И јесте важније што се наши владари „познају од раније“ него што свакодневно доказују развијену етику дужности коју врше.
Када сам упитао једног искусног управитеља људских ресурса, претварајући се да не знам одговор који би могао послужити као реминисценција кастинга за римске центурије, добио сам неочекивано искрен одговор.
Бирамо најгоре јер најбољима не треба подршка, они желе да буду партнери а не извршиоци. Када им се учини да су завладали, најгори међу њима, уз нашу подршку, почињу озбиљно да им ремете концепт верујући да су и сами изванредни само нису имали адекватну прилику. Дакле, прави се гужва и бука у којој и они осредњи почињу да верују у сопствену надареност и оно што се чинило близу, дакле, поредак објективно проверљивих вредности, измиче у хаосу безнађа: нико није ништа и нико нема, такође ништа. А сасвим мало је недостајало. Ах! Тако бива док се круг не заврти поново или како се то данас каже актуелним језиком, односно деморатским дискурсом: видимо се на следећим изборима!
Момчине се радују, отварају шампањце, припаљују оне цигаре какве је пушио друг Тито, препричавају подвиге за које нема других сведока изузев прецењеног ега, нађе се ту и понека силиконска дива и братство креће да се „жртвује“ за грађане. Сарадници се у предасима прегалаштва радо сећају давних дана када су били блиски и једни другима окренути у сенкама својих нервозних ментора, млади и полетни и траже у сећањима све оно што у стварности није ни њима видљиво. Надокнаду која ће задовољити све: њих, који знају да није могуће поверовати у оно што раде, јер само они знају шта раде, и оне којима се обраћају и који једино у непрестаним описима дугог трајања очекују ефекте другарске постојаности. И јесте важније што се наши владари „познају од раније“ него што свакодневно доказују развијену етику дужности коју врше.
Жртвени принос траје у три смене. Утркују се ко је бољи на свом намештењу, ажурно обавештавају о резултатима које постижу са чела јавних служби и говоре како сва своја примања донирају у хуманитарне сврхе или опомињу да би као адвокати, на пример, много више могли да ураде за себе, али њима није до њих него им је до грађана па ће се задовољити само буџетским принадлежностима. А са столица ничим заслужене моћи, један другом обраћају се не као колеге или јавни делатници, већ као другови, стари другови, грађани који су на новогодишњој лутрији добили прилику да се обрате нацији у дневнику (као што ће сви грађани једном добити такву прилику), да их нешто упитају што је веома важно учинити јавно у трансферу дужности на непoсредни пријатељски однос и тако показати да им је људска димензија ближа срцу од бирократске. Прави другови.
Сретох ономад очевог пријатеља, часну старину набораног чела како хита на прославу 65 година матуре. Каже, прво ће изабрати једног међу њима који ће им се обратити из националног дневника да их нешто упита као другове, као грађане а не као бивше или као пензионере. Обећао сам му да ћу пажљиво гледати тај дневник. И нећете веровати, за те другарчине не беше времена ни у временској прогнози.
Спокој нам души са нашим момчинама које се жртвују, донирају, рекламирају, путују без дневница и не заборављају своје најбоље другове код којих већ двадесетпет година слободно одлазе на крсне славе. Од када је укинут комунизам.