Piše: Milorad Antonić:
Na mestu koje je zauzimala kultura sada piše „zabava“.
Danas plačem bez suza. Jer, danas, „suze padaju na gore“.
Žene, izađite iz kujne.
To su samo neke od mnogih poruka iz 79 tekstova autora Đorđa D.Sibinovića objavljivanih na ovom portalu u rubrici LOŠE STRANE STVARI.
Nešto manje od godinu dana,tačnije pre 283 dana (22. marta 2020. godine, Đorđe Sibinović mi je poslao prilog DO ZIDA. Odabrao je Sedmu silu.
Pisac je u tekstu poručio:
„Došli smo do zida. Ali to nije unikum ovog vremena, to je istorijsko ponavljanje, naša je samo fenomenologija, specifičan duh vremena u kojem su se opšte ljudske slabosti koje preriodično izazivaju zastoj, destrukciju i novi početak, javile kao tehnološko-ideološke senzacije. Doba bez paradigme koju konstituiše generičko biće mora da završi u besmislu i kataklizmi nemogućnosti da proizvede novi oblik postojanja. Zato je ovako. Žao mi je zbog toga. I takođe, sve što se ikada desilo i što se može desiti, desilo se svakoj generaciji. Krug je zatvoren. Nema ničega više što se može videti ili naučiti. Radi se samo o tome ko želi i hoće da razvija sposobnosti da sve to vidi i razume. Niko nije pametniji i niko ne vidi dalje i dublje. Samo postoje ljudi koji to žele i oni drugi. Dakle, i u našem vremenu ponovilo se sve što se ikada u istoriji dogodilo. I to je to.“
Usledile su reakcije. Posetioci portala tražili su od pisca i pesnika koji sa svojim čitaocima ima veoma aktivnu komunikaciju da reaguje: „nema ko drugi ako neće pisac“, “od vas to očekujemo“, „zašto je ovako a ne drugačieje“, „probijte zid, očekujemo to”…!
Dočekali su. Đorđe D.Sibinović je odlučio da na nezavisnom portalu Sedma sila čitaocima izađe u sustret. Dva puta nedeljno u rubrici LOŠE STRANE STVARI saopštavao je stvari koje se ne mogu pročitati u novinama i koje otkrivaju našu skrivenu prirodu, ukazuju, opominju, ali deluju i podsticajno.Kratki eseji nisu kritizerski, indignativni, nego su konstruktivni. Bez kritike, sa ironijom, bez očaja, sa promišljanjem, bez milosti prema manama, u jasnom radu i poretku smisla i logike.
Sibinovićevi tekstovi su filozofska rasparva sa tezama prilagođenim i usmerenim na većinu nas koji gledamo a ne vidimo, čujemo a ne slušamo, ili čak slušamo ali inadžijski radimo po svome. Analizirao je i ukazivao da zlo nikad nije samo! Prognozirao, i bio u pravu, da će ljubav na distanci naročito kroz maske i rukavice ostaviti tragove, i upozorio da je time „ljubav zaustavljena u mogućem začetku“,(vidi: https://www.sedmasila.rs/ljubav-u-doba-korone/. Pitao se gde je uništena duša, gde je čovek, pre svega! Naglašavao da više gubimo kao socijalno distancirana bića, pogotovo ako prekoračimo distancu da nas proglase kriminalcima.
Sibinović je u svom devetomesečnom obraćanju javnosti pronalazio loše misli i namere, ponašanja, zarđale i neuređene kulturne formate, čudne, nepoznate životu savremenog čoveka, ali nama veoma prijemčive.
Poručio nam je da „Sloboda nije degustacija apsolutnih prava nego bezgranična odgovornost odricanja radi dosezanja ljudskosti, pozudanosti i ozarenja činjenicom da će svako od nas biti slobodan samo onoliko koliko slobode može da izdrži a da zbog njegove slobode ne kane ni jedna suza ili kap krvi. Niste vi “slobodni”, vi ste razobručeni i pokvareni!“(vidi: https://www.sedmasila.rs/sloboda/ ).
Upozorio je: „Nekada se režim u našoj zemlji koja se tada zvala drugim imenom, mnogo više interesovao i brinuo šta misle, smeraju i rade kulturnjaci nego kriminalci. Na mestu koje je zauzimala kultura sada piše „zabava“. Danas plačem bez suza. Jer, danas, „suze padaju na gore“. (vidi: https://www.sedmasila.rs/kultura/ ).
Prolazeći kroz tragove naših života koje su za protekla 283 dana prepoznavali tekstovi Đorđa Sibinovića primetno je da čitaoci pozitivno regauju kad ih „dirne“ u vrline ,vrednosti i slične „veštine“. U tekstu VEŠTINA,VRLINA (vidi: https://www.sedmasila.rs/vestina-vrlina/ ) on kaže: „Možda bi mogli da vežbamo veštine umesto da bogu, ocu, caru i predsedniku dokazujemo da smo razumeli kako njihove treba da postanu i naše vrednosti.“
Sibinović je pokazao da mu ni slučajno ne promiču loše strane stvari i tokovi vremena u kome deluje. Naprotiv. U kratkim esejima on deluje filozofijom bunta i označenom metom na LOŠE STRANE STAVRI. Otkud tolika deponija LOŠIH STRANA STVARI među nama, u narodu svesnom, postojanom, trajnom, ali čini se nečim nagriženom do mere koja je odavno crvena linija. Do zida! Siguran je da samo živeći život možemo znati i imati to i pojasnio: „Šta je onda loša strana stvari ljudi bez godina? Kako šta je loša strana te stvari! Šta može da se desi gore od toga da umre čovek bez godina?!“ (vidi: https://www.sedmasila.rs/ljudi-bez-godina/ ) .
Sibinović neprestano insitira da u našim životima, sa stvarima takve kave su nas u poslednjim decenijama zadesile i opčinile, moramo naći mesta u razumu i moralu. Pre svega. Pisac prepoznaje i očekuje izvesnost. I ništa više. Ponekad je ona kod njega protkana slikama kako je nekad bilo tako lako postići veliko osećanje zadovoljstva :“Veoma su mi žive slike detinjstva u kojima potpuno iskreno i bezrezervno delimo sendviče u školskom dvorištu, jurcamo za loptom, halapljivo gutamo hladnu vodu sa česme i znojavi pored terena pričamo gde će nas tata voditi za vikend.“ (vidi: https://www.sedmasila.rs/vinogradari/).I biti zdrav, živeti u životu gde je najveći domet na lestvici porodičnog uspeha bio imati fiću. Sibinović je urbani čovek, momak asfalta, u detinjstvu i ranoj mladosti šabačkog a zatim, do dana današnjeg, dorćolskog, i on se nužno zalaže za vrednovanje kvaliteta. Ali i za osećanja. Upitao se: “Nije mi jasno kako se fenomenološka funkcionalnost promene položaja žena može najbolje razumeti uz eksplikaciju recepta dinstanja žabe. “I pozvao žene: “Žene, izađite iz kujne.“ (vidi: https: // www.sedmasila.rs/spikovana-jagnjetina/. ) Dobio je neverovatnu podršku .
Kultura je kod Đorđa Sibinovića uvek u orbiti. Koliko mu je stalo i koliko mu je žao što na mestima gde je pisalo „kultura“ sada piše „zabava“ i koliko štete proizvodi (vidi: https://www.sedmasila.rs/kultura/ ).
Nagrade za književni rad Sibinović je shvatio kao vakcinu protiv opuštanja. Zato uvek naglašava da je ljubav osnov žvota. U jednom od 79 tekstova pišući o svom dedi (vidi: https: //www .sedmasila.rs/deda/ kaže: Ostavio mi je ukus neustrašivosti od sveta i zebnju preispitivanja zbog svega što činim i što bi on mogao da sazna tamo gde je otišao…“: Siguran sam da je njegov tekst Deda baš zbog toga imao nekoliko desetina hiljada pregledada.
Mislim da su njegov uspeh, poruke koje ostavljaju popriličan trag duboko ukorenjene u njegovu filozofiju da ako ne voliš iskreno ne možeš ni da živiš. Bilo šta! Kamen, ženu, svejedno!
I kad smo već kod emocija. Mi koji držimo portale u komunikaciji sa posetiocima uvek u reakcijama očekujemo pozitivan ili negativan odnos prema sadržaju teksta. Ponamanje očekujemo analize i mišljenja o autorima. Ali, kako na adresu našeg portala tako i na adrese portala „Koreni“, “Čupava keleraba“, “Balkanska geopotika“, “Politički“ i mnogi drugi koji su prenosli ove tekstove Đorđa Sibinovića stizale su poruke koje ga upravo doživljavaju kao „temeljnog borca za pravdenost “, “iskrenost je nešto što vas obasjava“, on je za mnoge, „strelac bez koplja ali sa smrtonosnim ubodom“.
Kad govorim o konstanti kod Đorđa Sibinovića da u profesiji koju je sam izabrao (napustio advokaturu prihvatio najveću gubitničku zanimaciju pisanje) nema napuštanja linije tereta u odgovrnosti, slasti u ljubavi, ponosa u poštenju, uzvišenosti zbog iskrenosti, ponekad se može pomisliti da je autor skeptičan. Međutim iz tekstova koji nisu mogli a da u devetomesečnom prisustvu ne budu povod ozbiljnom promišljanju, ne oseća se gorčina skeptičnosti. Naprotiv, i kada „ubada“, Sibinović izaziva pozitivna opsećanja. Većina reakcija na takve tekstove su „bravo“, „konačno i to je neko rekao“, i sl. Ni jedan tekst od više stotina reakcija nije imao niti jedan negativan komentar.
Đorđe Sibinović žali za nekim vremenima, ljudima koji su otišli, pogotovo. U antalogijskom tekstu „RAZVRAT“ (vidi: https://www.sedmasila.rs/razvrat-2/ ). refletkor naše pažnje usmerava na konfuzna vremena koja dolaze. U većini tekstova vidi promašene poteze ljudi. …. Za razliku od njegovih kolega, vlastima i političarima skoro da se ne obraća, pogotvo ne na način „za i protiv“, jer ga politika ne interesuje. Ona je za njega devojka koja se udala. Đorđe je, dakle, skeptik samo toliko koliko iskreno misli da se neke stvari nikada neće desiti i ako se čine normalnim i neizostavnim. Ali to je realnost! Zapisao je: „Gubimo pamćenje na sve što je važno jer nemamo šta da zapamtimo…“ (vidi:https://www.sedmasila.rs/pamcenje/ )
To nije skepticizam! Naprotiv!
Dovoljno da bude sve jasno. Sa kim ako ne u skladu sa sobom, prirodom i Bogom, možemo ostvariti taj unutrašnji mir, vrhunsku kretivnost, spasiti dušu od raznih štetočina, biti i ostati čovek ,u tranzicionoj bujici ili u obilju sveta iz Šeherezade. Ne smeta njemu skepticizam koliko mu smetaju promene u nama, ali još više i one koje nikako da se dese.
Njegovo „bockanje“ na pogrešano usmerenje ljudskog razuma, teze o značaju pisane reči, odnos prema religiji…i LOŠIM STRANAMA STAVRI ima za cilj da u čitaocima pokrene raznovrsne procese. A skepticizam, mrzovolja, mržnja, ljubomora, nesklad sa sobom i prirodonm….očigledno zaustavlja najvažnije i najkorisnije od svih procesa u ljudima. Bilo da je reč o filozofiji ili životu. Svejedno.
Devetomesečni rad sa dvonedeljnim ulaskom u ring sa LOŠIM STRANAMA STAVRI ponovo je pred nama u formi istoimene knjige. Između ostalih na to su ukazali i dosadašnji čitaoci ovih tekstova.
Jer, LOŠE STRANE STAVRI nisu samo tekstovi o 79 loših strana stvari. Ostaće za razmišljanje da li je autor ušao u ovaj ring ponet i inspirisan reakcijama ili je, kao kod svakog umnog i mislećeg čoveka njegova filozofska i vizionarska misao dosegla „do zida“ kad se ne može više ćutati! Baš tad na početku pandemije. Može li umetnička vizija povući u pravcu više vekovnog ponavljanja sugestija koje nisu bile dovljne ljudima da trajno promene ponašanje?! Isto kao što su velike epidemije u svetu harale na početku vekova – svakih 100 godina: Velika kuga u Marseju 1720. godine. Prva pandemija kolere 1817. godine, španska gorznica iz 1918. godine. Prvi zaraženi čovek virusom Kovid 19 registrovan je 2019. gdoine. Sve to čini gomilu naših zaborava i vraća na početak postojanja brišući kolektivno pamćenje čovečanstva. Da li upravo o tome Sibinović govori kao o najlošijoj stvari našeg slučaja?! O tome da su naše loše strane stvari, uključujući Kovid 19, naš armagedon. Zapravo Sibinović se bori sa lošim stranama stvari koje nas vuku unazad baš kao što je i Alber Kami romanom „Kuga“ pokušao da se literarno odupre ne samo neizbeđno najavljenoj smrti, već i ideji o njoj.
Niko ne želi armagedon ali ga loše strane stvari tragično prizivaju. Sibinović vidi dalje. Jednom rečju, opisana lepota ružnoga izazvana pandemijom, strahom od apokaliptičkog kraja sveta, naša površnost življenja veoma teškog života, nemarnost, koraci unazad, pogledi u pogrešnom pravcu…sve je to opasnije nego što mislimo.
Jednom prilikom Đorđe mi je rekao: „Onako je kako Bog hoće, a to je uvek najbolje za sve nas“!
Hvala njemu i čitaocima, što su nepristrasnom podrškom zajedno ispisali zanimljivo i vredno svedočanstvo o tome kako smo se ponovili u pandemiji loših strana naših stvari.
Sedma sila je imala čast!
