Joška Fišer, ili kada su Zeleni tražili srpsku krv.
Autorstvo: www.koreni.rs
Joška Fišer, nemački političar, lider Zelene partije, vicekancelar i ministar spoljnih poslova u vladi Gerharda Šredera, bio je jedan od glavnih zagovornika agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine. Tih teških godina za srpski narod, Fišerovi zeleni su bili na vlasti u koaliciji sa socijaldemokratama. Na prvi pogled zeleni i socijaldemokrate deluju kao miroljubiva, pacifistička koalicija, međutim, u kontekstu nemačke spoljne politike suštinskog odstupanja od ideje nemačkog imperijalizma nije bilo. Iako ta ideja nije bila manifestovana u obliku ideje o životnom prostoru kao što su to radili nacionalsocijalisti, ona je svakako imala za cilj uspostavljanje nove nemačke dominacije na ovim prostorima, dominacije nekog novog poretka.
Fišer je pratio Šrederovu liniju agresivne spoljne politike, jednostranosti i nerazumevanja. Fišer i Šreder ušli su u istoriju kao prvi nemački državnici koji su poslali nemačke trupe u agresiju na jednu suverenu državu u srcu Evrope posle Adolfa Hitlera. Nemačke rakete ispaljene na SR Jugoslaviju su prve rakete od Hitlerove kapitulacije koje su Nemci ispalili prema drugoj suverenoj državi. Obrazac nemačkog imperijalizma se ponavljao, ovoga puta praćen drugačijim narativom, novim narativom u kojem su dominirala ideja o navodnoj srpskoj genocidnoj i krvožednoj prirodi. Takve ideje plasirali su oni čije su države sprovodile kolonijalnu politiku koja je ugnjetavala milione ljudi smatrajući ih nižom rasom, a njihovi „civilizatorski“ imperijalizmi odveli su svet u dva svetska rata, izazivajući nezapamćena stradanja i zločine.
NATO i nemački narativ o navodnoj genocidnoj prirodi Srba, urođenom divljaštvu, zatucanosti i sklonosti zločinima, imao je za cilj širu reviziju istorije. Nemački revizionizam nastojao je da relativizuje žrtve nacionalsocijalizma izjednačavajući Holokaust i njegove simbole i mesta stradanja poput Aušvica, sa navodnim albanskim žrtvama, sa ciljem da se nacističke žrtve smanje, a albanske uvećaju. Proces „nivelacije“ zločina učinio bi agresiju opravdanom, a navodni srpski zločinci bi se izjednačili sa nacistima. Agresor (NATO) tako postaje „spasilac i humanitarac, zastupnik civilizovanog sveta i njegovih vrednosti“, a samim tim svi zločini takvih „humanitaraca“ postaju irelevantni i ne poimaju se kao zločin. Istovremeno, propagandna mašinerija je radila na stvaranju iskrivljene predstave o kosovskom konfliktu, prikazujući jedino Albance kao žrtve, prećutkujući sve njihove zločine, i preuveličavajući do krajnjih granica njihove žrtve – OVK teroristi i kriminalci su predstavljani kao civilne žrtve, nelojalni Albanci koje je OVK ubijao su takođe predstavljani kao žrtve navodne srpske represije itd…
Da Vas podsetimo: Nije vreme za širenje panike
Ilustrativan primer prethodno pomenute matrice pronalazimo u kontradiktornom govoru Joške Fišera na jednom samitu njegove Zelene partije, na kojem je opravdavao NATO agresiju na SR Jugoslaviju:
„Aušvic se ne može porediti (ni sa čim – pr. V.M). Ali ja verujem u dva principa: nikada više rat i nikada više Aušvic. Nikada više genocid i nikada više fašizam.“
Fišer prvo kaže da se Aušvic ne može porediti ni sa čim, a onda šalje poruku iz koje sledi da se nešto neuporedivo zapravo poredi sa onim što Srbi rade Albancima na Kosovu. Fišer je time direktno relativizovao jevrejsko stradanje u Aušvicu i nacističke zločine, a Srbima pripisao genocidnost nacista, iako su upravo Srbi, zajedno sa Jevrejima bili žrtve najvećeg koncentracionog logora na ovim prostorima, balkanskog Aušvica – Jasenovca.
Na ovakve izjave reagovao je brigadni general Hajnc Lokvaj, rečima:
„Zaista moram da se kontrolišem ovde, zato što je poređenje Aušvica sa situacijom na Kosovu monstruozna tvrdnja. Kao Nemac, posramljen sam što nemački ministri izjavljuju takve stvari, zato što bi normalna osoba, normalan Nemac, bio pozvan na sud ukoliko bi u tolikoj meri omalovažavao Aušvic (…) Mislim da je u osnovi preterano (neumesno) što su baš Nemci upotrebili takva porđenja.“
Lokvaj je penzionisan, a Fišer i Šreder su krenuli u novi nemački pohod na Istok, ponovo preko Balkana i ponovo prolivajući srpsku krv.
