Јошка Фишер, или када су Зелени тражили српску крв.
Ауторство: www.koreni.rs
Јошка Фишер, немачки политичар, лидер Зелене партије, вицеканцелар и министар спољних послова у влади Герхарда Шредера, био је један од главних заговорника агресије на СР Југославију 1999. године. Тих тешких година за српски народ, Фишерови зелени су били на власти у коалицији са социјалдемократама. На први поглед зелени и социјалдемократе делују као мирољубива, пацифистичка коалиција, међутим, у контексту немачке спољне политике суштинског одступања од идеје немачког империјализма није било. Иако та идеја није била манифестована у облику идеје о животном простору као што су то радили националсоцијалисти, она је свакако имала за циљ успостављање нове немачке доминације на овим просторима, доминације неког новог поретка.
Фишер је пратио Шредерову линију агресивне спољне политике, једностраности и неразумевања. Фишер и Шредер ушли су у историју као први немачки државници који су послали немачке трупе у агресију на једну суверену државу у срцу Европе после Адолфа Хитлера. Немачке ракете испаљене на СР Југославију су прве ракете од Хитлерове капитулације које су Немци испалили према другој сувереној држави. Образац немачког империјализма се понављао, овога пута праћен другачијим наративом, новим наративом у којем су доминирала идеја о наводној српској геноцидној и крвожедној природи. Такве идеје пласирали су они чије су државе спроводиле колонијалну политику која је угњетавала милионе људи сматрајући их нижом расом, а њихови „цивилизаторски“ империјализми одвели су свет у два светска рата, изазивајући незапамћена страдања и злочине.
НАТО и немачки наратив о наводној геноцидној природи Срба, урођеном дивљаштву, затуцаности и склоности злочинима, имао је за циљ ширу ревизију историје. Немачки ревизионизам настојао је да релативизује жртве националсоцијализма изједначавајући Холокауст и његове симболе и места страдања попут Аушвица, са наводним албанским жртвама, са циљем да се нацистичке жртве смање, а албанске увећају. Процес „нивелације“ злочина учинио би агресију оправданом, а наводни српски злочинци би се изједначили са нацистима. Агресор (НАТО) тако постаје „спасилац и хуманитарац, заступник цивилизованог света и његових вредности“, а самим тим сви злочини таквих „хуманитараца“ постају ирелевантни и не поимају се као злочин. Истовремено, пропагандна машинерија је радила на стварању искривљене представе о косовском конфликту, приказујући једино Албанце као жртве, прећуткујући све њихове злочине, и преувеличавајући до крајњих граница њихове жртве – ОВК терористи и криминалци су представљани као цивилне жртве, нелојални Албанци које је ОВК убијао су такође представљани као жртве наводне српске репресије итд…
Да Вас подсетимо: Није време за ширење панике
Илустративан пример претходно поменуте матрице проналазимо у контрадикторном говору Јошке Фишера на једном самиту његове Зелене партије, на којем је оправдавао НАТО агресију на СР Југославију:
„Аушвиц се не може поредити (ни са чим – пр. В.М). Али ја верујем у два принципа: никада више рат и никада више Аушвиц. Никада више геноцид и никада више фашизам.“
Фишер прво каже да се Аушвиц не може поредити ни са чим, а онда шаље поруку из које следи да се нешто неупоредиво заправо пореди са оним што Срби раде Албанцима на Косову. Фишер је тиме директно релативизовао јеврејско страдање у Аушвицу и нацистичке злочине, а Србима приписао геноцидност нациста, иако су управо Срби, заједно са Јеврејима били жртве највећег концентрационог логора на овим просторима, балканског Аушвица – Јасеновца.
На овакве изјаве реаговао је бригадни генерал Хајнц Локвај, речима:
„Заиста морам да се контролишем овде, зато што је поређење Аушвица са ситуацијом на Косову монструозна тврдња. Као Немац, посрамљен сам што немачки министри изјављују такве ствари, зато што би нормална особа, нормалан Немац, био позван на суд уколико би у толикој мери омаловажавао Аушвиц (…) Мислим да је у основи претерано (неумесно) што су баш Немци употребили таква порђења.“
Локвај је пензионисан, а Фишер и Шредер су кренули у нови немачки поход на Исток, поново преко Балкана и поново проливајући српску крв.
