Ako se prihvati teorija da se ljudi ne razboljevaju od virusa, postavlja se pitanje od čega se onda razboljevamo?
Da li misao ili uverenje da se radi o bolesti može izazvati bolest?
Nekoliko eksperimenata je pokazalo da je na fiziološke procese u organizmu delovalo ne stvarno stanje, nego onakvo stanje kakvo je ispitanicima rečeno da je trebalo da bude, to jest, kakvo su oni mislili da jeste.
Druga vrsta istraživanja su pokazala kako percepcija o vlastitom zdravlju može da utiče čak i na dužinu života. Oni koji smatraju da je njihovo zdravlje dobro žive u proseku 10 godina duže od onih koji misle da im je zdravlje loše i zbog toga strahuju.
Dokazano je da postoji neka suptilna veza preko koje se očekivanja jedne osobe ili grupe mogu preneti na druge osobe i tako uticati na njihovo ponašanje i odnos prema samom sebi.
A Džejms Đordano je još 2017. pokazao kako se može lažna pandemija napraviti veoma lako u četiri koraka.
Evo kako to izgleda !
Kako se može uticati na inteligentnu mašinu?
Trojica sagovornika Majk Adams, Alek Zek i Majk Viner su se tokom onog razgovora u Rendžerovom zdravstvenom TV dnevniku uglavnom složili da je, sve ono što se dešavalo tokom pandemije, kao i sve ono što je prethodnih nekoliko decenija predstavljalo uvod u te događaje, što se njih tiče, razjašnjeno, osim jednog detalja, koji se tiče obolevanja ljudi. Jer, kao što je poznato, ljudi su dolazili u ambulante sa simptomima gripa, pneumonije i hipoksije. Postavlja se pitanje, kako su se i od čega razboleli, ukoliko se prihvati da prema njihovoj dokazanoj tvrdnji to nije moglo biti od virusa.
Bilo je prethodnih nekoliko godina mnogo spekulacija o tome. Jedan od mogućih načina da se izazovu simptomi i bolest je hemijskim putem, pomoću raznih supstanci iz vazduha koji se udiše. Ona misteriozna zaprašivanja iz aviona, takozvani „kemtreils”, koja traju godinama, su mogla predstavljati jedan on načina da se izvrši masovnije trovanje. Drugi mogući mehanizam su one 5G antene, koje niču kao pečurke u urbanim centrima, a koje stvaraju jaka elektromagnetna polja (EMP), o čijem negativnom uticaju na ljudske organizme su poslednjih godina i decenija urađene bezbrojne naučne studije. Tim scenarijem se, kao što se videlo, bavio i Tomas Kovan, a detaljno je objašnjen u dva prethodna poglavlja priče o načinima pomoću kojih se prave i izazivaju takozvane zarazne bolesti, čiji uzročnici trebaju da budu oni strašni virusi:
Placebo i nocebo efekat
Iz činjenice da je na samom početku pandemije putem medija izvršeno neviđeno zastrašivanje stanovništva, uz pomoć kojeg je ono kondicionirano da prihvati sve nametnute narativne i protokole, se mogao naslutiti još jedan od mogućih odgovora na to pitanje. U tom kontekstu je Majk Adams pomenuo i hipnotički uticaj na ljudski mozak i svest uz pomoć kojeg se mogu izazvati biohemijske promene u organizmu. On je ukratko prepričao onaj eksperiment sa osobama osetljivim na otrovni bršljen, kod kojih su psihosomatskim putem izazvane reakcije na koži.
1962. godine su u japanskom časopisu Kyoshu Journal of Medical Science objavljeni rezultati studije koju su obavili naučnici Ikemi i Nikagava. Oni su odabrali 13 dečaka koji su bili izuzetno osetljivi na jednu japansku biljku sličnu bršljenu. Oni su prvo dodirnuli jednu ruku svakog dečaka sa lišćem obične bezopasne biljke, a rekli su im da je to bila ta otrovna biljka. Zatim su dodirnuli drugu ruku svakog od njih sa lišćem otrovne biljke, a rekli su da je to bezopasna biljka. Na svih 13 dečijih ruku koje su dodirnute sa bezopasnim lišćem došlo je do burne alergijske reakcije na koži, dok je do slične reakcije došlo na samo dve ruke dodirnute pravom otrovnom biljkom. Kao što se vidi, rezultat je zapanjujući. Obično bezopasno lišće je izazvalo reakciju na koži kod svih 13 dečaka, a pravo otrovno samo kod dvojice. Ispada da samo misao ili uverenje da se radi o otrovnom lišću može izazvati osip na koži, i to mnogo veći od onog očekivanog od pravog otrovnog lišća.
Nije ostalo zabeleženo da li su kasnije igde vršeni slični dermatološki eksperimenti, tako da bi neke neverne Tome mogle posumnjati u verodostojnost te studije. Ali sa druge strane teško je opet pomisliti da je u pitanju neka prevara jer je taj eksperiment izveden na Institutu za psihosomatsku medicinu, Medicinskog fakulteta na Univerzitetu Kjušu. Međutim, sličnih eksperimenata placebo i nocebo efekta, kako se takvi uticaji misli i uverenja na biohemijske procese nazivaju, je izvršeno još ko zna koliko i o njima su ostali pisani tragovi u medicinskim časopisima.
2003. godine je grupa italijanskih naučnika na čelu sa Fabriciom Benedetijem izvela jedan sličan eksperiment, ali sa motornim funkcijama obolelih od Parkinsonove bolesti. Oni su u mozgove 6 pacijenata sa teškim oblikom te bolesti ugradili specijalne elektrode za stimulaciju, uz pomoć kojih je, kada su one uključene, kod pacijenata dolazilo do dramatičnog poboljšanja motornih funkcija. Ali nakon što se isključe to poboljšanje se gubilo. Oni su to vežbali sa njima nekoliko nedelja, da bi na kraju utvrdili da sama pomisao da su elektrode uključene ili isključene utiče na motorne funkcije pacijenata. Kada bi im rekli da su elektrode isključene stanje bi se u istom trenutku kod svih pogoršalo, iako su u stvari elektrode ostale uključene.
U časopisu Američkog psihosomatskog društva „The Psychosomatik Medicine”, objavljen je izveštaj o sličnom eksperimentu, koji je urađen 1970. godine sa osobama obolelim od bronhijalne alergijske astme. Eksperimemtatori su prvo u vazduh koji su udisali ubacili neku neutralnu supstancu, rekavši im da udišu alergen. Kod svih obolelih disajne cevčice u plućima su se skupile, izazvavši napad astme. Kada su im nakon izvesnog vremena rekli da su ubacili supstancu sa bronhostimulatorom, zadržavši u stvari onu istu neutralnu supstancu, stanje im se naglo popravilo. Dakle, ispitivani su reagovali na identičan način kao i oni oboleli od Parkinsonove bolesti u prethodnom eksperimentu. Na fiziološke procese u organizmu delovalo je ne stvarno stanje, nego onakvo stanje kakvo im je rečeno da je trebalo da bude, to jest, kakvo su oni mislili da jeste.
Svi ti eksperimenti su na ubedljiv način pokazali da očekivanja, kao ključna komponenta placebo i nocebo efekta, utiču na prilično efikasan način na fiziološke procese u organizmu. Taj efekat se ne odnosi samo na medicinske tretmane i potencijalno otrovne supstance i agense, već i na neutralne supstance koje, kada se na određen način promovišu kod onih koji ih konzumiraju, mogu također da utiču na fiziologiju. To je pokazao još jedan interesantan eksperiment. U pitanju je bio kofein. Jedna grupa nemačkih naučnika na čelu sa Rajnerom Šnajderom je 2006. godine izvela eksperiment sa dve grupe po 15 osoba. Svima su dali da popiju dekofeiniranu kafu. Jednoj grupi su rekli da piju dekofeiniranu kafu, dok su drugoj rekli da piju običnu kafu sa kofeinom. Pre nego što su počeli da piju svima je podeljen list papira sa objašnjenjem na koji način kofein deluje na kardiovaskularni sistem, kognitivne funkcije, brzinu i živahnost. Oni kojima je rečeno da su popili običnu kafu sa kofeinom, pokazali su veću budnost i živahnost, brže su reagovali i imali su čak povećan dijastolični krvni pritisak.
Druga vrsta istraživanja su pokazala kako percepcija o vlastitom zdravlju može da utiče čak i na dužinu života. Oni koji smatraju da je njihovo zdravlje dobro žive u proseku 10 godina duže od onih koji misle da im je zdravlje loše i zbog toga strahuju.
A na koji način se „propagandom” može uticati na telesne funkcije u organizmu pokazao je jedan eksperiment sa osobljem koje radi na čišćenju jednog hotela. Osoblje je podeljeno na dve grupe. Jednoj polovini osoblja je stalno govoreno kako fizičke aktivnosti, kojima su oni izloženi, imaju pozitivno dejstvo na zdravlje i sveukupno stanje organizma. Drugoj polovini nije ništa rečeno. Nekoliko nedelja kasnije kod one polovine osoblja, kojima su propagirani korisni efekti fizičkih aktivnosti na zdravlje, primećeno je da su smršali, da su u boljoj fizičkoj kondiciji i da im se popravio holesterol u krvi. Dakle, samo zato što su postali svesni korisnosti fizičkih aktivnosti, kalorije su brže sagorevale u njihovim organizmima.
Mnoge studije su pokazale da lekarov optimizam i način na koji se ophodi prema pacijentu tokom pregleda itekako utiče na brzinu pacijentovog izlečenja. Ta brzina se pokazala mnogo većom kada je lekar rekao pacijentu: „Evo vam ovaj lek, veoma je efikasan i sigurno će vam pomoći”, nego kada mu kaže: „Evo vam ovaj lek, možda vam pomogne”.
A da očekivanja mogu da utiču ne samo na sopstveno zdravlje, nego i na zdravlje i ponašanje drugih osoba može se videti iz još jednog od efekata kojima se bavi ta egzotična grana medicine. Radi se o takozvanom Pigmalion efektu. Taj efekat su prvi otkrili i eksperimentom dokazali Robert Rozental i Lenor Džejkobson 1968. godine. Oni su na početku školske godine u jednoj školi izvršili test inteligencije na svim učenicima jednog razreda. Zatim su napravili listu nasumice odabranih učenika bez obzira na rezultate testa. Tu listu su dali učiteljima i rekli im da su ti đaci pokazali najbolje rezultate na testu, ali da im to ne smeju saopštiti i da sve đake tretiraju na isti način. Autori testa su pratili tokom školske godine da li se učitelji pridržavaju pravila, to jest, da li su se prema svim učenicima odnosili na jednak način. Na kraju školske godine oni učenici sa liste date učiteljima su pokazali daleko najbolje rezultate, dok su oni, koji su imali najbolje rezultate na testu inteligencije, bili na kraju godine sasvim prosečni.
U čemu je štos sa Pigmalion efektom? Očekivanja koje su učitelji imali prema deci sasvim prosečne inteligencije kao da su se prenela na njih, iako učitelji ta očekivanja nisu ni na koji način pokazali, tako da su ta deca postigla natprosečne rezultate. Robert Rozental i Lenor Džejkobson su dokazali da postoji neka suptilna veza preko koje se očekivanja jedne osobe ili grupe mogu preneti na druge osobe i tako uticati na njihovo ponašanje i odnos prema samom sebi.
Kako se može zaraziti i bez virusa
Na osnovu svih navedenih eksperimenata, uz pomoć kojih je pokazano na koje sve načine funkcioniše placebo i nocebo efekat, može se dokučiti na šta je ciljao Majk Adams kada je u razgovoru sa Alekom Zekom i Majkom Vinerom spomenuo eksperiment sa otrovnim bršljanom. Zar se između onih, koji su se nakon one zastrašujuće histerije o smrtonosnom virusu pojavili u ambulantama i bolnicama sa simptomima pneumonije, influence, prehlade i hipoksije i onih 13
japanskih dečaka na čijim rukama se pojavio osip izazvan običnim lišćem, ne bi mogla naslutiti neka tajna veza? I japanski dečaci i ti novopečeni pacijenti, kojima će biti uspostavljena dijagnoza KOVID-19, oboleli su upravo od onih bolesti koje su planirali eksperimentatori, ali samo zato što su, ispunjeni strahom, očekivali da bi mogli, ali i trebali da obole. U slučaju obolelih od bolesti KOVID-19 treba dodati i očekivanja eksperimentatora, koja nisu bila mala, a koja su uz pomoć Pigmalion efekta mogla itekako da utiču na ponašanje ljudi pretvorenih u zamorce.
Kao što se može primetiti, upotreba eksperimentima dokazanog nocebo mehanizma u pandemijskim projektima je sasvim moguća, pogotovu što se uz pomoć vešto organizovanog kondicioniranja i zastrašivanja, budući pacijenti daleko lakše uvere da moraju da obole, nego što je slučaj kod običnih dobronamernih eksperimenata.
Kako napraviti lažnu pandemiju u 4 koraka
A da ta upotreba eksperimentima dokazanog nocebo mehanizma nije samo moguća, već da je unapred planirana, može se naslutiti iz predavanja koje je još jula meseca 2017. godine održao na Univerzitetu Džordžtaun direktor specijalnog odelenja za neuro tehnologiju Američkog ministarstva odbrane, profesor i rukovodilac programa neuroetike na Univerzitetu Džordžtaun, doktor Džejms Đordano (James Giordano). On je tom prilikom u jednočasovnom izlaganju detaljno objasnio, koristeći sofisticirani naučni rečnik, kako se može na veoma efikasan način uticati na moždane funkcije a samim tim i na ponašanje ljudi, i to kako jedinki, tako i širokih masa. On je tom prilikom, koristeći se ironijom, objasnio kako se može lažna pandemija napraviti veoma lako u četiri koraka.
Korak 1 – Otrovati nekoliko osoba na nekoliko različitih lokacija sa hemijskim ili biološkim toksinima, koji uzrokuju patološke promene u centralnom nervnom sistemu, izazivajući neurološke poremećaje i slične simptome.
Korak 2 – Tvrditi da je uzročnik klica, to jest virus, stvarni ili laboratorijski modifikovan, koji je slučajno ili namerno ispušten.
Korak 3 – Uz pomoć interneta, medija i društvenih mreža širiti „buvu” da se radi o smrtonosnoj zarazi koja se može prepoznati i po asimptomatskim znacima, kao što su anksioznost, nesanica i velika zabrinutost. Što znači, da čak i zabrinutost predstavlja dokaz da ste se zarazili od letalne asimptomatske infekcije.
Korak 4 – Svi oni zabrinuti hipohondri će preplaviti ambulante, bolnice i stanice hitne pomoći.
Na tom mestu se Džejms Đordano zaustvio u svom proročkom ekspozeu. Verovatno je procenio da je rekao sasvim dovoljno i na suptilan način poručio prisutnima, ali i ostatku čovečanstva, da budu strpljivi i sačekaju tri godine da bi odgledali nastavak, u kojem će PCR testovima infekcija biti potvrđena, da bi zatim, prema unapred pripremljenom protokolu, „inficirani” bili tretirani remdesivirom, midazolamom i ostalim propisanim lekovima, a zatim prikačeni na ventilatore, sa kojih je malo ko otkačen živ.
Verovali ili ne, to je bilo javno prezentirano tri godine pre planiranog izbijanja kovid pandemije.
Prvi Zaključak
Ali protiv, na taj način planiranih i realizovanih „virusnih infekcija”, postoji veoma jednostavan i efikasan način da se pojača „imunitet” i izbegne „zaraza”. Treba jednostavno napustiti ono paradigmu večite opasnosti i straha od nevidljivih terorista i prihvatiti filozofiju Tomasa Kovana. U tom slučaju stiče se potpuni imunitet ne samo prema nepostojećim smrtonosnim virusima, nego i prema dejstvu nocebo efekta.
U protivnom, sve dok većina ljudi ne stekne taj imunitet, virusne pandemije će se nastaviti, a opisano „hipnotičko širenje zaraze”, kako ga je nazvao Majk Adams, će sigurno predstavljati jedno od prikladnih i efikasnih oružja za ostvarenje zamišljenog cilja eksperimentatora.
P. S.
Međutim, da bi se u potpunosti sagledala opasnost koja se nadvila nad celokupnim čovečanstvom potrebno je pažljivo saslušati čitavo Đordanovo predavanje, čija je tema bila predstavljanje najnovijih dostignuća na polju neurologije, sa težištem na spoj neurologije i tehnologije u posebnu granu nauke, neurotehnologiju. On je sa oduševljenjem govorio o velikom napretku, koje je poslednjih 40 godina napravljeno u razumevanju kako su nervi, nervni sistem i mozak struktuirani i na koji način funkcionišu, sa posebnim osvrtom na pronalaženje efikasnih načina kako da se dejstvom na mozak utiče na ponašanje i ljudske aktivnosti, kako individua, tako i grupa.
On je sve to posmatrao sa vojnog i bezbednosnog aspekta, razmatrajući mogućnosti da se neurologija koristi kao oružje sa kojim bi se, osim izazivanja promene mentalnih stanja pripadnika protivničke vojske, također mogle nanositi povrede, čak i smrtonosne, u cilju neutralizacije protivnika. Ali se ipak stekao neodoljiv utisak da taj aspekt služi kao maska iza koje se skrivaju glavne namere, a to su da se rezultati istraživanja i novostečena znanja iz neurologije koriste u svrhu kontrole moždanih funkcija, sa ciljem upravljanja mišljenjem, stavovima i ponašanjem širokih masa na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou, i to uz pomoć manipulacija informacijama i raznih psiholoških operacija.
Đordano je pomenuo onu opskurnu agenciju DARPA, sa kojom je i sam ima bliske veze, a koja se bavi upravo tim neurološkim istraživanjima. Naveo je najnoviji hit – neuronske mreže i istraživanje mogućnosti veštačkog formiranja raznih prototipova mozgova, u okviru različitih grupa.
Ali ono što je daleko zlosutnije je da se u „Darpinim” laboratorijama radi na izmišljanju raznih supstanci pomoću kojih bi se uticalo na razmišljanje i percepciju ljudi, a koje bi se u obliku nanočestica preko hrane, pića i vode unosile u organizme.
Druge vrste nanočestica bi se ubacivale u krvotok i izazivale krvarenja u mozgu i moždane udare. To neodoljivo podseća na ono što se nedavno događalo mnogim vakcinisanim osobama, a o tome je Đordano, kako se vidi, pričao četiri godine pre početka primene mRNA vakcina.
Zatim je pomenuto i istraživanje načina kako da se uz pomoć elektromagnetnih polja (EMP) deluje na moždane funkcije, kako bi se uticalo na ponašanje ljudi, ali isto tako da se pomoću EMP izazivaju bolesti, patološka stanja i krvarenja u ljudskim organizmima. Podsetimo se da je, nakon što je Tomas Kovan 2021. upozorio da su se pomoću EMP izazivali simptomi kovida, SZO zvanično objavila da je to nemoguće.
Uz pomoć specifičnih neuronskih operacija bi se uticalo na percepciju prostora i vremena, gubljenje sposobnosti razlučivanja da li se nešto dogodilo ili se nije uopšte dogodilo, a također i izazivao potpuni gubitak memorije. To bi se sve postizalo, kako se Đordano stručno izrazio, modifikacijom integriteta moždanih funkcija
I na kraju je Đordano napomenuo da se DARPA ne bavi samo ljudima i njihovim mozgovima, nego i insektima, i to modifikovanjem njihovog nervnog sistema elektronskim putem. Tako modifikovani insekti bi se koristili kao dronovi za prenošenje raznih vrsta tereta, kao što su patogeni mikrobi i razni otrovi, ali i u ofanzivnim ulogama kao kiborg dronovi. Glavna uloga u takvim operacijama izgleda da je dodeljena vilinom konjicu.
Tokom te svoje maestralne prezentacije Džejms Đordano je sa sjajem u očima nekoliko puta napominjao, da to što on govori nije naučna fantastika, već realnost i da su mnogi od tih projekata, kao što su pomenuti insekti u ulozi dronova, već ušli u komercijalnu fazu.
Drugi Zaključak
Kao što se vidi, čak i sa razvijenim imunitetom protiv hipnotičkog širenja zaraze, kao i na dejstvo nocebo efekta, neće biti baš lako izboriti se sa neurotehnološkim izazovima, koji se već decenijama projektuju i realizuju u laboratorijama, kontrolisanim od strane DARPA. Ali, čvrsto uverenje da patogeni mikrobi, sa virusima na čelu, ne mogu ni u kom slučaju biti uzroci nikakvih bolesti, a pogotovu ne smrtonosnih, kao i spoznaja o postojanju ostalih potencijalnih načina pomoću kojih se ostvaruju mračni planovi centara, čiji je Džejms Đordano glasnogovornik, mogu biti presudni u borbi protiv njih. Jer, kao što je evidentno, informacije o svemu tome su još uvek dostupne i čak se povremeno javno prezentiraju, kao što je to Džejms učinio 2017. na Univerzitetu Džordžtaun. A ukoliko je neko baš previše radoznao i željan da sazna još detalja o tom velikom poduhvatu može se javiti Džejmsu na adresu:
6.
Iz priloženog videa može se lako zaključiti da se radi o finom i ljubaznom gospodinu, pravom Amerikancu, kome je etika preča od svega, tako da će mu verovatno pričiniti veliko zadovoljstvo i radost da pruži radoznalima još dodatnih informacija, a možda čak i da im saopšti u poverenju i datum početka sledeće pandemije. Mogao bi im čak i skrenuti pažnju da oni nisu oni koji misle da jesu, već da im je identitet odavno promenjen, a da oni to nisu ni primetili.
