MILOVAN ŠAVIJA:„Ko je zaražen strahom od bolesti, taj je već bolestan.”

Brisanjem straha do zdravlja- ili o ponovnoj metamorfozi Asklepijeve zmije –

Retki su oni koji ne znaju da je simbol  današnje medicine predstavljen likom grka Asklepija sa štapom oko koga se izvija zmija? Ta zmija, predstavlja dvostruku simboliku. Sa jedne strane, kao potencijalna otrovnica predstavlja bolest, a sa druge strane preko trava sa čudesnim svojstvima koje je davala Asklepiju, predstavlja isceliteljku.

Ali, postoji još jedna simbolika, a to je strah. Jer zmija u ljudskoj percepciji, zbog mogućnosti da bude i otrovnica, izaziva više strah, nego divljenje. A razloga za strah, barem što se otrova tiče, danas ima daleko više, nego što ih je bilo u antička vremena.

U nekoliko proteklih decenija, teorija da otrovi, tj. toksini izazivaju bolesti, je postala široko rasprostranjeno uverenje. Teorija o toksinima kao izazivačima bolesti nam,prema principima Hamerove Nove nemačke medicine, duguje objašnjenje, zašto određeni toksini izazivaju različite bolesti kod različitih ljudi i zašto neki ljudi na njih reaguju, a drugi ne.

Gerd Hamer je pokazao na koji način funkcionišu strahovi, kao najefikasnija i najubojitija oružja medicine, namenjena nažalost ne za lečenje, nego za izazivanje bolesti, uključijući  i onaj treći, najviši stupanj straha, otelovljen u metastazama nagoveštavajući tako da je ljudski život itekako moguć i bez strahova, ukoliko se utemelji na potpuno novim biološkim principima.

Hamerovih istraživanja, ni jedna teorija metastaza ne može se naučno dokazati, jer te teorije pretpostavljaju da rak nastaje u telu, gde zdrave ćelije odjednom i bez razloga – navodno mutiraju u „maligne” ćelije. Ovaj koncept propušta bitnu stvar: ne prepoznaje da karcinome, kao i sve druge telesne procese, kontroliše mozak, i da svi kanceri realno potiču iz psihe, kao sastavnog dela ljudske biologije.

Među nekim od onih retkih kritičara savremene medicine vlada mišljenje da je njena glavna karakteristika militarizacija, jer se u samom centru njenih aktivnosti nalazi borba, to jest rat. Za glavne protivnike u tom ratu proglasila je razne mikroorganizme,  koji poput potencijalnih osvajača i agresora predstavljaju stalnu pretnju ljudskim organizmima. Osim mikroorganizama za neprijatelje se smatraju i razni otrovi, pa i defekti, to jest greške, koje se povremeno javljaju u funkcionisanju organizama. Sve te neprijatelje ona je u stvari stavila pod jednu kapu i nazvala ih otrovima. A da bi organizme, to jest svoje pacijente, spasila od  takvog neprijatelja medicina je izmislila protiv-otrove, koje je nazvala lekovima. Ti kritičari, koji su medicinu shvatili na taj način, smatraju da je militarizacija medicine započela početkom prošlog veka sa Rokfelerom, koji je ustoličio njenu modernu verziju zvanu alopatska medicina.

Međutim, nemački naučnik Stefan Lanka, koji se trenutno smatra glavnim i najglasnijim sledbenikom i nastavljačem dela njegovog zemljaka Gerda Hamera, smatra da ta militarizacija medicine, koju je postulirao Luj Paser, a kasnije prihvatio Robert Koh, prema kojoj je većina takozvanih „bolesti” uzrokovana mikrobima – prvo bakterijama, zatim gljivicama, parazitima i na kraju virusima i prionima – koji, poput nekih invazionih armija, napadaju naše ćelije, tkiva i organe, a da onda telo mora da koristi svoje molekule da se bori protiv njih, formirajući sopstvenu odbrambenu armiju, takozvani imuni sistem, vuče korene još iz antičke Grčke, iz koje potiče taj ratnički koncept života.

Prema Lanki antički Grci su razvili istinsku ratničku kulturu. Njihove tadašnje države, na čelu sa Atinom, su bile u stalnim sukobima i vodile beskrajne iscrpljujuće međusobne ratove. Iz takvog ratnohuškačkog mentaliteta razvilo se ekstremno materijalističko poimanje sveukupnog života, koji se svodi na proste materijalne interakcije. Na osnovu takvog tumačenja života bolest se smatrala nekim zlom, čije poreklo je u samom životu i koje napada organizam, iscrpljuje ga, dovodi do degeneracije pojedinih njegovih delova, ne pružajući mu ničega dobrog. Taj materijalistički pogled, i takvo shvatanje bolesti, utemeljeni pre 2,500 godina, protegli se se preko renesanse i kasnijeg prosvetiteljstva, sve do danas, da bi poslužili kao inspiracija savremenoj Rokfelerovoj medicini.

Nije nikakvo čudo da je simbol te medicine grk Asklepije sa svojim štapom oko koga se izuvijala zmija. Asklepije je bio sin Apolona, koji je ostao upamćen kao veoma svestran bog, jer je bio odgovoran za lepotu, svetlost, sunce, muziku i proricanje, a pored toga bio je i iskusni lekar i začetnik medicine, pa mu je kasnije dodeljena i titula boga medicine. Međutim, ipak je Asklepije izabran da predstavlja simbol i ondašnje i današnje medicine. Smatra se da je on bio autentična ličnost. Proslavio se po isceliteljskim moćima, u čemu su mu pomagale upravo zmije, ili savetima, ili travama, to jest lekovima sa čudesnim svojstvima. Tako da zmija, obmotana oko njegovog štapa, predstavlja dvostruku simboliku. Sa jedne strane, kao potencijalna otrovnica predstavlja bolest, a sa druge strane preko trava sa čudesnim svojstvima koje je davala Asklepiju, predstavlja isceliteljku. Mora se priznati, savršena simbolika, iz koje se može naslutiti razlog zašto je Asklepije, sa svojim štapom i zmijom izuvijanom oko njega, izabran da predstavlja današnju medicinu, a ne njegov otac Apolon, Bog medicine.

O otrovima

Ali, postoji u tom kipu još jedna simbolika, koja se nekako provukla neprimećena, a to je strah. Jer zmija u ljudskoj percepciji, zbog mogućnosti da bude i otrovnica, izaziva više strah, nego divljenje. A razloga za strah, barem što se otrova tiče, danas ima daleko više, nego što ih je bilo u antička vremena, u kojima se ukupan broj otrova, osim zmijskih, mogao izbrojati na prste jedne ruke. Danas je broj otrova narastao do nezamislivosti. Tako da se, što se potencijalnog izvora straha tiče, one zmije izuvijane oko Asklepijevog štapa, koje se mogu videti u svakoj apoteci ili  medicinskoj  ustanovi, i ne primećuju u moru otrova sa kojima je moderni čovek okružen.

Skoro sve što taj moderni čovek stavi u svoja usta puno je pesticida, herbicida, antibiotika, hormona rasta, genetski izmenjenog materijala ili hemijskih aditiva za hranu. Sa samo jednom pojedenom jabukomu organizam se unese ko zna koliko opasnih hemikalija korišćenih za njeno uzgajanje i održavanje. Sve naše voće, povrće, žitarice, koštunjavo voće i semenke, gajene su uz primenu veoma otrovnih veštačkih hemijskih  đubriva, pesticida i herbicida. Dakle, čak i kada se konzumira sveže voće i povrće, unose se u organizam male doze otrova. To važi i za meso i mlečne proizvode.

U nekoliko proteklih decenija, teorija da otrovi, ili da se upotrebi termin toksini, koji zvuči još strašnije, izazivaju bolesti, je postala široko rasprostranjeno uverenje. Kao i ostale konvencionalne teorije, i ova se zasniva više na strahu, nego na naučnoj osnovi, i sprečava da se dođe do stvarne istine o nastanku „bolesti” u ljudskimorganizmima. Teorija o toksinima kao izazivačima bolesti nam, prema principima Hamerove Nove nemačke medicine, duguje objašnjenje, zašto određeni toksini izazivaju različite bolesti kod različitih ljudi i zašto neki ljudi na njih reaguju, a drugi ne.

Naravno, da se  sa tim upozorenjeima tvrdi da su toksini bezopasni. Pomenuti toksini koji se nalaze u hrani i ostalim proizvodima koji se  konzumiraju, te oni iz  životne sredine, kao i elektro-magnetna zagađenja, mogu biti štetni. Toksini iz hrane, kao što su pesticidi, herbicidi, konzervansi, aditivi i ostale hemilkalije iscrpljuju telo, što može dovesti do toga da proces isceljenja, uključujući i isceljenje kancera, bude znatno otežan. Takođe, neurotoksini, na primer oni koji se koriste  u zubarstvu i vakcinama (živa, aluminijum, formaldehid, teški metali) mogu prouzrokovati ozbiljna oštećenja nerava i neurološke poremećaje. A da se ne govori o otrovima sadržanim u citostatičkim lekovima (hemoterapija), koji mogu prouzrokovati ozbiljna oštećenja organa, a često i smrt.

S obzirom na tumačenje Nove nemačke medicine da bilo koji kancer počinje neočekivanim biološkim konfliktnim šokom, Dirk Hamerovim sindromom (DHS), koji poput okidača uključuje  onaj, iz mozga koordinisani specijalni, predeterminisani, smisleni biološki program, toksini mogu izazvati bolest kao što je kancer, samo ako su povezani sa DHS-om. Konfliktni šok povezan sa toksinima, na primer, može biti izazvan čitanjem ili slušanjem da „…čak i kada pojedete jabuku vi ste uneli sve te opasne hemikalije…”.

DHS povezan sa toksinima može izazvati brzi „konflikt nesvarljivog zalogaja” („ne mogu da svarim zatrovanu hranu”) rezultirajući „alergijama na hranu”, ili „konflikt strave-prestravljenosti” koji rezultira simptomima na respiratornim organima kao što je astma. Takvo tumačenje može da objasni zašto „alergije” na razne vrste hrane i faktore iz okruženja pogađaju pre svega one ljude koji su najupućeniji u štetnost toksina, i stoga se najviše plaše. Dakle, dolazi se do onog ključnog faktora, a to je strah. Tako interpretirana Hamerova otkrića objašnjavaju protivurečnost po pitanju zašto neki ljudi dobijaju rak ili neku drugu bolest, iako se hrane pravilno i strogo paze da u svoje organizme ne unose toksične materije, dok drugi koji ne vode zdrav život, pa čak i puše, nikada nisu bolesni.

Da se još na kraju napomene da je još davno obavljeno jedno veliko istraživanje, koje je pratilo prehrambene navike 478.000 Evropljana, iz čijih rezultata je otkriveno, da konzumiranje velikih količina voća i povrća ima malo, ili nimalo uticaja na prevenciju raka.

Interesantno i originalno objašnjenje načina na koji otrovi deluju na ljudske organizme dao je pomenuti Hamerov učenik Stefan Lanka. On se slaže da otrovi predstavljaju stvarnu opasnost za organizam,  ali da bi im se suprostavio organizam luči enzime koji ga čiste od otrova. On je to objasnio na primeru alkohola. Ukoliko mlad čovek, koji nikada nije pio veće količine žestokog alkohola, popije odjednom flašu votke, može lako umreti, jer njegov organizam ne poseduje enzime, koji bi mu pomogli da eliminiše tako velike količine alkohola. Ali ukoliko bi nekadašnji prvi predsednik Ruske federacije Boris Jeljcin popio tu istu flašu votke, njemu se ništa loše ne bi desilo, jer, on je poznat po tome da se nije mogao javno nigde pojaviti pre nego što bi popio dve flaše votke. Njegov organizam je tokom višegodišnjeg konzumiranja alkohola istreniran da luči dovoljne količine potrebnih enzima za njegovu efikasnu eliminaciju, što je Jeljcinu omogućilo da, i pored tog silnog alkohola koji je prošao kroz njegov organizam, proživi punih 76 godina, i to, kako bi se reklo, u sreći i veselju.

Isti je slučaj i sa ostalim otrovima, kao što su živa i arsenik. Ako se ti otrovi počnu uzimati u malim količinama, tako da se organizmu omogući da se postepeno navikava na njih stvarajući odgovarajuće enzime, onda se na taj način može nastaviti sa unošenjem otrova, postepeno povećavajući doze, bez opasnosti da će doći do trovanja, jer će organizam također postepeno povećavati količinu izlučenih enzima. Tako se, prema Lanki, stiče imunitet na otrove.

Kao potvrda te teorije može poslužiti i priča o smrti legendarnog ruskog mistika Grigorija Jefimoviča Rasputina. On je, živeći u ona predrevolucionarna vremena u Petrogradu i bivajući uključen u političke spletke, strahovao da bi mogao da bude otrovan. Stoga je na opisani način trenirao svoj organizam na otpornost na razne vrste otrova koji su se u to vreme koristili. Kada su ga knez Jusupov i grupa zaverenika pozvali u jednu palatu sa namerom da ga ubiju, servirajući mu crno vino i kolače, u kojima se nalazila velika količina cijanida, Rasputinu se nije ništa neobično dogodilo, iako je pojeo sve ponuđene kolače. Onda je Jusupov izvadio pištolj i iz neposredne blizine pucao u njega. Rasputin je pao, naizgled mrtav, ali se nakon toga digao i počeo da beži. Zaverenici su ga sustigli i dokrajčili sa još nekoliko metaka. Tako da Rasputin igrom sudbine nije umro od kancera, što se moglo očekivati, s obzirom da je živeo u stalnom strahu da će biti otrovan, već od metaka.

Iz svega navedenog se može izvesti zaključak da toksini nisu toliko opasni za ljudski organizam, jer se on može na njih lako naviknuti i preživeti ih, pogotovu što se, u slučaju ovih modernih otrova iz hrane, radi o malim dozama, ali je mnogo opasniji strah od njih, jer on je opasan čak i kada se primenjuje u malim dozama. Stoga bi se moglo pretpostaviti da sve raširenije i sve glasnije medijsko promovisanje sve većeg broja otkrivenih opasnih potencijalnih toksina u hrani i sredini nije usmereno na informativno pomaganje čovečanstvu, već na širenje konfuzije i straha, koji je u stvari glavni uzročnik bolesti, prema principima Hamerove medicine.

Jer, setimo se da je još davno renesansni filozof Mišel de Montenj (1533-1592) rekao: „Ko je zaražen strahom od bolesti, taj je već bolestan.” Što bi se moglo savršeno uklopiti u onaj naučno dokazan „nocebo efekat”.

O karcinogenima

A kada je o strahu reč, njegova jačina, a time i efikasnost, se mogu pojačavati. Da bi se to postiglo koriste se razne strategije, pa čak i lingvističke. Izmišljaju se i uvode nove reči koje imaju moć pojačavanja utiska, što može da bude itekako korisno, pogotovu kada se radi o jednom tako važnom fenomenu kao što je strah. Jedna od tih reči iz savremenog žargona je: karcinogeni.

Ta reč po definiciji označava sve agense koji „prouzrokuju rak”. Prema tumačenju Nove nemačke medicine tvrdnja da određene hemikalije ili toksini u hrani, okruženju, kozmetici i sredstvima za ličnu higijenu i ostalim proizvodima široke potrošnje izazivaju rak nije nikada naučno dokazna i bazirana je, ili na golim pretpostavkama, ili je takav zaključak izveden iz takozvanih „ispitivanja kancerogena” na  životinjama.

U svetlu Hamerovih otkrića, testiranje na životinjama se ne može ni u kom slučajusmatrati naučno punovažnim, jer životinje na „konfliktne šokove” reaguju istim onim biološkim specijalnim programima, koji pokreću fiziološke promenei izazivaju one takozvane „bolesti”, baš kao što se dešava sa ljudima. Dakle, svaki laboratorijski uslov koji životinju dovede u „konflikt smrtnog straha” rezultiraće rakom pluća, kao što će „konflikt postojanja” dovesti do raka bubrega, i tako dalje. Tvrditi da je određena hemijska supstanca ili toksin uzrok specifičnog karcinoma,  to jest da spada u grupu karcinogena, primer je rđave nauke, jer zanemaruje postavku eksperimenta, percepciju životinja, a pre svega činjenicu da životinje, kao i ljudi, imaju osećanja, i da su u stanju da pate kao i sva druga živa bića.

Koristeći različite vrste životinja kao zamorce u različitim protokolima, eksperimentatori mogu pronaćidokaze koji podržavaju bilo kojupretpostavku. Na primer, istraživači su izvodili čak i tako glupe eksperimentena životinjama kako bi pokazali da li cigarete i izazivaju, ili ne izazivaju rak.

Praksa eksperimentisanja na životinjama u ime medicinskih istraživanja, jedno je od najmračnijih poglavlja u istoriji čovečanstva, posebno u istoriji medicine. Broj životinja koje svakodnevno širom sveta umiru u mukama tokom vivisekcija, procenjuje se na stotine hiljada.Nemilosardnim testiranjem na životinjama, medicinska nauka je napravila listu od preko 1000 navodnih „karcinogena”, dokazujući jedino da su istraživači našli hiljadu načina da isprovociraju konfliktne šokove kod životinja.

Tokom eksperimenta, bespomoćne životinje mogu pretrpeti brojne biološke konflikte: „konflikt napada”, „konflikt smrtnog straha”, „konflikt postojanja”, „teritorijalni konflikt”, „konflikt napuštanja”, „konflikt samopotcenjivanja”,  od kojih svaki prouzrokuje rak! Gerd Hamer je to sumirao u kratkoj rečenici: „Apsolutno nema dokaza da takozvane „karcinogene” materije imaju direktan efekat na bilo koji organbez prethodnog prolaska kroz psihu i mozak.” Da se pojasni, kroz psihu i mozak prolazi prvo reč, pa tek onda materije koje ona označava.

Na kraju, zar se i ljudska bića ne bi mogla smatrati zamorcima, koji zajedno sa pomenutim životinjama, učestvuju u istom eksperimentu. I jedni i drugi su izloženi istovremenom dejstvu otrovnih materija i straha povezanog sa raznim vrstama konflikata. Jer, ne treba zaboraviti da današnji savremeni čovek živi u potpuno neprirodnim uslovima, da je skoro svakodnevno izložen ne samo raznim strahovima, nego i stresnim situacijama, koji izazivaju iste one konflikte od kojih, stradaju i obolevaju od kancera oni životinjski zamorci. Zbog toga bi trebalo uzeti ozbiljno u obzir Hamerove tvrdnje i upitati se na koji način deluju karcinogeni i da li oni mogu uzrokovati rak,  a da  uopšte ne postoje.

O metastazama

I tako, pokušavajući shvatiti na koji način medicina, umesto da leči, stvara bolesti, baveći se strahom kao jednim od najefikasnijih oružja u tom poslu, došli smo do trećeg najvišeg stupnja straha, a to su metastaze. Teorija metastaza je jedna od najistrajnijih dogmi savremene medicine. Prema toj teoriji, „metastatski karcinom” nastaje kada se tumorske ćelije odvoje od primarnog karcinoma i putem krvi ili limfe dospeju u drugi organ, gde prouzrokuju nastanak i rast drugih tumora. Ta teorija, koju alopatska medicina deli sa naturopatskom, proizilazi izone ratničke pretpostavke da su ćelije raka i mikrobi neprijatelji ljudskog organizma, kao i verovanja da je ljudsko telo u stalnom ratu protiv zlih sila koje pokušavaju da mu naškode i unište ga.

Teorija metastazasvaku ćeliju smatra samostalnim organizmom koji se ponaša prema sopstvenom nahođenju, te stoga može u svakom trenutku predstavljati potencijalnog neprijatelja, u potpunosti prenebregavajući činjenicu da svaku ćeliju ljudskog tela kontroliše mozak, „koordinirajući bio-električni sistem”, koji reguliše sve biohemijske procese, uključujući i takozvane „patološke” promene u tkivima i organima i koji predstavlja deo one kreativne inteligencije kojom je protkana čitava priroda, a sa njom i ljudsko telo.

Način na koji mozak kontroliše sve ćelije i procese je prema Hamerovom tumačenju  zasnovan na ontogenetskom principu, što znači da su sva tkiva koja potiču iz istog klicinog lista, to jest istog sloja embrija, kontrolisana iz istog dela mozga. Sva tkiva i organe poreklom od endoderma (pluća, debelo crevo, jetra, pankreas, materica, prostata) kontroliše moždano stablo; sva mezodermna tkiva (mlečne žlezde, jajnici, testisi, kosti, mišići) kontrolišu mali mozak i moždina (medulla cerebri); sva ektodermna tkiva (koža, bronhi, grkljan, grlić, bešika, rektum) kontroliše kora velikog mozga.

Prema tome, svaki rak uključuje veoma specifično područje mozga koje, opet, uključuje tkivo ili organ vezane za konflikt. Ni pod kakvim okolnostima ćelije raka ne mogu da „metastaziraju” u tkivo ili organ koje kontroliše drugo područje mozga koje nije pogođeno konfliktom, niti se ćelije jednog karcinoma mogu proširiti na tkivo koje potiče od drugog klicinog lista. Ćelije raka su apsolutno vezane za organ za koji je mozak aktivirao specijalni biološki program. Zbog toga je ono „zloćudno metastaziranje”, sa kojom konvencionalna medicina plaši svoje pacijente, nemoguće.

Hamerova medicina ne osporava postojanje drugog, ili višestrukih karcinoma. Ali, drugi rak nije uzrokovan „širenjem” malignih ćelija, već je rezultat istovremenih ili dodatnih konflikata koji uključuju organ, koji je biološki povezan sa dotičnim konfliktom. Ovo se, bez izuzetka, odnosi na svaki slučaj raka.

Prema konvencionalnim istraživanjima raka, najčešći „metastatski” karcinomi su oni, koji su se proširili u pluća, jetru, kosti, limfne čvorove i mozak. Hamer ima jednostavno objašnjenje zašto je to tako.Rak pluća biološki je vezan za „konflikt smrtnog straha”. Kao sekundarni rak, on je najčešće rezultat šoka usled dijagnoze ili prognoze, koje se dožive kao smrtna presuda. S obzirom na to da se na hiljade ljudi smrtno plaši dijagnoze ili negativne prognoze: „Imate još tri meseca života”, ne bi trebalo da bude iznenađenje što je rak pluća u modernoj medicini „ubica br.1”. A glavni inicijator je ona magična reč: „metastaze”

Na osnovu veze psiha-mozak-organ, pušenje samo po sebi ne može biti uzrok raka pluća, osim ako pušenje nije povezano sa strahom od smrti – „pušenje ubija”. Toksini iz duvanskog dima, međutim, mogu znatno otežati fazu isceljenja, posebno ako se ona odvija u respiratornom sistemu.

Višestruki karcinomi se takođe javljaju kada jedan DHS aktivira više konflikata. Ako čovek, na primer, izgubi posao, on istovremeno može da doživi „konflikt umiranja od gladi” („ne znam kako ću nabavljati hranu”) i „konflikt postojanja” („moje opstanak je ugrožen”). Svaki konflikt utiče na odgovarajući kontrolni cenatr u mozgu, pa će se, u ovom slučaju, aktivirati dva posebna biološka programa. Ako je konflikt intenzivan, tokom faze aktivnosti konflikta nastaće tumor jetre i tumor bubrega. Kad se konflikt razreši (na primer, nalaženjem novog posla), oba tumore će proći kroz prirodan proces isceljenja.

                                Medicinska propaganda metastatičkog zastrašivanja

Rak kostiju je, po Hamerovim nalazima, povezan sa „konfliktom samopotcenjivanja”, koji onkološki pacijenti obično doživljavaju zbog osećaja da su „bezvredni”. Za vreme faze aktivnosti konflikta, u kostima ili zglobovima, najbližima mestu gde se pacijent oseća „beskorisno, bolesno ili neadekvatno”, započinje dekalcifikacija, to jest gubitak koštanog tkiva, nazvan „osteolitički karcinom kosti”. Ovo objašnjava zašto muškarci nakon dijagnoze raka prostate često dobiju rak kostiju karlice ili slabinske kičme, što je najbliže prostati (60% svih „metastaza u kostima” kod muškaraca vezano je za prostatu). Slično tome, žene koje dožive gubitak sopstvene vrednosti zbog dijagnoze kancera dojke ili unakažujuće mastektomije, obično razviju rak kostiju u rebrima ili grudnoj kosti (70% svih „koštanih metastaza” kod žena povezano je sa rakom dojke). Uzimajući u obzir fizičko i seksualno samopotcenjivanje koje muškarci često osećaju kad su suočeni sa rakom prostate, kao i žene suočene sa rakom dojke, očigledno je zašto su konflikti koji pogađaju kosti tako česti u ovim područjima.

Sa aspekta Hamerovih istraživanja, ni jedna teorija metastaza ne može se naučno dokazati, jer te teorije pretpostavljaju da rak nastaje u telu, gde zdrave ćelije odjednom i bez razloga – navodno mutiraju u „maligne” ćelije. Ovaj koncept propušta bitnu stvar: ne prepoznaje da karcinome, kao i sve druge telesne procese, kontroliše mozak, i da svi kanceri realno potiču iz psihe, kao sastavnog dela ljudske biologije.

Patolozi tvrde da su u stanju da otkriju poreklo sekundarnog karcinoma analizom tkivnih uzoraka koji se dobijaju biopsijom. Trenutna praksa se zasniva na korišćenju bojenja i antitela za identifikaciju proteina koji su tipični za određene tumore. Ova metoda se naziva „imuno-histohemijska tehnika”. Međutim,ovaj postupak ne identifikuje metastazirajuće kancerske ćelije, već samo proteine oslobođene iz tumora. Sa gledišta Nove nemačke medicine, oslobađanje proteina iz tumora je prirodni deo procesa iscelenja, naročito kad tumor razgrađuju bakterije tuberkuloze, što se, naprimer, dešava kod tumora mlečne žlezde. Pošto telo razgrađuje suvišne ćelije, proteini se oslobađaju u krvotok, gde se mogu otkriti već tokom faze aktivnosti konflikta, kada predstavljaju prave tumorske markere. Imuno-histohemijska tehnika otkriva samo te proteine, na osnovu kojih tvrdi da su to žive ćelije raka.

Niko nikada nije video žive ćelije raka u krvi ili limfi onkološkog pacijenta. Identifikovana su samo antitela koja ne dokazuju prisustvo „metastatskih” ćelija raka sposobnih za život. Kao što nikada nije viđeno da se ćelije primarnog tumora prirodno „zakače” za drugo tkivo ili organ i prerastu u novi tumor. U sekundarnom karcinomu pronađena su samo „antitela” ili „proteini”.

Što se metastaziranja tiče, mogu se promoterima te teorije postaviti nezgodna pitanja:

-Ako je tačno da ćelije raka putuju krvotokom, zašto se dobrovoljno data krv ne pregleda na prisustvo kancerskih ćelija, i zašto zdravstveni autoriteti ne upozoravaju javnost na rizik od kontakta sa krvlju pacijenta obolelog od raka?

-Ako je tačno da ćelije raka putuju krvotokom, zašto karcinomi krvnih sudova i srca nisu najčešći karcinomi, budući da su im najviše izloženi?

-Ako je tačno da ćelije raka putuju limfnim sistemom, kako je moguće da se u kostima, statistički jednom od najčešćih mesta metastaza, razvije metastatski tumor, iako se kosti ne snabdevaju limfom?

-Ako je tačno da sekundarne tumore uzrokuju ćelije raka koje migriraju putem krvi ili limfe, zašto ćelije raka primarnog tumora retko putuju u susedna tkiva, na primer, iz materice u grlić ili iz kostiju u najbliže mišiće, nego po pravilu „metastaziraju” u najudaljenije delove tela?

A što se „metastaza na mozgu” tiče Hamer je još osamdesetih godina prošlog veka ustanovio da takozvani “tumori mozga” nisu, kako se pretpostavlja, abnormalne izrasline u mozgu, već glija-ćelije (vezivno tkivo mozga) koje se prirodno razmnožavaju u drugoj fazi isceljenja, i to tačno u području mozga, koje, zajedno sa organom koji se leči, takođe prolazi kroz proces popravke. Ovaj proces obnove u određenom kontrolnom centru mozga javlja se tokom svake faze isceljenja, bilo da je u pitanju kožni osip, hemoroidi, obična prehlada, infekcija bešike ili rak.To je jasan pokazatelj da je konflikt razrešen, i da su psiha, mozak i organ u istovremenom isceljenju.

O biologiji posle Hamera

Dakle, Gerd Hamer je pokazao na koji način funkcionišu strahovi, kao najefikasnija i najubojitija oružja medicine, namenjena nažalost ne za lečenje, nego za izazivanje bolesti, uključijući  i onaj treći, najviši stupanj straha, otelovljen u metastazama, nagoveštavajući tako da je ljudski život itekako moguć i bez strahova, ukoliko se utemelji na potpuno novim biološkim principima. On bi se stoga mogao nazvati utemeljiteljem jedne potpuno nove biologije, iz koje su konačno izbrisani strah i zloćudnost. Zbog toga Lanka za njega tvrdi da je najznačajniji naučnik i biolog svih vremena, smatrajući ga  prvim u poslednjih 2,500 godina, barem što se Evrope tiče, koji je iz medicine i biologije izbrisao koncept zla.

Posle njega niko više nema razloga da se boji bolesti. Sa odgovarajućim razumevanjem za sve takozvane bolesti postoji rešenje. Prema njegovoj biologiji  u čitavoj prirodi ne postoji nešto kao što je patogen, koji je sposoban da izvrši iznenadnu invaziju na telo i da ga, prodrevši u njega, iscrpi, a ukoliko se ono ne odbrani, i uništi. Hamer je objasnio da ono što se naziva bolestima predstavlja delovanje korisnih programa prirode, na prvi pogled komplikovanih, ali lako razumljivih, sa punim biološkim značenjem, koji se aktiviraju sa svrhom da nam pomognu da preživimo krizne situacije uzrokovane konfliktima. Hamerova otkrića bi se trebala, prema Lanki, smatrati Biblijom nove biologije. To je i razlog zašto on često za tu novu biologiju koristi izraz „Biologija posle Hamera”.

O medicini posle Hamera

Ali, shodno tome, zar nije došlo vreme da počnemo govoriti i o „Medicini posle Hamera”. Simbol one medicine pre Hamera bila je zmija izuvijana oko Asklepijevog štapa, koja je istovremeno predstavljala i otrov, to jest zlo, i protiv-otrov, to jest lek, koji se na kraju i sam pretvorio u otrov. Nakon što ona boginja osvete Nemeza, koju je još pre pola veka najavio Ivan Ilič u knjizi „Medicinska Nemeza”, kazni sve one koji su od medicine napravili mašinu za zastrašivanje, a od lekova otrove, onda bi simbol te nove medicine, iz koje je Hamer isterao strah i otrove, mogla biti Asklepijeva kćerka Higija, koja je, za razliku od njenog oca, umesto lečenja preporučivala prevenciju bolesti održavanjem ravnoteže i harmonije, kako one unutrašnje, tako i sa okolinom.

To je na upečatljiv način sažeo francuski renesansni filozof Mišel de Montenj (1533-1592) u samo jednoj rečenici:

„Duša u kojoj je filozofija istinski udomaćena svojim će zdravljem učiniti zdravim i telo. Njen mir i njeno zadovoljstvo isijavaće iz njega, te će ona na svoju sliku i priliku oblikovati i vanjsku pojavnost, i nju saobrazno tome opremiti umerenom čašću, živahnim i veselim nastupom i zadovoljnim i ljubaznim držanjem…”

Zar se u ljupkoj glavici zmije iz Higijinog krila, na čijim ustima se može nazreti i osmeh, a koja je u međuvremenu pretrpela metamorfozu, pretvorivši se od one preteće zmije sa Asklepijevog štapa u simbol te nove „Medicine posle Hamera”, ne naslućuje sve to što je Montenj rekao, a što bi trebalo da predstavlja samu suštinu te medicine, ali ne samo medicine, nego i života samog.