Милован Шавија : Време је да се руши кула од карата звана теорија клица

Када се у претраживач Гугл укуцају речи: „Антоан Бешам и његова теорија терена”, добију се два раније објављена текста аутора ове приче и још два текста, чији аутори припадају оној групи полуилегалних алтернативних аналитичара модерне стварности. И то је све. Нема ниједног текста, чији би аутор био научник било које сорте, или који би потицао из неких новина и часописа, било којег тока.

Прилично изненађен, аутор је написао овај текст како би још мало попунио ту огромну празнину, у текстовима на тему, која је итекако важна, на језику разумљивом већини народа Балканског полуострва.

Те да успут помогне, не само обичним смртницима, него и лекарима, који можда нису у својим факултетским курсевима обрађивали Антоана Бешама и теорију терена, замењену са теоријом клица, помоћу које ће се наредних век ипо у џепове пробисвета и мешетара слити небројене милијарде свих могућих валута, али и побити и на разне начине осакатити небројени милиони невиних људских створова.

Разумевање разлике између теорије клица и теорије терена може бити веома корисно не само лекарима и њиховим пацијентима, већ и онима који још нису спали на те гране, у овим смутним временима, када се уз помоћ медицине и у њено име, чине зла каква нису виђена у читавој историји човечанства.

Време кроз које човечанство тренутно пролази могло би се назвати године Великог ресета, али исто тако и као пауза или предах између две пандемије, мада су та два догађаја нераскидиво повезана, јер је Велики ресет покренут као резултат пандемије, али ће исто тако он сам покретати следеће пандемије. О пандемијама се толико прича  у ово прелазно време, тако су они, који о тим темама мало дубље размишљају, постали чак и нестрпљиви, питајући се, када ће већ једном да почне та следећа пандемија. Јер, према званичним изворима, није питање да ли ће се догодити, већ када. Дакле, као да је све спремно и све се зна, само се још не зна изазивач, или покретач те пандемије, то јест, који вирус ће одиграти ту улогу.

А пошто је то биће звано вирус већ одавно постало незаобилазни део модерне свакодневнице, није на одмет позабавити се тим бићима, јер, они у тој свакодневници нису обични неутрални статисти, већ стално присутна претња. Поред тога што се појављују као главни јунаци пандемија, они, заједно са својим другарима бактеријама и осталим микробима,  узрокују на хиљаде болести са којима се човечанство, како се чини, све теже бори, и питање је, ако се пандемије наставе овим темпом, да ли ће ту борбу преживети.

Теорија клица и теорија терена

А да би се преживело треба се, барем повремено, вратити у прошлост и прелистати старе пожутеле књиге, новине и часописе у којима би се могло наћи нешто интересантно, па чак корисно и примењиво у овом времену преживљавања. Пошто би на то преживљавање могле итекако да утичу пандемије и њихови изазивачи, невидљиви патогени микроби, онда би потенцијално најкорисније било вратити се у другу половину XIX века, када ти организми нису били тако опасни и када није било пандемија.

Било је то време када се међу научницима водила борба око тумачења начина на који ти микроорганизми делују на људска тела. Биле су на тапету две теорије: теорија клица, чији је творац био Луј Пастер, и теорија терена, за чијег аутора се сматра Антоан Бешам. Теорија клица, према којој ти патогени микроорганизми када се нађу у људском телу узрокују болести, је била прихваћена од стране медија и научника главног тока, али је опозиција том тумачењу била изузетно јака. Наравно, да је најгласнији био творац ривалске теорије  терена Бешам. Остало је забележено да је једном приликом изјавио да је Пастерова теорија клица највећа глупост тог времена.

Према Бешаму клице и микроби постоје, али они нису вањски патогени нападачи, већ читаво време обитавају у телу и могу представљати  манифестацију болести, у зависности од стања унутрашњег терена сваке индивидуе. Када је терен здрав и у равнотежи микроби живе у хармонији са нашим телом покрећући нормалне процесе ферментације. Међутим, ако се услови промене због неравнотеже узроковане нездравим животом, они еволуирају у друге форме, као што су бактерије, квасци, гљивице или буђ, у зависности шта је организму потребно за поновно успостављање равнотеже. Тај процес је познат као плеоморфизам, који представља темељни принцип теорије терена, а који је у супротности са мономорфизмом теорије клица.

Бешамова теорија се темељила на ферментацији, чији носилац су сићушни елементи из крви, које је назвао микрозиме, сматрајући их основним градивним елементима свих живих бића, који су ту улогу обављали захваљујући изузетној покретљивости и својству ферментације. На основу проучавања микрозима Бешам је схватио да болест не настаје дејством клица, које путем ваздуха продиру у тело, већ се јавља у телу услед неповољног стања унутрашње средине, узрокованог лошом исхраном, лековима, алкохолом, разним токсинима и осталим факторима, укључујући и психичке. Другим речима, Бешам је видео болест као стање узроковано многим факторима, а микробе као одговор на промене у унутрашњој средини, које сам организам производи уз помоћ микрозима. Док су према Пастеру микроби улазили у тело из вањске средине, а свака болест је имала свог микроба узрочника.

Ипак, захваљујући околностима које немају никакве везе са биологијом и медицином, теорија једног плагијатора, фалсификатора и преваранта, како су га називали његови тадашњи критичари, је прихваћена од старне такозване званичне медицине. Али Бешамов труд није био узалудан. Његово откриће микрозима и плеоморфизма је било доказано наредних деценија од стране многих истраживача, као што су Гинтер Ендерлејн, Ројал Рејмонд Рајф, Гастон Нисене, Роберт Јанг  (Gunther Enderlein, Royal Raymond Rife, Gaston Naessens, Dr. Robert O. Young), као и многи други. Они су уз помоћ моћних микроскопа, које су сами конструисали – Рајфов универзални микроскоп и Нисенсов соматоскоп – видели својим очима како се тај Бешамов процес плеоморфозе одвија. Нисенс је чак успео да га и графички прикаже као шеснаесто-фазни процес у којем се од микрозима, које је он назвао соматиди, стварају бактерије, гљивице, буђ и све оно што је потребно за за поновно успостављање хомеостазе.

Руши се Кула од карата

Било је итекако много Бешамових савременика који су делили његово мишљење и чудили се како неко може да прихвати такво нешто, као што је теорија клица. Можда најеминентнији критичар те теорије је био Рудолф Вирхов (1821-1902), немачки патолог и један од најуважаванијих лекара XIX столећа, такођер сматран као отац модерне патологије. Он није веровао да клице из вањске средине продиру у тело већ је сматрао да болести настају у телу на нивоу ћелија. 

3.

Ако бих се поново родио ја бих посветио живот доказивању да клице не узрокују болест, већ траже свој природни хабитат у болесном ткиву. Другим речима, комарци траже устајали воду, а не узрокују да вода постане устајала.Др. Рудолф Вирхов, отац модерне патологије

Затим треба споменути легендарну енглеску болничарку Флоренс Најтингејл (Florence Nightingale, 1820-1910), која је у својој књизи „Notes on Nursing” изричито тврдила да не постоје посебни ентитети, носиоци болести, већ различити услови, које тело може контролисати. Она је, посматрајући болеснике о којима се бринула, дошла до закључка да се мале богиње не добијају инфицирањем, већ настају у организму независно од вањских услова. Она је такођер сведочила како се у оквиру оделења где је радила једна болест претвара у другу, а затим у трећу, да би закључила: „Зар нема бољег, истинскијег и практичнијег примера који показује како би требали посматрати болест”.

Натуропат Данијел Ројтас (Daniel Roytas) је открио један чланак, који је написао доктор Ловсон Тејт (Dr. Lawson Tait, 1845-1899), главни хирург у Birmingham and Midlands Hospital, а који је објављен у Британском медицинском журналу 1887. године. У том чланку он је улогу бактерија везао за декомпозицију отпадних материја насталих услед болести, а не као узрочника болести. Бактерија не напада живо ткиво, а након што су отпадне материје уклоњене, она нестаје сама од себе. Он је описао властито искуство када код једног пацијента није успео да уклони све бактерије из тела, а пацијент је оздравио. А оздравио је након што су из тела уклоњене све отпадне материје од којих су бактерије живеле. 

Д.Д. Палмер (1845-1913), који се сматра утемељивачем киропрактике, заједно са својим сином Б.Ј. Палмером, такођер киропрактичарем, су такођер одбацили Пастерову теорију клица. Остала је забележена реченица Палмера, сина: „Ако би теорија клица била истинита, онда не би било икога живог да верује у њу”.

Са Палмером се сложио Монтењ Леверсон (Montague L. Leverson, MD – 1830-1925), британски адвокат и хомеопатски лекар, који је на једном предавању, које је одржао у Лондону 25. маја 1911. изјавио: „Теорија клица је утемељена на потпуно неистинитим претпоставкама, које никада нису биле доказане”. Био је одушевљен радом Антоана Бешама. Путовао је у Париз да га лично упозна. А био је на његовој сахрани 1908. Превео је 1911. његову књигу „Blood and Its Third Anatomical Element”. Значајно је напоменути да је био оштар противник било каквих вакцинација и био на положају секретара Антивакцинацијског друштва Америке

Доктор Сајмон Луис Катсов (Dr. Simon Louis Katzoff, 1888-1965), је на 111. страни своје књиге: „Timely Truths on Human Health”, објављене 1921,  навео да се многе његове колеге из струке слажу да никаква клица не узрокује туберкулозу, и да клице уопште не узрокују болести и да страх од клица наноси организму много већу штету од самих клица. Слично доктору Палмеру, он сматра да, ако клице заиста узрокују болести, људска раса не би постојала дуже од једног сата.

У првом поглављу своје књиге: „Principles and Practice of Naturopathy” доктор Кордингли (Dr. E.W. Cordingley, 1888-1945) наводи да су дани теорије клица одбројани и да ће она ускоро бити потпуно одбачена. Он је навео примере доктора Фрејзера из Канаде и доктора Пауела из Калифорније, који су експериментисали са милијардама клица свих могућих врста. Ниједан од њих није испео да зарази здраву особу намерним уношењем клица у тело. Затим је поменуо и онај легендарни експеримент на острву Галопс у Бостонском заливу за време епидемије шпанске грознице, када је група од 100 потпуно здравих младих војника била изложена свим могућим агенсима у којима је требало да се налази вирус, изазивач болести, те су чак боравили у болници и били у блиском контакту са оболелима, а да су на крају сви војници остали потпуно здрави.

На странама 189-190 своје књиге: „Human Life: Its Philosophy and Laws” доктор Херберт Шелтон (Dr. Herbert Shelton, 1895-1985), натуропат и оснивач модерног покрета природне хигијене, је клице описао као лешинаре који се брину да се одстрани нездраво ткиво из тела. Оне су корисни чистачи организма, које је медицинска индустрија претворила у жртвеног јарца. Он је тврдио да су клице свеприсутне и да су свуда око нас, и да је највећа глупост покушавати их елиминисати. На тај начин се уништава сам пацијент.

У књизи „Medical Mischief, You Say!” Нила и Гаја Роџерса (Nell and Guy Rogers), аутори тврде да је: „Теорија клица највећа накарада науке на коју се могло наићи током ове полуцивилизоване епохе; најјезивија медицинска фарса у којој је људска раса икада играла улогу; највећа превара коју је медицинска професија икада учинила без икаквог оклевања и размишљања”.

Можда на крају овог прегледа не би било на одмет видети шта је о свему томе мислио Рики Герд Хамер (Dr. Ryke Geerd Hamer, 1935-2017), утемељитељ Нове немачке медицине, који је због својих револуционарних ставова осуђиван на затворске казне у неколико европских земаља.

„До сада смо мислили да су микроби узроковали болести. Тај поглед се могао учинити коректним, пошто су микроби присутни у свим инфекцијама. У стварности то ипак није истина. Читав имуни систем је фатаморгана, утемељена на хипотези… Микроби постају активни тек након што је конфликт разрешен. Њих активира и са њима управља мозак. Они нису наши непријатељи, они нам помажу и раде на уређивању наших организама. Пошто њима управља мозак они, након што су извршили свој задатак, раде на уништавању канцерогених ћелија, попуњавају рупе, некрозе и оштећена ткива. Они су наши верни помагачи и изнајмљени радници. Концепт имуног система, армије која се бори против лоших микроба, је просто нетачна”.

Најважније истраживање икада урађено

Као што се види, Пастерова теорија клица је на самом почетку имала велику опозицију, јер је било много лекара којима је било јасно да она нема никакве везе са стварношћу. Али, без обзира на научну и практичну неутемељеност она је, захваљујући моћним факторима који су стајали иза ње, не само опстала, него је и данас општеважећа и неприкосновена, барем што се такозване званичне медицине и науке тиче.

Међутим, можда најважније побијање теорије клица, и то не само за оно време, него и за данашње време, па и за историју медицине, појавило се у једном чланку објављеном 3. маја 1913. године у  El Paso Herald, чији аутор је био доктор Херберт Сноу (Dr. Herbert Snow, 1847-1930).

Херберт Сноу је дипломирао 1869. на Универзитету Лондон. Касније је стекао титулу доктора медицине (MD), а био је и члан Краљевског колеџа хирурга Енглеске. Радио је у неколико тада најугледнијих болница и клиника.

Доктор Сноу је био не само против теорије клица, већ и против праксе вакцинисања, сматрајући да су вакцинације главни узрок што све чешће људи у пуној животној снази изненада падају мртви, и то након што су били на некој прослави или банкету, те да су такођер главни узрок перманентних оштећења срца. Звучи познато!

На почетку чланка Сноу је навео да никада није презентиран ни приближно научно утемељен доказ узрочне везе између микроорганизама и било какве болести. На несрећу та јадна и дефектна теорија је постала темељ широко прихваћеног система надрилекарства, у који су уложени милиони, а средства се нису штедела да се јавност обмане уз помоћ потплаћених чланова медицинског естаблишмента.

Затим је навео да је већина заразних болести несумљиво узрокована лошим санитарним условима, као што су нечистоће, загађен ваздух, прљава вода, неадекватна исхрана. Болест се може спречити или излечити отклањањем тих услова. Али осим тих главних узрока постоје и суптилнији узроци о којима је наше незнање потпуно.

Нажалост, постоји природна тежња да се, у случају појављивања везе између микроорганизма и неке болести, аутоматски тај микроорганизам сматра узрочником болести, те да се превиђају неопходне везе у ланцу научног доказивања. Упркос најмарљивијих и најистрајнијих напора, ниједан истраживач није никада успео да открије клицу као узрочника било које од познатих заразних болести.

Нико никада није открио било какав микроорганизам који је повезан са малим богињама, шарлахом, великим богињама и заушкама. За један се недавно тврдило да је повезан са такозваним великом кашљем, али никакав доказ није презентиран. Пастер, апостол теорије клица, није никада открио ниједан микроб повезан са беснилом, упркос огромних напора које је уложио.

Пронађени су микро организми који су се у мањој или већој мери могли доводити у везу са дифтеријом, туберкулозом, колером, кугом, тетанусом, тифусном грозноцом, менингитисом и још неким болестима. У сваком од тих случајева он је био сматран узроком и на основу те претпоставке направљен је одговарајући серум или вакцина који су комерцијално представљени као превенција или лек за одговарајућу болест.

У следећем поглављу Сноу је покушао да доведе карактеристике и понашање тих појединих микроба у везу са Коховим постулатима. Када се говори о клицама, пре свега треба нагласити да постоји изузетно велики број њихових варијетета који су морфолошки веома слични једни другима и да чак и највештији микробиолози имају проблема да их разликују када се појаве под микроскопом. Такођер разни микроорганизми повезани са разним болестима су међусобно помешани у неразмрсиву смешу. Стога је професор Кох из Берлина, који је наводно открио узрочника колере, успоставио четири постулата или услова која свака клица мора задовољити да би се могла сматрати узрочником неке болести. У то време Кох се сматрао главним светским ауторитетом међу научницима бактериолозима.

Према првом постулату, микроорганизам, за који се сумња да је узрочник неке болести, мора бити пронађен у обиљу у организму оболелог од те болести, али не сме бити присутан у организму здраве особе.

Према другом постулату, микроорганизам мора бити изолован из оболелог организама и одгајан у чистој култури.

Према трећем постулату, тако култивисан микроорганизам, када је убачен у тело здравог организма, требало би да у њему изазове болест.

Према четвртом постулату, микроорганизам инокулиран у експерименталног домаћина мора бити поново изолован и доказан да је идентичан са оригиналним микроорганизмом, узрочником болести.

Доктор Сноу је на основу својих опсежних истраживања непобитно утврдио да ниједан једини микроорганизам, за који се тврдило да узрокује неку болест, није никада задовољио више од једног Коховог постулата. У књизи Ethel D. Hume : „Bechamp or Pasteur?: A Lost Chapter in the History of Biology“, која је први пута објављена 1923, је цитиран један чланак угледног часописа The Lancet, објављен 20. марта 1909, у којем се каже да је чак и медицинска ортодоксија тог времена морала да нерадо призна да је „ретко било шта из њеног домена икада било у сагласности са Коховим постулатима”.

Messrs, Klebs и Loeflfer, који су наводно открили изазивача болести зване дифтерија, сами нису испели да тај микроб пронађу у чак 35% оболелих. Сличну тврдњу је изнео професор Вилијам Ослер, један од најугледнијих медицинских експерата са краја XIX века, у својој књизи: „Osler’s Practice of Medicine“. Он је на 138. страни те књиге тврдио да се веома често тај бацил није могао наћи у телима чак тешко оболелих од дифтерије.

Још од његовог открића, тај бацил је био пронађен од стране независних истраживача у слузи из грала, и то у обиљу, многих здравих особа. Ritter га је открио у организмима 127-оро савршено здраве деце. Али, не само код здравих, тај бацил је био микроскопски детектован код оболелих од многих других болести, као што су: туберкулоза, упала грла, стоматитис, ринитис, коњуктивитис, екцема, гангрена … Након убризгавања тог бацила у тела испитиваних животиња, оне су остале здраве. Дакле, он није успео да задовољи ни један од Кохових постулата.

Али, какве ли ироније, то није спречило Лефлера, једног од тројице проналазача тог бацила да, 1903. приликом прославе Коховог 60-ог рођендана, у заносу изјави да  Кохови постулати представљају одлучан допринос научном доказивању микроба као изазивача болести. Како би се народски рекло: кога они ј..у у здрав мозак.

А што се туберкулозе тиче Сноу је указао на то да Роберт Кох, који је сам 1881. открио наводног узрочника, упркос огромним напорима није никада успео да докаже да тај бацил заиста узрокује ту болест. Његове тврдње су лако побили професор Миднторп (Middendorp), али и многи други истраживачи. Та бактерија се појављивала у организмима оболелих тек након неколико месеци, понекад чак 4 месеца после појаве симптома. Dr. Muthu је утврдио да се она не појављује у телесним флуидима пацијената са узнапредованом болешћу. Spina, Charrin, и Kuskow нису успели да пронађу тог узрочника код ниједног од туберкулозних пацијената у војној болници, што је документовано у сјајној књизи: „Medical Trade Exposed – It’s Lies, Atrocities and Deceit”. Доктор Вилсон Фокс (Dr. Wilson Fox) је показао да се код експерименталних животиња, које је Кох користио, може изазвати та болест простом иритацијом било ког ткива или инокулацијом разних супстанци, па чак и предмета, као што је сребрна жица или памучна влакна. (Lecture Royal College Physicians. May 15th, 1868).

Ситуација је идентична са кугом и колером. The Times је 13. јануара 1886. објавио извештај Комисије за кугу, на челу са бактериологом, господином Ханкином, у којој се тврди да: „Нема никакве сумње да је било случајева да микроби, узрочници куге, нису били пронађени у телима тек умрлих”. Исто је било потврђено и од стране сличне Немачке и аустријске комисије за кугу. Такозвани comma bacillus, открио је, ко би други него опет, Роберт Кох, тврдећи за њега да изазива такозвану азијску колеру. Доктор Клеин (Klein), који није веровао Коху, пошао је у Индију да испита ту тајанствену болест. Пре него што је кренуо попио је пуну винску чашу коктела смућканог од чисте културе тог бацила. И ништа нарочито му се није десило, а поготову да је оболио од колере. Али било је још љубитеља коктела. Pettenkofer and Emerich су у Хамбургу добро сажвакали и појели неке ситнице које су припадале оболелима од колере. И њима се ништа лоше није десило. Петенхофер је то урадио јер је био уверен да се колера развија у организму независно од било каквих спољних фактора.

А што се тетануса тиче, Сноу указује на чињеницу да, пошто се према медицинарима његов изазивач крије у тлу, онда би они који обрађују земљу приликом повреда редовно морали да оболе од те болести. Међутим, то се веома ретко дешава. Али, од тетануса, како тврди Dieulafoy, је оболело 35 особа које су примиле у своја тела високостерилизовани серум. Док су у Индији, Италији и Америци епидемије тетануса избијале након употребе антитоксина против дифтерије.

За уредно пронађеног и идентификованог микроба, узрочника тифусне грознице, Сноу тврди да се редовно може наћи код веома здравих људи. Major Horrecks је успео да уз помоћ култивације тај бацил трансформише у друге врсте бактерија, доказујући тако Бешамову теорију плеоморфизма. И Dr. Thresh, познати медицинар и здравствени посленик, се прославио испијањем коктела. Он је грешком попио чисту културу тог озлоглашеног бацила и остао не само жив, него и здрав. А Dr. J. W. Hodge, је сведочио бројним случајевима када су здраве особе биле инокулиране узорцима чистих култура бацила наводних изазивача тифуса и антракса без икаквих негативних учинака.

А што се поменутог антракса тиче споре његовог бацила изазивача су у једном испитивању нађене у једном млину. Измерено је да су запослени током једне смене удисали 600-1300 тих спора, а да нико није оболео од те страшне болести. А колико је та болест, чији узрок тек треба да се утврди, страшна, говори податак да је од ње током 50 година, од 1900-1949 оболело само 40 особа. А данас помињање те магичне речи на медијима главног тока изазива језу код престрашеног становништва, исту онакву језу коју изазива гледање холивудских хорор блокбастера.

Општепознато је да се паразитска клица, узрочник маларије, преноси преко комараца. Међутим, мање је познато, или скоро непознато, да се та болест масовно и у епидемијама јавља у подручјима где има веома мало комараца, или их уопште нема. Док је у подручјима са изразито великим популацијама комараца уопште нема. Упркос тој чињеници улажу се огромна средства за истребљивање тог јадног инсекта, како би се маларија искоренила. Али се не улажу никаква средства да се побољшају санитарни услови у подручјима где се дешавају епидемије, а то су углавном сиромашне афричке земље, јер је то главни узрок те незгодне болести.

Епилог

Као што се из предоченог види, још пре више од једног века је међу некорумпираним научницима владао консензус да било какви микроорганизми нису никакви непријатељи, већ савезници, који људским организмима помажу да успоставе нарушену унутрашњу равнотежу, и са којима они живе у симбиози. Поред тога што је  неодрживост теорије клица у међувремену доказана у стотинама књига и хиљадама есеја и научних радова, она је ипак преживела до данас и као да стоји на чвршћим ногама, него у та времена, која се чине чак много просветљенијим од ових данашњих. Јер, људска бића, као што је Антоан Бешам пророчански рекао пре једног ипо века, још увек немају ни воље, а ни капацитета да продру у дубину онога што им је речено да верују.

Али, чини се да је дошао тренутак да се модерни човек коначно дозове памети и схвати озбиљно Бешамову опомену, те зарони мало у дубину и прихвати његову теорију терена и то управо због, на почетку ове приче поменуте, оне следеће пандемије, за коју  је све спремно и све се зна, само се још не зна изазивач. Јер, тај изазивач неће бити никакав вирус из лабораторије, о којем шире лажи и измишљотине медији, како оног главног, тако и споредног тока, а чија моћ да убија ће бити 20 пута већа од способности његовог претходника. Ту пандемију ће покренути незнање, празноверје и страх, без којих ниједна пандемија није могућа. У тој, која само што није избила, али и оним наредним ће умирати и страдати углавном они који слепо верују да постоји оно што је пре једног ипо века доказано да не постоји.

Јер, не може се умирати од нечега што не постоји, као што се у лабораторијама не могу производити варијанте истог тог  нечега што не постоји, нити то што не постоји може мутирати.

Ако је све то тачно, а нема ни једног разлога да не буде, онда је сувишно трошити поново речи на вакцине и вакцинације. Јер, ако нема вируса и осталих микроба, онда је више него очигледно чему служе вакцине. Оним припадницима људског рода, који немају ни воље, а ни капацитета да продру у дубину онога што им је речено да верују, вакцинација пружа  идеалну и утешну прилику да их будуће генерације по нечему упамте – као жртву биолошког оружја.