Пиxабаy
Удео наглих продора или тајозваних реметилачких научних радова, као што је опис структуре двоструке спирале ДНК из 1953. године, опао је од средине четрдесетих прошлог века. И нико не зна прави разлог. Упркос томе што је у међувремену број објављених научних и технолошких истраживачких радова нагло порастао. Подаци из милиона рукописа показују да је, у поређењу са средином 20. столећа, већа вероватноћа да ће истраживања у двехиљадитим постепено гурати науку напред него је скренути у новом смеру и учинити претходни научни рад застарелим. Анализа патената од 1976. до 2010. године показала је исти тренд.
„Подаци указују да се нешто мења”, каже Расел Функ, социолог са Универзитета Минесота у Минеаполису и коаутор анализе, недавно објављене у часопису Натуре. „Нема истог интензитета продорних открића као некада.” Користећи податке о цитатима из 45 милиона рукописа и 3,9 милиона патената, истраживачи су израчунали меру ометања, названу ЦД индеx, у којој су се вредности кретале од -1 за научни рад који најмање ремети до 1 за онај који највише ремети.
Просечан индекс опао је за више од 90% од 1945. до 2010. за истраживачке рукописе и за више од 78% за патенте од 1980. до 2010. Оспоровање (ремећење) опало је у свим анализираним истраживачким пољима и типовима патената, чак и када се узму у обзир потенцијалне разлике у факторима као што је пракса цитирања. „Сјајно је видети да је ово (феномен) документовано на тако педантан начин”, истиче Дашун Ванг, рачунарски друштвени научник са Универзитета Нортвестерн у Еванстону, који проучава поремећаје у науци. „Генерално сматрам да је ово веома убедљиво.”
Друга истраживања указују да су научне иновације, такође, успориле протеклих деценија. Реметилачка наука није сама по себи добра, а постепено растућа нужно лоша, сматра Ванг. Прво директно посматрање гравитационих таласа, на пример, било је револуционарно и плод постепено растуће науке. Идеал је здрав спој постепених и реметилачких истраживања, наглашава Џон Волш, специјалиста за научну и технолошку политику у Технолошком институту Џорџија у Атланти: „У свету у којем смо забринути за валидност налаза можда би било добро имати више репликације и репродукције”.
Важно је разумети разлоге за драстичне промене. Тренд би могао делимично проистећи из промена у научном подухвату. Сада има много више истраживача него четрдесетих година, а то је створило конкурентније окружење и повећало улог за објављивање истраживања и признавање патената. Заузврат променили су се подстицаји. Велики истраживачки тимови су постали чешћи, а већа је вероватноћа да ће они пре производити постепено растућу него реметилачку науку.
Иако је удео такозваних реметилачких истраживања знатно опао од 1945. до 2010. године, број високо реметилачких студија остао је приближно исти. Стопа пада је, такође, збуњујућа: ЦД индеx-и су нагло пали од 1945. до 1970, а затим постепено од касних деведесетих до 2010.
