Prvi do istine nikada ne dolazi onaj kojem je informacija namenjena ali je on uvek “oženi”, bez mogućnosti da proveri i izabere mladu.
“Svaki svoga ubite subašu…”, glasio je nalog saradnicima u akciji “osvajanja slobode” posle viševekovnog ropstva; “svaki prelom, nosite udbašu…”, pa tek onda u štampariju, glasi osnovno novinarsko pravilo u reakciji “sloboda nam nije ni trebala”, koju danas sprovode kao “udruženi zločinački poduhvat” pod nazivom VIKILIKS, tajne službe, tajni novinari i javni daktilografi, stenografi, spikeri, kuriri, informeri, šminkeri i ostali zaposleni u redakcijama svekolikih medija.
Sloboda govora, misli i izražavanja kao globalni svetski projekat otela se kontroli i na trenutak pomisila da možda nekada može u stvarnosti da označi ono što u pojmovnom svetu nedvosmisleno znači. Međutim, shvaćena kao oznaka, interventno je uklonjena kao i svi njeni vidovi javljanja jer su potpuno suvišni “znakovi pored puta”. Put je vidljiv i jasno obeležen, čitava stvar je sada dostupna i potpuno vidljiva tako da mediji više ne moraju da otkrivaju istinu i svoju metodologiju shvate kao istraživačku u odnosu na svoj predmet; predmeta nema a o njemu se sve zna.
Standardi obavljanja ove drevne i veoma cenjene profesije (misli se na novinarstvo i novinare) rastu iz dana u dan brzinom neuhvatljivog tehnološkog napretka formata u kojima žurnalistika sa svih strana prilazi ljudima i opkoljava ih kao “Nemci druga Tita na Drvaru”, iz vazduha, sa kopna, iz mora i reka, iz džepova i kragni iz telefona i bombona, informacija svuda oko nas a vazda beše da onaj koji “prvi devojci, njemu devojka”; a koji “zadnji devojci, on je oženi”. Prvi do istine nikada ne dolazi onaj kojem je informacija namenjena ali je on uvek “oženi”, bez mogućnosti da proveri i izabere mladu. Da li ima nešto što niste čuli ili vam nije javljeno o vama i životu? Naravno da nema kad naše redakcije rade u tri smene samo da bi građani pravovremeno i istinito sve saznali sami o sebi.
Cenzura je strogo zabranjena svim međunarodnim normama a kao način da novinari sačuvaju apsolutnu autonmiju u vršenju svoje profesije, uvedena je “zaštita izvora” informacija koji profesionalci nisu dužni da otkriju ni policiji. Na taj način se programski i delatno ističe značaj ove profesije koja u političkim sistemima demokratije postaje osnovna garancija vitalnog održanja dostupnosti i vidljivosti (u upotrebi je termin “transparentno”, što na srpskom jeziku znači “providno” a ne “vidljivo” pa je namera pokondirenosti uvođenja strane reči pokazala pravu prirodu pokušaja zamagljivanja) svega što u prostoru javnog života čine svi oni koji u njemu na različitim nivoima učestvuju.
Veština vršenja dužnosti, što zbog nejednakih uslova sticanja profesionalnih znanja, što zbog različite tehnološke dostupnosti, na globalnom planu ujednačena je delotvornijim sredstvima radi ravnomernog i stalnog održanja osnovne vrednosti zbog koje ova profesija postoji. Nema bojazni od cenzure i otkrivanja izvora jer, umesto subaša, svaka redakcija ima udbaša a oni znaju samo svoje neposredne pretpostavljene. Ni oni, siroti udbaši, ne znaju ko sve to smišlja i ko je pravi izvor, pa kad im saopšte informacije, novinari mogu potpuno mirno i rasterećeno da obavljaju svoje svete dužnosti.
Redakcijo, Sokrat vam je drag, ali neka vam istina ostane još draža!