Први до истине никада не долази онај којем је информација намењена али је он увек “ожени”, без могућности да провери и изабере младу.
“Сваки свога убите субашу…”, гласио је налог сарадницима у акцији “освајања слободе” после вишевековног ропства; “сваки прелом, носите удбашу…”, па тек онда у штампарију, гласи основно новинарско правило у реакцији “слобода нам није ни требала”, коју данас спроводе као “удружени злочиначки подухват” под називом ВИКИЛИКС, тајне службе, тајни новинари и јавни дактилографи, стенографи, спикери, курири, информери, шминкери и остали запослени у редакцијама свеколиких медија.
Слобода говора, мисли и изражавања као глобални светски пројекат отела се контроли и на тренутак помисила да можда некада може у стварности да означи оно што у појмовном свету недвосмислено значи. Међутим, схваћена као ознака, интервентно је уклоњена као и сви њени видови јављања јер су потпуно сувишни “знакови поред пута”. Пут је видљив и јасно обележен, читава ствар је сада доступна и потпуно видљива тако да медији више не морају да откривају истину и своју методологију схвате као истраживачку у односу на свој предмет; предмета нема а о њему се све зна.
Стандарди обављања ове древне и веома цењене професије (мисли се на новинарство и новинаре) расту из дана у дан брзином неухватљивог технолошког напретка формата у којима журналистика са свих страна прилази људима и опкољава их као “Немци друга Тита на Дрвару”, из ваздуха, са копна, из мора и река, из џепова и крагни из телефона и бомбона, информација свуда око нас а вазда беше да онај који “први девојци, њему девојка”; а који “задњи девојци, он је ожени”. Први до истине никада не долази онај којем је информација намењена али је он увек “ожени”, без могућности да провери и изабере младу. Да ли има нешто што нисте чули или вам није јављено о вама и животу? Наравно да нема кад наше редакције раде у три смене само да би грађани правовремено и истинито све сазнали сами о себи.
Цензура је строго забрањена свим међународним нормама а као начин да новинари сачувају апсолутну аутонмију у вршењу своје професије, уведена је “заштита извора” информација који професионалци нису дужни да открију ни полицији. На тај начин се програмски и делатно истиче значај ове професије која у политичким системима демократије постаје основна гаранција виталног одржања доступности и видљивости (у употреби је термин “транспарентно”, што на српском језику значи “провидно” а не “видљиво” па је намера покондирености увођења стране речи показала праву природу покушаја замагљивања) свега што у простору јавног живота чине сви они који у њему на различитим нивоима учествују.
Вештина вршења дужности, што због неједнаких услова стицања професионалних знања, што због различите технолошке доступности, на глобалном плану уједначена је делотворнијим средствима ради равномерног и сталног одржања основне вредности због које ова професија постоји. Нема бојазни од цензуре и откривања извора јер, уместо субаша, свака редакција има удбаша а они знају само своје непосредне претпостављене. Ни они, сироти удбаши, не знају ко све то смишља и ко је прави извор, па кад им саопште информације, новинари могу потпуно мирно и растерећено да обављају своје свете дужности.
Редакцијо, Сократ вам је драг, али нека вам истина остане још дража!