Аутор:НАТАЛИЈА ВОЈИМИРОВИЋ:
За 1847. годину кажу да је епохална за развој југословенске поезије. Те године, Његош је објавио “Горски Вијенац” Бранко Радичевић своје песме, које су одјекнуле као химна националне романтике, а у Словенији објављено је епохално дело песме Франца Прешерна. Сећам се да су биле обавезан део лектире, а на прослави поводом 135 година од Прешернове смрти, рецитовала сам “Газеле”. Не знам тачно ко се досетио –то ће сигурно знати старији а живи суграђани ,сведоци и љубитељи -да кафани, у тадашњој улици Моше Пијаде , да име “Прешернова клет”.
Од својих почетака 1950. године па до самог краја, онаква каква је била, помало неугледна, помало као дама која није скинула шминку, помало као уморни путник, и заводљиви љубавник, била је симбол слободе, добре хране ,новинарска сигурна кућа- и прва станица за бројне уметнике који су дошли да освоје престоницу. У чувеном Крсманцу”, најстаријем академском позоришту у Европи, сам почела да играм 1988.године. Студентски културни центар је био зборно место уметника, а клуб Ликовне Академије доминантна култура града и авангарда за клинце који су сањали о уметности. Они који су имали ту срећу да се друже са глумцима, новинарима, писцима, песницима, без бројања било чијих година, уз пуно поштовања, могу да кажу да су завршили пост дипломске студије. Сећам се да је на зиду чим се уђе ,изнад шанка стајала слика песника Франца Прешерна. До 1990. године преко пута је била и Брозова слика. Новинари “Новости”и “Борбе”а највисе ЈСЛ „Спорт” причали су ми легенду да је по скидању Брозове слике на том месту, зид попуцао. 1992. године радећи свој први путопис,за лист “Борба”, десио се инцидент који никада нећу заборавити. Десетак хулигана , је упало, и уз псовке и урлике почело да руши ресторан ,клизна стаклена врата су попуцала. Један је извадио нож и устремио се на слику Франца Прешерна, псујући све сто је словеначко и позивао на линч. Имала сам 20 година и била сам уплашена. Оно што ће уследити затим, изненадило је и мене, а верујем и њих саме. Неколико новинара “Борбе”и “Спорта”, већ времешних,и уморних скочило је и свим расположивим средствима почело да брани “Прешернову клет”. Летеле су столице, часе,у општем метежу, прикључили су се и пролазници,и неколико момака из Дома Синдиката, и група је савладана. Из даљине се чула сирена полицијских кола… Тај догађај и победа се прослављала до дубоко у ноћ, а многе новине су објавиле текст. Некако је стигло и до Љубљане. После десетак дана, новинарка ТВ Љубљане, Александра Љубеј је стигла у Београд и направила репортажу “Како су у Београду сачували Пешерна” Наставила сам да се дружим са њом још дуго, поклонила ми је ВХС касету снимљену у Београду. Још је нисам пребацила на двд јер са те касете,и репортаже која се завршила песмом у Скадарлији ,нико више није жив. Јуче сам по правом пролећном дану лутала улицом која се данас зове Дечанска. Загрлише ме успомене. Нема више ничега. Некако сам схватила да је све било узалуд. У једној књизи сам прочитала, да ако желите да сломите дух једног народа најпре затворите кафане и институције културе. Светлост туристичких агенција ,коцкарница и кафића ми испуни очи . Мењачнице , банке. Уђох у реновиран нов ресторан ,да затражим чашу воде. Девојка са црним наочарима и минђушом у носу рече; “Госпођо овде ми не можете седети ако не наручите нешто” Убоде ме јако ,и оштро то њено “ми” . Свако је приграбио за себе нешто сто му не припада ,што није он градио. Није просуо сузе и зној .” Није се снашао” како кажу бизнисмени у кожним ципелама и актовкама. “Извините “-кажем девојци-неће се поновити” Никада више”. Са цркве Светог Марка зачух звона. Празник је.
