Ако се прихвати теорија да се људи не разбољевају од вируса, поставља се питање од чега се онда разбољевамо?
Да ли мисао или уверење да се ради о болести може изазвати болест?
Неколико експеримената је показало да је на физиолошке процесе у организму деловало не стварно стање, него онакво стање какво је испитаницима речено да је требало да буде, то јест, какво су они мислили да јесте.
Друга врста истраживања су показала како перцепција о властитом здрављу може да утиче чак и на дужину живота. Они који сматрају да је њихово здравље добро живе у просеку 10 година дуже од оних који мисле да им је здравље лоше и због тога страхују.
Доказано је да постоји нека суптилна веза преко које се очекивања једне особе или групе могу пренети на друге особе и тако утицати на њихово понашање и однос према самом себи.
А Џејмс Ђордано је још 2017. показао како се може лажна пандемија направити веома лако у четири корака.
Ево како то изгледа !
Како се може утицати на интелигентну машину?
Тројица саговорника Мајк Адамс, Алек Зек и Мајк Винер су се током оног разговора у Ренџеровом здравственом ТВ дневнику углавном сложили да је, све оно што се дешавало током пандемије, као и све оно што је претходних неколико деценија представљало увод у те догађаје, што се њих тиче, разјашњено, осим једног детаља, који се тиче оболевања људи. Јер, као што је познато, људи су долазили у амбуланте са симптомима грипа, пнеумоније и хипоксије. Поставља се питање, како су се и од чега разболели, уколико се прихвати да према њиховој доказаној тврдњи то није могло бити од вируса.
Било је претходних неколико година много спекулација о томе. Један од могућих начина да се изазову симптоми и болест је хемијским путем, помоћу разних супстанци из ваздуха који се удише. Она мистериозна запрашивања из авиона, такозвани „кемтреилс”, која трају годинама, су могла представљати један он начина да се изврши масовније тровање. Други могући механизам су оне 5Г антене, које ничу као печурке у урбаним центрима, а које стварају јака електромагнетна поља (ЕМП), о чијем негативном утицају на људске организме су последњих година и деценија урађене безбројне научне студије. Тим сценаријем се, као што се видело, бавио и Томас Кован, а детаљно је објашњен у два претходна поглавља приче о начинима помоћу којих се праве и изазивају такозване заразне болести, чији узрочници требају да буду они страшни вируси:
Плацебо и ноцебо ефекат
Из чињенице да је на самом почетку пандемије путем медија извршено невиђено застрашивање становништва, уз помоћ којег је оно кондиционирано да прихвати све наметнуте наративне и протоколе, се могао наслутити још један од могућих одговора на то питање. У том контексту је Мајк Адамс поменуо и хипнотички утицај на људски мозак и свест уз помоћ којег се могу изазвати биохемијске промене у организму. Он је укратко препричао онај експеримент са особама осетљивим на отровни бршљен, код којих су психосоматским путем изазване реакције на кожи.
1962. године су у јапанском часопису Kyoshu Journal of Medical Science објављени резултати студије коју су обавили научници Икеми и Никагава. Они су одабрали 13 дечака који су били изузетно осетљиви на једну јапанску биљку сличну бршљену. Они су прво додирнули једну руку сваког дечака са лишћем обичне безопасне биљке, а рекли су им да је то била та отровна биљка. Затим су додирнули другу руку сваког од њих са лишћем отровне биљке, а рекли су да је то безопасна биљка. На свих 13 дечијих руку које су додирнуте са безопасним лишћем дошло је до бурне алергијске реакције на кожи, док је до сличне реакције дошло на само две руке додирнуте правом отровном биљком. Као што се види, резултат је запањујући. Обично безопасно лишће је изазвало реакцију на кожи код свих 13 дечака, а право отровно само код двојице. Испада да само мисао или уверење да се ради о отровном лишћу може изазвати осип на кожи, и то много већи од оног очекиваног од правог отровног лишћа.
Није остало забележено да ли су касније игде вршени слични дерматолошки експерименти, тако да би неке неверне Томе могле посумњати у веродостојност те студије. Али са друге стране тешко је опет помислити да је у питању нека превара јер је тај експеримент изведен на Институту за психосоматску медицину, Медицинског факултета на Универзитету Кјушу. Међутим, сличних експеримената плацебо и ноцебо ефекта, како се такви утицаји мисли и уверења на биохемијске процесе називају, је извршено још ко зна колико и о њима су остали писани трагови у медицинским часописима.
2003. године је група италијанских научника на челу са Фабрициом Бенедетијем извела један сличан експеримент, али са моторним функцијама оболелих од Паркинсонове болести. Они су у мозгове 6 пацијената са тешким обликом те болести уградили специјалне електроде за стимулацију, уз помоћ којих је, када су оне укључене, код пацијената долазило до драматичног побољшања моторних функција. Али након што се искључе то побољшање се губило. Они су то вежбали са њима неколико недеља, да би на крају утврдили да сама помисао да су електроде укључене или искључене утиче на моторне функције пацијената. Када би им рекли да су електроде искључене стање би се у истом тренутку код свих погоршало, иако су у ствари електроде остале укључене.
У часопису Америчког психосоматског друштва „The Psychosomatik Medicine”, објављен је извештај о сличном експерименту, који је урађен 1970. године са особама оболелим од бронхијалне алергијске астме. Експеримемтатори су прво у ваздух који су удисали убацили неку неутралну супстанцу, рекавши им да удишу алерген. Код свих оболелих дисајне цевчице у плућима су се скупиле, изазвавши напад астме. Када су им након извесног времена рекли да су убацили супстанцу са бронхостимулатором, задржавши у ствари ону исту неутралну супстанцу, стање им се нагло поправило. Дакле, испитивани су реаговали на идентичан начин као и они оболели од Паркинсонове болести у претходном експерименту. На физиолошке процесе у организму деловало је не стварно стање, него онакво стање какво им је речено да је требало да буде, то јест, какво су они мислили да јесте.
Сви ти експерименти су на убедљив начин показали да очекивања, као кључна компонента плацебо и ноцебо ефекта, утичу на прилично ефикасан начин на физиолошке процесе у организму. Тај ефекат се не односи само на медицинске третмане и потенцијално отровне супстанце и агенсе, већ и на неутралне супстанце које, када се на одређен начин промовишу код оних који их конзумирају, могу такођер да утичу на физиологију. То је показао још један интересантан експеримент. У питању је био кофеин. Једна група немачких научника на челу са Рајнером Шнајдером је 2006. године извела експеримент са две групе по 15 особа. Свима су дали да попију декофеинирану кафу. Једној групи су рекли да пију декофеинирану кафу, док су другој рекли да пију обичну кафу са кофеином. Пре него што су почели да пију свима је подељен лист папира са објашњењем на који начин кофеин делује на кардиоваскуларни систем, когнитивне функције, брзину и живахност. Они којима је речено да су попили обичну кафу са кофеином, показали су већу будност и живахност, брже су реаговали и имали су чак повећан дијастолични крвни притисак.
Друга врста истраживања су показала како перцепција о властитом здрављу може да утиче чак и на дужину живота. Они који сматрају да је њихово здравље добро живе у просеку 10 година дуже од оних који мисле да им је здравље лоше и због тога страхују.
А на који начин се „пропагандом” може утицати на телесне функције у организму показао је један експеримент са особљем које ради на чишћењу једног хотела. Особље је подељено на две групе. Једној половини особља је стално говорено како физичке активности, којима су они изложени, имају позитивно дејство на здравље и свеукупно стање организма. Другој половини није ништа речено. Неколико недеља касније код оне половине особља, којима су пропагирани корисни ефекти физичких активности на здравље, примећено је да су смршали, да су у бољој физичкој кондицији и да им се поправио холестерол у крви. Дакле, само зато што су постали свесни корисности физичких активности, калорије су брже сагоревале у њиховим организмима.
Многе студије су показале да лекаров оптимизам и начин на који се опходи према пацијенту током прегледа итекако утиче на брзину пацијентовог излечења. Та брзина се показала много већом када је лекар рекао пацијенту: „Ево вам овај лек, веома је ефикасан и сигурно ће вам помоћи”, него када му каже: „Ево вам овај лек, можда вам помогне”.
А да очекивања могу да утичу не само на сопствено здравље, него и на здравље и понашање других особа може се видети из још једног од ефеката којима се бави та егзотична грана медицине. Ради се о такозваном Пигмалион ефекту. Тај ефекат су први открили и експериментом доказали Роберт Розентал и Ленор Џејкобсон 1968. године. Они су на почетку школске године у једној школи извршили тест интелигенције на свим ученицима једног разреда. Затим су направили листу насумице одабраних ученика без обзира на резултате теста. Ту листу су дали учитељима и рекли им да су ти ђаци показали најбоље резултате на тесту, али да им то не смеју саопштити и да све ђаке третирају на исти начин. Аутори теста су пратили током школске године да ли се учитељи придржавају правила, то јест, да ли су се према свим ученицима односили на једнак начин. На крају школске године они ученици са листе дате учитељима су показали далеко најбоље резултате, док су они, који су имали најбоље резултате на тесту интелигенције, били на крају године сасвим просечни.
У чему је штос са Пигмалион ефектом? Очекивања које су учитељи имали према деци сасвим просечне интелигенције као да су се пренела на њих, иако учитељи та очекивања нису ни на који начин показали, тако да су та деца постигла натпросечне резултате. Роберт Розентал и Ленор Џејкобсон су доказали да постоји нека суптилна веза преко које се очекивања једне особе или групе могу пренети на друге особе и тако утицати на њихово понашање и однос према самом себи.
Како се може заразити и без вируса
На основу свих наведених експеримената, уз помоћ којих је показано на које све начине функционише плацебо и ноцебо ефекат, може се докучити на шта је циљао Мајк Адамс када је у разговору са Алеком Зеком и Мајком Винером споменуо експеримент са отровним бршљаном. Зар се између оних, који су се након оне застрашујуће хистерије о смртоносном вирусу појавили у амбулантама и болницама са симптомима пнеумоније, инфлуенце, прехладе и хипоксије и оних 13
јапанских дечака на чијим рукама се појавио осип изазван обичним лишћем, не би могла наслутити нека тајна веза? И јапански дечаци и ти новопечени пацијенти, којима ће бити успостављена дијагноза КОВИД-19, оболели су управо од оних болести које су планирали експериментатори, али само зато што су, испуњени страхом, очекивали да би могли, али и требали да оболе. У случају оболелих од болести КОВИД-19 треба додати и очекивања експериментатора, која нису била мала, а која су уз помоћ Пигмалион ефекта могла итекако да утичу на понашање људи претворених у заморце.
Као што се може приметити, употреба експериментима доказаног ноцебо механизма у пандемијским пројектима је сасвим могућа, поготову што се уз помоћ вешто организованог кондиционирања и застрашивања, будући пацијенти далеко лакше увере да морају да оболе, него што је случај код обичних добронамерних експеримената.
Како направити лажну пандемију у 4 корака
А да та употреба експериментима доказаног ноцебо механизма није само могућа, већ да је унапред планирана, може се наслутити из предавања које је још јула месеца 2017. године одржао на Универзитету Џорџтаун директор специјалног оделења за неуро технологију Америчког министарства одбране, професор и руководилац програма неуроетике на Универзитету Џорџтаун, доктор Џејмс Ђордано (James Giordano). Он је том приликом у једночасовном излагању детаљно објаснио, користећи софистицирани научни речник, како се може на веома ефикасан начин утицати на мождане функције а самим тим и на понашање људи, и то како јединки, тако и широких маса. Он је том приликом, користећи се иронијом, објаснио како се може лажна пандемија направити веома лако у четири корака.
Корак 1 – Отровати неколико особа на неколико различитих локација са хемијским или биолошким токсинима, који узрокују патолошке промене у централном нервном систему, изазивајући неуролошке поремећаје и сличне симптоме.
Корак 2 – Тврдити да је узрочник клица, то јест вирус, стварни или лабораторијски модификован, који је случајно или намерно испуштен.
Корак 3 – Уз помоћ интернета, медија и друштвених мрежа ширити „буву” да се ради о смртоносној зарази која се може препознати и по асимптоматским знацима, као што су анксиозност, несаница и велика забринутост. Што значи, да чак и забринутост представља доказ да сте се заразили од леталне асимптоматске инфекције.
Корак 4 – Сви они забринути хипохондри ће преплавити амбуланте, болнице и станице хитне помоћи.
На том месту се Џејмс Ђордано зауствио у свом пророчком експозеу. Вероватно је проценио да је рекао сасвим довољно и на суптилан начин поручио присутнима, али и остатку човечанства, да буду стрпљиви и сачекају три године да би одгледали наставак, у којем ће PCR тестовима инфекција бити потврђена, да би затим, према унапред припремљеном протоколу, „инфицирани” били третирани ремдесивиром, мидазоламом и осталим прописаним лековима, а затим прикачени на вентилаторе, са којих је мало ко откачен жив.
Веровали или не, то је било јавно презентирано три године пре планираног избијања ковид пандемије.
Први Закључак
Али против, на тај начин планираних и реализованих „вирусних инфекција”, постоји веома једноставан и ефикасан начин да се појача „имунитет” и избегне „зараза”. Треба једноставно напустити оно парадигму вечите опасности и страха од невидљивих терориста и прихватити филозофију Томаса Кована. У том случају стиче се потпуни имунитет не само према непостојећим смртоносним вирусима, него и према дејству ноцебо ефекта.
У противном, све док већина људи не стекне тај имунитет, вирусне пандемије ће се наставити, а описано „хипнотичко ширење заразе”, како га је назвао Мајк Адамс, ће сигурно представљати једно од прикладних и ефикасних оружја за остварење замишљеног циља експериментатора.
П. С.
Међутим, да би се у потпуности сагледала опасност која се надвила над целокупним човечанством потребно је пажљиво саслушати читаво Ђорданово предавање, чија је тема била представљање најновијих достигнућа на пољу неурологије, са тежиштем на спој неурологије и технологије у посебну грану науке, неуротехнологију. Он је са одушевљењем говорио о великом напретку, које је последњих 40 година направљено у разумевању како су нерви, нервни систем и мозак структуирани и на који начин функционишу, са посебним освртом на проналажење ефикасних начина како да се дејством на мозак утиче на понашање и људске активности, како индивидуа, тако и група.
Он је све то посматрао са војног и безбедносног аспекта, разматрајући могућности да се неурологија користи као оружје са којим би се, осим изазивања промене менталних стања припадника противничке војске, такођер могле наносити повреде, чак и смртоносне, у циљу неутрализације противника. Али се ипак стекао неодољив утисак да тај аспект служи као маска иза које се скривају главне намере, а то су да се резултати истраживања и новостечена знања из неурологије користе у сврху контроле можданих функција, са циљем управљања мишљењем, ставовима и понашањем широких маса на локалном, регионалном и глобалном нивоу, и то уз помоћ манипулација информацијама и разних психолошких операција.
Ђордано је поменуо ону опскурну агенцију DARPA, са којом је и сам има блиске везе, а која се бави управо тим неуролошким истраживањима. Навео је најновији хит – неуронске мреже и истраживање могућности вештачког формирања разних прототипова мозгова, у оквиру различитих група.
Али оно што је далеко злосутније је да се у „Дарпиним” лабораторијама ради на измишљању разних супстанци помоћу којих би се утицало на размишљање и перцепцију људи, а које би се у облику наночестица преко хране, пића и воде уносиле у организме.
Друге врсте наночестица би се убацивале у крвоток и изазивале крварења у мозгу и мождане ударе. То неодољиво подсећа на оно што се недавно догађало многим вакцинисаним особама, а о томе је Ђордано, како се види, причао четири године пре почетка примене mRNA вакцина.
Затим је поменуто и истраживање начина како да се уз помоћ електромагнетних поља (ЕМП) делује на мождане функције, како би се утицало на понашање људи, али исто тако да се помоћу ЕМП изазивају болести, патолошка стања и крварења у људским организмима. Подсетимо се да је, након што је Томас Кован 2021. упозорио да су се помоћу ЕМП изазивали симптоми ковида, СЗО званично објавила да је то немогуће.
Уз помоћ специфичних неуронских операција би се утицало на перцепцију простора и времена, губљење способности разлучивања да ли се нешто догодило или се није уопште догодило, а такођер и изазивао потпуни губитак меморије. То би се све постизало, како се Ђордано стручно изразио, модификацијом интегритета можданих функција
И на крају је Ђордано напоменуо да се DARPA не бави само људима и њиховим мозговима, него и инсектима, и то модификовањем њиховог нервног система електронским путем. Тако модификовани инсекти би се користили као дронови за преношење разних врста терета, као што су патогени микроби и разни отрови, али и у офанзивним улогама као киборг дронови. Главна улога у таквим операцијама изгледа да је додељена вилином коњицу.
Током те своје маестралне презентације Џејмс Ђордано је са сјајем у очима неколико пута напомињао, да то што он говори није научна фантастика, већ реалност и да су многи од тих пројеката, као што су поменути инсекти у улози дронова, већ ушли у комерцијалну фазу.
Други Закључак
Као што се види, чак и са развијеним имунитетом против хипнотичког ширења заразе, као и на дејство ноцебо ефекта, неће бити баш лако изборити се са неуротехнолошким изазовима, који се већ деценијама пројектују и реализују у лабораторијама, контролисаним од стране DARPA. Али, чврсто уверење да патогени микроби, са вирусима на челу, не могу ни у ком случају бити узроци никаквих болести, а поготову не смртоносних, као и спознаја о постојању осталих потенцијалних начина помоћу којих се остварују мрачни планови центара, чији је Џејмс Ђордано гласноговорник, могу бити пресудни у борби против њих. Јер, као што је евидентно, информације о свему томе су још увек доступне и чак се повремено јавно презентирају, као што је то Џејмс учинио 2017. на Универзитету Џорџтаун. А уколико је неко баш превише радознао и жељан да сазна још детаља о том великом подухвату може се јавити Џејмсу на адресу:
6.
Из приложеног видеа може се лако закључити да се ради о фином и љубазном господину, правом Американцу, коме је етика преча од свега, тако да ће му вероватно причинити велико задовољство и радост да пружи радозналима још додатних информација, а можда чак и да им саопшти у поверењу и датум почетка следеће пандемије. Могао би им чак и скренути пажњу да они нису они који мисле да јесу, већ да им је идентитет одавно промењен, а да они то нису ни приметили.
