Ауторка: Милица Милошевић
Чупава Келераба је имала прилике да разговара са Маријом Алексић, историчарком, савременом песникињом, а одскора и прозном списатељицом, која је недавно објавила збирку прича „Прабаба Јулка и хотел „Бристол““ и тиме изазвала велику знатижељу читалачке публике 66. Међународног сајма књига у Београду.
Када си код себе открила таленат за писање?
Таленат за писање сам открила као ученик основне школе који је учестовао на такмичењу у писању песама . И моја песма „Предвечерје на мору“ је освојила прво место. Љубав према књижевности сам открила тада, у најранијем периоду када сам спознала себе. Много сам читала и врло често замишљала себе у улогама тих ликова из књига. Понекад бих пожелела да будем Мадам Бовари, понекад Дама с камелијама.
Одакле црпиш инспирацију за своја дела?
Инспирацију за своја дела налазим у обичним стварима које ме окружују, у свакодневници која уме да буде лепа али понекад и сива и тамна. Живот уме да буде понекад сив а понекад жут, како каже Бајага Ииуправо у тим нијансама живота ја извлачм инспирацију да пишем.
Недавно је из штампе изашла твоја збирка прича „Прабаба Јулка и хотел „Бристол““ у издању „Порталибриса“. Како је дошло до идеје за објављивање рукописа и шта све читалачки аудиторијум може очекивати од твојих прича?
Слала сам приче на конкурсе „Порталибриса“ и оне су у увек биле награђиване. Добила сам понуду да издам збирку прича и неизмерно сам захвална уредници Јовани Ристић, као и екипи „Порталибриса“ који су препознали квалитет мојих прича и понудили ми дда их објавим за њихову издавачку кућу. То је једина издавачка кућа која се бави малим, обичним човеком из прошлости. Моје приче су историјског карактера са уметничком обрадом догађаја. Догађаји се дешавају између Берлинског конгреса 1878. па све до данашњих дана. С обзиром на то да сам историчар, неизбежан је тај додир са прошлошћу и далеким прецима, чије животе сам обрадила и описала.
Какве си утиске понела да прошлогодишњег Београдског сајма књига?
Сајам књига је једно незаборавно искуство препуно утисака и емоција. Упознала сам многе писце попут Александра Станковића , Андреје Живковића и других, и добила неке нове идеје за писање.
Шта за тебе значи писање и генерално књижевност?
Књижевност је заправо моја стварност. То је моја садашњост, моја прошлост, а волела бих да буде и моја будућност. Писање је моје опуштање, мој бег из реалности. У књигама могу бити километрима далеко, на другом крају планете,у неком другом граду. Кроз своје ликове проживљавам неки други живот, можда живот какав сам одувек желела. Досањавам неке недосањане снове и кроз машту призивам све оно што желим, а не смем наглас да изговорим.
Поред прозе, пишеш и поезију. Коју форму више користиш приликом свог литерарног изражавања и због чега?
Издала сам три збирке песама „Сингидунум сага“, „Кад ми дођу лутке“ и „Зигурат од снова“, као и и збирку прича „Прабаба Јулка И хотел Бристол“. Лакше се изразим кроз стихове , стихови су мој начин да олакшам душу и претворим их у нешто у чему ће се свако пронаћи. Љубав је моја централна тема, а осим љубави ту су и патња, бол, туга, али и срећа, као и лепота живота.
Можемо ли ускоро очекивати да ћеш објавити и неки роман или можда још коју збирку поезије?
Оно што је моја велика жеља, и надам се да ћу реализовати, јесте роман, И ускоро почињем да радим на томе. Упоредо с тим пишем поезију, приче али и драмске текстове. Недавно је била премијера дечје представе „Хисторикус типикус наставникус“. И тај текст сам написала са великом лакоћом, али исто тако са великом одговорношћу јер је намењен деци. Спремам много тога , а једно је сигурно – од писања се не живи, али се не одустаје јер је писање љубав и неизмерна срећа за оног ко може своја осећања да претвори у реци.
Уколико се још увек нисте упознали са прозним радом Марије Алексић, Чупава Келраба вам, за крај интервјуа, жели да на сајту Порталибриса погледате њен опус и обрадујете како вас, тако и вама драге људе.
Извор: https://www.cupavakeleraba.com/2024/03/06/marija-aleksic-knjizevnost-je-zapravo-moja-stvarnost/
