник ЈНА
Радош Пајовић, војник ЈНА
Александар Благојевић, војник ЈНА
Срђан Николић, војник ЈНА
Небојша Бојанић, војник ЈНА
Драган Витковић, војник ЈНА
Горан Дивовић – Дивац, војник ЈНА
Миломир Мојсиловић, војник ЈНА
Перица Новић, војник ЈНА
Жељко Ракић, војник ЈНА
Убијени војници ЈНА у Добровољачкој улици
Здравко Томовић, војник ЈНА
НН Гвозденовић,
Мирко Сокић, пуковник ЈНА
др Будимир Радуловић, пуковник ЈНА
Нормела Шуко, грађанско лице у ЈНА
Миодраг Ђукић, војник ЈНА
Бошко Јовановић, потпуковник ЈНА
Бошко Михајловић, пуковник ЈНА
Градимир Петровић, пуковник ЈНА
Ивица Симић, десетар ЈНА
Рањени војници ЈНА у Сарајеву:
Дмитар Арбутина, војник
Гојко Гобелић, војник
Милован Гусак, војник
Александар Дошло, војник
Радомир Дубљевић
Младен Јелисавац, војник
Радивоје Кандић
Милчо Костић, потпуковник
Славиша Крављача, војник
Боро Крсмановић
Михајло Лалић, војник
Александар Малевић, војник
Небојша Марковић, војник
Симо Марковић, војник
Бранко Матовић, војник
Предраг Милијић, војник
Владица Нинковић, војник
Младен Николић, војник
Гавро Нинковић, војник
Ненад Поповић, војник
Теодор Рускић, војник
Здравко Савановић, војник
Раде Станојловић, војник
Добривоје Стојановић, војник
Љубинко Сушић, војник
Симеун Тадић, војник
Срђан Тешановић, војник
Војин Тушевљак
Добривоје Стојановић, водник
Рањени војници ЈНА у Добровољачкој:
Звездан Арсић, војник ЈНА
Зоран Аџић, војник ЈНА
Слободан Бојанић, војник ЈНА
Слободан Васић, пуковник ЈНА
Комнен Жарковић, пуковник ЈНА
Зоран Зрнић
Јосип Ивановић, пуковник ЈНА
Јовановић, пуковник ЈНА
Драган Ковачевић, војник ЈНА
Душан Ковачевић, пуковник ЈНА
Љубинко Лукић, пуковник ЈНА
НН војни полицајац
НН водник ЈНА
Драгољуб Павловић, пуковник ЈНА
Горан Пантић, војник ЈНА
Фрањо Патачко, потпуковник ЈНА
Славка Петровић, грађ. лице у ЈНА
Ласло Правда, капетан ЈНА
Глигор Стравњак, потпуковник ЈНА
Марко Стаменковић, грађ. лице у ЈНА
Симеунка Стаменић, грађ. лице у ЈНА
Иванка Станков, грађ. лице у ЈНА
Драгослав Станковић, капетан ЈНА
Енес Тасо, пуковник ЈНА
Ратко Каталина, пуковник ЈНА
Убијени војници у Дому ЈНА:
Џевад Биџо, портир
Рањени војници у Дому ЈНА:
Богоје Божиновски, потпуковник ЈНА
Војислав Дуцан, војник ЈНА
Петар Станишић, домар
Погинули војници РУ „Ђуро Ђаковић“:
Срећко Јовановић, официр ЈНА
Слободан Јелић, возач БОВ
Предраг Церовић, војник погинуо у БОВ
Рањени војници РУ „Ђуро Ђаковић“:
Верољуб Марковић, рањен у БОВ
Раденко Магазин, водник ЈНА
Бојан Јовановић, водник ЈНА
Убијени у згради Команде II Војне области:
Перица Новић, војни полицајац ЈНА
Горан Дивовић, војник
Рањени у згради Команде II Војне области:
Жарко Пантелић, поручник ЈНА
Ненад Шумански, ст. водник ЈНА
Горан Белић, поручник ЈНА
НАЛОГОДАВЦИ
Ејуп Ганић – тадашњи члан Председништва БиХ,
Хасан Ефендић тадашњи командант Штаба ТО БиХ,
Јусуф Пушина – тадашњи заменик шефа МУП-а,
Јован Дивјак – официр бивше Армије БиХ,
Фикрет Муслимовић – официр бивше Армије БиХ,
Драган Викић – командант Специјалне јединице полиције,
Емин Швракић – оснивач „Зелених беретки“,
Заим Батковић – Заги – оснивач „Патриотске лиге“,
Јовица Берковић,
Решад Јусуфовић,
Јусуф Кецман,
Дамир Долан,
Ибрахим Хоџић,
Исмет Бајрамовић – Ћело,
Џевад Топић – Топа
ПОСЛЕДИЦЕ
Након овог догађаја нико у Сарајеву није више могао нормално да се креће. Дошло је до разграничења. Муслимани су контролисали центар Сарајева, а Срби околна брда. Тако је потрајало до краја рата, односно до потписивања Дејтонског споразума 21.11.1995. године.
Две недеље после овог злочина сличан сценарио се поновио у Тузли, када су припадници муслиманских паравојних јединица „Зелене Беретке“ и „Патриотска Лига“ са јединицама МУП-а Тузле, напале колону ЈНА на Брчанској малти, која се повлачила у складу са споразумом официра ЈНА са локалним руководством Тузле.
Босна и Херцеговина је после ових догађаја била у неповратном путу за ратни пакао који ће трајати 3.5 године, уз огромне цивилне жртве и материјална страдања.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.
Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. год, a предмет је заведен под бројем КИ 651/93.
1. марта 2010. године у Лондону је ухапшен Ејуп Ганић и држан у притвору 10 дана. Пуштен је уз кауцију 300.000 фунти, под неразјашњеним околностима, иако је Ганић на црвеној листи Интерпола, коју је Србија расписала још 1992. године.
3. марта 2011. на аеродрому у Бечу је ухапшен Јован Дивјак, по међународној потерници Интерпола, коју је Србија расписала, али је после 5 дана пуштен уз кауцију 500.000 евра. Аустријски суд је као разлог пуштања навео да „Суд у Србији не би био објективан“.
Да се не заборави и не понови!
ИЗВОР: zlocininadsrbima.com
3.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
