Zoran Čalija Čarli, akademski slikar:
„Progutam suze nekako, završim taj rođendan, vidim propušteni pozivi na telefonu, pozovem i pitam je li otišla mama? „Jeste“, potvrdili su mi. Zamislio sam da ljudske duše odlaze u ptice.“
Sa mesec dana života ozbiljno me uzdrmao zemljotres u Skoplju, gde sam rođen kao drugo dete Anđelka i Ilinke. Živeli smo u barakama, bez igračaka i knjiga. Imao sam samo jednu knjigu sa ilustracijama porušenog Skoplja. Potreba za igrom naterala me je da se prepustim mašti i sam crtam kauboje, Indijance, partizane, Nemce… Tako je crtanje krenulo k’o igra,priseća se Čarli u svojoj ispovesti našoj novinarski Nevenki Stojčević.
Sa pet godina stigao sam u Beograd kao veoma nestašno dete. U prvom osnovne lečio sam se u bolnici od žutice. Tu me je neka baba naučila da se krstim i stalno me opominjala da izgovaram „molim te Bože da mi ozdravi jetra“. Slušao sam je i verovao joj, jer me je uvela u neki meni dotad nepoznat svet. Ali, pre nego što sam utvrdio Božju milost, spoznao sam Božji strah. Jer, kad je jednom ta baba zaspala i tako hrkala da niko nije mogao da spava, u meni se probudio đavolak, pa sam joj u usta nagurao toalet papir od koga je počela da se guši. Psovala me je i proklinjala na sav glas, a ja sam se u strahu pokrio preko glave.
Promenio sam četiri osnovne škole, a posledica prilagođavanja novom društvu bili su moji nestašluci. Svojom visinom uvek sam izazivao mangupe, pa sam ponekad morao da ukradem čokoladu kako bih im se dodvorio. U četvrtom razredu osnovne, sećam se, stalno sam nešto crtkao. Kako nas je sa slike iznad table posmatrao drug Tito, a ja ništa nisam učio, ja odlučim da na kontrolnom iz matematike umesto da radim zadatke nacrtam maršala. Učiteljica nije smela da me kazni, pa ne znajući šta će sa mnom pošalje me kod direktora. A on se, naprosto, oduševio! Tada sam shvatio da samo treba da crtam Broza i da nikada neću da dobijem slabu ocenu. Tako sam, zahvaljujući voljenom drugu Titi, završio osnovnu školu.
Tadašnji Novi Beograd kao opština u začetku bio je prilično izolovan, ali prenaseljen mladima. Omladina je ispunjavala vreme učeći da svira, glumi, slika i peva. U nekom trenutku svaki ćošak je imao svoj bend. Jednostavno, nisi mogao da ’mazneš’ devojku, a da ne znaš da sviraš.
Jednog zimskog dana pobegao sam iz škole i lutajući naleteo na atelje profesora Nikolića. On me pozove da slikam, a ja mu rekoh da nemam para. „Ne pitam te da li imaš para, ako voliš da crtaš – crtaj“. Dolazio sam kod njega skoro četri meseca i maltene opčinjen slušao njegove priče za pamćenje o životu i umetnosti. Mnogo sam voleo da ga slušam. Govorio mi je o radosti davanja, o potrebi čoveka da se daje i da što se više daje to više ima. “Sreća je imati svoj cilj, težiti ka tom cilju i davati se kroz taj cilj“- govorio je. Mnogo puta ga se setim, ostao je da živi u meni kao dobar duh, kao anđeo koji se pojavio u nekom deliću mog života. Tokom vremena sam i ja otvorio školu slikanja koju vodim na istin način, ako ko ima da me plati – plati, ako nema – nema.
Ljubav je orao u čoveku, a razum gmizavac
„Jedno jutro, trgnem se iz sna, probudilo me je kucanje vrapca na prozoru. Neobična scena, gledam vrapca, a on kao da hoće nešto da mi kaže. Posle nekoliko minuta zazvoni telefon i jave mi da je otac umro. Kad mi se sin rađao, bio je mnogo težak porođaj i dugo je trajao. Sviće zora, ja u očaju gledam kroz prozor, kad doskakuće vrabac i ja tada kažem: „Tata, ako me čuješ, pomozi nekako“. Na kraju se sve dobro završilo. Kasnije, sećam se, odem da sviram na jednom dečjem rođendanu, da zaradim neku kintu. Samo što sam ušao u veliko dvorište, doleti gomila vrabaca i ja iznenada počnem da plačem. Progutam suze nekako, završim taj rođendan, vidim propušteni pozivi na telefonu, pozovem i pitam je li otišla mama? „Jeste“, potvrdili su mi. Zamislio sam da ljudske duše odlaze u ptice. Nije čudo što su anđele slikali sa krilima. Sada sagledavam ljudsku dušu, onako čisto, zato ih crtam kroz simbol ptice. I Justin Ava Popović je jednom napisao:
„Ljubav je orao u čoveku, a razum gmizavac“. Srcem čovek uzleti i s lakoćom preleti sve prepreke koje mu se nađu na putu i svaki cilj mu je dostupan. Sa razumom i zrno peska može biti nepremostiva prepreka. Nije Antoan Egziperi, pisac „Malog princa“, uzalud rekao: „Čovek samo srcem dobro vidi“.
Zahvaljujući dobroj volji upravnika, 1988. godine pripremao sam i izveo nekoliko predstava u potkrovlju Doma za nezbrinutu decu „Jovan Jovanović – Zmaj“ na Voždovcu. U međuvremenu sam se sprijateljio sa decom i došao na ideju da osnujem pozorište i školu slikanja. Imali smo više od trideset predstava i bezbroj izvođenja. Čovek kad daje ljubav oseća se obaveznim prema onima koje voli, tako ja zavolim tu decu, neke od njih sam krstio i osećao sam se obaveznim da budem sa njima. Veliki broj mojih učenika danas pohađa Akademiju ili su uspešni u svojim oblastim, neki žive u inostranstvu i često mi se jave. U Domu za nezbrinutu decu ostao sam do 2002. god.
Već 2003. Zorica Kuburović i ja smo otišli na Metohiju. Ona je pisala male molitve sa decom iz Orahovca. Pre bombardovanja Adem Jašari je došao u jedan vinograd i odveo stotinu Srba u nepoznatom pravcu. Kasnije se ispostavilo da je to u vezi sa pričom o žutoj kući i transplatacijom organa. Možete li da zamislite tu decu koja su izgubila oca, brata, strica, ili ujaka. U njihovim molitvama sam mogao da pročitam: „Hvala ti Bože što imam majku, što imam kuću, teško je, voleo bih da imam puno prijatelja, molim te Bože za moje neprijatelje, molim te Bože da im daš dobrotu i da im skineš mržnju sa očiju“. Tamo sam prvi put video da se neko moli za neprijatelje i, pritom, to su bila deca. To je bila veličanstvena lekcija o herojstvu u svemu, u toj jednoj rečenici! Da se naježiš. Dečak od šest godina je napisao molitvu „Hvala ti Bože za ptice“. Ptice imaju let, imaju slobodu, a oni, ljudi, su ograđeni bodljikavom žicom! Ta deca te svojom plemenitošću obavežu, da i ti budeš dobar, da i ti činiš dobro. Mnogo može da se nauči od dece.
Jednoga dana sam spremio smesu za palačinke u koritu za pranje veša. Svirali smo gitaru i pekli plačinke od podneva do deset uveče. Deca su davala palačinke svim ljudima koji bi prošli. Upečatljiv mi je ostao razgovor sa četvorogodišnjim Rastkom. Naime, prošao je jedan Nemac sa puškom i ja rekoh; „Njemu nećemo da damo, on je okupator“, a na to mi Rastko reče: „Nije to dobro, Čarli, on nas ne voli, ali kad mu damo palačinku on će nas da zavoli“.
Moja deca i moja umetnost su sve moje
Imam dvoje zlatne dece, Milicu i Ognjena. Ćerka je druga godina Više likovne akademije i vrlo je uspešan student sa prosekom 9,8. Ognjen je dugo godina igrao košarku a sada završava srednju umetničku školu Tehno art. Oni su moje dve najveće radosti.
I ja sam igrao košarku i bio prva generacija Bože Maljkovića. Pokupio nas je s ulice, rekao mi je samo: „Hajde, ti si visok“, i dao mi loptu. Prve korake sam učio od njega. Godinama nakon toga sam uživao gledajući svog sina kako postiže koševe.
Frenk Sinatra je pevao „My way“ i podsetio me kako bi trebalo neke stvari da radimo na svoj način, da budemo jedinstven. „Alfavil“ me je sa „Forever young“ naučio da kretivnost predstavlja igru i da su svi umetnici zapravo velika deca čija igra nikad e prestaje…
Zbog lošeg stanja u srpskoj kulturi, pokušao sam da umetnost suprotstavim agresivnom neznanju koje nam više od decenije truje kulturu. Tako sam organizovao Otvoreni Oktobarski salon sa idejom da se oživi tradicija ove manifestacije. Oktobarski salon je nekad bio izložba najznačajnijih ostvarenja iz oblasti likovne i primenjene umetnosti na kraju godine. Krajem januara 2014.godine, izabran sam za predsednika Upravnog odbora Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS). Pokušao sam da institucionalizujem borbu za likovne stvaraoce i vratim dostojanstvo umetnika.
I ako sam zagazio u šestu deceniju, još uvek se ne povlačim pred izazovima i još uvek se sa radošću igram. Do danas aktivno slikam, radim scenografije, podučavam decu i odrasle, subotom sviram u restoranu „Košava“, četvrtkom organizujem književne večeri u bistrou „Nana“, u kome crtam portrete gostiju i prijatelja iz detinjstva sa kojima sam delio peščaru bloka 23. U njihovim izboranin licima još uvek vidim dečake koji tragaju za svojom srećom.
(Objavljeno u magazinu” TREĆE DOBA”)
