I jeste važnije što se naši vladari „poznaju od ranije“ nego što svakodnevno dokazuju razvijenu etiku dužnosti koju vrše.
Kada sam upitao jednog iskusnog upravitelja ljudskih resursa, pretvarajući se da ne znam odgovor koji bi mogao poslužiti kao reminiscencija kastinga za rimske centurije, dobio sam neočekivano iskren odgovor.
Biramo najgore jer najboljima ne treba podrška, oni žele da budu partneri a ne izvršioci. Kada im se učini da su zavladali, najgori među njima, uz našu podršku, počinju ozbiljno da im remete koncept verujući da su i sami izvanredni samo nisu imali adekvatnu priliku. Dakle, pravi se gužva i buka u kojoj i oni osrednji počinju da veruju u sopstvenu nadarenost i ono što se činilo blizu, dakle, poredak objektivno proverljivih vrednosti, izmiče u haosu beznađa: niko nije ništa i niko nema, takođe ništa. A sasvim malo je nedostajalo. Ah! Tako biva dok se krug ne zavrti ponovo ili kako se to danas kaže aktuelnim jezikom, odnosno demoratskim diskursom: vidimo se na sledećim izborima!
Momčine se raduju, otvaraju šampanjce, pripaljuju one cigare kakve je pušio drug Tito, prepričavaju podvige za koje nema drugih svedoka izuzev precenjenog ega, nađe se tu i poneka silikonska diva i bratstvo kreće da se „žrtvuje“ za građane. Saradnici se u predasima pregalaštva rado sećaju davnih dana kada su bili bliski i jedni drugima okrenuti u senkama svojih nervoznih mentora, mladi i poletni i traže u sećanjima sve ono što u stvarnosti nije ni njima vidljivo. Nadoknadu koja će zadovoljiti sve: njih, koji znaju da nije moguće poverovati u ono što rade, jer samo oni znaju šta rade, i one kojima se obraćaju i koji jedino u neprestanim opisima dugog trajanja očekuju efekte drugarske postojanosti. I jeste važnije što se naši vladari „poznaju od ranije“ nego što svakodnevno dokazuju razvijenu etiku dužnosti koju vrše.
Žrtveni prinos traje u tri smene. Utrkuju se ko je bolji na svom nameštenju, ažurno obaveštavaju o rezultatima koje postižu sa čela javnih službi i govore kako sva svoja primanja doniraju u humanitarne svrhe ili opominju da bi kao advokati, na primer, mnogo više mogli da urade za sebe, ali njima nije do njih nego im je do građana pa će se zadovoljiti samo budžetskim prinadležnostima. A sa stolica ničim zaslužene moći, jedan drugom obraćaju se ne kao kolege ili javni delatnici, već kao drugovi, stari drugovi, građani koji su na novogodišnjoj lutriji dobili priliku da se obrate naciji u dnevniku (kao što će svi građani jednom dobiti takvu priliku), da ih nešto upitaju što je veoma važno učiniti javno u transferu dužnosti na neposredni prijateljski odnos i tako pokazati da im je ljudska dimenzija bliža srcu od birokratske. Pravi drugovi.
Sretoh onomad očevog prijatelja, časnu starinu naboranog čela kako hita na proslavu 65 godina mature. Kaže, prvo će izabrati jednog među njima koji će im se obratiti iz nacionalnog dnevnika da ih nešto upita kao drugove, kao građane a ne kao bivše ili kao penzionere. Obećao sam mu da ću pažljivo gledati taj dnevnik. I nećete verovati, za te drugarčine ne beše vremena ni u vremenskoj prognozi.
Spokoj nam duši sa našim momčinama koje se žrtvuju, doniraju, reklamiraju, putuju bez dnevnica i ne zaboravljaju svoje najbolje drugove kod kojih već dvadesetpet godina slobodno odlaze na krsne slave. Od kada je ukinut komunizam.