Autor:NATALIJA VOJIMIROVIĆ:
Za 1847. godinu kažu da je epohalna za razvoj jugoslovenske poezije. Te godine, Njegoš je objavio “Gorski Vijenac” Branko Radičević svoje pesme, koje su odjeknule kao himna nacionalne romantike, a u Sloveniji objavljeno je epohalno delo pesme Franca Prešerna. Sećam se da su bile obavezan deo lektire, a na proslavi povodom 135 godina od Prešernove smrti, recitovala sam “Gazele”. Ne znam tačno ko se dosetio –to će sigurno znati stariji a živi sugrađani ,svedoci i ljubitelji -da kafani, u tadašnjoj ulici Moše Pijade , da ime “Prešernova klet”.
Od svojih početaka 1950. godine pa do samog kraja, onakva kakva je bila, pomalo neugledna, pomalo kao dama koja nije skinula šminku, pomalo kao umorni putnik, i zavodljivi ljubavnik, bila je simbol slobode, dobre hrane ,novinarska sigurna kuća- i prva stanica za brojne umetnike koji su došli da osvoje prestonicu. U čuvenom Krsmancu”, najstarijem akademskom pozorištu u Evropi, sam počela da igram 1988.godine. Studentski kulturni centar je bio zborno mesto umetnika, a klub Likovne Akademije dominantna kultura grada i avangarda za klince koji su sanjali o umetnosti. Oni koji su imali tu sreću da se druže sa glumcima, novinarima, piscima, pesnicima, bez brojanja bilo čijih godina, uz puno poštovanja, mogu da kažu da su završili post diplomske studije. Sećam se da je na zidu čim se uđe ,iznad šanka stajala slika pesnika Franca Prešerna. Do 1990. godine preko puta je bila i Brozova slika. Novinari “Novosti”i “Borbe”a najvise JSL „Sport” pričali su mi legendu da je po skidanju Brozove slike na tom mestu, zid popucao. 1992. godine radeći svoj prvi putopis,za list “Borba”, desio se incident koji nikada neću zaboraviti. Desetak huligana , je upalo, i uz psovke i urlike počelo da ruši restoran ,klizna staklena vrata su popucala. Jedan je izvadio nož i ustremio se na sliku Franca Prešerna, psujući sve sto je slovenačko i pozivao na linč. Imala sam 20 godina i bila sam uplašena. Ono što će uslediti zatim, iznenadilo je i mene, a verujem i njih same. Nekoliko novinara “Borbe”i “Sporta”, već vremešnih,i umornih skočilo je i svim raspoloživim sredstvima počelo da brani “Prešernovu klet”. Letele su stolice, čase,u opštem metežu, priključili su se i prolaznici,i nekoliko momaka iz Doma Sindikata, i grupa je savladana. Iz daljine se čula sirena policijskih kola… Taj događaj i pobeda se proslavljala do duboko u noć, a mnoge novine su objavile tekst. Nekako je stiglo i do Ljubljane. Posle desetak dana, novinarka TV Ljubljane, Aleksandra Ljubej je stigla u Beograd i napravila reportažu “Kako su u Beogradu sačuvali Pešerna” Nastavila sam da se družim sa njom još dugo, poklonila mi je VHS kasetu snimljenu u Beogradu. Još je nisam prebacila na dvd jer sa te kasete,i reportaže koja se završila pesmom u Skadarliji ,niko više nije živ. Juče sam po pravom prolećnom danu lutala ulicom koja se danas zove Dečanska. Zagrliše me uspomene. Nema više ničega. Nekako sam shvatila da je sve bilo uzalud. U jednoj knjizi sam pročitala, da ako želite da slomite duh jednog naroda najpre zatvorite kafane i institucije kulture. Svetlost turističkih agencija ,kockarnica i kafića mi ispuni oči . Menjačnice , banke. Uđoh u renoviran nov restoran ,da zatražim čašu vode. Devojka sa crnim naočarima i minđušom u nosu reče; “Gospođo ovde mi ne možete sedeti ako ne naručite nešto” Ubode me jako ,i oštro to njeno “mi” . Svako je prigrabio za sebe nešto sto mu ne pripada ,što nije on gradio. Nije prosuo suze i znoj .” Nije se snašao” kako kažu biznismeni u kožnim cipelama i aktovkama. “Izvinite “-kažem devojci-neće se ponoviti” Nikada više”. Sa crkve Svetog Marka začuh zvona. Praznik je.
