Prof. Dragoljub Zbiljić, s. r.
U ime Udruženja prvoosnovana „Ćirilica“ (2001)
Odboru za standardizaciju srpskog jezika – Pravopisnoj komisiji – Mati Pižurici – Aleksandru Milanoviću – Viktoru Novaku, zaduženim za PISMO
„Ćirilica“ – narodno udruženje za vraćanje Srbima srpske ćirilice za celinu srpskog naroda, osnovana 2001. godine predlaže (ne prvi put) srpskim lingvistima u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, Pravopisnoj komisiji i zaduženima za obradu pitanja pisma u jeziku Srba profesorima: Mati Pižurici, Aleksandru Milanoviću i Viktoru Novaku
Prvo, rešenje pitanja srpskog pisma u skladu s ustavnom obavezom u stavu prvom Člana 10. Ustava Srbije i s opštom praksom u svim drugim prestižnim jezicima u svetu;
Drugo, novi, kudikamo naučno adekvatniji naziv za pravopis našeg jezika.
PISMO
Novo rešenje pitanja srpskog pisma u srpskom pravopisu ima svakovrsno opravdanje da glasi (ovako ili slično):
„1. Srbi u svom jeziku jedinstveno koriste srpsku verziju moderne ćirilice iz konačne Vukove reforme. To su ova štampana velika i mala ćirilička slova: A a, B b, V v, G g, D d, Đđ, E e, Ž ž, Z z, I i, J j, K k, L l, Lj lj, M m, N n, Nj nj, O o, P p, R r, S s, T t, Ć ć, U u, F f, H h, C c, Č č, Dž dž, Š š, kao i pisana velika i mala slova:
„2. U tekstovima s matematičkim temama, zatim u temama iz fizike, hemije i sl. prilikama u srpskom jeziku upotrebljavaju se i neka druga slova, najčešće latinička.“
„3. Sve ono što su Srbi objavili na hrvatskoj latinici – koja je, posebno uspešno u komunističkoj Jugoslaviji, bila planski od političara nadređivana srpskom pismu s očiglednim, dakle neskrivenim, ciljem da se postepeno srpska ćirilica zameni hrvatskim nacionalnim pismom, takođe, pripada srpskoj kulturnoj baštini.“
„4, U lingvističkim varijantama srpskog jezika – politički ozvaničenim pod nazivima ,hrvatski jezikʻ, ,bosanski – bošnjački jezikʻ i ,crnogorski jezikʻ, uglavnom ili bez izuzetka, u upotrebi je hrvatska latinička verzija (gajica), pa je za Srbe korisno da nauče to pismo kako im ne bi trebao ,grafički prevodʻ za čitanje tekstova tih naroda koji koriste izdvojeno normirane jezičke varijante ,majkeʻ – srpskog jezika. Ali, to ne znači da se u jeziku Srba može koristiti to, ili bilo koje drugo tuđe pismo kao redovno alternativno ćirilici, jer se alternativno pismo – parapismo, kao ni paravojska, ne uvodi ni u bilo koji drugi prestižan jezik zato što bi to izazvalo identitetsku, kulturnu i civilizacijsku štetnu deobu naroda, kao što je do danas izazvana ta vrsta opasne deobe samo u srpskom narodu.“
„5. Srpsko (ćiriličko) pismo – ocenjeno od oftamologa, psihijatara, grafičkih i drugih estetičara i likovnih umetnika, zatim od lingvista i filologa – naših i inostranih – s razlogom se smatra po više elemenata najboljim, najčitkijim, najpraktičnijim, najlepšim, najpodesnijim pismom ne samo za jezik nego i za kompjutersku i drugu sličnu tehniku. Svakako, srpska ćirilica se objektivno označava kao moderno pismo, primenjivo za svaku vrstu upotrebe srpskog jezika.“
„SRPSKI PRAVOPIS“ – BOLjI NAZIV
Ubeđeni smo da je bolji, precizniji i naučno adekavatniji naziv novog pravopisa: SRPSKI PRAVOPIS.
Evo zašto.
Zato što dosadašnji naziv PRAVOPIS SRPSKOGA JEZIKA lingvistički obuhvata i varijante srpskoga jezika u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori, jer su njihovi jezici separatno, samostalno posebno normirane varijante njihove “majke-jezika” – srpskog jezika. Kako se, ipak, u srpskom pravopisu u primeni, u praksi radi o pravopisanim propisima samo za sve Srbe, neuporedivo je najadekvatniji, ali i kraći, lepši i potpuno tačan naziv SRPSKI PRAVOPIS.
Taj naziv je postojao kao spomenuta mogućnost u Matici srpskoj kada je razmatran naziv Pešikanovog Pravopisa, ZAVRŠENOG 1993. a POJAVLjENOG u javnosti 1994. u koautorstvu za pravopisni rečnik J. Jerkovića i M. Pižurice. Nažalost, tada su se u Matici srpskoj, unekoliko pogrešno, odlučili za činjenično manje adekvatan naziv. A u praksi postoji objavljen uoči početka Prvog svetskog rata SRPSKI PRAVOPIS dr Milana Petrovića (Novi Sad, 1914).
Istina, naziv pravopisa nije presudan za njegovu vrednost i praktičnost u korišćenju, ali je dobro i pogoditi najbolji, najadekvatniji, najkarći a, time i najlepši naziv pravopisnog zakonika. Zato je sada šansa da se ispravi ta unekoliko pogrešna odluka u Matici srpskoj 1993. godine i da se novi pravopis najpreciznije i za oko i za sadržaj najbolje i najlepše naslovi: SRPSKI PRAVOPIS.
Zašto se (i) u tome ne bismo i lepše i preciznije stručno odredili ovoga puta?
Napomena. Lingvisti će moći da stilski i preciznije (pre)formulišu ovaj predlog Udruženja „Ćirilica“, ali se pravopisno i u lingvističkom i u nacionalnom smislu ne sme odstupiti od suštine ovog predloga rešenja pitanja pisma (u jednoazbučju), principijelno po ugledu na pravopise svih drugih jezika i u skladu s većinskom voljom građana Srbije u potpunoj i izričito jasnoj obavezi iz naroda u stavu prvom Člana 10. važećeg Ustava[1] Srbije iz 2006. godine. To je u potpunoj saglasnosti s rešenjima pitanja pisma izborom jednog pisma u svakom prestižnom jeziku u svetu za potrebe celokupnog svakog dotičnog naroda, pa zašto ne i srpskog naroda.
LITERATURA
[1] Podsećamo da taj obavezujući, bez izuzetka za svakoga u Srbiji, stav prvi Člana 10. Ustava Srbije, vukovski jasno napisan, glasi:
„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“ (naš kurziv – D. Z.).
Dakle, kao i u svim drugim ustavima i drugim matičnim, državnim jezicima i pravopisima, reč je o jednoazbučju. U još i danas važećem starom Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske (1993-2023) ta ista ustavna obaveza – čak i tamo citirana na str. 15. u fusnoti, cinično je izigrana na str. 17. gde je uvedeno, čak i kao redovno u smislu alternativnosti, tuđe pismo koje je u Srbiju, umesto zabranjene ćirilice od okupatora 1916. uvedeno, očigledno s namerom, dakle smišljeno – prekršena od pravopisaca koji su – protivno narodnoj odluci na referendumu za Ustav Srbije 2006. godine kao posledica zadržne svesti i navike u srpskohrvatskom jeziku – hrvatsko nacionalno pismo. Da se u našoj državi dosledno sprovodi Ustav Srbije, to ne bi moglo tako da ostane svih do sada punih 30 godina, zbog čega se direktno nastavilo – ranije planirano u Jugoslaviji, pa i u Srbiji, u komunističkoj vladavini – zatiranje u praksi prosečno do današnjih 90 odsto srpskog pisma u korist hrvatskog. To u novom SRPSKOM PRAVOPISU ne sme dopustiti, ne samo zbog opasne neustavnosti nego i zbog ponižavajućeg odnosa prema nacionalnom pismu u mnogo vekova od prve srpske pismensti i prvih srpskih knjiga. Za svaki pa i srpski narod to je, jasno se pokazalo, katastrofalno po civilizacijski, kulturni i nacionalni identitet, time je izazvan ćirilicocid koji se u toj meri danas (90 odsto – tuđe:10 odsto – domaće pismo) još nije ni u jednoj državi, osim u Srbiji, ikada dogodio, osim u okupacijama.
