Сага о вирусу и медицини

Сага о вирусу и медицини

.Милијарде долара, милиони послова и стотине хиљада истраживачких сати почивају на погрешним теоријама да вируси или клице узрокују болести. Није нимало лако признати да су стотине година истраживања и безбројне научничке каријере утрошени узалуд за промоцију идеја које немају основу у стварности.

. Познати немачки биолог и вирусолог Стефан Ланка: „Тврдња да је вирус узрочник болести представља провидну превару и опасну лаж која може имати тешке последице.”

Пише: ЕКСКЛУЗИВНО:МИЛОВАН ШАВИЈА.

Уколико се баци поглед на развој науке још од оних времена Коперника, Бруна и Галилеа па све до данашњих дана, може се запазити једна појава која на суптилан начин повезује та два времена, а то је догма. Родивши се на крилима борбе и сучељавања са црквеним догмама, модерна наука се постепено, на велику жалост њених родоначелника, на крају и сама догматозовала. То је највидљивије на примеру медицине, која се догматизовањем чак и корумпирала, претворивши се у главну полугу корпоративног бизниса за остваривање не само комерцијалних, него и дригих још опаснијих циљева. Тако да се она црквена средњовековна догма о Земљи као центру око кога се све обрће чини чак наивном и бенигном, јер је од ње страдао само понеки храбри оспораватељ, као што је био Ђордано Бруно. Док због медицинске догме о вирусу, око кога се осим новца обрћу и људске судбине, страдају милиони људи.

Харолд Хилман – јеретик или геније?

Као илустрација ћорсокака у којем се нашла савремена медицинска наука, која је већ одавно заслужила да се испред њеног имена постави придев „такозвана”, може послужити осврт на лик и дело доктора Харолда Хилмана (1930-2016). Хилман је дипломирао медицину и физиологију на лондонском универзитету, а докторирао је биохемију. Поред многих одговорних функција које је имао у медицинским институтима и удружењима био је и директор универзитетске лабораторије за примењену неуробиологију од 1970-1995. Од 1960. је објавио 160 истраживачких радова и 6 књига са темема из цитологије, неуробиологије и вештачког дисања. На основу тих података се може на први поглед стећи утисак да се ради о још једној од бројних успешних докторских каријера.

Међутим, оно што Хилмана издваја од многих сличних ликова из медицинске елите могло би се у сажетом облику наћи у првом пасусу текста насловљеног: „Cell Biology is Currently in Dire Straits” (Ћелијска биологија је тренутно у страшном шкрипцу), којег је као опоруку написао при крају свог живота. Он је том приликом напоменуо да је током своје истраживачке каријере, која је трајала преко 50 година, закључио да су за студирање биологије нетакнутих живих ћелија животиња и биљака потпуно неприкладне процедуре као што су субцелуларно фракционисање, хистологија, електронска микроскопија, ремећење и сечење природног ткива, замрзавање, кување, дехидратација и сушење, јер оне у потпуности измене карактеристике испитиваног ткива, а поред тога игноришу други закон термодинамике. Тако да оно што се на крају добије за истраживање представља обичне артефакте.

Другим речима узорци за испитивање су током припреме до те мере поремећени да су потпуно бескорисни да би се њиховим испитивањем могли добити валидни резултатати. Као главног кривца он сматра употребу електронског микроскопа јер се узорци, то јест културе за испитивања, додатно излажу радијацији и бомбардовању електронима, тако да оно што остане за посматрање нема никакве везе са живим нетакнутим ткивом. Сходно томе Хилман сматра да слика саме ћелије добијена на тај начин помоћу електронског микроскопа уопште не одговара њеној стварној структури.

Он потпуно негира постојање органела унутар ћелијске цитоплазме, као што су ендоплазматични ретикулум или тело голги, па чак и саме ћелијске рецепторе, чијем откривању су научници посветили читаве своје животе, а који предстваљају обичне артефакте, то јест вештачке творевине настале припремом културе за хистолошко испитивање, који постоје само на екрану електронског микроскопа. Што се фамозних рецептора тиче он тврди да они не морају да буду дефинисани као посебне структуре на ћелијској мембрани или у једру, већ представљају резултат реакција које се одигравају у нетакнутој ћелији здравог организма. 

Као што су се обичним научницима огрезлим у употребу електронских микроскопа привођале непостојеће органеле, тако су се и оним специјалистима вирусолозима привиђали вируси, сматра Харолд Хилман. У лабораторијским испитивањима присутности вируса такођер се користе електронски микроскопи, што укључује излагање узорака радијацији и бомбардовању електронима, а код припреме култура користе се антибиотици и разне друге потенцијално отровне супстанце, чије дејство на те ћелијске културе није искључено контролним експериментима. Како се онда, закључује Хилман, може тврдити да такозвани вирус узрокује било какве цитопатолошке ефекте, а не поменуте хемикалије и зрачења.

А што се тиче прослављеног корона вируса он је наводно откривен половином шездесетих година прошлог века у серији експеримената. Први су извели Тирел и Бајно (Tyrrell DA, Bynoe ML) 1965, о чему је следеће године писао угледни часопис Lancet. 1966;1:76–77. У том подухвату они су прикупили узорке од пацијената оболелих од прехладе сумњајући да се у њима налази вирус сличан претходно откривеном вирусу ‘B814’. Затим су те узорке, било их је шест, помешали са припремљеном ћелијском културом и посматрали помоћу електронског микроскопа. Међутим, нису успели наћи ни трага од вируса. Ипак, то их није спречило да те узорке убризгају  у тела добровољаца. Три од шест су се прехладила, из чега су истраживачи закључили да је то морао узроковати вирус, којег претходно нису успели да виде под микроскопом, не узимајући, наравно, у обзир могућност да је то троје оболело од токсичне ћелијске културе.

Како сјахати са леђа тигра у трку?

Харолд Хилман је то откриће корона вируса сматрао не само научно неутемељеним и неозбиљним, него и као још један од многих  примера ћорсокака  у којем се нашла модерна медицина. Узрок тог ћорсокака је он на сликовит начин дочарао руском изреком коју је навео на почетку своје последње књиге „Evidence-based Cell Biology, with Some Implications for Clinical Research”. Та изрека гласи: Лакше је наставити јахати на леђима тигра у трку, него покушати сјахати.

Другим речима, лакше је наставити са фалсификатима, него признати да си погрешио и онда морати почети испочетка. То је управо оно што се догађа са модерном медицином. Они који је воде и представљају не могу тек тако сјахати јер је улог сувише велики, осим њихових репутација ту је и много новца. Милијарде долара, милиони послова и стотине хиљада истраживачких сати почивају на погрешним теоријама да вируси или клице узрокују болести. Није нимало лако признати да су стотине година истраживања и безбројне научничке каријере утрошени узалуд за промоцију идеја које немају основу у стварности.

Ту немогућност да се сјаше са леђа тигра у трку осетио је на својим леђима Харолд Хилман. Он је током читаве своје радне каријере кад год би на научан  и тешко порецив начин указивао на заблуде и фалсификате струке којој је припадао од естаблишмента био игнориасан, док су колеге дискретно избегавале да га подрже. Током своје вишедеценијске професионалне каријере широм света је одржао преко 250 предавања, након којих су му колеге прилазиле и честитале, изражавајући слагање са његовим изнетим ставовима. Али, када би многе од њих упитао да ли би били вољни да га јавно подрже, нико се није усуђивао да му тако нешто обећа. Њему то није било ни потребно, тако да је једном приликом рекао да након што у јавност изађе са неком новом непријатном истином по медицинску науку највећу награду и сатисфакцију му је представљало управо ћутање од стране естаблишмента, јер је то за њега значило потврду да је у праву.

Међутим, како је време пролазило показало се да Хилманова мисија ипак није била узалудна, јер је постепено међу утицајним научницима сазревала свест о правом стању ствари у медицини. Чувени епидемиолог са Стенфорда Џон Јоанидис, кога многи сматрају за једног од најутицајнијих живих научника на свету, је још 2005. објавио студију у којој је доказао да је у то време већина објављених научних  налаза била нетачна или лажна. Док је доктор Марсиа Енџел, прва жена која је постављена за главног уредника најутицајнијег медицинског часописа на свету New England Journal of Medicine, направила студију у којој је истраживала корумпираност модерне медицине од стране фармацеутских компанија. А Ричард Хортон, едитор угледног британског медицинског часописа  Lancet, је једном приликом изјавио да је скоро пола данашње научне литературе непоуздано и потпуно бескорисно.

Стефан Ланка

Истовремено са тим сазнањима и тврдњама  које су итекако уздрмале онај званични естаблишмент данас се на сцени посрнуле медицине појављује  све већи број доктора и научника који су попут Харолда Хилмана успели да сјашу са оног руског тигра и  наставе његову мисију. Међу њима је свакако најгласнији познати немачки биолог и вирусолог Стефан Ланка, чија вирусолошка специјалност се не састоји само у изучавању вируса, већ и у негирању његовог постојања, и то у оном домену у којем га је званична медицина измислила. Он као и Хилман, што се тог измишљеног вируса тиче, сматра да такозвани електронски имиџи вируса, које истраживачи презентирају као доказ, представљају комаде ћелија и ткива у распадању, те да се одумирање ткива и ћелија дешава услед изгладњивања самих ћелија и тровања узрокованог дејством примењених токсичних супстанци и зрачења током испитивања експерименталних култура, а не због инфекције наводним вирусима.

Али, Стефан Ланка је отишао много даље у откривању заблуда, превара, па и тешких кривичних дела у чијем центру је био управо тај измишљени вирус. Он се детаљно бавио свим познатим и славним вирусима који су последњих деценија доминирали медицинском естрадом, као што су вируси HIV-а, малих, великих и крављих богиња, грипа, полиомелитиса, еболе, аденовируса, хепатитиса Би H5N1-птичијег грипа.     Користећи научну методологију он је за сваки поменути вирус доказао шта се у ствари крије иза веште реторике и монтираних имиџа вируса, кориштењем компјутерских симулација. 

На примеру једног новинског чланка објављеног јуна 1954. Ланка је елегантно представио на који начин једна наизглед безазлена научна спекулација и каснији след догађаја могу узроковати несагледиво штетне последице за науку. У чланку је оно већ описано изумирање ткива у лабораторијској епрувети сматрано могућим доказом присуства вируса. Аутор тог чланка је шест месеци касније, 10. децембра, за ту и још неколико сличних теоретских спекулација поделио са још двојицом колега Нобелову награду за медицину. Тај аутор и нобеловац звао се Џон Франклин Ендерс. Тако је једна новинска ненаучна спекулација уз подршку Нобелове награде подигнута на ниво научне чињенице, претворивши се чак у догму, која је до дана данашњег неприкосновена. „Од јуна 1954. одумирање ткива и ћелија у лабораторијској епрувети сматра се довољним доказом постојања вируса”, закључио је помало иронично Стефан Ланка у једној својој публикацији.

Осим строго медицинских аспеката феномена званог вирус, бавио се Ланка и злоупотребама и манипулацијама његовим измишљеним и потенцијално опасним постојањем у циљу остваривања профита, али и закулисних политичких циљева.  Тако је на готово бајколик начин реконструисао појаву страшног вируса птичијег грипа познатијег по шифри H5N1. Дошао је наводно ко зна одакле са јатима птица селица које су са њим, није објашњено како, заразиле локалне голубове и кокоши. Уз помоћ припремљене кампање истовремено је застрашивано становништво од могућег преноса на људе те „смртоносне” заразе, а након изрежираних, то јест измишљених, појединачних инфекција у фармама перади наређивани су покољи милиона јадних птица, а све у циљу контроле повећане понуде живинског меса на тржишту, која је претила падом цена. Мора се признати, веома креативно. 

Међутим, Ланка тврди да је још креативније лансирање чудесног лека против грипа званог Тамифлу. Тај лек је рекламиран да ублажава симптоме грипа и знатно убрзава излечење са могућим успутним ефектима који су веома слични симптомима грипа. Дакле, истовремено и лечи и изазива исту болест. То не само да је креативно, него чак и генијално, јер за изазивање епидемије довољан је само Тамифлу. Потребно је у медијима „провалити” да епидемија грипа само што није почела. Кондиционирано становништво ће истог тренутка похрлити у апотеке да купе Тамифлу, да би спасоносне капсуле одмах почели превентивно гутати, а затим оболевати и постајати жртве оне најављене епидемије. Тако се разним манипулацијама стално одржава присуство непостојећег вируса. 

Али нове вирусе и њихове бескрајне варијанте  је потребно стално измишљати због вакцина које су се постепено претвориле у главну полугу претварања фармацеутске индустрије, или фармакомафије, како јој тепају, у крвопију модерног човечанства. Јер, већ одавно улога вакцина је да се у тела прималаца осим ослабљеног непостојећег вируса убацују и ко зна какве материје са циљем да постепено, на дуже стазе, подривају њихово здравље и изазивају хроничне болести. Тако да се једним ударцем убију две муве, заради се на продају вакцина, а још више на лечењу каснијих болести. Још једна генијалност, како би рекао Ланка.

На крају треба рећи да Стефан Ланка није у потпуности негирао постојање вируса, јер он је ипак вирусолог. Према његовом тумачењу извесни живи фрагменти, који би се могли сматрати вирусима, могу се наћи у неким простијим организмима као што су алге или бактерије. Али такви ентитети нису никада пронађени у сложенијим животним формама, као што су животиње или биљке, укључујући и човека. 1994. године Ланка је чак  са двојицом колега успео да изолује један такав вирус из морске алге. Он тврди да вируси док су у ћелији са њом живе у некој врсти симбиозе, док ван ћелија помажу у размени материја, али оно што је најважније, они никада не изазивају никакву болест. Ланка одлучно тврди: „Основа биолошког живота је заједништво и симбиоза, те да ту нема места за рат и деструкцију. Рат и деструкција у биолошком свету су измишљотина болесних мозгова”, да би још додао: „Тврдња да је вирус узрочник болести представља провидну превару и опасну лаж која може имати тешке последице.”

О теорији клица и теорији терена

Узимајући у обзир све већу опозицију вирусној мафији, која је добила крила након најновије у низу планских измишљених пандемија, овај пута такозваним вирусом Ковид-19, није на одмет упитати се како је почео тај ривалитет. А почео је још пре више од једног ипо века, и то где би другде него у Француској, којој је било суђено да након Наполеонових пораза, као неку врсту сатисфакције, током деветнаестог века постане поприште битки на пољу науке. Сетимо се само дуела између креационисте Жоржа Кивијеа и утемељитеља прве теорије еволуције Жана-Батиста Ламарка, коју је Ламарк изгубио не доживевши да једног дана ипак постане славан.

Међутим, темељи будуће гране медицине зване вирусологија положени су у другом дуелу, и то између Луја Пастера (1822-1895) и Антоана Бешама (1816-1908). Луј Пастер је био пиварски хемичар, специјалиста за ферментацију, док је Антоан Бешам био у то време угледни лекар, биохемичар и професор медицине. Бавећи се бактеријама, које играју главну улогу у процесу ферментације, Пастеру је пало на памет да оне морају играти кључну улогу и у изазивању болести, те је од тога уобличио теорију да микроорганизми као што су бактерије, вируси и гљивице, које доспевају у организме из вањске средине, изазивају већину болести. Та је теорија постала позната као „теорија клица”. Са друге стране професор Бешам је створио „теорију терена”,  према којој сви проблеми и болести у организму настају услед поремећаја равнотеже или хомеостазе унутрашње средине, коју је назвао терен, а који је узрокован нагомилавањем отпадних и отровних материја. Тим могућим узрочницима ће се касније придружити и електромагнетна зрачења, аеро загађења и медикаменти.

Антоан Бешам је пре век и по створио заиста елегантну теорију која је била толико испред свог времена да је и данас још увек далеко од тога да буде општеприхваћена. А у суштини је веома једноставна. Када се услед поменутих поремећаја у организму изазове неподношљиво стање, то јест дође до нагомилавања непотребних материја које ометају и спречавају нормално одвијање физиолошких и метаболичких процеса на сцену ступају протити, сићушне енергетске честице од којих се формирају бактерије и гљивице, које ће обавити посао чишћења организма и поново успоставити хомеостазу. Након обављеног посла бактерије и гљивице се распадају и претварају поново у протите, и тако у круг до следеће прилике. И не само бактерије и гљивице, све животне форме састављене су од протита њиховим уобличавањем. Јер, протит је неуништив, он је божја честица живота. Он је вечан и представља основни градивни блок живота, и то не само на Земљи, него и у читавом космосу, тврдио је Бешам.

Према тој Бешамовој теорији уколико се некада „прехладимо” или оболимо од „грипа” не треба више да се бринемо и кљукамо фармацеутским препаратима, већ да се стрпимо док бактерије, које нису дошле из вана, већ су створене у нашим организмима од протита, не обаве свој посао чишћења затрованог тела. То је само укратко препричана  теорија којој је Бешам посветио читав свој живот. Међутим, то му није помогло да унапреди науку и буде од користи човечанству, јер је убрзо после смрти потиснут у заборав, који траје све до данас. Његово животно дело није имало шансе против Пастера, иза кога су стајале претече данашње фармацеутско-медицинске мафије којима је много више одговарала теорија клица. Више је него јасно због чега. Тако се још једном показало да чак ни добро утемељене  научне теорије не значе много у дуалу са принципом профита.

Грипа или инфлуенца

А када је реч о теорији клица не би било згорег подсетити се када је почео њен победоносни поход. Некако се само од себе намеће да би тај почетак, барем симболично, требало повезати са првом епидемијом грипе или инфлуенце. А такођер није згорег напоменути да реч инфлуенца потиче од латинске речи „influence” – утицај, јер се у она античка времена веровало да све болести потичу од утицаја звезда, Сунца и Месеца.

Грипа као сезонска болест у данашњем смислу није постојала пре 1889. године, када је страшна пандемија погодила свет, поготову западну хемисферу, од које је страдало преко милион људи, а није заобиђена ни стока у шталама и на пољима. Од тада грипа се као сезонска болест враћала сваке године. Тек много година касније ће се та прва пандемија повезати са податком да је те исте 1889. у Америци извршена прва масовна електрификација која је генерисала електрична поља фреквенције 50 Херца, далеко изнад оне Шуманове од 7.83 Херца, која је до тада владала у нетакнутој природи. Од тада су се, осим оних редовних епидемија, јављале планетарне пандемије грипе сваке године када је масовним инсталирањем уређаја нових генерација та фреквенција повећавана. 

Научници главног тока су ту везу објаснили тврдњом да радијација електромагнетских поља својим растућим фреквенцијама слаби имуни систем и тако омогућава вирусима да се брже шире. Међутим, да то није баш тако показали су резултати серије повезаних експеримената који су изведени  на Галопс ајленду у бостонској луци за време пандемије шпанске грипе или грознице. Експерименте је водила група војних и цивилних доктора, који су у то време заузимали важне здравствене функције. За учеснике у експерименту је одабрана група од 100 добровољаца, здравих припадника америчке морнарице, старости 25-30 година, који нису прележали шпанску грозницу.

За потребе експеримената узимани су узорци пљувачке из уста, слузи из грла и слина из носа оболелих, који су лежали у бостонским болницама,  и од тога су прављене смеше које су директно убризгаване у тела добровољаца. А убризгавани су такођер  и узорци крви узимани од оболелих. Чак су на крају добровољци доведени у болницу у којој су лежали оболели, где су били са њима у директном контакту, руковали се, љубили, а пацијенти су им се искашљавали директно у лица што су јаче могли. Резултати експеримената су били изненађујући, јер  ниједан од добровољаца није оболио од те страшне болести која је однела између 50-100 милиона живота широм света.

Експерименте је пратио Милтон Розенау, угледни доктор и у то време професор на универзитету Харвард, те написао детаљан извештај који је објављен 1919. године у часопису Journal of the American Medical Association.

https://resetheus.org/wp-content/uploads/2021/07/rosenau-experiment-influenza-1918-min.pdf

Мада су резултати експеримента на острву Галопс недвосмислено показали да такозвана грипа није узрокована вирусом, нити је инфективна, све је прошло прилично незапажено у јавности, а онај чланак професора Милтона Розенауа је брзо пао у заборав, као и Антоан Бешам, кога се у то време нико више није ни сећао. Данас постоји велики број научних студија које су показале да су такозване вирусне болести, као што је грипа, узроковане не само вештачким електромагнетним зрачењима, него и сезонским променама у Земљином магнетском пољу, утицајима Сунчевих акривности, те изложености Сунцу, које може изазвати недостатак витамина Д. Када се на све то додају они Бешамови утицаји од промена на унутрашњем терену организма, онда се све то савршено уклапа у ону поменуту латинску реч – influence (утицај).

Шпанска инфлуенца

На крају се некако само од себе намеће питање: па од чега су 1918 и 19-те умрли оне силне десетине милиона оболелих од шпанске инфлуенце? Једини одговор, барем за сада, пружа једна стара теорија завере према којој се, након што је проглашена пандемија, приступило масовној насилној заштити становништва, поготову у великим градовима. Тадашња „струка и наука” је „штитила људе и ојачавала им имунитет” смештајући их у  специјалне коморе у које је онда пуштан плин. Употребљавани су и ручни инхалатори, али и групно удисање у клечећем положају. Званично, радило се о цинк сулфату који је требало дубоко удисати кроз уста и нос, да би учинак заштите против опасног вируса био што већи.

Такве су коморе биле инсталиране у свим већим градовима, а нарочито у близини железничких станица, јер се није дозвољавало путовање без потврде да се прошло кроз процедуру заштите од вируса у гасним коморама, што неодољиво подсећа на процедуру која је примењена много година касније у веома сличним околностима. Да би се учинак заштите још више повећао у возилима градског превоза су били уграђени распршивачи тог заштитног гаса којим су путници били прскани. Наравно, да је било и вакцинације, која обично иде у пакету са вирусом.

Након те превентивне терапије дошло је до масовног оболевања са симптомима као што су знојење, општа слабост, сузење очију, кашаљ, што се сматра типичним последицама тровања хемијским агенсима. Према званичном тумачењу и ти симптоми, као и десетине милиона умрлих приписани су страшном вирусу, који ће касније добити шифровани назив H1N1.

Из ове теорије завере је више него очигледно од чега је помрло толико људи током пандемије шпанске инфлуенце. Једино остаје питање да ли поверовати у ту причу. За ту процену можда ће помоћи податак да у оним деловима градова и областима где није спроведена описана гасна заштита није уопште било оболелих. А једно успутно опажање би такођер могло бити од помоћи, а то је да се све то описано на готово идентичан начин поновило стотињак година касније, са само једном разликом, да је уместо гаса примењена нешто софистициранија метода, јер је гас у међувремену након примене у Хитлеровим логорима напуштен као средство тамањење људи.

И на самом крају није без значаја податак који је испуштен када се говорило о Лују Пастеру. Он се на самртној постељи одрекао своје теорије клица у корист теорије терена, о чему, наравно, његови биографи не воле да говоре.

И још један податак који уопште није неважан: реч вирус на латинском значи отров.

Има у овој саги о вирусу и медицини неке чудне и злосутне симболике, због које одговор на питање да ли тај и такав вирус заиста постоји није толико ни важан. Јер, како се чини, захваљујући медицини, чак и без њега, а у његово име, могуће је елиминисати не само милионе и милијарде људи, него и читаво човечанство, ако то некоме једном падне на памет.

Podelite sa drugima:

Povezani članci