Био је буцмаст. Дежмекаст. Бистар. Запуштен. Обожаван. Од маме и тате. У школи посустао. У друштву заостао. На фудбалу балдисао. На игранкама прва љубав у песми. Морао је нешто да смисли. Како да не учини ништа а да поправи изглед ствари? Очигледан несклад између пријатне лагодности кућног обожавања и непријатне неминовности вршњачког распореда доводио га је у стање безличне спремности да прецењена очекивања претвори у романтичну биографију.
Научио је неколико акорда и почео да на гитари свира најпростије хармоније. Једноставне валцере из озбиљне музичке структуре преузете у локални мелос, кићани сплет свечарских поскочица, претварао је у причице у којима је његов живот имао раздељак и изгледао привлачно а да и даље није морао да га живи кад престане да дромбуља трећи, једва научени акорд.
Идеја је прошла! Пребродио је невоље и надокнадио заостатке. Могао је да једе крофне и штрудлу, да пије млако црно пиво, не учи градиво, остане размажен и певуши све оно што не ради и у чему у стварном животу не учествује. Сви око њега почели су да верују како он живи двоструки живот: онај видљиви, испразни, безлични, на улици детињства, на клупи испод липе, и неки други, тајни, недостижни, из којег долазе истине за три дура и један мол.
Деловао је и даље незаинтересовано, вршњаке који су живели оно у чему се он није показао, покадкад би у песмицама нагрдио, неретко и исмејао, шеретски је намигивао како му ништа није важно. Живот и тако пролази док његови другови не виде оно што изузетни, којима се он храбро и бескoмпромисно ставио на чело разумеју као једини смисао: љубав је најважнија.Када је постао главни мудријаш тамбура феста, престао је да свира и доказао да свет баш и није заинтересован за оне који најбоље раде то што раде и да су му много дражи они који налазе пут и начин како да га заведу, насмеју, уведу у сензацију и понуде причу у којој ће без труда и напора бити главни јунаци. Да их сви воле и сажаљевају јер је свет према њима груб и неправедан док су они добри и несхваћени. А он их је питао да ли знају причу о најтужнијем међу јунацима који је имао обично име и необично презиме. Био је све већи и већи. И све дебљи и дебљи. За све којима се обраћао проналазио је лепе реченице после којих је могао да слаже хербаријум мана и критика и да запоседа простор безгрешног добровољца који на своју велику штету пристаје да говори истину о свету.
Толико се уживео у улогу да се без гриже савести одрицао песама које су од њега направиле све оно што није успео да постигне живећи као вршњаци, извињaвао се онима који нису хтели да га приме у друштво због песама којима се ономад поносио, љубоморно чувао своје двориште као тврђавицу коју нико неће срушити и бесконачно понављао рефрене пуне већ небројено пута изговорених реченица.
А онда је изненада умро. Као и његов главни јунак. За којег нам је певао да су сви памтили шта је задње реко. Врата на његовом брижно чуваном дворишту била су отворена. Нема података да је он стигао да каже то што би требало запамтити. Само су из дворишта неконтролисано (јер њега више није било) допирали гласови оних које је љубоморно чувао од сваког зла. Кад хоћеш људима да направиш штету, само пустиш на њихову вољу. И слушаш док ти се не смучи. Док ти не постане жао Буцка, тужног генија за којег се испоставило да је све ружно што је рекао о свету и људима, видео у свом дворишту.
Једном је неко рекао: „све праве су љубави тужне“. Као да је знао да ћемо баш то запамтити.
