Шта рећи о Неурологу који своје „лично мишљење“ износи са столице која му гарaнтује апсолутну проходност на повлашћено место у јавном разговору и опомиње слушаоце да са страхопоштовањем саслушају његове беседе?
Да ли се рука коју је мождани удар суспендовао од основне функције ампутира или се моли родбина да помогне болеснику приликом облачења кошуље! На ово питање није одговорио водећи Неуролог Србије. Можда ово питање превазилази могућности „личног мишљења“ схваћеног као заштићеног ћаскања и очекује одговор медицине као науке и свих њених хуманистичких ефеката. Позивајући се на право на „лично мишљење“ и његов неометан пласман у јавни дискурс, самтрам да таквом пацијенту не би требало одсећи руку чак и ако се она никада не поврати. Иначе, сем права на „лично мишљење“, појма немам о медицини. Милина Божија!
Како стоји са личним мишљењима, одговорношћу за учешће у јавном разговору и претплатним картама за људски саобраћај? Има хиљаду начина да се „лична мишљења“ износе јавно, саопштавају и неометано бране, једном речју, слободно чине делом разговора који људе приближава једне другима. Место у таквом разговору свако од нас заузима на основу тоталитета своје личности у који се посебно урачунава стручна компетенција у вези теме на коју је разговор усмерен, одговорност за просечно разумевање ставова које јединка износи а посебно, место са којег учествује у јавном разговору. „Коме је дато, од њега се очекује“.
Веома ретко се деси да нам учешће у јавном разговору обезбеди национална телевизија и други медији тог ранга. У животу просечног човека то се може десити на некој зеленој пијаци када репортерске екипе праве извештаје о томе како живи становништво. Репрезентативно место у јавном разговору, по правилу обезбеђује ауторитет функције коју неко обавља или посебно повлашћено место које по другом основу заузима онај међу нама који добија прилику да своја “лична мишљења“ изнесе привилеговано и преко реда у односу на своје савременике који то могу учинити на друштвеним мрежама или можда некад у рубрици „међу нама“. То значи да „лично мишљење“ онога који га износи са друштвене столице мора бити обуздано предпостављеном обзирношћу која неизоставно мора спутати его да такву прилику користи за садржаје које није стигао да изнесе код кума на Слави.
Има ли спора око тога?Мислим да не би требало да га буде. Шта рећи о Неурологу који своје „лично мишљење“ износи са столице која му гарнтује апсолутну проходност на повлашћено место у јавном разговору и опомиње слушаоце да са страхопоштовањем саслушају његове беседе? Исте оне од којих се не може очекивати аналитичка суптилност раздвајања „личног од институционалног“. Дакле, узурпација или лично мишљење, питање је сад! И да не заборавим, ко може да забрани лично мишљење у цивилном друштву, само поремећен ум. Али, да узурпира столицу, сваки онај који је сео. И тако долазимо до основног извора свих „личних мишљења“ које Неуролог сажима у своје право да мисли и јавно говори: реалност! Нека за почетак мислиоци и говорници прочитају „Кривицу“ Карла Јасперса да им један Немац каже како је слепо поштовање „принципа реалности“ најсигурнији пут у фашизам, пошто оног другог Немца не смем ни да помињем да не бих изгубио право на „лично мишљење“ а који је рекао да је човек само оно што најбоље може бити од најбољег што у себи има.
Дакле, може Косово да пропадне у црну рупу Свемира али нико нема право да помисли а некамоли изговори велике Неурологове речи. У језику и машти песника на које се Неуролог позива, реалност је превазиђено постојање а не опис стања и догађаја; или, Косово је једина могућност постојања Србије. Нека Неуролог види са колегама шта је најбоље за повраћање и нека се мирно повуче са столице на коју је залутао.