Зоран Чалија Чарли, академски сликар:
„Прогутам сузе некако, завршим тај рођендан, видим пропуштени позиви на телефону, позовем и питам је ли отишла мама? „Јесте“, потврдили су ми. Замислио сам да људске душе одлазе у птице.“
Са месец дана живота озбиљно ме уздрмао земљотрес у Скопљу, где сам рођен као друго дете Анђелка и Илинке. Живели смо у баракама, без играчака и књига. Имао сам само једну књигу са илустрацијама порушеног Скопља. Потреба за игром натерала ме је да се препустим машти и сам цртам каубоје, Индијанце, партизане, Немце… Тако је цртање кренуло к’о игра,присећа се Чарли у својој исповести нашој новинарски Невенки Стојчевић.
Са пет година стигао сам у Београд као веома несташно дете. У првом основне лечио сам се у болници од жутице. Ту ме је нека баба научила да се крстим и стално ме опомињала да изговарам „молим те Боже да ми оздрави јетра“. Слушао сам је и веровао јој, јер ме је увела у неки мени дотад непознат свет. Али, пре него што сам утврдио Божју милост, спознао сам Божји страх. Јер, кад је једном та баба заспала и тако хркала да нико није могао да спава, у мени се пробудио ђаволак, па сам јој у уста нагурао тоалет папир од кога је почела да се гуши. Псовала ме је и проклињала на сав глас, а ја сам се у страху покрио преко главе.
Променио сам четири основне школе, а последица прилагођавања новом друштву били су моји несташлуци. Својом висином увек сам изазивао мангупе, па сам понекад морао да украдем чоколаду како бих им се додворио. У четвртом разреду основне, сећам се, стално сам нешто црткао. Како нас је са слике изнад табле посматрао друг Тито, а ја ништа нисам учио, ја одлучим да на контролном из математике уместо да радим задатке нацртам маршала. Учитељица није смела да ме казни, па не знајући шта ће са мном пошаље ме код директора. А он се, напросто, одушевио! Тада сам схватио да само треба да цртам Броза и да никада нећу да добијем слабу оцену. Тако сам, захваљујући вољеном другу Тити, завршио основну школу.
Тадашњи Нови Београд као општина у зачетку био је прилично изолован, али пренасељен младима. Омладина је испуњавала време учећи да свира, глуми, слика и пева. У неком тренутку сваки ћошак је имао свој бенд. Једноставно, ниси могао да ’мазнеш’ девојку, а да не знаш да свираш.
Једног зимског дана побегао сам из школе и лутајући налетео на атеље професора Николића. Он ме позове да сликам, а ја му рекох да немам пара. „Не питам те да ли имаш пара, ако волиш да црташ – цртај“. Долазио сам код њега скоро четри месеца и малтене опчињен слушао његове приче за памћење о животу и уметности. Много сам волео да га слушам. Говорио ми је о радости давања, о потреби човека да се даје и да што се више даје то више има. “Срећа је имати свој циљ, тежити ка том циљу и давати се кроз тај циљ“- говорио је. Много пута га се сетим, остао је да живи у мени као добар дух, као анђео који се појавио у неком делићу мог живота. Током времена сам и ја отворио школу сликања коју водим на истин начин, ако ко има да ме плати – плати, ако нема – нема.
Љубав је орао у човеку, а разум гмизавац
„Једно јутро, тргнем се из сна, пробудило ме је куцање врапца на прозору. Необична сцена, гледам врапца, а он као да хоће нешто да ми каже. После неколико минута зазвони телефон и јаве ми да је отац умро. Кад ми се син рађао, био је много тежак порођај и дуго је трајао. Свиће зора, ја у очају гледам кроз прозор, кад доскакуће врабац и ја тада кажем: „Тата, ако ме чујеш, помози некако“. На крају се све добро завршило. Касније, сећам се, одем да свирам на једном дечјем рођендану, да зарадим неку кинту. Само што сам ушао у велико двориште, долети гомила врабаца и ја изненада почнем да плачем. Прогутам сузе некако, завршим тај рођендан, видим пропуштени позиви на телефону, позовем и питам је ли отишла мама? „Јесте“, потврдили су ми. Замислио сам да људске душе одлазе у птице. Није чудо што су анђеле сликали са крилима. Сада сагледавам људску душу, онако чисто, зато их цртам кроз симбол птице. И Јустин Ава Поповић је једном написао:
„Љубав је орао у човеку, а разум гмизавац“. Срцем човек узлети и с лакоћом прелети све препреке које му се нађу на путу и сваки циљ му је доступан. Са разумом и зрно песка може бити непремостива препрека. Није Антоан Егзипери, писац „Малог принца“, узалуд рекао: „Човек само срцем добро види“.
Захваљујући доброј вољи управника, 1988. године припремао сам и извео неколико представа у поткровљу Дома за незбринуту децу „Јован Јовановић – Змај“ на Вождовцу. У међувремену сам се спријатељио са децом и дошао на идеју да оснујем позориште и школу сликања. Имали смо више од тридесет представа и безброј извођења. Човек кад даје љубав осећа се обавезним према онима које воли, тако ја заволим ту децу, неке од њих сам крстио и осећао сам се обавезним да будем са њима. Велики број мојих ученика данас похађа Академију или су успешни у својим областим, неки живе у иностранству и често ми се јаве. У Дому за незбринуту децу остао сам до 2002. год.
Већ 2003. Зорица Кубуровић и ја смо отишли на Метохију. Она је писала мале молитве са децом из Ораховца. Пре бомбардовања Адем Јашари је дошао у један виноград и одвео стотину Срба у непознатом правцу. Касније се испоставило да је то у вези са причом о жутој кући и трансплатацијом органа. Можете ли да замислите ту децу која су изгубила оца, брата, стрица, или ујака. У њиховим молитвама сам могао да прочитам: „Хвала ти Боже што имам мајку, што имам кућу, тешко је, волео бих да имам пуно пријатеља, молим те Боже за моје непријатеље, молим те Боже да им даш доброту и да им скинеш мржњу са очију“. Тамо сам први пут видео да се неко моли за непријатеље и, притом, то су била деца. То је била величанствена лекција о херојству у свему, у тој једној реченици! Да се најежиш. Дечак од шест година је написао молитву „Хвала ти Боже за птице“. Птице имају лет, имају слободу, а они, људи, су ограђени бодљикавом жицом! Та деца те својом племенитошћу обавежу, да и ти будеш добар, да и ти чиниш добро. Много може да се научи од деце.
Једнога дана сам спремио смесу за палачинке у кориту за прање веша. Свирали смо гитару и пекли плачинке од поднева до десет увече. Деца су давала палачинке свим људима који би прошли. Упечатљив ми је остао разговор са четворогодишњим Растком. Наиме, прошао је један Немац са пушком и ја рекох; „Њему нећемо да дамо, он је окупатор“, а на то ми Растко рече: „Није то добро, Чарли, он нас не воли, али кад му дамо палачинку он ће нас да заволи“.
Моја деца и моја уметност су све моје
Имам двоје златне деце, Милицу и Огњена. Ћерка је друга година Више ликовне академије и врло је успешан студент са просеком 9,8. Огњен је дуго година играо кошарку а сада завршава средњу уметничку школу Техно арт. Они су моје две највеће радости.
И ја сам играо кошарку и био прва генерација Боже Маљковића. Покупио нас је с улице, рекао ми је само: „Хајде, ти си висок“, и дао ми лопту. Прве кораке сам учио од њега. Годинама након тога сам уживао гледајући свог сина како постиже кошеве.
Френк Синатра је певао „Мy wаy“ и подсетио ме како би требало неке ствари да радимо на свој начин, да будемо јединствен. „Алфавил“ ме је са „Форевер yоунг“ научио да кретивност представља игру и да су сви уметници заправо велика деца чија игра никад е престаје…
Због лошег стања у српској култури, покушао сам да уметност супротставим агресивном незнању које нам више од деценије трује културу. Тако сам организовао Отворени Октобарски салон са идејом да се оживи традиција ове манифестације. Октобарски салон је некад био изложба најзначајнијих остварења из области ликовне и примењене уметности на крају године. Крајем јануара 2014.године, изабран сам за председника Управног одбора Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). Покушао сам да институционализујем борбу за ликовне ствараоце и вратим достојанство уметника.
И ако сам загазио у шесту деценију, још увек се не повлачим пред изазовима и још увек се са радошћу играм. До данас активно сликам, радим сценографије, подучавам децу и одрасле, суботом свирам у ресторану „Кошава“, четвртком организујем књижевне вечери у бистроу „Нана“, у коме цртам портрете гостију и пријатеља из детињства са којима сам делио пешчару блока 23. У њиховим изборанин лицима још увек видим дечаке који трагају за својом срећом.
(Објављено у магазину” ТРЕЋЕ ДОБА”)
