Šta reći o Neurologu koji svoje „lično mišljenje“ iznosi sa stolice koja mu garantuje apsolutnu prohodnost na povlašćeno mesto u javnom razgovoru i opominje slušaoce da sa strahopoštovanjem saslušaju njegove besede?
Da li se ruka koju je moždani udar suspendovao od osnovne funkcije amputira ili se moli rodbina da pomogne bolesniku prilikom oblačenja košulje! Na ovo pitanje nije odgovorio vodeći Neurolog Srbije. Možda ovo pitanje prevazilazi mogućnosti „ličnog mišljenja“ shvaćenog kao zaštićenog ćaskanja i očekuje odgovor medicine kao nauke i svih njenih humanističkih efekata. Pozivajući se na pravo na „lično mišljenje“ i njegov neometan plasman u javni diskurs, samtram da takvom pacijentu ne bi trebalo odseći ruku čak i ako se ona nikada ne povrati. Inače, sem prava na „lično mišljenje“, pojma nemam o medicini. Milina Božija!
Kako stoji sa ličnim mišljenjima, odgovornošću za učešće u javnom razgovoru i pretplatnim kartama za ljudski saobraćaj? Ima hiljadu načina da se „lična mišljenja“ iznose javno, saopštavaju i neometano brane, jednom rečju, slobodno čine delom razgovora koji ljude približava jedne drugima. Mesto u takvom razgovoru svako od nas zauzima na osnovu totaliteta svoje ličnosti u koji se posebno uračunava stručna kompetencija u vezi teme na koju je razgovor usmeren, odgovornost za prosečno razumevanje stavova koje jedinka iznosi a posebno, mesto sa kojeg učestvuje u javnom razgovoru. „Kome je dato, od njega se očekuje“.
Veoma retko se desi da nam učešće u javnom razgovoru obezbedi nacionalna televizija i drugi mediji tog ranga. U životu prosečnog čoveka to se može desiti na nekoj zelenoj pijaci kada reporterske ekipe prave izveštaje o tome kako živi stanovništvo. Reprezentativno mesto u javnom razgovoru, po pravilu obezbeđuje autoritet funkcije koju neko obavlja ili posebno povlašćeno mesto koje po drugom osnovu zauzima onaj među nama koji dobija priliku da svoja “lična mišljenja“ iznese privilegovano i preko reda u odnosu na svoje savremenike koji to mogu učiniti na društvenim mrežama ili možda nekad u rubrici „među nama“. To znači da „lično mišljenje“ onoga koji ga iznosi sa društvene stolice mora biti obuzdano predpostavljenom obzirnošću koja neizostavno mora sputati ego da takvu priliku koristi za sadržaje koje nije stigao da iznese kod kuma na Slavi.
Ima li spora oko toga?Mislim da ne bi trebalo da ga bude. Šta reći o Neurologu koji svoje „lično mišljenje“ iznosi sa stolice koja mu garntuje apsolutnu prohodnost na povlašćeno mesto u javnom razgovoru i opominje slušaoce da sa strahopoštovanjem saslušaju njegove besede? Iste one od kojih se ne može očekivati analitička suptilnost razdvajanja „ličnog od institucionalnog“. Dakle, uzurpacija ili lično mišljenje, pitanje je sad! I da ne zaboravim, ko može da zabrani lično mišljenje u civilnom društvu, samo poremećen um. Ali, da uzurpira stolicu, svaki onaj koji je seo. I tako dolazimo do osnovnog izvora svih „ličnih mišljenja“ koje Neurolog sažima u svoje pravo da misli i javno govori: realnost! Neka za početak mislioci i govornici pročitaju „Krivicu“ Karla Jaspersa da im jedan Nemac kaže kako je slepo poštovanje „principa realnosti“ najsigurniji put u fašizam, pošto onog drugog Nemca ne smem ni da pominjem da ne bih izgubio pravo na „lično mišljenje“ a koji je rekao da je čovek samo ono što najbolje može biti od najboljeg što u sebi ima.
Dakle, može Kosovo da propadne u crnu rupu Svemira ali niko nema pravo da pomisli a nekamoli izgovori velike Neurologove reči. U jeziku i mašti pesnika na koje se Neurolog poziva, realnost je prevaziđeno postojanje a ne opis stanja i događaja; ili, Kosovo je jedina mogućnost postojanja Srbije. Neka Neurolog vidi sa kolegama šta je najbolje za povraćanje i neka se mirno povuče sa stolice na koju je zalutao.