Da li su se u prošlosti, pored toga što je u njoj započinjalo ono od čega je sastavljena sadašnjost i što će se produžavati u budućnost, odigravali i oni zakulisni činovi dobro skriveni od očiji javnosti koji su na suptilan način uticali na ono što će se kasnije dešavati, određujući tako sudbine budućih generacija?
Da li prošlost može da utiče na budućnost kroz umetničko stvaralaštvo? Autori književnih dela su svojom takozvanom fikcijom znali ponekad da itekako utiču na stvarnost. Svakako da su Aldous Haksli sa svojim Hrabrim novim svetom i Džordž Orvel sa 1984. najpoznatiji od tih književnih vizionara. Za jednog od takvih bi se mogao smatrati i Branko Ćopić.On je svojim stvaralaštvom na jedan retko originalan način obeležio prelomnu epohu u istoriji naroda kojem je pripadao.
Poruke iz njegove priče o lovačkiom društvu „Prvi pogodak“ ukazuju između ostalog i na ta to da su slobode i onda i sada bile zagarantovane ustavima i zakonima, ali samo na papiru,…!
Ova moderna vremena ispunjena su čudnim događanjima koje ponekad nije lako razumeti, ali i pratiti jer se smenjuju velikom brzinom, mnogo većom, kako se čini, nego u bližoj a pogotovu daljoj prošlosti. Oni prilično iznenađeni i radoznali savremenici tog doba pokušavaju baš u toj istoj prošlosti pronaći ključ za razumevanje tih ne samo čudnih, nego i, kako se nekima od njih čini, zlosutno opasnih dešavanja. Jer, u prošlosti je obično započinjalo ono od čega je sastavljena sadašnjost i što će se produžavati u budućnost. Ali su se u njoj znali odigravati i oni zakulisni činovi dobro skriveni od očiji javnosti koji su na suptilan način uticali na ono što će se kasnije dešavati, određujući tako sudbine budućih generacija.
Međutim, prošlost je mogla na još jedan način da utiče na budućnost, a to je kroz umetničko stvaralaštvo, pogotovu putem pisane reči, to jest književnosti. Autori književnih dela su svojom takozvanom fikcijom znali ponekad da itekako utiču na stvarnost, ili barem na način kako bi se ona mogla tumačiti i interpretirati. Svojim analitičkim sposobnostima otkrivali bi one njene dimenzije nevidljive golim okom zaslepljenim banalnom svakodnevnicom ispunjenom trivijalnostima života. Ali se dešavalo da su neki od njih svojom vidovitošću čak uspevali da predvide ili barem nagoveste kako bi ta stvarnost mogla da izgleda u dalekoj budućnosti. Naravno da su se takve vizije većini njihovih savremenika na prvi pogled činile nerazumljivim i uglavnom služile kao dobro štivo za zabavu i ubijanje dokolice, te da je trebalo da prođe mnogo vremena da bi se shvatila njihova dalekovidost.
Svakako da su Aldous Haksli sa svojim Hrabrim novim svetom i Džordž Orvel sa 1984. najpoznatiji od tih književnih vizionara. Oni se danas sve češće pominju dok se oni najintrigantniji delovi iz njihovih knjiga citiraju u pokušaju da se objasni sve ono što se na svetskoj pozornici trenutno događa, a što tako neodoljivo podseća na njihovu književnu fikciju pisanu pre skoro jednog veka. Pored te dvojice velikana novoustoličenog žanra distopijske fantastike bilo je naravno još majstora pisane reči koji su s vremena na vreme pokušavali da na književni način ukažu na neke devijantne pojave u ljudskom društvu te tako skrenu pažnju na njihovu moguću štetnost. U tim pokušajima bi ponekad nekom od njih palo na pamet da na suptilan i ironičan način skrene pažnju svojih savremenika na neke pojave koje većini od njih nisu izgledale tako zloćudne, a čiju pravu dimenziju će tek mnogo godina kasnije uspeti da dokuče oni malo vispreniji pripadnici neke od budućih generacija.
Za jednog od takvih bi se mogao smatrati i Branko Ćopić, književnik zaista raskošnog talenta za kojeg se slobodno može tvrditi da je svojim obimnim i žanrovski sveobuhvatnim stvaralaštvom na jedan retko originalan način obeležio prelomnu epohu u istoriji naroda kojem je pripadao. On je tu epohu gotovo slikarski rečima predstavio na ogromnom književnom muralu, istovremeno je suptilno secirajući oštricom svog kritičkog umeća obilato se pomažući humorom i satirom zbog kojih će biti prognan iz komunističke elite kojoj je i sam pripadao, ali zahvaljujući kojima će one pomenute buduće generacije našavši se u sličnim okolnostima naslutiti šta je na prvi pogled naivni Branko zaista hteo da kaže.
Godišnja skupština lovačkog društva „Prvi pogodak”.
U jednoj od svojih besmrtnih priča, kako će se kasnije pokazati, Branko je u najsitnije detalje opisao godišnju skupštinu i izbore za članove novog rukovodstva lovačkog društva „Prvi pogodak”. Bila su to ona slavna posleratna socijalistička vremena početka izgradnje novog demokratskog društva. Shodno strogim centralističkim principima na kojima je taj novi vid narodne demokratije počivao sve je bilo pod partijskom kontrolom, pa između ostalog i lovačka društva.
Lovačka društva su se u to vreme, kao uostalom na sličan način i svi segmenti socijalističke zajednice, bilo privredni, bilo neprivredni, sastojala od onog rukovodećeg jezgra sačinjenog od istaknutih članova partije i ostalih koje je to jezgro trebalo kontrolisati da ne skrenu sa pravog, u stvari jedinog puta. Članovi tog jezgra u lovačkim društvima, ili lovci drugovi kako ih je Branko u toj priči nazvao, su se uglavnom bavili kontrolom, dok su u lov išli po partijskom zadatku vešto glumeći, poput njihovog vođe, da ih lov zaista interesuje. S druge strane oni ostali članovi, ili prosti lovci, istinski su uživali u lovu, dok za partiju i ideologiju nisu baš previše marili.
Kao što se može naslutiti oko izbora nove uprave brinuli su se isključivo lovci drugovi. Procedura je bila jednostavna i sasvim u skladu sa novouspostavljenim demokratskim principima. Stara uprava je izabrala desetak poverljivih članova, uglavnom drugova, koji će se rasporediti po sali i tokom izbornog procesa onako „spontano” predlagati članove nove uprave. Za svakog predloženog člana će nakon pitanja predsedavajućeg da li se prihvata uslediti aklamacija od strane svih prisutnih uz gromoglasno: „Prima se!” Jer, treba naglasiti da je bilo opštepoznato i prećutno prihvaćeno od svih članova, uključujući i one proste lovce, da je nova uprava unapred bila određena od strane partijskog komiteta, te da stoga nikome nije padalo na pamet da se usprotivi izboru bilo kog predloženog.
Međutim, negde oko sredine izbora iz poslednjeg reda javi se nekakav kočoperni čičica: „Ja predlažem druga Sokrata zbog njegove dugogodišnje lovačke aktivnosti!” Posle toga u čitavoj sali je zavladala zabuna jer niko nije poznavao druga Sokrata. Ali preovladalo je uverenje da se verovatno radi o nekom odgovornom drugu za čiji izbor je došla direktiva odozgo. Čak je i predsedavajući bio zatečen jer ni on nije poznavao druga Sokrata, niti je Sokrat bio predviđen za člana uprave. Ali je pomislivši da se radi o nenejavljenoj direktivi odozgo slegnuvši ramenima upitao: „Prima li se drug Sokrat?”, nakon čega je po već uhodanom automatizmu čitavom salom odjeknulo gromoglasno i jednoglasno: „Prima!!”
I tako su se nakon što je još nekoliko predloženih kandidata jednoglasno izabranih izbori primakli kraju. Ostalo je samo da predsednik pozove novoizabrane članove uprave da zauzmu svoja mesta za predsedavajućim stolom. Uz buran aplauz članovi su krenuli prema dugačkom stolu predsedništva. Poslednji im se pridružio onaj čičica iz zadnjeg reda vodeći za sobom jedno pseto. Kada ga je ugledao bivši predsednik je povikao: „Ej, kuda ti s tim džukcem?!” Čičica mu je ponosno objasnio da je to novi član uprave, onaj drug Sokrat i da je on čuveni lovački ker.
Neki od prisutnih su se glasno pobunili pitajući otkud pseto može biti član uprave. Čičica im je odgovorio da su ga oni jednoglasno izabrali, podsetivši ih da je on predložio druga Sokrata i da ga je cela sala prihvatila bez ijednog glasa protiv. Potom su neki počeli odobravati govoreći da čiča ima pravo, pošto su ranije trebali da provere ko je Sokrat. Pored toga što su neki vikali kako može pseto u upravu čičica je bio uporan tvrdeći da je drug Sokrat izabran slobodnim demokratskim putem.
Mišljenja su bila podeljena, ali je čini se na kraju ipak prevagnulo kolektivno uverenje da iza Sokrata mora da stoji neka viša sila, i da se sigurno radi o konspiraciji, jer ko zna ko je drug Sokrat i ko ga je poslao. U tom trenutku čak neki povikaše: „Živio drug Sokrat!” I tako je drug Sokrat postao član uprave lovačkog društva, a pošto se nije znalo ko ga je poslao svi su se prema njemu pažljivo ophodili, mazili ga i odobravali mu. A pričalo se kasnije da je na sednicama uprave drug Sokrat davao umesne i konstruktivne predloge.
Bila je to ukratko prepričana pripovetka Izbor druga Sokrata, koju je Branko Ćopić napisao i objavio daleke 1954. godine.
Epilog
Ukoliko bi se pokušala uspostaviti neka veza između Brankove književne fikcije kojom je na parodijski način odslikao političku i društvenu stvarnost jedne od varijanti tadašnjeg totalitarizma sa savremenom stvarnošću onda bi se to moglo učiniti kroz dve ravni. Na prvoj se tadašnja takozvana totalitarna stvarnost može učiniti veoma sličnom današnjoj takozvanoj demokratskoj čiju glavnu karakteristiku čine razne vrste sloboda za koje bi se moglo sa punim pravim zaključiti da su i one u stvari takozvane. Jer, današnja demokratija već odavno funkcioniše na veoma sličnom principu kao ondašnja. Kandidati za skupštine, parlamente, članove vlada i rukovodeća tela raznih organizacija, kao što je nekoć bilo lovačko društvo Prvi pogodak, određuju se opet u centralnim komitetima ili njima podređenim potkomitetima, koji čak nemaju vidljive veze sa takozvanim nezavisnim državama, čiju će sudbinu preko njih nemilosrdno krojiti. Na takozvanim izborima se to samo potvrdi koristeći mnogo perfidnije i sofisticiranije metode nego što je to bilo u ona romantična vremena koja je Branko ovekovečio u svojoj priči.
Što se sloboda tiče i tu se pokazalo da ova nova vremena nisu mnogo drugačija od onih starih. Slobode su onda i sada bile zagarantovane ustavima i zakonima, ali samo na papiru, dok su se u stvarnosti kršile i još se krše kad god to onima iz centralnog komiteta padne na pamet. S tim da treba napomenuti da se danas slobode krše na još drastičniji način nego što se to nekada činilo. Danas je ogromnoj većini stanovništva uskraćena čak i sloboda udisanja čistog zraka, što je koliko je poznato kroz čitavu istoriju čovečanstva bilo uvek poštovano. A što se kompetentnosti predloženih kandidata i izabranih izvršilaca tiče i tu postoji ona suptilna paralela. Kao što se u ona Brankova socijalistička vremena moglo desiti da pseto bude izabrano u upravni odbor, tako se i u ova moderna vremena u parlamente, vlade i upravne odbore biraju čak i osobe čiji su intelektualni, a pogotovu moralni kvaliteti čak daleko ispod psećih. Jer, kako reče Branko, drug Sokrat je znao na sednicama davati umesne i konstruktivne predloge.
Koristeći onu drugu ravan komunikacije između ta dva ne tako međusobno udaljena vremena savremenici ovog modernog bi iz Brankove priče pažljivom analizom mogli izvući itekako korisno naravoučenije. S obzirom da se lovački pas Sokrat pokazao čak i veoma korisnim članom upravnog odbora današnji birači bi koristeći lukavstvo, kao što je to činio onaj čičica, mogli u parlamente, razna rukovodeća tela i krizne štabove progurati poneko pseto, ili čak više njih, koji bi sigurno mnogo bolje zastupali njihove interese i možda uspeli da spreče onako nečuveno kršenje, pa i potpuno ukidanje ljudskih sloboda. Naravno da to ne bi bili oni hibridni psi koji se proizvode u laboratorijama da bi glumili kućne ljubimce zamišljene da budu obični roboti, kao uostalom i njihovi vlasnici i verovatno budući bračni saputnici, jer nije isključeno da je i ta vrsta regulative u pripremi, uključujući i klauzule o deci, provocirajući ponovo Boga da se opet umeša kao onomad u slučaju Sodome i Gomore. To bi trebalo da budu ili oni Brankovi lovački psi, ili obične sedžuke (seoske džukele), koje nisu izgubile instikt za samoodržanjem, i koje još uvek žive u skladu sa onim osnovnim principom prirode, a to je da život treba produžavati, a ne uništavati.
Epilog epiloga
Da bi se u potpunosti shvatilo Brankovo dubinsko promišljanje života sa potencijalno dalekosežnim implikacijama potrebno je vratiti se u daleku prošlost, u ona antička vremena kada je živeo imenjak junaka njegove priče, slavni grčki filozof Sokrat, ali i mnogi drugi filozofi – mudraci, za koje je nešto manje slavni nemački filozof Niče mnogo godina kasnije rekao da su bili i poslednji. Jedan od njih je bio Diogen za koga se može reći da je verovatno važio za prvog pripadnika ljudske rase koji je primetio da sa najnovijom verzijom te rase zvanom Homo sapiens nešto zaista nije u redu. A ostao je također upamćen po tome što se veoma rano odrekao urbanih udobnosti te ostatak života proveo kao skitnica stanujući u buretu i rugajući se svojim sugrađanima ogrezlim u konformizam i praznoglavost. Družio se uglavnom sa psima koje je smatrao mnogo pametnijim od Atinjana, a sa kojima se toliko srodio da se jednom prilikom najvećem antičkom vojskovođi i osvajaču Aleksandru Makedonskom, koji je lično došao da se sa njim upozna, predstavio kao Diogen, pas.
Mada se stvaralački opus Branka Ćopića na prvi pogled ne može ravnopravno meriti sa pomenutim monumentalnim delima majstora distopijske fantastike, pogotovo sa onom njihovom proročanskom dimenzijom, pažljivijim ponovnim čitanjem nekih njegovih satiričnih priča, a prvenstveno ove lovačke, mogla bi se naslutiti ona tanana nit kojom je uspeo, za razliku od svojih preteča i uzora, premostiti daleko duže vremensko razdoblje i tako rasvetliti ne samo hroničnu devijantnost u ponašanju Homo sapiensa, nego i dokučiti uzroke i razloge zašto su ga devijacije tokom čitave povesti tako uporno pratile. Može se također na prvi pogled učiniti da je lovački pas iz Brankove priče slučajno dobio ime Sokrat, ali ako se uzme u obzir da je njegov imenjak bio prvi od one legendarne trojke grčkih filozofa mudraca, koja se završila sa Aristotelom, savremenikom onog čudaka Diogena koji se psima divio više nego ljudima, onda se u svemu tome može nazreti mnogo dublja veza. Jer će jedan od potomaka Diogenovih psećih intelektualnih drugara 2.300 godina kasnije u Brankovoj satiričnoj prozi postati članom upravnog odbora lovačkog društva „Prvi pogodak”.
Ali tu se ne zavrašavaju istorijske sličnosti i paralele, jer, kada je o Sokratu reč, prema onome što je njegov učenik Platon, drugi iz onog tria grčkih filozofskih velikana, zapisao, on je bio osuđen na smrt zbog kvarenja atinske mladeži, ali mu je dat izbor između izgnanastva i smrti ispijanjem otrova kukute. Zna se šta je izabrao. Za razliku od njega za Branka Ćopića se može reći da je u jednom trenutku svog života dopao izgnanstva zbog kvarenja jugoslovenske mladeži pisanjem o onome o čemu nije hteo da poslušno ćuti. Na kraju se ipak pridružio Sokratu bacivši se sa savskog mosta, i to ne u reku, nego pored da bude siguran da ne doživi početak još jednog od činova velike istorijske drame za koji je slutio da neće biti baš prijatan za gledanje, a čije poslednje sekvence će se odigravati prema scenariju koji su napisali Haksli i Orvel, i u kojima će Homo sapiens toliko zaglibiti da će se činiti da ga jedino oni njegovi i Diogenovi pametni psi mogu spasiti. I to ako ne u stvarnosti, onda možda u nekom novom remek delu književne fikcije koje tek treba da bude napisano i koje bi moglo pomoći iskvarenom i zabludelom čovečanstvu da dođe sebi.
Tako su se Sokrat, Diogen, Branko i psi upleli u jednu posebnu vrstu priče koja se piše sama od sebe, koja traje evo već skoro dva ipo milenija i kojoj se ne nazire kraj.
