Piše: Milorad Ulemek Legija
Na Institutu za bezbednost je vladala nekakva čudna tišina. Činilo mi se kao da je i mrak nekako gušći. Jedva je ponegde bilo svetla.
Debeli je šetao hodnikom zgrade u kojoj smo bili smešteni. Bio je jako nervozan. Kada je video da ulazim u zgradu, odmah se zaputi ka meni.
– Vojska nas je opkolila! – odmah je ispalio.
– Idi, baba! – odgovorio sam. On se izbečio. – Pa šta tu ima novo, svuda okolo su vojni objekti – rekao sam onako zezajući se.
– Ne, doveli su tenkove i one… kako se zovu…
Nisam znao na šta misli.
– „Prage“! – ispalio je.
E, sad sam se i ja uozbiljio. Potom smo ušli u njegovu kancelariju i on je zatvorio vrata. Nije palio svetlo. Kroz prozor je u prostoriju ulazilo samo nešto noćnog svetla. Bili smo kao dve senke.
– Nema Radeta! (Mislio je na načelnika.) Otišao je pre nekoliko sati do Pavkovića i sekretarica mi je rekla da je nedostupan – sipao je Debeli šapatom informacije, kao da nam vojni diverzanti čuče pod prozorom.
– Možda je otišao kod Slobe?! – pokušao sam.
– Nije, sekretarica mi je rekla da ga je zvao Pavković i da je otišao u Generalštab.
Motao sam u glavi, šta bi sve to moglo da znači. Verovatno ništa. Ali, ovo su bila blesava vremena.
– Upali svetlo, ući će neko, pa će pomisliti da smo nastrani, ovako u mraku. Mada i nisi nekakva prilika – pokušao sam da okrenem na šalu. Kada je upalio stonu lampu, video sam da je ozbiljan.
– Otkud ta „priča“ sa tenkovima i „pragama“? – pitao sam.
– Momak, koji je bio na straži, javio je da su cevi uperene ovamo prema nama. Takođe, doterali su jednu „pragu“ na njihov ulaz i uperili cev na našu prijavnicu.
– To ne mora ništa da znači – prekinu me u po rečenice zvonjava telefona. Baš sam u ove dane mrzeo telefon, jer je retko donosio dobre vesti. Debeli se javio. Slušao je nekoliko trenutaka, a onda mi je pružio slušalicu. S one strane je bila načelnikova sekretarica. Slušao sam je nekoliko sekundi i onda Debelom vratio slušalicu.
– Rekla mi je da je zvao šef i tražio da dođem u Generalštab. Debeli se izbečio.
– Nemoj da ideš!
– Šta ti je?! Kako da ne idem?!
– Možda su Radeta zarobili, pa sad hoće i tebe?! – ispalio je Debeli. Morao sam da se nasmejem.
– Pa, šta onda? Čemu to vodi? Služba ima zamenika, ja imam operativnog pomoćnika. Šta bi time postigli? Ne bi se Zemlja zaustavila ili prestala da se okreće. A nešto i ne verujem da bi Pavković išao baš dotle. Debeli me je slušao.
– Ja ne bih išao.
– Pa, to nije problem, nisu te ni zvali – ustao sam smejući se, izašao na hodnik i pozvao dežurnog. Rekao sam mu da zove majora Petrakovića. Pre nego što sam krenuo, dao sam svome operativnom pomoćniku detaljne instrukcije o tome šta da radi ukoliko se ja do jutra ne vratim.
Za neka tri minuta sam stigao do kapije Generalštaba. Postavka standardna: tri džipa i na ulazu Vojna policija. Stajemo i prilazi nam jedan vojnik. Kroz poluotvoren prozor mu se predstavljam i objašljavam zbog čega sam ovde. Kaže da sačekamo. Odlazi u prijavnicu. Vraća se ubrzo i kaže da mogu da uđem samo ja, a da ostali moraju da ostanu napolju. Gledam u njega cereći se.
– Ne bih rekao, momčino! – cimam mobilni i zovem načelnika. Dostupan je, zvoni. Javlja se. Pita me gde sam. Objašnjavam mu celu situaciju. Kaže mi da sačekam. Čuje se žamor u pozadini. Čujem da priča sa nekim. Neću da ostavim momke napolju iz principa. Nema to veze ni sa čim drugim. Taman neka nas je i deset džipova, ne bismo mogli ništa da uradimo, niti nam je to bila namera. Ali, princip je princip. Meni nije problem i da sam uđem, ali neću, opet iz principa. Nisam ja neko kuče sa ulice. „Biće to u redu“, čujem glas sa druge strane i veza se prekida. U tom trenutku, momak koji je stajao pored džipa, otrča ponovo u prijavnicu. Posle pet sekundi rampa se diže. Krećem, a onda stajem i trubim. Momak izviruje kroz prozorče.
– Je l’ svi? – pitam ga, iako znam da možemo da ućemo svi. On klima glavom.
Cerim se i dajem gas.
– Vidiš – kažem Saletu, koji sedi do mene – lepa reč i vojnička vrata otvara. Nije mu smešno. Inače, ovih dana su svi nekako ozbiljni. Dobro, desilo se neviđeno sranje, „državni udar“ i sve to, ali to nije razlog da se prestane sa zajebancijom. Ako smo se non-stop zajebavali za vreme rata, što ne bismo mogli i sada?!
Vozim do glavne zgrade, koja je u potpunom mraku. Stajemo ispred glavnog ulaza. Hol zgrade je u mraku. Pitam se da li sam došao na pravo mesto. Kroz glavu mi prolazi scena kako je ovo „navlakuša“ i kako iz mraka iskaču maskirani likovi i sve nas zarobljavaju, što ne bi bilo teško, jer smo ovako u džipovima kao glineni golubovi.
* * *
Kroz mrakom zastrta vrata promaknu senka i mahnu nam sa vrha stepeništa. Spuštam prozor i čujem da nam vojnik u punoj ratnoj opremi govori da idemo na zadnji ulaz. Vozim oko zgrade, stajem na pistu za postrojavanje. Mračna je i pusta i velika. Uspomene mi naviru. Devedeset i druge, helikopter nas je, po poletanju iz Sarajeva, istovario na ovoj pisti. Tada Generalštab nije bio na ovoj lokaciji. Bila su to neka druga vremena.
Ostalima kažem da ostanu u vozilima. Na zadnjem ulazu gori samo jedna mala, čkiljava sijalica. To je neki sporedni ulaz. Dolazio sam tu nekoliko puta ranije, kada smo imali nekakvu zajedničku obuku sa 63. padobranskom. Ulazim unutra. U malom holu zatičem tridesetak momaka pod punom ratnom opremom. Sede za stolovima ili u uglovima hola. Na trenutak sam zbunjen. Po oznakama vidim da pripadaju „kobrama“. Moja zbunjenost je trajgla samo tren. Javljam im se, i nekolicina mi odgovara. Pojavljuje se Kljaja, njihov komandant. Poznajemo se od ranije. Kaže mi da pođem sa njim. Idemo kroz neke totalno mračne hodnike. Ulazimo u jednu mračnu prostoriju u kojoj nema nikoga. To nije to, nastavljamo dalje. Ne znam zbog čega, ali mi kroz glavu prolazi scena iz filma „Dobri momci“, kada lik treba da bude iniciran u mafiju i vode ga isto ovako. Kada ga dovedu do jedne prostorije, on ulazi unutra misleći da ga tu čekaju zbog prijema, a onda na podu ugleda najlon i shvata da će biti ubijen. Kaže: „O, sranje!“, i to su mu bile poslednje reči. Smejem se. Dolazimo do nekih vrata i Kljaja ih otvara. Unutra gori svetlo. Ne znam zašto, ali prvo gledam u pod. Tražim najlon. Ulazim unutra i vidim da oko dugačkog stola, koji je postavljen za večeru i na kome je brdo jela, sedi Pavković i svita. Načelnika uočavam tek kada sam ušao. Sedi okrenut leđima. Od prisutnih, jedino lično poznajem Pavkovića i generala Đakovića. Ovaj poslednji je sada glavni bezbednjak u Vojsci. Znamo se još iz Krajine, iz devedesetih. Ostale znam onako iz viđenja. Pozdravljam se sa svima i Pavković mi pokazuje da sednem. Sedam pored načelnika. Gledam u ovo jelo na stolu i voda mi curi na usta, gladan sam kao vuk. Pavković odmah „puca“, bez uvoda.
– Znači, prešao si na njihovu stranu?!
„Evo, kreće opet tirada“, mislim u sebi. Izgubio sam apetit. Gledamo se u oči. Brzim pogledom prelećem preko ostalih. Njikove face su kao u Sfinge.
– Na čiju, „njihovu“? – uzvraćam kontra pitanjem i već počinjem da se nerviram.
– Na njihovu, na stranu pučista. Znamo sve i da se viđaš sa Đinđićem i šta si sa njim dogovarao, znamo sve. Znamo da se spremaš da nas napadneš sa Jedinicom i sve ostale planove znamo.
Gledam ga u neverici. Da nije tužno, bilo bi stvarno smešno. Pavkovića znam od devedeset i osme sa Kosova. Tada je bio general-major i bio je na mestu komandanta Prištinskog korpusa. Uvek sam ga video kao salonskog oficira i pomalo kao manekena. Imao je dosta dobrih kvaliteta i znanja, ali mi je uvek bio pomalo teatralni karijerista. Zbog karijere je bio spreman da gazi preko mrtvih.
Sada sam slušao njegovu tiradu o tome kako on sve zna i kako me upozorava da se ne igram sa vatrom i da povedem računa šta ubuduće radim. Govori mi da je od sada zabranjeno da naši helikopteri lete iznad grada, a da dva borbena helikoptera MI-24 ne smeju uopšte da polete. Za divno čudo, ne osećam onaj bes i ludilo, koji su me spopadali kada mi je nešto slično, samo na malo finiji način, deklamovao danas u toku popodneva i moj načelnik, koji sada sedi pored mene i ćuti. Pošto se Pavkovićeva tirada upozorenja i pretnji nastavljala, nabadam jedan teleći medaljon na viljušku i trpam ga celog u usta. Tu je on popizdeo i povisio glas, nastavljajući dalje da sipa drvlje i kamenje. Žvaćem polako i uživam u ukusu medaljona i sosa od pečurki, kojim je medaljon preliven. Kroz glavu mi prolazi da ako preživim ovu tiradu, moraću, pošto se sva ova sranja završe, da odem do Kluba književnika i kod Bude poručim najbolje teleće medaljone u gradu.
Slušam na jedno uvo što mi Pavković govori. Ovo samo potvrćuje moju raniju sumnju da Vojska, u najbližem Đinđićevom okruženju, ima svoga saradnika. I već vidim kako je išla „priča“. Đinćić je, posle onih naših sastanaka, prepričavao naše razgovore, možda je malo i dodao da bi sve bilo ubedljivije, onda je to „prežvakano“, preko nekoliko usta i poslato, u delimično izmenjenoj formi od strane njihove policije u Vojsku. Onda je onaj, koji je primio informaciju, to opet malo obradio, pa poslao dalje. Na kraju je ona kao takva, da sam se ja sa Đinđićem dogovorio da napadnem Vojsku, stigla do Pavkovića. Što nije imalo veze sa mozgom, ali to više nije bilo bitno.
Sada sam razmišljao o tome da li je Pavković stvarno sve to primio zdravo za gotovo ili sada preko ove male tirade, koja na mene nije ostavljala neki poseban utisak, želeo da malo učvrsti svoj autoritet pred svojim nadležnim saradnicima. Nab’o sam još jedan teleći medaljon. Nikada mi nije bio jasan taj animozitet izmeću Vojske i Službe. Čovek bi pomislio da te dve institucije rade za dve različite države, kao da nismo bili na istom zadatku. Godinama je trajao taj tihi rat u nadmudrivanju.
Godinama sam, posle povratka u zemlju, zapažao da vlada neka netrpeljivost između njih, nisam mogao da shvatim zašto je to tako. Tek sam na Kosovu skapirao da je to stvar ega, a on je zajebana stvar. Obično se ego odnosi na ono „ja“; mećutim, ovde, kada je reč o dvema institucijama, on se pretvorio u „mi“. Naravno, svačiji ego je različit. Zavisi od osobe do osobe, ali činjenica je i da svaki ego ima i svoju strukturu. Onaj naš „balkanski“ ego je bio posebna „priča“. Mada se u suštini egoi razlikuju samo spolja, na površini. U suštini su isti. Svaki ego se bori za svoj opstanak i da bi održao ideju o sebi, potrebna mu je suprotna misao o drugima. I, eto, zašto se večeras dešava da i mi ovde, u ovoj prostoriji – u kojoj sede možda najodgovorniji ljudi u državi i koji umesto da razumno razgovaraju o tome šta i kako dalje u jednoj vanrednoj situaciji – raspravljamo, metaforički rečeno, o tome čiji je „Miško“ veći.
* * *
Kada je Pavković završio svoju tiradu, zavalio se nazad u stolicu i gledao me. Ja sam žvakao svoj medaljon. Načelnik je hteo da odgovori na sve ovo drvlje i kamenje, ali sam, pošto sam progutao zalogaj, podigao ruku, što je trebalo da znači da ću sam reći šta imam da kažem. Sad su svi gledali u mene. Razvukao sam kez i otpočeo:
– Gospodine generale, prvo moram da Vam se zahvalim na počasti koju ste mi ukazali, kako meni, tako i Jedinici. Meni je zaista velika čast da jedna tako mala jedinica, kojom ja komandujem, može da izazove takvu paniku, nemir i nelagodu kod institucije koja se zove Vojska i kojom Vi komandujete. To znači da vredimo nešto i da bi na nas trebalo obratiti pažnju. Meni to baš, kao komandantu, i te kako imponuje. Druga stvar, zaista ne znam šta ste mislili da postignete tim Vašim malim govorom?! Ali, moram da kažem da me niste ni uplašili niti -impresionirali. Treće, mislio sam da, i pored toga što pripadamo različitim službama, Vi i ja imamo nešto zajedničko, posle svih ovih godina borbe za istu stvar. Žao mi je što Vaše službe bezbednosti nisu napravile bolju procenu moje ličnosti. A trebalo je upravo zato što znam da se bave sa mojom nadležnošću, još od moga dolaska iz Legije stranaca. Ne znam koji su Vaši izvori informacija, ali to je sada nebitno, jer informacije koje ste dobili u velikoj meri su pogrešne. Dok sam Vas slušao, pomislio sam kako bi „druga“ strana likovala da sada može da nas vidi i čuje. A samim tim, da se ovaj razgovor odvija na ovaj način, „oni“ bi mogli da budu više nego zadovoljni, jer ja ovu situaciju nikako drugačije ne mogu da razumem nego kao seme razdora. Smatram da smo svi u ovoj prostoriji vrhunski profesionalci i da smo svi potpuno svesni situacije koja se trenutno odvija na ulicama glavnog grada.
Bio sam potpuno smiren i nisam ni sam znao odakle mi izviru sva ova sranja, što sam ih izgovarao. Primetio sam kako me načelnik posmatra s pažnjom.
– Uopšte Vam ne zameram na Vašoj malopređašnjoj „paljbi“, ali moram da Vam kažem i ovo. Dok sam ja komandant Jedinice, nijedan pripadnik neće ni popreko pogledati bilo kog pripadnika Vojske, a kamoli nešto drugo. U tu temu ne želim dublje da ulazim, jer ona zadire duboko u moje dostojanstvo i moju oficirsku čast. Što se tiče naših helikoptera, oni su u protekla dva dana poletali isključivo radi izviđanja. Ona dva borbena helikoptera, nisu uopšte poletala, niti će. Ne zato što ste Vi to malopre zabranili, već zato što u sadašnjoj situaciji ne vidim nikakvu svrhu da se oni upotrebljavaju, posebno ne nad glavnim gradom. Pošto vidim da sam u istom danu nekako na uvijen način dva puta proglašen za nekog ko je, navodno, izdao nekoga ili nešto, mada mi to niko nije direktno rekao, ali za ove dve godine sam naučio da čitam između redova, želim da kažem i ovo. Ja nisam nikoga izdao. Postupio sam i postupam onako kako mislim da bi trebalo, shodno trenutnoj situaciji. Da li je to ispravno ili nije, to će da pokaže vreme i sud istorije?
* * *
Na Institut bezbednosti sam se vratio oko pola tri. Debeli je bio kao na iglama. Kada me je ugledao, samo se nakezio. Posle moje tirade, koja se odvijala u prvom satu razgovora u Generalštabu, razgovor je uplovio u mirnije vode. Pričali smo o svemu i svačemu. Na rastanku smo zaključili da bi trebalo da ostanemo na vezi i da sve informacije proveravamo i upoređujemo. Nismo se baš zakleli na večnu vernost i ljubav, ali načelno je postignuta nekakva saglasnost. Bio sam mrtav umoran. Već tri dana sam spavao u epizodama. Bracanoviću sam samo telegrafski ispričao kako se sastanak odvijao. Zavukao sam se u svoju kancelariju i srušio na vreću za spavanje. Ali, nije mi se dalo. Oko pola šest, zazvonio je moj mobilni telefon. Bio je opet Dušan. On kao da se pretplatio za ove rane pozive. Sada je već bilo očigledno da je on bio veza izmeću Đinđića i mene. Našli smo se na autoputu, u blizini aerodroma. Ponovo su me odveli u Surčin. Ovoga puta smo otišli u kuću Dragoljuba Markovića, Đinđićevog kuma. Bilo je to impresivno zdanje. Tamo sam zatekao Đinđića i Čedu, koji su doručkovali. Ponudili su i mene. Zahvalio sam se i objasnio da sam kasno večerao. Čim sam seo i popio gutljaj čaja, Đinđić mi je rekao da je Pavković dobio od Miloševića nekakav spisak, na kojem su bila imena svih iz DOS-a i još neka i naredio mu da svi oni budu likvidirani. I pitao me je da li ja znam nešto o tome spisku. Gledao sam ga preko ruba šoljice. Izgleda da su ovo igre bez granica. Zajebanciji nije bilo kraja.
– Po mome mšljenju to je čista patka – rekao sam i nastavio da srčem čaj. I kako se to kasnije ispostavilo, i bila je. To je bio samo jedan od Pavkovićevih „izuma“, ne bi li i on sebe predstavio u nekom svetlu, vezanom za učinke revolucije. Verovatno u to vreme on nije mogao da se pomiri sa činjenicom da on nije, na Petog oktobra, odigrao najznačajniju ulogu u svim onim događanjima, pa je onda, u danima koji su usledili, izmišljao razne „priče“, koje su meću svim učesnicima dizale tenziju, a on je bio taj koji je sve to posle smirivao. Tako je i bilo sa tim spiskom, pogotovo što taj spisak niko nije video. Meni je odmah bilo smešno što mu, navodno, Milošević šalje taj spisak. Da je to trebalo da se dogodi u toku godine pred ove izbore, pa bi to možda i imalo nekog smisla, gledano sa jedne strane, ali ovako, posle svega, to je bila totalna glupost. Drugo, niti Pavković, niti Vojska nisu imali ljude za tako nešto. I sama činjenica da je, navodno, dobio spisak, ukazuje da je to obična glupost. Takve stvari se ne stavljaju na spisak, pogotovo ih ne bi stavio Milošević, za koga se znalo da izbegava da potpisuje i redovne zakonske naredbe, a kamoli ovako nešto.
Sve ovo sam nekako objasnio Đinđiću i to ga je malo umirilo, mada ne sasvim. Oni su imali i dalje neki „trip“ da će se dogoditi nekakav kontranapad i da cela ova „priča“ nije završena. Ponovo sam mu objasnio da neće biti nikakvog kontranapada i da je sada ovako kako je. Oni bi trebalo da rade na tome da se stvari vrate u nekakvo stabilno i funkcionalno stanje. U njegovim očima se ogledalo razumevanje, ali i nesigurnost. Kada su završili sa doručkom, predložili su da pređemo, tu u Surčinu, u prostorije koje su pripadale Dragoljubu Markoviću, jer su se plašili da mu je kuća, u kojoj smo se nalazili, ozvučena, što je bilo i moguće. Po dolasku u te prostorije, u kojima je, kako rekoše, bilo sedište Markovićevih firmi, Đinđić mi je, čim smo se smestili, rekao da bi trebalo da zovnem one iz Službe i da im kažem da odmah prekinu prisluškivanje svih lidera DOS-a. Bio sam malo zatečen ovim zahtevom. U prostoriji je vladao tajac. Pridružio nam se i Goran Vesić, za koga su rekli da je inkognito došao iz Crne Gore. Tek posle sam saznao kakva je bila njegova uloga u celoj ovoj „priči“ oko Petog oktobra. Naime, on je za vreme prevrata boravio u Crnoj Gori i sa njim je bila grupa od tridesetak ljudi, uglavnom plaćenika, meću kojima je bilo i dosta stranaca, uglavnom Engleza i Amerikanaca. U slučaju da puč ne uspe, trebalo je da doću u Beograd i da sa određenim snagama počnu da seju haos. Svakako to je bila ideja DOS-ovih mentora, koji nisu hteli ništa da prepuste slučaju. Trebalo je da oni pokušaju da izvuku lidere DOS-a, u slučaju da puč ne uspe i ako se oni nađu u „neobranom grožđu“. To je bio svojevrsni mali komandogrup, na čijem čelu je bio operativac DOS-a Vesić. Mećutim, kako su se stvari odvijale povoljno, bio je nepotreban angažman tog grupa, pa je i prestao da postoji.
Kada je tišina upila zahtev koji je izrekao Đinđić, rekao sam im da to što traže od mene nije pod mojom ingerencijom i da ja nemam nikakvih dodirnih tačaka sa tim delovima Službe. Sedma uprava, koja se, inače, bavila operativnim merama, bila je pod direktnom ingerencijom načelnika Službe. To je, ujedno, bio i najdosledniji deo Službe, tako da ja nisam imao nikakvih ovlašćenja da načelniku te Uprave izdajem bilo kakva naređenja. Čak nisam ni znao ko je taj čovek. Postojao je i Prislušni centar u Beogradskom centru, ali ni tu nisam imao nikakvih nadležnosti. Rekao sam im da to može da uradi samo načelnik Službe i niko drugi. Đinđić mi je na to rekao da bi ipak trebalo pokušati, jer oni posle svega neće više tolerisati da i dalje budu prisluškivani od strane Službe i da su, ako je potrebno, spremni da pošalju i određene grupe da upadnu u centre i preuzmu ih. Ponovio sam mu da je to, što se tiče upada u ovakve službe, neprihvatljivo i da smo već o tome razgovarali. Odgovorio mi je da se slaže sa mnom, ali da je veliki pritisak i da se to pitanje mora rešiti.
Ja sam celu tu „priču“ shvatio kao jednu igru oko uspostavljanja autoriteta na trenutnoj sceni. Shvatio sam da ovi iz DOS-a žele da maksimalno iskoriste ludilo i haos, koji su nastali Petog oktobra, i da zauzmu što bolje pozicije za nastavak preuzimanja vlasti. Kroz glavu su mi prošle Bracanovićeve reči, da se sada, u ovim danima, treba dobro čuvati spletki i igara koje će se dešavati.
* * *
Bili smo na putu ka Palati Federacije. Đinđić mi je malopre saopštio da je Koštunica izrazio želju da se vidi sa mnom. Došli smo na zadnji ulaz Palate, sa dunavske strane. Dok mi je Đinđić toga jutra predlagao kako bi trebalo da se vidim sa Koštunicom, pitao me je da li postoji neki protokolarni poklon, koji bi mu odneo, a koji predstavlja Jedinicu. Rekao sam mu da mi baš nismo do sada predviđali poklon, koji bismo uručivali predsednicimia, ali da ćemo već nešto naći.
Koštunici sam poklonio Zakletvu Jedinice, koja je bila uramljena na velikoj ploči. Kada smo se zaustavili isprsd ulaza Palate, sa nama je krenuo i Dušan Spasojević. On se izgleda, zajedno sa Ljubišom Buhom, zalepio za Đinđića i nisu ga puštali. Očekivao sam da će mu Đinđić reći da nas sačeka tu kod vozila, zajedno sa ostalima iz svoje pratnje, ali on je već ušao u zgradu. Pre toga sam Dušanu predložio da bi možda trebalo da ostane tu, ali je on zgrabio onu Zakletvu iz mojih ruku i ušao u zgradu.
Došli smo do neke prostorije, rekli su mi da sačekam. Đinđić i Dušan su otišli, zajedno prošavši kroz jedna vrata. Inače, Koštunica je ušao u Palatu Federacije (SIV) odmah posle Petog oktobra, ali se u nju još nije, kako bi se to reklo, zvanično uselio, ali je bio tu.
Stajao sam i gledao oko sebe. Bio sam u toj ogromnoj zgradi, u kojoj su nekada sedeli i radili samo povlašćeni partijski funkcioneri. Nekada, je običan svet ovo zdanje obilazio u širokom krugu, a sada, eto, i ja sam tu. Gledao sam kroz prozor kada je ušao neki lik i nakašljao se. Okrenuo sam se i video kako me odmerava od glave do pete. Na sebi sam imao maskirni kombinezon. Rekao je da će me Predsednik primiti za koji minut. Nisam znao kuda su otšili Đinđić i Dušan. Onda je taj lik pružio ruku. Pokazivao je na moj pištolj. Valjda je to značilo da mu ga predam. I dalje sam stajao, ne pomerajući se. Iznervirao me je sam taj negov gest, kojim mi je stavio do znanja da kod Predsednika ne mogu da uđem naoružan. Rekoh mu da mu pištolj neću da dam. Hteo sam da mu kažem i to da nisam neko šugavo pseto, koje je sa ulice zalutalo ovde, ali sam oćutao. Lik se unervozio i počeo da mi govori nešto o protokolu. Ponovo sam se okrenuo prozoru, ignorišući ga. On je i dalje stajao na sred prostorije i nastavio da kenja. U tom momentu su se otvorila jedna bočna vrata i na njima se pojavio Koštunica. Video sam Đinđića iza njega. Predstavio sam se novom Predsedniku i on mi je rekao da uđem u drugu prostoriju. Onaj lik je počeo da objašnjava kako sam naoružan, ali mu je Đinđić rekao da može da nas ostavi. Ovaj se povukao kao pokislo kuče. Ova druga prostorija je bila još manja nego prva. Uopšte mi nije ličilo na kabinet Predsednika. Tu su bili: sto i tri fotelje. U jednoj je sedeo Dušan i smeškao se. Predao sam Koštunici uramljenu Zakletvu, koju sam u zgradi preuzeo od Dušana, i objasnio mu šta je to. Kada smo seli, Koštunica je rekao da nema mnogo vremena, jer ima mnogo obaveza, i onda mi je rekao da je trebalo da se najavim i da bi mi onda posvetio više pažnje. Pogledao sam pomalo zbunjeno u Đinđića, koji je brzo presekao temu, prešavši na neku neobaveznu priču. Tada sam shvatio da me Koštunica nije ni zvao, već da sam ovde doveden, kao mečka. Samo sam se nasmešio i rekao da ga ne bih više zadržavao. Pogledali smo se i ja sam krenuo napolje. Dok sam silazio niz stepenice, rekao sam Đinđiću da je mogao ovo da odradi i na drugačiji način. Video sam da mu je bilo malo neprijatno. Rekao mi je da su bile takve okolnosti. Ispred Palate smo se pozdravili i ja sam seo u svoj džip i dao gas. Nekakav bes je počeo da me obuzima. Tačno sam mogao da sklopim „priču“. Njemu su rekli da ja tražim da se vidim si njim, a meni su rekli da on želi da me vidi. Klasika! Zato sam one noći i pitao Đinđića da li je on tražio da se vidimo. I sada je upravo na meni primenjen taj truli fazon.
Dok sam stajao na semaforu kod CK-zdanja, osećao sam da se pušim od bssa.
– Zeleno! – reče mi Sale, koji je sedeo pokraj mene.
I dalje sam stajao. A onda sam prasnuo u smeh. Pratioci, koji su bili sa mnom u džipu, samo su na brzinu izmenili značajne poglede. „E, pa dobro došao ‘kralju politike’, Milorade!“, rekao sam u sebi i dao gas.
* * *
Milošević je ipak priznao Koštuničinu pobedu. Saznali smo da se čak i nasamo sastao sa njim i to posredstvom Pavkovića. Nisam mogao ni da sanjam da će biti drugačije. Gledali smo na televiziji Miloševićev govor, kojim se on, na neki način, opraštao od vlasti. Sve ono što je govorio bilo je tačno, ali je bilo kasno za tu vrstu govora. Svi smo već hteli da se završi ovaj haos, koji je vladao već tri dana, i da se stanje vrati u neku normalu. Već su svi bili smoreni od iščekivanja i raznih prepucavanja, od tajnih sastanaka i dogovora. Uniformu i čizme nisam skidao tri dana. Isto toliko nisam video decu. Tako je bilo i sa ostalim momcima. Jedva smo čekali da se vratimo u Kulu i da nastavimo tamo gde smo stali. Mada smo znali da više nikada neće biti po istom. U toku dana dobio sam poziv da Đinđić i Čović hoće da se sastanu sa Radetom Markovićem. Za mesto sastanka bila je odrećena firma FMP, na Čukaričkoj padini. Sa Bracanovićem sam tražio da me načelnik primi, kako bi mu preneo ovu poruku. On me je pitao da li zanam razlog toga sastanka. Nisam znao, i to sam mu i rekao.
Stigli smo ispred firme FMP, Čovićeve firme, u zakazano vreme. Đinđić i Čović su već bili tamo. Seli smo u neku salu, koja je verovatno služila za sastanke. Nas trojica sa jedne strane dugačkog stola, a njih dvojica sa druge. Posle upoznavanja, Đinđić je odmah prešao na stvar. Rekao je Markoviću da bi Služba trebalo da skine sve lidere DOS-a sa prisluškivanja i sve one koji su bili u toj opozicionoj „priči“. To Markoviću nije bio prvi glas, jer sam mu ja preneo šta je od mene traženo na jednom sastanku sa Đinđićem, tako da je on znao šta će se pojaviti sada kao zahtev. Zato je rekao da to neće biti problem i da će čim se vrati u sedište Službe proveriti ko je od njih „na merama“ i narediti da se skine. Ako su i bili iznenađeni, ničim to nisu pokazivali. Možda su mislili da će sada morati da se nadmudruju oko postavljenog zahteva, ali je Marković tako olako prešao preko toga i izašao im u susret. Biće da je i on osetio da sada duvaju drugačiji vetrovi i da oko nekih stvari nema potrebe zatezati.
Drugi Đinđićev zahtev bio je da Marković podnese ostavku na mesto načelnika Službe. Taj zahtev je odjeknuo kao pucanj biča u praznoj sali, u kojoj smo sedeli nas petorica. Posle kraće tišine, koja se meni činila vrlo duga, Marković je rekao da je on svoju ostavku već ponudio, ali da je ona odbijena i da mu je rečeno da do daljnjeg ostane na svome mestu. Kada ga je Čović pitao kome je ponudio ostavku i ko mu je to rekao, Marković je odgovorio da se bio sreo sa Koštunicom. Na pomen Koštuničinog imena, ova dvojica nisu uspela da sakriju da su iznenađeni. Bukvalno su ostali bez teksta. Nastala tišina je prosto bila neprijatna. I ja sam bio iznenađen, ali sam se trudio da to ni na kakav način ne pokažem.
Ovo je sada postajalo sve zanimljivije, očigledno je bilo da se lonac, u kome smo se krčkali, proširivao i da se svako na ovoj način trudio da ostane na površini. Onda su njih dvojica počela da ubeđuju Markovića kako bi ipak trebalo da podnese ostavku i da mu objašnjavaju kako Koštunica nije nadležan za Službu državne bezbednosti. Rekli su kako će sada Ministarstvom policije da upravljaju tri ministra i da će oni biti nadležni i za Službu. Marković nije hteo da odustane od svoje „priče“ kako mu je Koštunica rekao da bi trebalo da ostane do daljnjeg na svome mestu. To nadmudrivanje, u kome su iznošeni razni argumenti, nastavljeno je još jedno pola sata, da bi, na kraju, taj sastanak završen sa polovičnim rezultatom.
Na povratku u sedište Službe, vozili smo se u džipu ćutke. Niko nije ništa komentarisao, iako sam bio siguran da svi razmišljamo o istom, a to je bilo naše viđenje da u DOS-u stvari ne funkcionšlu onako kako je to predstavljano u javnosti. Izvesno je bilo da je u njemu postojala pukotina na određenim relacijama. To se tek kasnije ispostavilo kao tačno, jer se zapravo videlo da DOS, kao koalicija, nije jedinstven po brojnim pitanjima. To je postajalo sve očiglednije kako su dani prolazili i kako je koji liderčić te hidre, koju su nazvali DOS, pokušavao da za sebe dograbi i štrpne deo kolača koji se zvao vlast.
* * *
Na ekranu mobilnog mi se pojavio broj koji nisam znao kome pripada, ali to poslednjih dana nije bilo ništa neobično, niti čudno. Tih dana je bilo u opticaju mnogo nepoznatih, tajnih ili skrivenih brojeva. Javio sam se. Bio je to Čeda Jovanović. Malo sam se začudio, jer mi se on sada javljao prvi put. Rekao je da ne može da nađe Dušana i Čumeta, pa me zato zove ovako direktno, pošto je, reče, stvar hitna. Pitao sam ga u čemu je problem i on mi je objasnio da bi u „Sava“ centru trebalo da bude inauguracija novog Predsednika države, ali da su oni dobili informaciju da će radikali to pokušati da spreče, tako što će napraviti nekakav incident, pa me je pitao da li ja mogu sa Jedinicom da doćem da obezbeđujem taj skup. Odgovorio sam mu da mi nismo predodrećeni za te stvari i da bi trebalo da se obrate MUP-u. Rekao mi je da će oni i obezbeđivati čitav taj skup, ali da bi bilo dobro da i mi svojim prisutvom pojačamo čitavu tu „priču“. Rekao sam mu da ću mu se javiti. Odmah sam pozvao Ministarstvo i proverio da li oni obezbeđuju taj skup. Rekli su mi da je za to, izmeću ostalih, zadužena Beogradska brigada. Pozvao sam Boška Buhu i on mi je objasnio da je već napravljen elaborat obezbeđenja i da će biti sve pokriveno. Rekao sam mu šta sam malopre saznao, on mi je objasnio da ne zna ništa o tome, ali da će obratiti pažnju. U daljem razgovoru mi je saopštio koje će biti zvanice. Iz toga sam shvatio da će to biti jedna prava „salatara“ od svih mogućih vrsta obezbeđenja, od onih državnih, pa do onii privatnih, koje će svako, ko je sebe smatrao da je neki kurac u ovoj novonastaloj situaciji, vući za sobom; Vojsku i policiju, plus obezbeđenja raznih ambasadora, koji će, takoće, biti prisutni, nisam računao. Samo je još nedostajalo da se i mi iskrcamo na tu pretrpanu pozornicu, pa da „ugoćaj“ bude kompletan.
Posle završenog razgovora sa Buhom, pozvao sam neke likove, koji su bili u radikalima i koji su bili zaduženi za pravljenje teledirigovanih sranja u ovakvim i sličnim situacijama, a sa kojima sam bio dobar. Oni su me uveravali da nikakvih sranja neće biti i da bi to oni prvi morali znati, jer su ih oni, inače, pravili. Rekli su mi da će samo Šešelj prisustvovati sa minimum ljudi i da će sve biti pod kontrolom, bar što se njih tiče. Kod „Sava“ centra sam se pojavio u standardnoj postavci. Sa tri džipa. Vidim da se mnogo naroda sliva ka „Sava“ centru. Došao sam do ulaza iz Bulevara Milentija Popovića. Negde u visini ulaza, video sam na šinama celu ekipu kako stoji i čeka. Dušan i Čume su me pitali gde je ostatak „konjice“, a Čeda kao da je bio razočaran što nismo došli u kompletu. Objasnio sam im da nikakvih nemira neće biti i da se redovna policija sasvim dovoljno angažovala, tako da ne bi trebalo praviti nikakav cirkus. Uputili su kiselkaste poglede i klimnuli glavama, zadovoljni mojim odgovorom. Sam „Sava“ centar ličio je na koloseum, bilo je puno ljudi okolo i još su mnogi pristizali. Valjda su svi smatrali da je to jedan važan događaj, iako ni trećina nije mogla da uđe unutra. Kako nisam bio pozvan da prisustvujem tom istorijskom trenutku, nisam se mnogo ni zadržavao.
Kada sam stigao u Institut bezbednosti, zatekao sam Bracanovića kako se- di u svojoj kancelariji i prati čitav taj događaj preko televizije. Začudio se kada me je video.
– Pa, zar ti nisi…? – pokazao je glavom na televizor. Na ekranu sam video Koštunicu kako nešto govori.
– Nisam, ti znaš da ovakve, kao što sam ja, zovu samo onda kada treba da se sredi neko sranje ili na sahrane. Mene ne zovu na svadbe i proslave, a pravo da ti kažem, sve i da su me i zvali, ne bih išao. Pogledaj samo ovu gomilu poltrona i licemera. Svi su tamo i nadaju se da će biti zapaženi. Ja sam, po mome osećanju, i suviše bio zapažen ovih nekoliko dana.
On je samo klimao glavom i nešto mrmljao, ne prestajući da gleda u tele- vizor. Rekao sam mu da ću da skoknem do kuće. Samo je odmahnuo rukom. Do kuće sam stigao brzo. Dok sam se vozio kući, video sam da na ulicama gotovao nema prolaznika. „Sigurno sada sede pred svojim televizorima i prate spektakl iz „Sava“ centra, kao da se igra neka važna utakmica“, rekoh u sebi.
* * *
Kupao sam moju malu devojčicu, koja se praćakala u vodi i htela da mi isklizne iz ruku, kada mi je žena rekla da se javim na telefon. Naravno, bio je to Dušan Spasojević, „potparol“ i glavna veza Demokratske stranke sa mnom i Službom. Rekao mi je da bi trebalo da se vidimo i da se nađemo u Skupštini grada.
Svratio sam na Institut da pokupim Debelog. Kada sam banuo onako u civilu i okupan i svež, on se izbečio.
– Šta je, nisi više na dužnosti? – pecnuo me je. Rekao sam mu da spakuje dupe i da idemo na sastanak. Inače, kad god bih mogao vodio sam i Debelog na te sastanke. On je u Jedinici bio oficir za bezbednost i bio je direktno podređen načelniku Službe. Tako sam hteo da izbegnem situaciju da me neko opet izproziva da sam „izdajnik“ ili tome slično.
O sadržini sastanaka, koje sam imao, a kojima on nije prisustvovao iz nekog razloga, ja sam ga izveštavao. Pošto je on imao direktnu vezu sa načelnikom Službe, ostavljao sam mu da po svojoj savesti izvesti ili ne izvesti načelnika o tome. Tako sam na neki način prebacio loptu iz moga dvorišta u njegovo. Nisam želeo da mi se ponovi ona scena od pre nekoliko dana, jer nisam baš bio siguran da bih uspeo da ostanem smiren i staložen kao prošli put, pa makar se preda mnom nalazio čitav kolegij Službe.
Dok smo vozili, primetio sam da se stanje u gradu normalizovalo. Skoro sve je bilo očišćeno i saobraćaj se normalno odvijao. Do Skupštine grada smo sgigli istim putem kao i prošli put. Ušli smo na onaj isti ulaz. Đinđića i Čedu smo zatekli u malom holu na ulazu. Ona prostorija – u kojoj sam video ono silno oružje, oteto iz Policijske stanice u Starom gradu, u ulici Majke Jevrosime – bila je otvorena i neki likovi su preslagivali sve one puške. Kada smo se ispozdravljali, pitao sam šta ima. Đinđić mi je rekao da prikupljaju oružje od demonstranata i skladište ga ovde, kako bi sve bilo na jednom mestu. Pitao sam ih šta će im toliko naoružanje i šta misle dalje da čine sa njim.
– To bi trebalo da sve vratite, osim ako ne nameravate da započnete neki novi rat. Ne treba vam to ovde u Beogradu.
– Kome da vratimo? – pitao je Čeda.
– Pa, policiji. Od nje ste to i uzeli – rekoh.
Đinđić je rekao da sam u pravu i pitao me da li ja to mogu da organizujem. Rekao sam da to neće biti problem. Popeli smo se na sprat i ušli u istu onu prostoriju u kojoj smo bili i prošli put. Tu je Đinđić pitao da li postoji mogućnost da njega obezbeđuju pripadnici Jedinice. Ono što mi se kod njega sviđalo, bilo je to što je bio otvoren i direktan. Nije mnogo uvijao, uvek je „pucao“ direktno.
– To će biti teško izvodljivo, prvenstveno zato što niko od vas nije trenutno na nekakvoj državnoj funkciji – tako sam rekao i tako sam stvarno i mislio. Zapravo to se možda nekako i moglo da izvede, onako nezvanično, ali ja nisam hteo da hodam nikakvim prečicama i da narušavam pravila. On je rekao da razume i pitao me je da li onda imam nekoliko pouzdanih, a pre svega, spremnih momaka da mu pošaljem da pojačaju njegovo obezbeđenje. Rekao mi je da će uskoro biti raspisani republički izbori, ali dok se sve to ne završi, on mora da sebe zaštiti, jer je sada u državi, dok se uspostavi nova vlast, nekakvo vakuum-stanje, u kome se treba čuvati.
Kapirao sam ga u potpunosti. On će u narednih nekoliko meseci biti kao neka pokretna meta za sve one koji neće moći da prebole i shvate da su se vremena promenila. Može se, među svima njima, da nađe svakojakih budala i ludaka, koji će biti spremni na sve, iz ovog ili onog razloga.
– Poslaću ti nekoliko momaka, koji su ranije bili u Gardi. To su sve sposobni momci, koji su prošli sva ratišta i neće prezati ni da se bace na metak. Siguran sam da ćeš biti i zadovoljan i zaštićen.
On se složio sa ovim. Malo smo tu još porazgovarali i onda smo mi kre- nuli. Na rastanku sam mu poklonio svoj pištolj „beretu“. On mi je rekao da ne nosi oružje.
– Ne moraš da ga nosiš, ali neka ti stoji negde na dohvat ruke. Zlu ne trebalo. Jebena su ovo vremena.
Zahvalio mi se i mi smo otišli. Prva stvar koju sam uradio bila je ta, da kontaktiram načelnika Gradskog SUP-a Bucu Đurića. Objasnio sam mu sve u vezi sa pomenutim oružjem. On me je zamolio da ako mogu da to preuzmem i dovezem u SUP u ulici Dvadeset i deveti novembar. Rekao sam i uradio. Kada je sutradan izvršena ta primopredaja, Đurić mi je javio da nedostaje otprilike jedna četvrtina naoružanja koje je uzeto iz Starog grada. Objasnio sam mu da verovatno još nisu uspeli da ga sakupe i da će to narednih dana biti urađeno. Ali, prevario sam se. Tek posle sam saznao da je ta jedna četvrtina oružja spakovana u kamion po Čedinoj odluci, za koga se ispostavilo da i nije bio baš tako naivan kao što se predstavljao. Taj kamion, u kome je bilo preostalo oružje, odvezao je Čume i sve to negde zakopao. Verovatno da mu se nađe kasnije.
* * *
Momci, koje sam planirao da pošaljem Đinđiću kao ispomoć za obezbeđenje, prihvatili su to sa zadovoljstvom. Rekli su da će im to biti čast. Bili su to dobri i pošteni momci, koji su, kada je trebalo, bez bilo ikakvih pitanja stali u odbranu otadžbine i svoga naroda. Njih šestorica su se već sutra javili na novi posao. Međutim, to je bilo kratkoga daha. Čume i Dušan nisu mogli da istrpe da oni i njihovi ljudi budu potisnuti u stranu i da ne budu ti koji će se tu muvati i za neke stvari pitati. Posle dva dana moji momci su me pozvali i rekli mi da su im rekli da oni više tamo nisu potrebni. Bio sam začuđen. Nisam hteo da dižem nikakvu galamu, već sam prvo krenuo da proverim šta se to tamo desilo. Nije mi dugo trebalo pa da saznam da su na njihovo mesto uskočili Čumetovi i Dušanovi ljudi. Kada sam to saznao, nisam hteo, u vezi sa tim, da ulazim u bilo kakvu raspravu. Skapirao sam da se tu, i oko toga, igraju prljave igre, u nastojanju ko će da bude bliži novom vladaru i ko će više da mu se dodvori. Nisam hteo da se upuštam u tu prljavštinu. Toga dana sam izašao pred načelnika Službe i tražio da se Jedinica vrati u Kulu svojim redovnim aktivnostima. To mi je bilo odobreno, uz uslov da jedna borbena grupa Jedinice ostane na Institutu za bezbednost, radi neke vrste obezbeđenja.
Bilo je lepo vratiti se u naš Centar u Kuli, koji smo uspeli da izgradimo i vratimo u stanje bezmalo bolje od onog pre bombardovanja. Čim smo se raspakovali i sredili opremu, pustio sam na dva dana sve momke da odu svojim kućama. Zaslužili su, jer su se za sve vreme držali dostojanstveno i profesionalno. Niko nije mogao da upre prstom u Jedinicu i da kaže bilo šta loše o njoj. Mada su neki, u vremenima koja su dolazila, pokušali nešto tako. Ali, ti su bili samo obični „miševi“, koji su, dizanjem veštačke i lažne frke, pokušali da na sebe svrate pažnju. Nismo se mnogo osvrtali na takve pokušaje, jer nisu bili vredni da se o njima razmišlja, niti da se na njih rasipa naše vreme.
Svoja dva slobodna dana proveo sam u porodici. Tek kada sam se vratio u kućno okrilje, gde me vole i za mnom čeznu, tek tu, među decom i njihovim igračkama, njihovim bezazlenim i dragim pogledima punim ljubavi, sustiglo me je sve ono što se tamo vani ovih dana izdešavalo i ono što se moglo dogoditi. Tek tu, u kućnom okruženju, popustile su moje „kočnice“ i morao sam zaplakati. Niko me u kući nije upitao zašto i šta mi je.
Tu sam, tim suzama, oplakao i Vanjinu smrt, o kojoj nisam imao vremena da mnogo mislim u onom haosu u kom sam bio. Ubili su ga oni moćni pred njegovom kućom u Atini. Tek sada sam osetio svu težinu krivice, kada sam Sanji, njegovoj ženi i mojoj drugarici, koju sam poznavao od detinjstva, rekao preko telefona da neću moći da dođem na sahranu svog voljenog druga, koga su ubili na samom pragu ove „revolucije“. Jer, tada sam znao da nema tehničke mogućnosti da odem u Atinu i prisustvujem sahrani. Ali, tada je sve to munjevito prolazilo, gubeći se u mnoštvu događanja koja su nas zahvatila i proticala kao na filmskoj traci. A, evo, sada mi se sve to, ovde u kući, lagano odmotavalo, vraćalo u scenama. Osećao sam kako me svaka od njih dotiče ili raspomamljeno udara u pleksus, od koga mi srce treperi. Morao sam sve to da istrpim i progutam svoju bol tu među mojim najmilijim.
Tih dana se nisam nikome javljao. Većinu vremena sam proveo u krevetu u nekakvoj sopstvenoj nirvani. Jedino su deca u tim trenucima mogla da izmame moj osmeh. Njih nije bilo briga za sve ono kroz šta sam prošao u tih nekoliko poslednjih, prokletih dana. Nisu marila ni za one koji su vlast izgubili, niti za one koji su došli na vlast, ona su bila tako nevina i čista. Nisu, zapravo, ni znala u kakvom prljavom svetu žive i šta ih sve očekuje u njihovom životu. Grozio sam se i od same pomisli da će oni, tako nevini i sa takvim svojim čednim srcima i čistim dušama, morati da uđu u tu životnu žabokrečinu, koja se zove realan život.
* * *
Brzo su mi prošla ta dva dana odmora. Koliko god sam nastojao da budem isključen od događanja, koja su se odvijala, nisam to uspevao ni potpuno ni lako. Za ta dva dana, Zemlja nije prestala da se okreće niti su stala dešavanja. Dešavalo se svašta. Na talasu lake pobede, „pobednici“ su iskoristili zaslepljenost naroda i pomislili su, valjda, da im je sve dozvoljeno. Raznorazne naoružane grupe, na čelu sa svojim liderčićima, koji su, valjda, preko noći postali, „liderčine“, počele su da upadaju u razne firme i preduzeća, pokušavajući da pod okriljem haosa, koji je još u nekom obliku tinjao, zauzmu što bolje pozicije. Tako je na zaista „demokratski“ način zauzeta Carina, Narodna banka, „Galenika“, Trgovinski sud, „Geneks“ i mnoga druga preduzeća. Oni koji su osvajali pomenute ustanove i firme, to su radili kao tzv. „krizni štabovi“. Pomislio sam da je valjda tako ili slično bilo preuzimanje i 1945. godine, kada su komunisti krenuli u „osvajanje“ svih buržoaskih i tako prezrenih institucija. Ovi sadašnji su to nekako radili pod nekakvim drugačijim izgovorom. Uverio sam se u tačnost napomene da se „istorija ponavlja“ i da je po svome viđenju „pišu pobednici“, kojima je sve dozvoljeno.
Iako su do mene dopirale sve te informacije o „kriznim štabovima“, nisam hteo da se mešam, jer sam smatrao da sam već i suviše umešan. Sada je došlo vreme kada je majka postajala maćeha. Izgleda da je „majka“ demokratija ipak pokazala svoje pravo lice i da je ponovo razotkrivena kao lažljivi dvoličnjak: propoveda slobodu i ljudska prava za sve, osim tamo gde se nada zaradi i ćaru onih koji su tu „demokratiju“ propagiraju na sva usta. Nije im dugo trebalo da nam pokažu svoje pravo lice. Oni, koji su nam se predstavljali kao oličenje civilizacije, zapravo su nam, posle nekoliko dana – a da još i nisu ni dopši na vlast – poslali poruku, kroz svoje delovanje i ponašanje, da je ta civilizacija, koju oni zastupaju, samo gomila varvarskih ideja, koje pobednik na divljački način proklamuje kao svoju ideologiju. Jebi ga, tražili ste, gledajte! Pitao sam se: A šta će biti tek kada u svoje ruke preuzmu vlast? Kada se dokopaju reprezentativnih resursa i ministarstava? Kako će se onda ponašati, kada se sada ovako ponašaju, a još nisu niko i ništa? Neka nam je Bog u pomoći!
Izgleda da su oni, koji će uskoro da nas zajašu, krajnje ozbiljno shvatili ono što je još u 16. veku rekao Nikolo Makjaveli: da je za jednog princa najvažnije da se održi na vlasti, bez obzira na moral. Tako da se, po svoj prilici, ovi naši proklamovani „prinčevi“, već sada slepo drže te Makjavelijeve izreke. A svi oni bi da se dočepaju te „lepotice“ vlasti. Većina bi htela da se nje dokopa i da je „ukrašava“ po svome ukusu, ne pitajući za cenu svog poduhvata: neka košta koliko košta, samo daj vlast.
Nešto razmišljam da se izgleda, ovde „na brdovitom Balkanu“, stvari ne mogu izmeniti, bar kada je reč o nama Srbima. Mi očito uvek imamo dve mogućnosti: crnu ili belu, odnosno, što bi rekli: ili/ili mogućnost. Nikada nismo mogli da nađemo neko srednje rešenje, ono: „da vuk bude sit i ovce na broju“. Razlog je u tome što je ovde na Balkanu život postao najjeftinija roba.
Ja sam znao da dolaze strašna vremena za naš narod, jer nitkovi i lupeži počinju da ga vode. Sada se postavljalo pitanje lojalnosti: kome biti veran i odan, srcu ili mozgu? Teško se odlučiti, posebno kada se zna da je preterana lojalnost blizu izdaje. Uvodi se „novi poredak“ na mala vrata, samo je pitanje koliko je on „nov“ (!). To traje već vekovima, samo što od trenutka do trenutka to menja svoje naličje. Čini mi se da je tačna ona, ne znam čija, opaska, da je „posle poslednje Sokratove čaše, istorija pokazala bezbroj primera kako se sa masom manipuliše“. Zaista, primera za njenu tačnost je dosta u istorijskom lancu, od Spartaka, prema Rimskom carstvu, pa Francuskoj i Oktobarskoj revoluciji i tako dalje, a da ne pominjem Hitlera, najvećeg manipulatora masom, koji je prvi počeo da koristi prednosti medija, a koji se još onda nisu mogli da podvedu pod MAS, ali su svakako bili začetak i osnova budućih manipulacija.
I sve je to sada došlo i zakucalo i na naša vrata. Izgleda da dolazi vreme kada će Svevišnji nagrađivati protuve i nitkove, a kažnjavati one časne. Izgleda da je u ovom vremenu mrtva Njegoševa moralna opomena: „Bez časti i poštenja, sve je ništa!“
* * *
Za Srbiju je bilo potpuno nebitno što se nije nalazila na spoju tektonskih ploča. U Srbiji su se non-stop dešavali potresi, ravni onim tektonskim. Poslednje decenije dvadesetog veka, nije moglo da prođe ni mesec dana, a da se ne dogodi nešto o čemu se, kako kod nas tako i u svetu, nije izveštavalo kao o nekakvoj elementarnoj nepogodi. Mi, koji smo živeli na ovim prostorima, toliko smo se na to navikli da se gotovo nismo ni uzbuđivali, niti smo tome davali neki poseban značaj. Tako je bilo i kada se desila pobuna u srpskim za-tvorima.
Da se sprema pobuna, Služba je saznala nekoliko dana kasnije. Mi u Kuli tome nismo pridavali neki veliki značaj. Već od petog novembra, uveliko se šuškalo da u zatvorima kuva. Šestog uveče, definitivno sam znao da će sutra u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici izbiti pobuna velikih razmera. Tako je i bilo. Negde pred ponoć, pobunilo se hiljadu i tri stotine zatvorenika, tražeći opštu amnestiju za sve i bolje uslove za život u zatvoru. Koliko sam bio obavešten, prvo je krenulo u prvom paviljonu, u kome je nekolicina najodvažnijih obila vrata i zauzela čitav paviljon. Stražari su odmah pobegli napolje. Pobunjenicima su se odmah pridružili i oni iz ostalih paviljona. Krenula je paljevina. Prvo je buknuo treći paviljon, zatim ekonomat, pa štamparija, a onda je sve otišlo u kurac.
Anarhija je počela. Odmah je sledila pobuna u zatvoru u Požarevcu, odnosno u Zabeli, i u zatvoru u Nišu. Nama, koji smo bili upućeni u to kako stvari tu stoje i funkcionišu u državi u tim turbulentnim danima, sve je bilo jasno. Čitava ta stvar je bila izrežirana spolja. Sve je to, zapravo, bio plan novih vlasti za sramotno delo koje će kasnije uslediti. Bilo je tu i drugih razloga, ali su oni manje bitni od ovog glavnog.
Iako nas se sve to nije ticalo, pozvao sam upravnika zatvora u Mitrovici, sa kojim sam se poznavao i sa kojim smo povremeno sarađivali. Naime, svake godine s proleća je k nama u Centar dolazilo tridesetak osuđenika, koji su imali status takozvanih „slobodnjaka“ i oni su se bavili uređivanjem kruga. Kako je Centar u Kuli imao ogromne zelene površine, ekonomičnije je bilo koristiti zatvorenike, nego radnike pod ugovorom. Na moje veliko iznenađenje, upravnik nije bio ni uzbuđen niti zabrinut. Rekao mi je da je „revolucija“ stigla i u njegov zatvor i da je sve to teledirigovano spolja. Takođe je rekao da ukoliko nove vlasti, koje zapravo to još uvek i nisu bile, žele da smene i postave nekoga drugog, neka to slobodno i učine. Ono što je bilo simpatično, bilo je to, da je oko svih zatvora bio raspoređen ogroman broj policajaca, koji su bili angažovani bukvalno dvadeset i četiri časa, kako bi bila onemogućena eventualna bekstva. To se uglavnom odnosilo na velike gradove, iz kojih je policija povučena, a što je opet dalo mogućnost za takozvane „krizne štabove“, koji su nastavili da upadaju i da se ustoličavaju u mnogim preduzećima širom Srbije.
Bilo mi je vrlo jasno šta je zapravo bio cilj ovih zatvorskih pobuna, a koje su se desile samo mesec dana posle „državnog udara“. Da bih potvrdio svoje mišljenje, nazvao sam nekoliko drugara, koji su mi potvrdili da su na vezi sa opet nekim našim zajedničkim drugarima, koji su se nalazili u zatvorima i od kojih su neki bili upravo vođe pobuna. Na kraju sam pozvao Dušana, koji je bio sav euforičan, jer je imao na vezi neke likove iz Zabele, Niša i Sremske Mitrovice. Namerno sam mu nabacio da kaže drugarima da se pripaze, jer će možda Jedinica biti angažovana u smirivanju tih pobuna. On se zamalo nije zagrcnuo, kada je to čuo. Rekao mi je da će me nazvati za desetak minuta. Tako je i bilo. Znao sam da je u tih deset minuta predao informaciju kome je trebalo, a koju sam mu plasirao. Bio je sav svilen, govorio mi je kako intervencija neće biti uopšte potrebna, jer je sve to zapravo pod kontrolom i da neće biti potrebno nikakvo nasilje.
Ja sam se zabavljao slušajući ga narednih desetak minuta, kako nabraja sve moguće razloge zbog kojih nije bila potrebna naša intervencija. Znao sam da su organizatori cele ove ujdurme u maloj panici, jer je jedino Služba državne bezbednosti bila izvan njihove kontrole. Kako se vrh Službe priklonio Koštunici, a DOS se pocepao na dve struje, verovatno su ovi oko Đinđića mislili da ne bi bilo dobro da izgube iz svoje kontrole celu tu stvar oko pobune. Cela se ta „priča“ svodila na to, da se sve do izbora, zakazanih za decembar, održava tenzija u zemlji, kako se poražene snage ne bi eventualno konsolidovale i došle malo k sebi. Kasnije sam shvatio da su sve te stavke bile sekundarnog karaktera. Glavni cilj je bila amnestija svih zatvorenika albanske nacionalnosti, koji su se nalazili u zatvorima širom Srbije. Time je nova vlast pokazala da je samo instrument u rukama moćnih i da će biti samo nameštenici/sluge onih koji su im omogućili da pučem dođu na vlast. Na taj način je nova vlast zapravo pljunula na svoj narod. Pljunula je na sve one mrtve i ranjene, koji su stradali od ruku istih tih Albanaca, koje žele da amnestiraju i puste na slobodu. Ti Albanci nisu bili tamo neki mučenici, koje je prethodna vlast zatvorila iz nekog hira. Većina njih je bila zarobljena sa oružjem u rukama za vreme ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji. Bilo je među njima i krvnika, koji su ubijali mnoge nevine u svojim terorističkim akcijama. Te i takve ubice i kriminalce, nova vlast je, po nalogu svojih novih gazda, pustila na slobodu. Ovim je, i ne samo ovim, tek započinjalo poniženje Srbije, a trebalo je da ga mi sami, jedni prema drugima, izvedemo. Ima li išta licemernije i jadnije što može da zadesi jedan narod?! Zatvorske pobune su završene kao su i počele, brzo i bez ikakvog dogovora. Glavni cilj je bio ispunjen. Albanski teroristi su amnestirani, a Srbi su ostali da robijaju.
* * *
Pripremali smo se za slavu Jedinice, dvadeset i prvog novembra. Voleli smo taj dan. Mala priredba, mala zakuska, ujutro se ide u crkvu, lomljenje slavskog kolača, ćaskanje i pričanje o prošlim vremenima, podsećanje na one koji više nisu sa nama. Ali, nije nam se dalo. Tvorci turbulencija, koji nisu hteli da nas ostave na miru, imali su drugačije planove. Na jugu Srbije, u opštinama Preševo, Medveđa, Bujanovac izbila je pobuna. Bar je to tako izgledalo na početku. Kasnije se ispostavilo da je „priča“ bila drugačija, ali tada, kada smo stavljeni pod uzbunu i u punu pripravnost, to nismo znali. Za one koji su bili dobri poznavaoci prilika, to je bilo potpuno neverovatno i neshvatljivo. Službe su totalno podbacile. Nisu imale ni najmanji nagoveštaj da se tamo tako šta sprema. Nastala je potpuna konfuzija. Policijske jedinice, koje su bile u tom rejonu, bile su se povukle u zbrci, jer su bile iznenađene silovitošću toga napada na punktove koje su do tada držali. MUP je bio u rasulu. Tri koministra nisu imala pojma o postupanju u takvim situacijama. U trenutku tog napada, jedino su reagovale jedinice koje su bile pod kontrolom Gurija, takozvane Operativne grupe (OPG). Ali, oni su bili nedovoljno brojni da bi se suprotstavili šiptarskim hordama, koje su sa Kosova ušle na našu teritoriju. Naravno, KFOR je, po dogovoru, okrenuo glavu na drugu stranu.
Od momenta kada smo dobili uzbunu, pa sve dok naša borbena kolona nije bila spremna za pokret, propšo je četiri sata. Javio sam načelniku Službe da smo spremni za pokret i da samo čekamo njegovo naređenje. Nije mogao da nam ga da, jer je čekao da tadašnji predsednik Koštunica, na koga se on „prešaltao“, donese odluku. Tako da je naša kolona čekala u Centru u Kuli, a dragoceno vreme je prolazilo. Vranje je od Kule dosta udaljeno, pa će nam i za dolazak tamo trebati vremena. Ja sam to računao i nervirao se zbog idiota, koji su zajašili državu, a nisu imali pojma kako se ona vodi. Da je stanje bilo redovno, mi bismo već bili na putu za dole. Tu odluku je mogao da donese i načelnik i da samo obavesti ministra o njoj. Ali, sada MUP nije imao ministra. Imao je na čelu tri aparatčika, po partijskoj liniji, koji nisu imali pojma. Prošlo je podne, a mi, odavno spremni, čekamo. Preko sredstava informisanja smo dobili oskudnu sliku o onome šta se dole zapravo desilo. Oko pola četiri smo dobili depešu iz Centra Službe u Vranju, jedan malo bolji presek događaja. Još uvek smo čekali da Predsednik donese odluku o upućivanju Jedinice u krizno područje, a odluke nije bilo. Došlo mi je da ja izdam naređenje za pokret. Ali, kako sam osećao da nešto mnogo smrdi u celoj ovoj „priči“, nekako sam se suzdržao. Dakle, definitivno postajemo „banana-država“. Odobrenje za polazak smo najzad dobili i to oko deset sati uveče. Znači, proteklo je dvadeset sati od početka šiptarskog napada.
Krenuli smo punim gasom. U koloni je bilo oko osamdeset borbenih vozila. Srećna okolnost je bila u tome što je skroz do borbene zone vodio autoput. Imali smo takva vozila da nam je prosečna brzina na atoputu bila devedeset kilometara na sat. Sve oklopne transportere vozili smo na „labudicama“ i transportnim kamionima. I tako smo dobijali na brzini. Saobraćajna policija je bila u pripravnosti i raščišćavala nam je autoput kada bismo mi nailazili. U Beograd smo stigli oko pola davanaest. Dobro prolazno vreme, s obzirom na dužinu kolone.
Na ulicama nije bilo mnogo sveta, na „Gazeli“ tek poneko vozilo, iz kojih su vozači gledali začuđeno u naše momke, koji su bili na samom početku kolone. Na Bubanj-potoku nam se priključio naš medicinski tim sa svojim vozilima i mobilnom operacionom salom. Kako smo bili najavljeni, nismo se ni zaustavljali na naplatnoj rampi. Na autoputu nije bilo gužve i naše napredovanje odvijalo se neometano. Ako sve bude kako treba, oko pet ujutro trebalo bi da stignemo do našeg odredišta. Znači, dvadeset i četiri sata poslije napada šiptarskih terorista. „Ooo, jebem te, državo, takvu kakva jesi!“, besneo sam u sebi. Ako je ovo početak vladavine novih vlastodržaca, onda nam se loše piše.
Kod Velike Plane smo malo stali, tek toliko da momci, posle tri i po sata vožnje, protegnu noge. Posle te „piš-pauze“, krećemo dalje. Dok prolazimo pored Morave, ulazimo u neku magluštinu i to nas usporava. Nerviram se, ali ne mogu tu ništa, jer je to viša sila. Zar se baš noćas morala da spusti ta magluština?! Šta da se radi, biće bolje. Bolje je tek kod skretanja za Kruševac, a odatle do Vranja je još dve stotine kilometara. Negde kod Niša, morali smo, radi dopune goriva, da stanemo. Svako vozilo je, inače, imalo dovoljno goriva za hiljadu kilometara, a imali smo i svoje cisterne, koje su nas pratile u konvoju. U prošlosti smo naučili da ako želimo da budemo uspešni, moramo biti potpuno autonomni. Tako je bilo i ovoga puta. Imali smo svoju autonomnost za nekih mesec dana, što god da se bude dešavalo. Znali smo da se nismo mogli da oslonimo na državu, koja nije funkcionisala.
Kada smo prošli naplatnu rampu kod Niša, našoj koloni se priključio načelnik Službe. To nije bilo baš uobičajeno, ali u ovoj situaciji nekako je bilo normalno. U Beogradu on nije imao šta da radi. Bio je na čelu Službe, a u stvari nije bio. U ovom vakuum-vremenu, koje je isticalo, sve se nekako promenilo. Dok smo stajali na nekom proširenju kraj autoputa, čekajući da sva vozila dobiju gorivo, načelnik me je upoznavao sa poslednjim izveštajima, koje je dobio pre nego što je krenuo iz Beograda. U suštini, dole je situacija bila ista. Šiptari su ostali na svojim pozicijama, koje su jutros zauzeli u prvom naletu. Sada su verovatno čekali odgovor države. Kada su svi bili spremni, krenuli smo. Do Vranja bi trebalo da stignemo tako za dva sata.
* * *
Na skretanju za Vranje, sačekali su nas operativci Vranjskog centra Službe i njihov načelnik. Trebalo je da nas iz prve ruke informišu o svemu što se događalo u protekla dvadeset i četiri sata. Posle nekih pola sata njihovog izlaganja, koje se odvijalo nasred praznog autoputa, nismo saznali ništa novo. Krenuli smo prema Bujanovcu. Iako je načelnik Službe bio sa nama, komandna palica je bila u mojim rukama. Načelnik se nije baš dobro snalazio u ovim „vodama“ i zato nije imao ništa protiv da mi prepusti dirigentsku palicu.
Kada smo došli u visinu Prolom Banje, dao sam naređenje da se iz marševskog poretka pređe u borbeni. Borbena oklopna vozila su skinuta sa kamiona. A kada su se borbeni transporteri zakotrljali po asfaltu, to je već bila druga „priča“. Kroz deset minuta smo ušli u Bujanovac. Ulice su bile puste. Zbog buke koju smo pravili, počela su da se javljaju svetla u prozorima. Otišli smo pravac do Policijske stanice. Tamo je sve ličilo na opsadno stanje. Kada smo stali, policajci, koje smo tamo zatekli, počeli su da nam kliču. Znali su da sada, po našem dolasku, nema više cilemile.
Ušao sam u Stanicu praćen načelnikom Službe i sa nekoliko oficira. Gore u kancelariji zatekli smo neke policajce, koje sam znao sa Kosova. Pošto su nam izložili situaciju, odmah je Jedinica raspoređena po čitavaom gradu. Čim svane uputićemo se ka prvim linijama i zalepićemo se za neprijatelja. Nisam hteo da izvodim bilo kakve pokrete na terenu po mraku, jer ga nismo poznavali. Kako u Bujanovcu nije bilo mesta za naš smeštaj, načelnik je dao zadatak operativi iz Vranja da nam nađu neko mesto gde bismo mogli da uspostavimo bazu. Oni su već imali nešto spremno. To je bila neka fabrika na periferiji Vranja, odmah do autoputa. To nam je savršeno odgovaralo. Dok se logistika smeštala, mi smo, čim je svanulo, krenuli ka liniji razgraničenja. Šiptari su se zaustavili na visovima iznad Bujanovca, na nekih dva kilometra daljine. U selu Končulj oni su držali pola sela, drugu polovinu kontrolisala je policija. Veliki Trnovac je bio u njihovom posedu. Delovi Jedinice su odmah razmešteni i pojačali već postojeće snage policije i vojske na terenu. Primetili smo da su svi vidno odahnuli po našem dolasku.
Čim se malo razdanilo, odmah smo krenuli da pripremamo plan napada na njihove položaje. Računao sam da ćemo moći do kraja dana da ih sa ove zoni izbacimo do granice sa Kosovom. A onda je stigla naredba da ne sme biti nikakvih ofanzivnih dejstava. Stajao sam u šoku i neverici dok sam pokušavao da shvatim šta mi je upravo rečeno. Rečeno mi je da će se sve rešiti mirnim putem. Nije mi trebalo mnogo pa da shvatim da je sve ovo nameštaljka, koja je imala za cilj da veže što više policije i vojske za ovaj teren. Kasnije se ispostavilo da sam bio u pravu. Neko se iz DOS-a dogovorio o svemu u vezi sa celom ovom „pričom“. Suviše sam dugo bio u ovom poslu da ne bih shvatio da je sve ovo „fora“. Veštačka kriza izazvana da bi neko postigao određeni cilj.
Kako su dani prolazili, tako su se moje sumnje potvrđivale. Masovno prisustvo novinara na svakom koraku, opušteno ponašanje civilne vlasti, Vojska koja je poslala tenkove bez municije. Pavković koji se vozika i slika na svakom koraku, političari DOS-a, koji se vozikaju okolo i daju izjave u stilu: da će se to rešiti mirnim putem i da oni nisu Milošević. Sve je to odražavalo sliku o tome šta se zapravo ovde dešava. Niti sam mogao da gledam sva ta sranja, niti da u njima učestvujem, zato sam, posle nekoliko dana našeg prisustva na terenu, izdao naređenje da se Jedinica povuče u bazu, koju smo oformili u hali tvornice „Zavarivač“ na periferiji Vranja. U celoj ovoj sramotnoj „priči“, radije sam hteo da budem posmatrač, nego sramni učesnik.
Kraj
Izvor: Crvene beretke
