МИЛОВАН ШАВИЈА:„Ко је заражен страхом од болести, тај је већ болестан.”

Брисањем страха до здравља- или о поновној метаморфози Асклепијеве змије –

Ретки су они који не знају да је симбол  данашње медицине представљен ликом грка Асклепија са штапом око кога се извија змија? Та змија, представља двоструку симболику. Са једне стране, као потенцијална отровница представља болест, а са друге стране преко трава са чудесним својствима које је давала Асклепију, представља исцелитељку.

Али, постоји још једна симболика, а то је страх. Јер змија у људској перцепцији, због могућности да буде и отровница, изазива више страх, него дивљење. А разлога за страх, барем што се отрова тиче, данас има далеко више, него што их је било у античка времена.

У неколико протеклих деценија, теорија да отрови, тј. токсини изазивају болести, је постала широко распрострањено уверење. Теорија о токсинима као изазивачима болести нам,према принципима Хамерове Нове немачке медицине, дугује објашњење, зашто одређени токсини изазивају различите болести код различитих људи и зашто неки људи на њих реагују, а други не.

Герд Хамер је показао на који начин функционишу страхови, као најефикаснија и најубојитија оружја медицине, намењена нажалост не за лечење, него за изазивање болести, укључијући  и онај трећи, највиши ступањ страха, отеловљен у метастазама наговештавајући тако да је људски живот итекако могућ и без страхова, уколико се утемељи на потпуно новим биолошким принципима.

Хамерових истраживања, ни једна теорија метастаза не може се научно доказати, јер те теорије претпостављају да рак настаје у телу, где здраве ћелије одједном и без разлога – наводно мутирају у „малигне” ћелије. Овај концепт пропушта битну ствар: не препознаје да карциноме, као и све друге телесне процесе, контролише мозак, и да сви канцери реално потичу из психе, као саставног дела људске биологије.

Међу неким од оних ретких критичара савремене медицине влада мишљење да је њена главна карактеристика милитаризација, јер се у самом центру њених активности налази борба, то јест рат. За главне противнике у том рату прогласила је разне микроорганизме,  који попут потенцијалних освајача и агресора представљају сталну претњу људским организмима. Осим микроорганизама за непријатеље се сматрају и разни отрови, па и дефекти, то јест грешке, које се повремено јављају у функционисању организама. Свe те непријатеље она je у ствари ставила под једну капу и назвала их отровима. А да би организме, то јест своје пацијенте, спасила од  таквог непријатеља медицина је измислила против-отрове, које је назвала лековима. Ти критичари, који су медицину схватили на тај начин, сматрају да је милитаризација медицине започела почетком прошлог века са Рокфелером, који је устоличио њену модерну верзију звану алопатска медицина.

Међутим, немачки научник Стефан Ланка, који се тренутно сматра главним и најгласнијим следбеником и настављачем дела његовог земљака Герда Хамера, сматра да та милитаризација медицине, коју је постулирао Луј Пасер, а касније прихватио Роберт Кох, према којој је већина такозваних „болести” узрокована микробима – прво бактеријама, затим гљивицама, паразитима и на крају вирусима и прионима – који, попут неких инвазионих армија, нападају наше ћелије, ткива и органе, а да онда тело мора да користи своје молекуле да се бори против њих, формирајући сопствену одбрамбену армију, такозвани имуни систем, вуче корене још из античке Грчке, из које потиче тај ратнички концепт живота.

Према Ланки антички Грци су развили истинску ратничку културу. Њихове тадашње државе, на челу са Атином, су биле у сталним сукобима и водиле бескрајне исцрпљујуће међусобне ратове. Из таквог ратнохушкачког менталитета развило се екстремно материјалистичко поимање свеукупног живота, који се своди на просте материјалне интеракције. На основу таквог тумачења живота болест се сматрала неким злом, чије порекло је у самом животу и које напада организам, исцрпљује га, доводи до дегенерације појединих његових делова, не пружајући му ничега доброг. Тај материјалистички поглед, и такво схватање болести, утемељени пре 2,500 година, протегли се се преко ренесансе и каснијег просветитељства, све до данас, да би послужили као инспирација савременој Рокфелеровој медицини.

Није никакво чудо да је симбол те медицине грк Асклепије са својим штапом око кога се изувијала змија. Асклепије је био син Аполона, који је остао упамћен као веома свестран бог, јер је био одговоран за лепоту, светлост, сунце, музику и прорицање, а поред тога био је и искусни лекар и зачетник медицине, па му је касније додељена и титула бога медицине. Међутим, ипак је Асклепије изабран да представља симбол и ондашње и данашње медицине. Сматра се да је он био аутентична личност. Прославио се по исцелитељским моћима, у чему су му помагале управо змије, или саветима, или травама, то јест лековима са чудесним својствима. Тако да змија, обмотана око његовог штапа, представља двоструку симболику. Са једне стране, као потенцијална отровница представља болест, а са друге стране преко трава са чудесним својствима које је давала Асклепију, представља исцелитељку. Мора се признати, савршена симболика, из које се може наслутити разлог зашто је Асклепије, са својим штапом и змијом изувијаном око њега, изабран да представља данашњу медицину, а не његов отац Аполон, Бог медицине.

О отровима

Али, постоји у том кипу још једна симболика, која се некако провукла непримећена, а то је страх. Јер змија у људској перцепцији, због могућности да буде и отровница, изазива више страх, него дивљење. А разлога за страх, барем што се отрова тиче, данас има далеко више, него што их је било у античка времена, у којима се укупан број отрова, осим змијских, могао избројати на прсте једне руке. Данас је број отрова нарастао до незамисливости. Тако да се, што се потенцијалног извора страха тиче, оне змије изувијане око Асклепијевог штапа, које се могу видети у свакој апотеци или  медицинској  установи, и не примећују у мору отрова са којима је модерни човек окружен.

Скоро све што тај модерни човек стави у своја уста пуно је пестицида, хербицида, антибиотика, хормона раста, генетски измењеног материјала или хемијских адитива за храну. Са само једном поједеном јабукому организам се унесе ко зна колико опасних хемикалија коришћених за њено узгајање и одржавање. Све наше воће, поврће, житарице, коштуњаво воће и семенке, гајене су уз примену веома отровних вештачких хемијских  ђубрива, пестицида и хербицида. Дакле, чак и када се конзумира свеже воће и поврће, уносе се у организам мале дозе отрова. То важи и за месо и млечне производе.

У неколико протеклих деценија, теорија да отрови, или да се употреби термин токсини, који звучи још страшније, изазивају болести, је постала широко распрострањено уверење. Као и остале конвенционалне теорије, и ова се заснива више на страху, него на научној основи, и спречава да се дође до стварне истине о настанку „болести” у људскиморганизмима. Теорија о токсинима као изазивачима болести нам, према принципима Хамерове Нове немачке медицине, дугује објашњење, зашто одређени токсини изазивају различите болести код различитих људи и зашто неки људи на њих реагују, а други не.

Наравно, да се  са тим упозорењеима тврди да су токсини безопасни. Поменути токсини који се налазе у храни и осталим производима који се  конзумирају, те они из  животне средине, као и електро-магнетна загађења, могу бити штетни. Токсини из хране, као што су пестициди, хербициди, конзерванси, адитиви и остале хемилкалије исцрпљују тело, што може довести до тога да процес исцељења, укључујући и исцељење канцера, буде знатно отежан. Такође, неуротоксини, на пример они који се користе  у зубарству и вакцинама (жива, алуминијум, формалдехид, тешки метали) могу проузроковати озбиљна оштећења нерава и неуролошке поремећаје. А да се не говори о отровима садржаним у цитостатичким лековима (хемотерапија), који могу проузроковати озбиљна оштећења органа, а често и смрт.

С обзиром на тумачење Нове немачке медицине да било који канцер почиње неочекиваним биолошким конфликтним шоком, Дирк Хамеровим синдромом (ДХС), који попут окидача укључује  онај, из мозга координисани специјални, предетерминисани, смислени биолошки програм, токсини могу изазвати болест као што је канцер, само ако су повезани са ДХС-ом. Конфликтни шок повезан са токсинима, на пример, може бити изазван читањем или слушањем да „…чак и када поједете јабуку ви сте унели све те опасне хемикалије…”.

ДХС повезан са токсинима може изазвати брзи „конфликт несварљивог залогаја” („не могу да сварим затровану храну”) резултирајући „алергијама на храну”, или „конфликт страве-престрављености” који резултира симптомима на респираторним органима као што је астма. Такво тумачење може да објасни зашто „алергије” на разне врсте хране и факторе из окружења погађају пре свега оне људе који су најупућенији у штетност токсина, и стога се највише плаше. Дакле, долази се до оног кључног фактора, а то је страх. Тако интерпретирана Хамерова открића објашњавају противуречност по питању зашто неки људи добијају рак или неку другу болест, иако се хране правилно и строго пазе да у своје организме не уносе токсичне материје, док други који не воде здрав живот, па чак и пуше, никада нису болесни.

Да се још на крају напомене да је још давно обављено једно велико истраживање, које је пратило прехрамбене навике 478.000 Европљана, из чијих резултата је откривено, да конзумирање великих количина воћа и поврћа има мало, или нимало утицаја на превенцију рака.

Интересантно и оригинално објашњење начина на који отрови делују на људске организме дао је поменути Хамеров ученик Стефан Ланка. Он се слаже да отрови представљају стварну опасност за организам,  али да би им се супроставио организам лучи ензиме који га чисте од отрова. Он је то објаснио на примеру алкохола. Уколико млад човек, који никада није пио веће количине жестоког алкохола, попије одједном флашу вотке, може лако умрети, јер његов организам не поседује ензиме, који би му помогли да елиминише тако велике количине алкохола. Али уколико би некадашњи први председник Руске федерације Борис Јељцин попио ту исту флашу вотке, њему се ништа лоше не би десило, јер, он је познат по томе да се није могао јавно нигде појавити пре него што би попио две флаше вотке. Његов организам је током вишегодишњег конзумирања алкохола истрениран да лучи довољне количине потребних ензима за његову ефикасну елиминацију, што је Јељцину омогућило да, и поред тог силног алкохола који је прошао кроз његов организам, проживи пуних 76 година, и то, како би се рекло, у срећи и весељу.

Исти је случај и са осталим отровима, као што су жива и арсеник. Ако се ти отрови почну узимати у малим количинама, тако да се организму омогући да се постепено навикава на њих стварајући одговарајуће ензиме, онда се на тај начин може наставити са уношењем отрова, постепено повећавајући дозе, без опасности да ће доћи до тровања, јер ће организам такођер постепено повећавати количину излучених ензима. Тако се, према Ланки, стиче имунитет на отрове.

Као потврда те теорије може послужити и прича о смрти легендарног руског мистика Григорија Јефимовича Распутина. Он је, живећи у она предреволуционарна времена у Петрограду и бивајући укључен у политичке сплетке, страховао да би могао да буде отрован. Стога је на описани начин тренирао свој организам на отпорност на разне врсте отрова који су се у то време користили. Када су га кнез Јусупов и група завереника позвали у једну палату са намером да га убију, сервирајући му црно вино и колаче, у којима се налазила велика количина цијанида, Распутину се није ништа необично догодило, иако је појео све понуђене колаче. Онда је Јусупов извадио пиштољ и из непосредне близине пуцао у њега. Распутин је пао, наизглед мртав, али се након тога дигао и почео да бежи. Завереници су га сустигли и докрајчили са још неколико метака. Тако да Распутин игром судбине није умро од канцера, што се могло очекивати, с обзиром да је живео у сталном страху да ће бити отрован, већ од метака.

Из свега наведеног се може извести закључак да токсини нису толико опасни за људски организам, јер се он може на њих лако навикнути и преживети их, поготову што се, у случају ових модерних отрова из хране, ради о малим дозама, али је много опаснији страх од њих, јер он је опасан чак и када се примењује у малим дозама. Стога би се могло претпоставити да све раширеније и све гласније медијско промовисање све већег броја откривених опасних потенцијалних токсина у храни и средини није усмерено на информативно помагање човечанству, већ на ширење конфузије и страха, који је у ствари главни узрочник болести, према принципима Хамерове медицине.

Јер, сетимо се да је још давно ренесансни филозоф Мишел де Монтењ (1533-1592) рекао: „Ко је заражен страхом од болести, тај је већ болестан.” Што би се могло савршено уклопити у онај научно доказан „ноцебо ефекат”.

О карциногенима

А када је о страху реч, његова јачина, а тиме и ефикасност, се могу појачавати. Да би се то постигло користе се разне стратегије, па чак и лингвистичке. Измишљају се и уводе нове речи које имају моћ појачавања утиска, што може да буде итекако корисно, поготову када се ради о једном тако важном феномену као што је страх. Једна од тих речи из савременог жаргона је: карциногени.

Та реч по дефиницији означава све агенсе који „проузрокују рак”. Према тумачењу Нове немачке медицине тврдња да одређене хемикалије или токсини у храни, окружењу, козметици и средствима за личну хигијену и осталим производима широке потрошње изазивају рак није никада научно доказна и базирана је, или на голим претпоставкама, или је такав закључак изведен из такозваних „испитивања канцерогена” на  животињама.

У светлу Хамерових открића, тестирање на животињама се не може ни у ком случајусматрати научно пуноважним, јер животиње на „конфликтне шокове” реагују истим оним биолошким специјалним програмима, који покрећу физиолошке променеи изазивају оне такозване „болести”, баш као што се дешава са људима. Дакле, сваки лабораторијски услов који животињу доведе у „конфликт смртног страха” резултираће раком плућа, као што ће „конфликт постојања” довести до рака бубрега, и тако даље. Тврдити да је одређена хемијска супстанца или токсин узрок специфичног карцинома,  то јест да спада у групу карциногена, пример је рђаве науке, јер занемарује поставку експеримента, перцепцију животиња, а пре свега чињеницу да животиње, као и људи, имају осећања, и да су у стању да пате као и сва друга жива бића.

Користећи различите врсте животиња као заморце у различитим протоколима, експериментатори могу пронаћидоказе који подржавају било којупретпоставку. На пример, истраживачи су изводили чак и тако глупе експериментена животињама како би показали да ли цигарете и изазивају, или не изазивају рак.

Пракса експериментисања на животињама у име медицинских истраживања, једно је од најмрачнијих поглавља у историји човечанства, посебно у историји медицине. Број животиња које свакодневно широм света умиру у мукама током вивисекција, процењује се на стотине хиљада.Немилосардним тестирањем на животињама, медицинска наука је направила листу од преко 1000 наводних „карциногена”, доказујући једино да су истраживачи нашли хиљаду начина да испровоцирају конфликтне шокове код животиња.

Током експеримента, беспомоћне животиње могу претрпети бројне биолошке конфликте: „конфликт напада”, „конфликт смртног страха”, „конфликт постојања”, „територијални конфликт”, „конфликт напуштања”, „конфликт самопотцењивања”,  од којих сваки проузрокује рак! Герд Хамер је то сумирао у краткој реченици: „Апсолутно нема доказа да такозване „карциногене” материје имају директан ефекат на било који органбез претходног проласка кроз психу и мозак.” Да се појасни, кроз психу и мозак пролази прво реч, па тек онда материје које она означава.

На крају, зар се и људска бића не би могла сматрати заморцима, који заједно са поменутим животињама, учествују у истом експерименту. И једни и други су изложени истовременом дејству отровних материја и страха повезаног са разним врстама конфликата. Јер, не треба заборавити да данашњи савремени човек живи у потпуно неприродним условима, да је скоро свакодневно изложен не само разним страховима, него и стресним ситуацијама, који изазивају исте оне конфликте од којих, страдају и оболевају од канцера они животињски заморци. Због тога би требало узети озбиљно у обзир Хамерове тврдње и упитати се на који начин делују карциногени и да ли они могу узроковати рак,  а да  уопште не постоје.

О метастазама

И тако, покушавајући схватити на који начин медицина, уместо да лечи, ствара болести, бавећи се страхом као једним од најефикаснијих оружја у том послу, дошли смо до трећег највишег ступња страха, а то су метастазе. Теорија метастаза је једна од најистрајнијих догми савремене медицине. Према тој теорији, „метастатски карцином” настаје када се туморске ћелије одвоје од примарног карцинома и путем крви или лимфе доспеју у други орган, где проузрокују настанак и раст других тумора. Та теорија, коју алопатска медицина дели са натуропатском, произилази изоне ратничке претпоставке да су ћелије рака и микроби непријатељи људског организма, као и веровања да је људско тело у сталном рату против злих сила које покушавају да му нашкоде и униште га.

Теорија метастазасваку ћелију сматра самосталним организмом који се понаша према сопственом нахођењу, те стога може у сваком тренутку представљати потенцијалног непријатеља, у потпуности пренебрегавајући чињеницу да сваку ћелију људског тела контролише мозак, „координирајући био-електрични систем”, који регулише све биохемијске процесе, укључујући и такозване „патолошке” промене у ткивима и органима и који представља део оне креативне интелигенције којом је проткана читава природа, а са њом и људско тело.

Начин на који мозак контролише све ћелије и процесе је према Хамеровом тумачењу  заснован на онтогенетском принципу, што значи да су сва ткива која потичу из истог клициног листа, то јест истог слоја ембрија, контролисана из истог дела мозга. Сва ткива и органе пореклом од ендодерма (плућа, дебело црево, јетра, панкреас, материца, простата) контролише мождано стабло; сва мезодермна ткива (млечне жлезде, јајници, тестиси, кости, мишићи) контролишу мали мозак и мождина (медулла церебри); сва ектодермна ткива (кожа, бронхи, гркљан, грлић, бешика, ректум) контролише кора великог мозга.

Према томе, сваки рак укључује веома специфично подручје мозга које, опет, укључује ткиво или орган везане за конфликт. Ни под каквим околностима ћелије рака не могу да „метастазирају” у ткиво или орган које контролише друго подручје мозга које није погођено конфликтом, нити се ћелије једног карцинома могу проширити на ткиво које потиче од другог клициног листа. Ћелије рака су апсолутно везане за орган за који је мозак активирао специјални биолошки програм. Због тога је оно „злоћудно метастазирање”, са којом конвенционална медицина плаши своје пацијенте, немогуће.

Хамерова медицина не оспорава постојање другог, или вишеструких карцинома. Али, други рак није узрокован „ширењем” малигних ћелија, већ је резултат истовремених или додатних конфликата који укључују орган, који је биолошки повезан са дотичним конфликтом. Ово се, без изузетка, односи на сваки случај рака.

Према конвенционалним истраживањима рака, најчешћи „метастатски” карциноми су они, који су се проширили у плућа, јетру, кости, лимфне чворове и мозак. Хамер има једноставно објашњење зашто је то тако.Рак плућа биолошки је везан за „конфликт смртног страха”. Као секундарни рак, он је најчешће резултат шока услед дијагнозе или прогнозе, које се доживе као смртна пресуда. С обзиром на то да се на хиљаде људи смртно плаши дијагнозе или негативне прогнозе: „Имате још три месеца живота”, не би требало да буде изненађење што је рак плућа у модерној медицини „убица бр.1”. А главни иницијатор је она магична реч: „метастазе”

На основу везе психа-мозак-орган, пушење само по себи не може бити узрок рака плућа, осим ако пушење није повезано са страхом од смрти – „пушење убија”. Токсини из дуванског дима, међутим, могу знатно отежати фазу исцељења, посебно ако се она одвија у респираторном систему.

Вишеструки карциноми се такође јављају када један ДХС активира више конфликата. Ако човек, на пример, изгуби посао, он истовремено може да доживи „конфликт умирања од глади” („не знам како ћу набављати храну”) и „конфликт постојања” („моје опстанак је угрожен”). Сваки конфликт утиче на одговарајући контролни ценатр у мозгу, па ће се, у овом случају, активирати два посебна биолошка програма. Ако је конфликт интензиван, током фазе активности конфликта настаће тумор јетре и тумор бубрега. Кад се конфликт разреши (на пример, налажењем новог посла), оба туморе ће проћи кроз природан процес исцељења.

                                Медицинска пропаганда метастатичког застрашивања

Рак костију је, по Хамеровим налазима, повезан са „конфликтом самопотцењивања”, који онколошки пацијенти обично доживљавају због осећаја да су „безвредни”. За време фазе активности конфликта, у костима или зглобовима, најближима месту где се пацијент осећа „бескорисно, болесно или неадекватно”, започиње декалцификација, то јест губитак коштаног ткива, назван „остеолитички карцином кости”. Ово објашњава зашто мушкарци након дијагнозе рака простате често добију рак костију карлице или слабинске кичме, што је најближе простати (60% свих „метастаза у костима” код мушкараца везано је за простату). Слично томе, жене које доживе губитак сопствене вредности због дијагнозе канцера дојке или унакажујуће мастектомије, обично развију рак костију у ребрима или грудној кости (70% свих „коштаних метастаза” код жена повезано је са раком дојке). Узимајући у обзир физичко и сексуално самопотцењивање које мушкарци често осећају кад су суочени са раком простате, као и жене суочене са раком дојке, очигледно је зашто су конфликти који погађају кости тако чести у овим подручјима.

Са аспекта Хамерових истраживања, ни једна теорија метастаза не може се научно доказати, јер те теорије претпостављају да рак настаје у телу, где здраве ћелије одједном и без разлога – наводно мутирају у „малигне” ћелије. Овај концепт пропушта битну ствар: не препознаје да карциноме, као и све друге телесне процесе, контролише мозак, и да сви канцери реално потичу из психе, као саставног дела људске биологије.

Патолози тврде да су у стању да открију порекло секундарног карцинома анализом ткивних узорака који се добијају биопсијом. Тренутна пракса се заснива на коришћењу бојења и антитела за идентификацију протеина који су типични за одређене туморе. Ова метода се назива „имуно-хистохемијска техника”. Међутим,овај поступак не идентификује метастазирајуће канцерске ћелије, већ само протеине ослобођене из тумора. Са гледишта Нове немачке медицине, ослобађање протеина из тумора је природни део процеса исцелења, нарочито кад тумор разграђују бактерије туберкулозе, што се, например, дешава код тумора млечне жлезде. Пошто тело разграђује сувишне ћелије, протеини се ослобађају у крвоток, где се могу открити већ током фазе активности конфликта, када представљају праве туморске маркере. Имуно-хистохемијска техника открива само те протеине, на основу којих тврди да су то живе ћелије рака.

Нико никада није видео живе ћелије рака у крви или лимфи онколошког пацијента. Идентификована су само антитела која не доказују присуство „метастатских” ћелија рака способних за живот. Као што никада није виђено да се ћелије примарног тумора природно „закаче” за друго ткиво или орган и прерасту у нови тумор. У секундарном карциному пронађена су само „антитела” или „протеини”.

Што се метастазирања тиче, могу се промотерима те теорије поставити незгодна питања:

-Ако је тачно да ћелије рака путују крвотоком, зашто се добровољно дата крв не прегледа на присуство канцерских ћелија, и зашто здравствени ауторитети не упозоравају јавност на ризик од контакта са крвљу пацијента оболелог од рака?

-Ако је тачно да ћелије рака путују крвотоком, зашто карциноми крвних судова и срца нису најчешћи карциноми, будући да су им највише изложени?

-Ако је тачно да ћелије рака путују лимфним системом, како је могуће да се у костима, статистички једном од најчешћих места метастаза, развије метастатски тумор, иако се кости не снабдевају лимфом?

-Ако је тачно да секундарне туморе узрокују ћелије рака које мигрирају путем крви или лимфе, зашто ћелије рака примарног тумора ретко путују у суседна ткива, на пример, из материце у грлић или из костију у најближе мишиће, него по правилу „метастазирају” у најудаљеније делове тела?

А што се „метастаза на мозгу” тиче Хамер је још осамдесетих година прошлог века установио да такозвани “тумори мозга” нису, како се претпоставља, абнормалне израслине у мозгу, већ глија-ћелије (везивно ткиво мозга) које се природно размножавају у другој фази исцељења, и то тачно у подручју мозга, које, заједно са органом који се лечи, такође пролази кроз процес поправке. Овај процес обнове у одређеном контролном центру мозга јавља се током сваке фазе исцељења, било да је у питању кожни осип, хемороиди, обична прехлада, инфекција бешике или рак.То је јасан показатељ да је конфликт разрешен, и да су психа, мозак и орган у истовременом исцељењу.

О биологији после Хамера

Дакле, Герд Хамер је показао на који начин функционишу страхови, као најефикаснија и најубојитија оружја медицине, намењена нажалост не за лечење, него за изазивање болести, укључијући  и онај трећи, највиши ступањ страха, отеловљен у метастазама, наговештавајући тако да је људски живот итекако могућ и без страхова, уколико се утемељи на потпуно новим биолошким принципима. Он би се стога могао назвати утемељитељем једне потпуно нове биологије, из које су коначно избрисани страх и злоћудност. Због тога Ланка за њега тврди да је најзначајнији научник и биолог свих времена, сматрајући га  првим у последњих 2,500 година, барем што се Европе тиче, који је из медицине и биологије избрисао концепт зла.

После њега нико више нема разлога да се боји болести. Са одговарајућим разумевањем за све такозване болести постоји решење. Према његовој биологији  у читавој природи не постоји нешто као што је патоген, који је способан да изврши изненадну инвазију на тело и да га, продревши у њега, исцрпи, а уколико се оно не одбрани, и уништи. Хамер је објаснио да оно што се назива болестима представља деловање корисних програма природе, на први поглед компликованих, али лако разумљивих, са пуним биолошким значењем, који се активирају са сврхом да нам помогну да преживимо кризне ситуације узроковане конфликтима. Хамерова открића би се требала, према Ланки, сматрати Библијом нове биологије. То је и разлог зашто он често за ту нову биологију користи израз „Биологија после Хамера”.

О медицини после Хамера

Али, сходно томе, зар није дошло време да почнемо говорити и о „Медицини после Хамера”. Симбол оне медицине пре Хамера била је змија изувијана око Асклепијевог штапа, која је истовремено представљала и отров, то јест зло, и против-отров, то јест лек, који се на крају и сам претворио у отров. Након што она богиња освете Немеза, коју је још пре пола века најавио Иван Илич у књизи „Медицинска Немеза”, казни све оне који су од медицине направили машину за застрашивање, а од лекова отрове, онда би симбол те нове медицине, из које је Хамер истерао страх и отрове, могла бити Асклепијева кћерка Хигија, која је, за разлику од њеног оца, уместо лечења препоручивала превенцију болести одржавањем равнотеже и хармоније, како оне унутрашње, тако и са околином.

То је на упечатљив начин сажео француски ренесансни филозоф Мишел де Монтењ (1533-1592) у само једној реченици:

„Душа у којој је филозофија истински удомаћена својим ће здрављем учинити здравим и тело. Њен мир и њено задовољство исијаваће из њега, те ће она на своју слику и прилику обликовати и вањску појавност, и њу саобразно томе опремити умереном чашћу, живахним и веселим наступом и задовољним и љубазним држањем…”

Зар се у љупкој главици змије из Хигијиног крила, на чијим устима се може назрети и осмех, а која је у међувремену претрпела метаморфозу, претворивши се од оне претеће змије са Асклепијевог штапа у симбол те нове „Медицине после Хамера”, не наслућује све то што је Монтењ рекао, а што би требало да представља саму суштину те медицине, али не само медицине, него и живота самог.